 |
|
GERHARD GESEMANN (1888 - 1948) рођен је у Лихтенбургу на северу Немачке, у учитељској породици: "велику школу" је похађао од 1899. до 1909. г. у Волфенбителу, а од 1909. до 1913. студирао је грманистику (с посебним нагласком на етнологију), класичну илологију индологију и славистику на универзитету у Минхену, Берлину и Килу; студије је окончао докторском дисертацијом из германистике 1913. годиме. Међутим, Геземан се од германистике још у току студија окренуо славистици. Мада му је понуђено да студије славистике настави код чувеног слависте Аугуста Лескина у Лајпцигу, он се одлучио да на живом извору упозна културу српског народа, те је почетком 1914. отишао у Србију тј. Београд, где је постао професор немачког језика у Првој мушкој гимназији. Долазак у Београд био је од вишеструког значаја за даљи научни развог Герхарада Геземана, јер је он за кратко време свог деловање у Београду имао срећу да буде свесрдно прихваћен од истакнутих личности тадашњег београдског научног и културног живота, пре свега Јована Цвијућа, кога ће се са захвалношћу сећати целог живота као изваредног човека и научника, коме дугује значајне подстицаје за свој научни рад. Као што су научна и културна атмосфера Београда на њега оставиле дубок утисак, тако је и неизбрисив траг оставио и непосредни доживљај страдања и патњи српског народа за време Првог светског рата.
Пошто се 1916. преко Албаније, Италије и Швајцарске, где се лечио од задобијене туберкулозе, вратио у Немачку, Геземан је наставио своје студије славистике код угледног минхенског слависте Ериха Бернекера, а убрзо потом започео је свој разгранати и плодотворни научни списатељски рад.
Пуне две деценије, од 1923. па до пензионисања 1944. г., деловао је као професор славистике на Немачком универзитету у Прагу, а у раздобљу до наистичке окупације Чехословачке 1938, управо захваљујући његовом ангажовању, Славистички семинар у Прагу постао је један од светских центара славистичких студија. Сарађивао је са угледним међународним славистичким гласилима и многобројним нашим часописима (Српски књижевни гласник, Мисао, Гласник Српског научног друштва, Прилози рпоучавању народне поезије, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор идр.), а сам је уређивао веома утицајни часопис Slavishe Rundschau (Словенски преглед), окупивши око њега велики број истакнутих слависта, и сам га испуњавајући бројним својим прилозима. У више наврата је током двадесетих и тридсетих година у сврху истраживања боравио у Србији, Босни, Хрватској и Македонији, одигравши у том погледу пионирску улогу, будући да је настојао да на терену забележи последње аутентичне облике народног песништва и музичког наслеђа. Захваљујући пре свега чињеници да је у међуратном периоду одржавао веома присне везе са истакнутим културним и научним посланицима широм Југославије, ка и да је сарађивао са истакнутим југословенским часописима и дневним листовима, научни и спитатељски рад Г. Геземана, који је уз то преводио одабрана дела из наше народне и уметничке књижевности на немачки, био је у оно време код нас и запажен и цењен, о чему сведочи његова библиографија тако и податак да га је Матица српска још 1927. г. изабрала за свог почасног члана. У последњој деценији живота Геземан је поново покушао да засниуе свој дом у Београду. После нацистичке окупације Чехословачке 1938. он је, сада професор Немачког универзитете у Прагу под управом Немачког Рајха а не више чешких власти, и под снажним притиском, покушао да пређе у Београд. На Београдском унивезитету, нажалост није наишао на потребно разумевање, али је успео да уз помоћ својих београдских пријатеља 1940. г. у Београдау оснује Немачки институт и да буде наименован за његовог управника. Требало је да југословенско одељење тог института - немачко одељење са др. А. Маусом на челу основано је само про форме - послужи као окриље за "стварање што потпуније научне базе за пручавање наше народне песме, нарочито епике", и да се штопре почне са "стварањем архива фонографских снимака, користећи искуства Перија и Лорда". Међутим, Геземанов подухват са оснивањем Института имао је злосрећну судбину. После мартовских догађаја у Београду 1941. г. Институт ј езатворен, а Геземан се, пре него што је иједан немачки војник ступио ногом на тло Југославије, скрхан са породицом вратио у Праг. У Прагу му је на самом крају рата пропала целокупна библиотека и сви његови научни рукописи и белешке. Последње три године живота провео је, осамљен и далеко од академске средине, у Телцу, у Горњој Баварској. Онемогућен да се више бави својим научним истраживањима посветио се књижевном раду, па су у том склопу настали један роман и низ приповедака и новела, који су постхумно објављени. Његов животни круг затвори се 31. марта 1948. године.
Проф Др Томислав Бекић
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
||
|
1920 |
Ерлагенски рукопис старих српскохрватских народних песама |
|
|
1924 |
Српскохрватске народне јуначке песме |
|
|
1924 |
Студије о јужнословенкој народној епици |
|
|
1928 |
Типологија народног карактера Србохрвата |
|
|
1930 |
Историја српскохрватске књижевности |
|
|
1934 |
Црногорцки човек. Прилог књижевној историји и карактерологији патријархалиста |
|
|
1935 |
Бежанија. Из једног српског дневника 1915. и 1916 године |
|
|
1936 |
Културна историја Јужних Словена ( Бугара, Срба, Хрвата, Словенаца) |
|
|
1943 |
Херојски облици живота (Чојсво и јунаштво старих Црногораца) |
 |
|
МОМЧИЛО ГОЈКОВИЋ - ЛЕШОВ рођен је 28. новембра 1930. године у селу Папраћани на лијевој обали Дечанске бистрице (6 км низводно од манастира Високи Дечани. Отац му је Александар - Лешо, а ђед Радуле Радоњин Марин, барјактар Величког батаљона Црногорске војске. Због Маре их у Велици знају као Мариће. Из 5. разреда, пећске гимназије је отишао у Војну академију и радни вијек провео у ЈНА. Велику матуру је, ванредно завршио у Осијеку. У ЈНА је ванредно, завршио Командно штабну академију, Имао је 6 прекоманди. У пензији је од 1984. године.
Момо има двоје дјеце, четворо унучади и четворо праунучади. Живи у Београду и по нешто пише из хобија. До сада сам објавио збирку родољубивих пјесама ,,Да се не заборави".
На сајту >>> братства Кнежевићи <<< постављено је његово виђење о поријеклу Величких Шаљана.
Има припремљено двадесетак прича и неколико пјесама које нијесу објављене.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
2008 |
Да се не заборави - збирка родољубивих пјесама |
 |
|
Проф. др. СЛАВОЉУБ Т. ЂУКИЋ је рођен 1938. године у Десном Метеху, општина Плав, Црна Гора, од оца Тома и мајке Станије, рођене Раденовић. Основну школу завршио је у Метеху (прва четири разреда) и Плаву (наредна три разреда у оквиру седмољетке), а вишу гимназију у Пећи. Високу стручну спрему - професор хемије и магистеријум хемијских наука стекао је на Универзитету у Београду, а докторат хемијских наука на Универзитету у Нишу. Изводио је наставу хемије у Дечанима и Баранима код Пећи, Гимназији и Учитељској школи у Пећи, Саобраћајној школи из Загреба - Одељење у Краљеву. Од 1968 - 1992. године био је савјетник у Педагошком заводу у Краљеву, а потом самостални стручни сарадник и савјетникминистра при Министарству просвете и спорта у Београду - Одељење у Краљеву.
У дугогодишњем раду објавио је педесетак стручних и научних радова из хемије и наставе хемије, коаутор је пет средњошколских уџбеника хемије у Републици Српској.
Члан је Управног одбора Српског хемијског друштванепрекидно од 1972. године. Био је члан Комисије Просветиног савета Србије за наставухемије, члан и предсједник Републичке комисије за хемију Покрета "Науку младима", члан издавачког савјета Хемијског прегледа.
За допринос у стручном раду и развоју Српског хемијског друштва, напредовање на пословима савјетника за наставу хемије и самосталног стручног сарадника - добио је бројна признања, од којих су посебно значајна: " медаља СХД за изванредне резултате на унапређивању наставе хемије у средњим школама Србије", " орден рада са златним вијенцем", " повеља заслужног члана СХД".
За унапређење квалитета наставе у средњим школама Просветни савет Србије га је унаприједио у звање - педагошки савјетник. Од 2003. године је у пензији.
Проф. др Славољуб Ђукић живи у Краљеву.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
Педесетак стручних и научних радова из хемије и наставе хемије, коаутор је пет средњошколских уџбеника хемије у Републици Српској |
|
|
2007 |
Ђукићи од Павића Владимирова из Метеха - монографија |
|
2013 |
Васојевићи своји на своме - навијек и амин |
|
|
|
ТОДОР ЖИВАЉЕВИЋ ВЕЛИЧКИ је рођен 1950. године у Пећи, школовао се у родном граду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, групу за Југословенску и општу књижевност.
У тренуцима надахнућа приповиједа, пише пјесме и књижевну критику. Поезија и приповједништво превођени су на руски, енглески, њемачки, бугарски, македонски и италијански језик.
Добитник је више наград и признања међу којима издвајамо награду "Ристо Ратковић", "Марко Миљанов" (УКЦГ), "Михајло Лалић (Комови), "Ћамил Сијарић" (КПЗ -Пљевља) и УНИРЕКС - ова награда "Печат".
Упркос немирима и недоумицама смутног времена, повремено му се привиђа да живи и ради у Подгорици.
Сизифовски одрађује свој радни вијек служећи ученицима и литератури.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
1995 |
Књига о бојама |
|
1997 |
Друга књига о бојама |
|
1998 |
Душо Моја Сањива: О трајности и пролазаности |
|
2000 |
Књига од снова |
|
2002 |
Удвајања |
|
2002 |
Трептаји и заноси Адама М. |
|
2003 |
Мала књига Адама М. |
|
2003 |
Удовица и друге приче |
|
2005 |
Гор(с)ка рапсодија |
|
2006 |
Откуцај чежњивог сата |
|
2007 |
Отворени Прелом мозга |
|
2008 |
Молитва за род мој велички |
|
2012 |
Берачи мјесечине |
 |
|
РАТОМИР Д. ЈОКИЋ је рођен 1941.године у селу Велика испод Чакора, Црна Гора. Година рођења довољно говори какво му је било детињство и дечаштво.
Но, и поред тог тешког времена успео је да заврши осмогодишњу школу у свом родном селу и Мурино. Гимназију је учио у Никшићу и Пећи. На Филозофском факултету у Приштини завршио је српскохрватски језик и југословенску књижевност. Радио је као професор и руководилац у средњим школама у Клини. Од 1994. до 1997. године ради као коресподент у ХТП „Слога“ у Приштини. Но, поново се враћа просвети и ради у Основној школи „Аца Маровић“ у Косовом Пољу. Оснивао је и уређивао школске листове и билтене и у њима сарађивао. Са својим приповеткама присутан је у српским књижевним часописима.
Године 1999. доживљава судбину свих Срба, Црногораца и осталих неалбанаца. Бежи у родну Велику где на старом огњишту обнавља ватру. Ту остаје два месеца да би затим прешао у Подгорицу. Тамо га ангажују као васпитача у Неформалној школи за описмењавање Рома, Ашкалија и Египћана, коју оснива италијанска хуманитарна организација „Intersos“. Ту остаје три године односно до 2003. године.
Од 2004. године живи у Бору где му је супруга распоређена да ради. Он своје слободно време испуњава стварањем књижевних дела. Године 2006. пише „Родословну лозу-огранак Јокић-Благојевић“ уз коју објављује и неколико значајних приповедака чији су догађаји везани за Велику и судбину њених људи. Тренутно живи у Београду и ради на роману „Растурено огњиште“ који ће бити објављен 2011. године. .
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
2007 |
Нада |
|
2010 |
Доба сунцокрета |
|
2014 |
Шта тражиш овде, оче? |
|
2016 |
Муринске сузе |
 |
|
САВО В. ЈОКИЋ (1934-2012) рођен је у Новшићу, на Велике покладе хиљаду девестотридесет и неке, прошлога вијека. Година рођења му није утврђена. Мајка му казала да је рођен оне године кад је Љубо градио кућу. Питао је Љуба, кад је то било; рекао му је, исте оне године кад си се ти родио.
Зна се да су се неки питали, што му мајка, кад га је родила, није откинула главу, но пупак. Такав се ни мрзноме не родио. Боље би било да је нешто паметније радио но што се цијелог живота шегачио. Ђе год стигао, а стзао је, свакога је насамарио.
Неки су говорили и "Благо мајци која га је родила. Сав је од добра саздан. Такав се ријетко рађа." Није био ничији "шер", а јесте туђа нафака. Најгори је за другога.
Волио је Величане. Величанке више. Због доброчинитељства био је веома популаран у Велици и даље.
Од свих титула, признања и звања најдраже му је било оно, надјенуто од пријатеља - мајстора усменог хумора.
Дуго година је живо у Београду, а рекло би се: никада није одлазио из Новшића.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
2001 |
Велички бисери |
|
2007 |
Откључана врата |
|
2010 |
Чакориме |
Објављено у листу ДАН 03. 01. 2009 - Саво Мартиновић
ПИСАЦ У ЈЕДНОМ ПРИМЈЕРКУ
О књизи АНЕГДОТА САВА ЈОКИЋА «ОТКЉУЧАНА КУЋА»
Саво Јокић је читаоцима подарио још једну књигу, овиг пута ријеч је о анегдотама Откључана кућа. Он се не руга, не спреда, не ћоса,. Није циничан, саркастичан, подругљив, злонамјеран, злобан, заједљив, малициозан, каприциозан, пакостан, иједак... Осе само шали, како му је кад на руку - на свој, а богме и на туђ рачун. И то све у доброј мјери и намјери.
Саво Јокић је, једном ријечју, шаљинџија, комедијант, зафркант и спадало, у добром смислу ријечи; домишљан, шерет, козер, лакредијаш, мудријаш, зачикало, загонетало, досолиша - мило му да досоли; доцукриша - да доцукра; изнаодиша - да изнађе; доскочиша - да доскочи; допаприша - да допапри...
Он умије да умије и мудрује. А вазда му шала озбиљна, а мудрост- шаљива. Не држи се узречице ”шалу на страну” - но има став: ”Шалу међу људе!...”
Саво Јокић је цијелога вијека просипао бисере пред људе. Ово што је стало у двије књиге Велички бисери и Откључана кућа, није ни девети дио онога што је претекло. Претекл, а заборављено.
Саво Јокић је са својим духом издигао на врх Чакора, не би ли као на длану виио смијешну или комичну страну живота људи и догађаја у његовом подножју. Посебно у Велики и другим или мањим или већим мјестима. Он сам, овакав какав је, ни бољи ни гори, ни љепши ни грђи но што је, личи на какви мало, једночлано путујуће позориште комедије дел арте. И забавља народ. Да барем за толико заборави свеколике муке које су га сколиле. Годинама ме је пресријетао, из засједе, и препадао питањем: ”Богати, Мартиновићу, какав си ка чојак?” (Црногорци умију тако да питају.) А ја, нити сам тај да речем - добар, е је срамота самог себе хвалити, ни да кажем - никакав, е се бојим да не бих потрефио, но некако изокола и неодрђено: ”Како да ти кажем... знаш како је... не бих ти умио рећи, ето, и тако и тако.”
Моја мука је трајала све док једном нијесам уграбио прилику и први питао: «Богати, Jokiću, какав си ка чојак?” A он ни с те ни с ове, као да неће, а вазда наредан: ”Чујеш Марзиновићу, данас уопште није важно какав си ка чојак - но колико имаш! ” (А то данас - било је доста давно.)
Нешто ми паде на ум. Марко Миљанов се описменио и објавио прву кљигу у шестој деценији живота, а Саво Јокић је прву књигу објавио на прагу осме деценије. Ако би то служило суду, Марко Миљанов је за Сава Јокића - ”мало дијете”.
Било би тога још, но се нема кад. Зато, испод Сава Јокића нема идига. Он је у једном примјерку.
Објављено у листу ДАН 07. 05. 2002 - Д. Јелић
ДУХОВИТОСТ КАО СТАВ И ПОДСТИЦАЈ
Књига нуди одушке, односно набоје духа једног краја, али она излази из граница локалног и један крај и њеног аутора чини познатим на ширем простору
Сто шеснаест анегдота стало је у књигу ”Белички бисери”, коју је објелоданио Саво В. Јокић, писац, рпђен у Новшићу, мада не зна које године - мајка му је казала да је то било онда кад је Љубо градио кућу, а Љубо да је градио кућу кад се он родио, који се овом књигом препоручује вјчности.
Из напомене у биљешци о писву види се да је Јокић одавно у Београду, али ”рекло би се: јуче је отишао из Новшића”, што значи да је његов завичај - новшиће, односно Велика, оно у шта је сигуран да му се стално и догађа и привиђа, што трје, што носи у себи.
Истичући у први план његову духовиту страну, Јокић је о завичају пуно рекао. Не само у смислу оног ”Кћерку кара снахи приговара”, не само да забави, већи да покаже колико су људи његовог завичаја у стању да, у духовном смислу, будураме уз раме с оним којима је софра пунија и постеља чистија.
Анегдоте у књизи Велички бисери својим квалитетеом - набојем мудрости и духовитости, превазилазе праг ”обичне мудрости и духовитости”, и занимљивости, а неке се и увршћују у ”велико царство” литературе.
Основни ”слој” у овој књизи чине осамдесет шест анегдота одређеног сјаја. На ову основу, која се колеба између ”обичне” духовитостии дубине литерарности, наслањају се на шеснаест анегдота нешто јачег духовног интезитета, које испуњавају захтјеве литерарности ”на сваки кантар”
Затим као врх ове ”грађевине”, издвајају се једанаестнајлитерарнијих анегдота. Њих чине: ”Велика без људи”, ”Види, и не види”, ”Е, вакту, вакту”, ”Тридесет и два дана у мјесецу”, ”Сад мало кукај ти!”, ”Код двојице, коза јалова”, ”Силовање”, ”Познаје је, изблиза”, ”Каца за купус пушта”, ”Женидба онога оном”, и ”Образна здравица”. Оне имају све елементе којима се карактерише овај књижевни жанр ”Драме у малом”, и бише него анегдоте из предходна два нивоа, обогаћују нашу духовност.
Анегдоте су, можда најбољи показатељ да је сваки човјек, који учествује у њеном стварању, запажању и биљежењу, па и онај ко разумије вриједности овог стваралачког чина,”искра тамом обузета”. И зато, појава духовности, оне праве, незлобне, љековите, има ”сјај искре ноћи”.
 |
|
Проф. др МАРКО КНЕЖЕВИЋ рођен је 25.08.1935. године у Новшићу код Плава у Црној Гори, од оца Вучеље и мајке Милке, рођене Јокић. Основну школу је учио у родном мјесту, гимназију у Андријевици и Беранама, а студије географије на Природно - математичком факултету у Београду.
Од септембра 1960. до 1984. године радио је као професор географије у Основној школи и Гимназији у Плаву и био директор Гимназије и Угоститељског предузећа у истом мјесту. Један је од главних иницијатора и организатора за отварање Подручног одјељења иванградске, данас беранске гимназије и касније самосталне Гимназије у Плаву и стварање услова за њено верификовање и функционисање.
За постигнуте резултате и допринос у развоју туризма, образовања и науке добио је низ признања и повеља, од којих издвајамо повеље Туристичког савеза Југославије и Туристичког савеза Црне Горе.
Професионалну карије наставља на Природно - математичком факултету у Приштини, где ради од 1984. године као предавач, од 1992. године као доцент, а од 1996. до 2000. године ради као ванредни професор.
Након протјеривања са Косова 1999. године, од стране албанских сепаратиста и терориста, вратио се са супругом Миром, у родни крај, где и данас живи. Као пензионер није престао да се бави научно истраживачким радом и другим активностима. У Плаву је ангажован у изради Стратегије одрживог развоја туризма општине Плав, и био сарадник на изради Студије изводљивости за проглашење Плавско - гусињског дијела Проклетија за национални парк.
Професор има два сина Николаја и Александра и кћерку Биљану.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
Преко 70 научних, стручних, научно популарних и публицистичких радова, међу којима и двије књиге. |
|
|
1979 |
Плавско - гусињски регион, услови за развој туризма |
|
1995 |
Туристички ресурси и потенцијали Проклетија |
|
Учествовао са својим саопштењима на преко 20 научних и стручних скупова и ангажован и изради више пројеката и студија из области туризма. Ужа специјалност му је планински туризам, али је поред бројних радова из те области објавио радове и из домена демографије, ономастике, пољпоривреде, саобраћаја, економске географије, екологије и других научних дисциплина. Објавио је радове у низу угледних часописа у Србији и Црној Гори. Знатан број новијих научних радова и новинских чланака презентован је на Интернету. |
|
|
2015 |
Велика и Новшиће |
 |
|
Славица Кнежевић је рођена у Суботици. Одрасла је и школовала се у Београду, где је завршила медицински факултет и специјализацију.
Од ране младости се бавила књижевним радом, објављујући своје радове у бројним књижевним часописима. Током 1977.године и 1978.године у оквиру "Октобарских сусрета песника аматера Града Београда" освојила је друго и треће место. У саставу жирија били су, између осталих, Душан Матић, Никола Милошевић, Антоније Исаковић, Вук Крњевић, Војислав Лубарда и други.
Аутор је шесто објављених књижевних дела:
- Роман "Милева анђео и уважени професор", "Ступови", Андријевица, 1996.године;
- Роман "Излог у сребрној лисици", "Ступови", Андријевица, 1997.године;
- Роман "Генетска прича", "БИГЗ", Београд, 2000.године, за који је рецензију написао познати књижевник Радослав Братић, и са којим романом је ушла у шири избор за "Базаров" књижевну награду "Женско перо" у Београду;
- Роман "Склониште", "Народна књига", Београд, 2006.године;
- Драмски Текст "Купачице", Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица, 2010.године, који је 2010.године ушао у ужи избор за награду "Марко Миљанов".
- Роман "Погреб сунца", "Унирекс", Подгорица, 2013.године, који је био у трци за "Нинову награду" 2013.године. Одломак из овог романа штампан је у "Слову" и "Токови", а под називом "Једна цигла изнад двери Ђурђевих ступова" објављен је у "Књижевно историјској споменици манастира Ђурђеви ступови", коју је приредио Влајко Ћулафић, поводом 800 година манастира.
Завршила је роман "Искушења Госпође Несанице". Заступљена је у антологији "Писмо" у издању Удружења књижевника Црне Горе, Подгорица, 2008.година. Објављује прозу у књижевним часописима у Црној Гори и Србији. Неки од њених прозних текстова су преведени на руски језик.
Живи и ради као лекар у Беранама.
|
ОБЈАВИЛА ЈЕ: |
|
|
1996 |
Милева анђео и уважени професор - роман |
|
1997 |
Излог у сребрној лисици - роман |
|
2000 |
Генетска прича - роман |
|
2006 |
Склониште - роман |
|
2010 |
Купачице - драмски текст |
|
2013 |
Погреб сунца - роман |
 |
|
ВЕЉКО МИЈОВИЋ (1935 - 2014) рођен је у Полимљу, код Андијевице. Основну школу завршио је у селу Грачаница, гимназију у Андријевици, Беранама и Бијелом Пољу гдје је и матурирао. Студирао је Југословенску књижевност са српскохрватским језиком у Сарајеву и Скопљу. Дипломирао је 1960. године.
Службавао је широм Југославије: Витез - Какањ, Мурина и Рожаје.
Књижевношћу је почео да се бави још у гимназији, пишући приповједке и есеје. Прве радове је објављивао у часописима СУСРЕИ (Црна Гора) и ПОЛЕТ (Загреб).
Своје књижевне радове објављивао је у преко тридесет часописа и листова: ПОЛИТИКА (Београд)., СТРЕМЉЕЊА (Приштина)., ОДЗИВИ (Бијело Поље)., МОСТОВИ (Пљевља)., СТВАРАЊЕ (Подгорица)., ТОКОВИ (Беране)., СПОНЕ (Никшић)., ОВДЈЕ (Подгорица) ЖИВОТ (Сарајево)., ОСЛОБОЂЕЊЕ (Сарајево)., ОДЈЕК (Сарајево)., ТЕЛЕГРАМИ (Загреб)., РАШКА (Рашка)., РАЗВИТАК (Београд)., НАША РИЈЕЧ (Зеница) и друи.
Вељко је објавио преко 85 прича од којих је један број певедан на више језика и штанпан је у неколико Антологија.
Вељко Мијовић је живео у Беранама. Умро је 3. августа 2014. године.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
1968 |
Новеле |
|
1972 |
Зло сјеме |
|
1977 |
Друмови |
|
1982 |
Агитатори |
|
1988 |
Фењер и кости - приповјетке |
|
1988 |
Обичне приче - приповјетке |
|
1988 |
Гласови из таме - ПРИЧЕ |
|
1993 |
Црни вјетар |
|
1994 |
Пољем у незнан - збирке пјесама |
|
1995 |
Осим пјесме, ничег - збирке пјесама |
|
1997 |
Брат на Крсту |
|
1997 |
Његошеве мисли |
|
2003 |
Огледало душе - анталогија песама за дјецу |
|
2007 |
Валентина |
|
2000 |
Балада о црвеном мјесецу |
|
2008 |
Плове облаци |
|
2008 |
Звјездани осмјех - песме за децу |
|
2010 |
Умри на светој земљи |
|
2010 |
Путници са лажним пасошем - интрвјуи |
 |
|
МИЛАН МАКСИМОВ НОВОВИЋ рођен је у Горњој Ржаници 1947. године. Основну школу завршава у Мурини, а средњу Школу ученика у привреди и Вишу комерцијалну школу у Пећи.
У раном дјетињству остаје без оца и као ученик радни вијек започиње у "Ониксу" предузећу за обраду камена. Од 1989 оснива приватно предузеће "Гранит - мермер" у Пећи. Ратне 1999 године одлази са породицим у Котор, а данас живи у Аранђеловцу.
Ожењен има два сина и ћерку.
|
ОБЈАВИО ЈЕ: |
|
|
2011 |
Нововићи у Горњој Ржаници кроз времена |
 |
|
ТОМИСЛАВ ПАУНОВИЋ је рођен 1938. године у Велици. Основну школу је завршио у Велици, Мурини и Плаву, а гиназију у Иванграду, (Беране). У Сарајеву је завршио Шумарски факултет.
Као дипломирани инжењер шумарства, свој професинални рад започиње у предузећу "Полимље" у Беранама и Плаву. Наставља у фабрици целулозе и папира у Беранама на одговорним функцијама.
1978. године са породицим одлази у Београд, где ради као представник ШИК - а "Велимир Јакић" из Пљеваља, а касније и других фирми, међу којима је и "Полимље" из Берана.
Томислав живи у Београду, и поред осталог бави се проучавањем лековитог биља Србије и Црне Горе.
 |
|
ВЕСЕЛИН ВЕЉКО СИМОНОВИЋ рођен је 1939. године у Велици. Основну и осмогодишњу школу завршио је у Велици, Плаву и Мурини, а Филозофски факултет на групи Српског језика и књижевности 1963. године у Приштини. Радио је у просвети четири године, а потом прешао да ради у СУП Дечане, гдје је и пензионисан као самостални инспектор и командир милиције.
Вељко је био хонорарни дописник из Пећи за подручје Метохије, "Политике", "Политике Експрес", "Јединства", а објављивао је и у Загребачкој "Арени", "Илустрованој Политици", "Комунисту" ....
Објавио је више од 2.000 текстова.
Веселин Симоновић сада живи у Аранђеловцу.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |