Из недовршеног рукописа:
СЈЕЋАЊЕ НА РАТОВЕ
Приредили: Др Крсто Пижурица и Проф Вук Радовић
 
 
МИЛОШ М. ДРАГОВИЋ

 

 

СЛУШАЈУЋИ СТАРЦЕ

 

Као учесник у ратовима 1912-1918. и 1941-1945. године има мејста да опишем мој животни пут по заласку у десету деценију старости, у коме ћу приказивати истину и само истину, која може послужити млађима не као савјет, јер им није потребан, а да свакојако има мјеста да се ипак заинтересују како је био тежак живот старијих и генерација мога доба.

Завршио сам основну школу школске 1906/7 године. Усљед сиромашнога стања нијесам могао продужити школовање и ради тога што ми се већ на школовању у Беогрду налазаио старији брат сада пок Радош Драговић.

Као и велики број мојих школских другова, одао сам се пољопривреди и сточарству. У чобанству на планини Сињавини, чували су стоку махом старији људи, а уза се водили своју унучад да им помажу и уче их како се чува.

Међу тим старијим људима били су, којих се ја сећам: Новеља Јоков Шћепановић, Миро Милинков Меденица, Радисав Милунов Илић, а из штитаричких катуна, Марко Чобељић и други, па смо вазда на Савиној води слушали њихове паметне разговоре, нарочито о учешћу у ратовима и то нам је било као једна врста школе. Затим да се међусобно не свађамо, па ми је и сада пуно њихових савета у свежој успомени.

 

МЛАДИ ЧОБАНАИН

У времену сушних година, ми као становници Горњоморачког племена: Јанко Марков Дуловић, Сава Мраков Живковић и ја с јесени смо вршили испашу у Столу и Градишта од запости Госпођин поста до Митрова дне, када смо сјављивали Сава и ја код Перут Жугића, а Јанко код Јована Жугића, који су били са кућама у непосредној близини.

На испаши на Горњоморачким ливадама остајали смо док нас је сагонио снијег. Током јесени ноћу смо слушали разговоре Перут Жугића и осталих чобана, који су све били зрели људи, а дању када смо јавили ради појишта стоке на Грково, на Липовска ливаде, задржавали смо се и слушали разговор Вучете Џаја Лазаревића који нам је такође казивао пуно лијепих и поучних ствари. Нарочито нас је интересовало његово причање о боју на Морачи гдје су потукли војску Мехмед-Али паше и вратили га са 20.000 војника за Колашин, да не прође преко Роваца и Пипера у помоћ Сулејман паши са којим су водили битку Црногорци где су били Ровачки и оба Морачка Баталион, која је битка у народу названа "девет крвавије дана". Губици на Морачи били су велики, међу којима му је погинуо отац, а он да је био рањен.

Вријеме до 1912. проводио сам претежно као чобанин, када сам у првоме полугођу регрутован и одслужио војни рок при команди Четврте дивизије у Колашину.

 

ПРВЕ ЧАРКЕ

Двадесетог јула Бјелојевићи, Подбишћани и Штитаричани, запалили су турску караулу на Пржиштима, ликвидирали посаду, али су и сами имали велике губитке, нарочито у рањеним.

Сјутрадан 21. јула Липовска баталион је стигао на положај, а сјутра дан и Горњоморачки. Стари људи, које није теретила војна обавеза, ни у активној војсци ни у резерви, нијесу остајали код својих кућа, но су пошли са војском и борбама погинули стари ратници: Божо Чогурића и командир Вукалица Драшковић, који је са четом Липоваца бранио манастир Морачки 1887. године. Затекао се на катуну у Пилаћ под Јаблановијем врхом и при одласку војника активне војске, наредио је своме непунољетноме унуку Милутину, да му оседла коња и сјутра дан освануо код запаљене карауле међу баталионом.

Стари Божо Чогура и Кејо Дрљевић су покушавајући да кроз шуму извиде докле су Турци са положајима (било је међу њима надговора ко је бољи) упустили су се даље од фронта, па су Турци Божа убили и посјекли му главу, а Кејо је користећи шумски терен избегао.

Одмах је почела борба са обје стране, те је код запаљене карауле погинуо Вукалица Драшковић. Наша је војска била надмоћнија, потиснула је турску у правцу Мојковца. У борби је рањен водник друге чете Милосав Драговић кроз оба колена, те су га остали војници унели, тешко рањеног. У тој борби Мирко Ћулев Поповић и Милосав Митров Базовић посјекли су по једну турску главу и по раздвоју борбе било је весеље, налазећи да су замењене главе Божова и Вукаличина.

Како је ово било прво ватрено крштење, војска је била на опрезу преко цијеле ноћи, али се десило да двојицу стражара (Гаврила Богдановића и Јанка Дуловића) нико није мењао, већ су остали на својим местима где су их сјутрадан затекли командир чете и командант баталиона и одали им похвалу и признање.

За евакуацију рањенима одређивани су за ношење по четворица, а за погинуле Вукалицу и Божа по осам људи. Међу женама и дјевојкама које су донијела таин војницима, налазиле су се девојке: Добрица Николина Влаховић и Милица Миков Симоновић, које су територијално припадале другој чети и изјавиле су готовост, да се два војника врате на фронт, а оне су понијеле носила све до њихових кућа, на чему им је командант баталиона при поласку изјавио захвалност и похвалио их пред свом војском.

У међувремену од завршеног пограничног сукоба, крајем јула до објаве рата 26. сеп. 1912. г. вршене су припреме. Пошто тада није било у Колашину болничке зграде за лечење рањеника, којих је био приличан број, лијечени су у војничкој касарни на Брези, а по опорављању отпуштани својим кућама.

 

ПОДЈЕЛЕ У ВОЈСЦИ

Било је крајем августа када је мој отац Милосав изашао из болнице. Под фирмом да га као рањеника посјете, а пошто се кућа команданта бригаде налази у истом селу дошли су: командант бригаде Милош Меденица, који је истовремено вршио дужност Обласног управитеља, са начелником штаба Вуком Влаховићем, затим команданти баталион: Ровачког капетан Милета Бећковић, Доњоморачког командир Јово Меденица, Горњоморачког капетан Ђуро Пековић, Колашинског командир Периша Влаховић, Липовског поручник Васо Дожић и Пољског командир Малиша Томовић. Уз то са њима су дошли: бригадир Драгиша Перков Меденица и командир Бећо Зулетин Влаховић.

Служећи ракију, а слушајући њихов разговор, увиђао сам да рат није далеко, који се уопште једва ишчекивао. Доводили су до упоређења ранију војску у ратовима 1862-1878. године тадању и војску. Драгиша и Бећо су допуштали могућност да тадања војска има боље наоружање, али да нема слогу коју је ранија војска њихова доба имала.

Озбиљно, а забринуто наизмјенично, Драгиша и Бећо су углавном изложили да је садања војска подијељена политички на праваше и клубаши и да се они међусобно мрзе горе него са непријатељима. Предложили су им да они приликом мобилизације уза се узму све клубаше, како ће они осетити равноправност и да у међусобним неспоразумима војника строжије кажњавају праваше. Затим да уза се као савјетодавце, увек за сва озбиљнија питања стоје у вези са: Николом Јовановићем, Јанком Тошковић и Савом Драговићем, пошто је у војсци већина која их је бирала за посланике.

Приликом мобилизације у Колашин је дошла Дурмиторска бригада, сем Језерско-шаранска и Колашинска, осим Пољског баталион, који су остали ради чувања границе до објаве рата.

 

ОБЈАВА РАТА

Наш Липовска баталион логоровао је у близини касарне на Брези. Команда одреда налазила се у касарни и кад су изашли у пратњи штаба колашинске бригаде, налазили су се шест ордонанса, који су сви били клубаши: Милосав-Сања Перовић и Митар Бошковић из Липовскога, Вукосав Јанковић из Горњо-Морачког и Тофил Раденовић и два Ковијанића из Подбишће, из Пољског баталиона.

У баталиону је код праваша настало негодовање противу команданта бригаде, али јавно није смио наступити нико. Објава рата и прелаз границе био је 26. септембра (ст. кал.).

Истога дана су заузета погранична села са мањим отпором противника: Лепенац, Цер, Жари и Пали. Сјутрадан 27. септ. заузети су сви висови који доминирају Бијелом Пољу. Најјачи отпор Турци су дали на Јабучно, које су нападали Липовска и Горњоморачки баталион.

Првога дана на Церу је погинуо водник Јаков Грујић, а другога дана на Јабучно полуводник Периша Меденица. Турска војска оступила је Бијеломе Пољу, а наша се повратила и при повратку смо виђели да је погинуломе Меденици неки од војника посјекао нос и брке, да би приказао да је посјекао турску главу.

И командир чете Милосав Радовић и командант батаљона Васо Дожић, рапортирали су команданту бригаде, да је погинулога Меденицу морао посјећи неки од наших војника, који се није смио јавити и тај случај остао је вјечита тајна.

 

ГОВОР КОМАДАНТА БРИГАДЕ

По истурању чета на предстраже војска се постројила по наређењу команданта бригаде. Један војник из Доњо-Морачког баталиона био је у борби посјекао погинуломе турскоме војнику нос и брке и да се похвали пришао команданту бригаде и показао захтијевајући да се уврсти за одликовање.

Овај увријеђен посјеченим му братствеником Меденицом, рекао му је да је ништа војник и да је нашао неку бабу и посјекао јој оно између ногу, па је наредио ордонасима ШањУ Перовићу и Митру Бошковићу, те су га прописно кундацима од пушака пропустили кроз руке.

Затим је постројеној војсци рекао: "Данас су заратиле четири Краљевине на Турску царевину, па или осветити поразе на Косову и Трнову, или поново постати робови. Сваки војник има рањенички превој и ако у борби наљезе на рањенога турскога војника, треба да му превије ране као да је његов најближи, па евентуално и рођени брат. И наши ће војници падати у турске руке, па ако се увере да се са њиховим рањеницима поступа како треба они ће тако поступати са нашим, јер су Турци и људи и јунаци. Ако би се и један војник по данас усудио да посијече турску главу, ја ћу посјећи његову, а ако посијече нос и брке, ја ћу посјећи његове ".

Повишенији гласом је додао: "Добро упамтите што сам вам вечерас рекао и пренесите свима онима који нијесу овђе". Затим смо наложили велике ватре и главни разговор се водио о ономе што се у току дана догодило.

 

ОСВАЈАЊЕ ЧАКОРА

Око једне ватре сјеђело је више људи, међу којима су били: Трипко Жугић и Павић Обреновић, правници, па су војници претежно слушали њихов разговор. Међу њима је сједио Ристо Бојовић, који није ништа говорио, па му је Трипко Жугић, који га је познавао као паметна човека упитао: "Шта ти ноћас ништа не говориш," Ристо? ", А овај му је одговорио:" Ја сам до вечерас мислио да нас води и да идемо за једнијем обичнијем чобанином. Међутим сам од вечерас мишљење измијенио. Оно што је он вечерас рекао пред бригадом, да је један генерал-штабни официр писао кроз војне часописе, то би у бригади прочитало 40-50 људи, а то ће сва бригада знати у року од најдаље 3-4 дана. Ја вас овде молим да од сад с пунијем поверењем идемо за њим и сви знадните онако што је рекао и учиниће, па нека се свак добро чува. "Сви су присутни рекли да је Ристо у праву.

28. септембра (ск) узето је Бијело Поље, уз велики број губитака у мртвим и рањеним. Послије два или три дана, по завођењу реда и успостављању власти, продужила је војска у правцу Берана. Према распореду Доњо-морачки баталион имао је нападати Тивран, до њега је био Липовски, до њега Колашински, а остали баталиони Колашинске и Дурмиторске бригаде распоређени источно, тако, да је око 3 сата требао да отпочне фронтални напад. У току дана наређено је да двије чете Липовског баталиона буду упућене ради појачања Морачког баталиона на Тиврану, а остале двије чете Липоваца са Колашинским баталионом нападале су Јејевац, гдје је била непријатељска артиљерија, а испред ње пјешадија. Напад је око 3,5 сата поподне отпочео на дужини цијелога фронта, пошто су Турци били у одступању у правцу Рожаја. Најјачи отпор непријатељ је дао на Јејевцу, гдје су од Липовскога баталиона погинули Радоје Раосављевић и Мирко Поповић. По завршеној борби сахрањени су и командант бригаде је на њиховом гробу рекао да бољих војника није било у батаљону него ни у бригади.

 

ФРОНТАЛНИ НАПАД

Сјутрадан по ослобођењу Берана војска је направила логор на Јасиковцу. Разгледајући опкопе и утврђења сјећао сам се како нам је у школи кад сам био у четвртом разреду, Богдан Обрадовић, учитељ, који је био из Лубнице, које су припадале Турској граници говорио: "Јасиковац је утврђен и на Јасиковцу ће крв лећи - Јасиковац ће бити гробница Васојевића ". Да се фронтално нападало тешко је био освојив, али је нападнут бочно и из позадине, те се прошло са мање губитака. После неколико дана пошли смо преко Шекулара за Велику ради напада и заузимања Чакора. Распоред војске био је исти као на Тиврану и Јејевцу.

Напад је био на измаку дана. Падао је снијег и била толика хладноћа да је тешко војник могао напунити пушку. Турци су напустили караулу и наша војска је једновремено заузела и караулу на Мокрој. Увече на положају су остали ровачки и Горњо-морачки баталион, а остали су логорили у непосредној близини фронта, како би на случај противнапада непријатеља одмах ступили у дејство.

Сјутрадан отпочео је фронтални напад. Дан је био леп и на врховима није било магле. На Сјекирици између Велике и Шекулар била је тешка хаубица која је гађала шанац, који се налазио сјеверноисточно на коси, која је доминирала Чакору, у којем је била једна чета непријатељских војника, који су пушчаном паљбом оспоравали наступање на дужини фронта. Хаубица је гађала утврђени шанац и са неколико граната некад је подбацивала, а некад пребацивала, тако да је шестом или седмом гранатом погодила шанац кога су непријатељски војници напустили и оступили у правцу Ругове. Код наше војске настало је неописано весеље.

 

ПОГИБИЈА МИЛАН ДИВЦА

Командант бригаде који се налазио на Чакору, рекао је да се јави неки од војника да дође уз косу и да извиди шанац, а сигналним знацима стављено је до знања, да артиљерија не гађе шанац. Одмах се јавио Мињо Јанкетић, официр из прве чете Липовскога баталион и када је изашао и извидио шанац, обавијестио је да су у шанцу били само погинули војници, а рањене су били унијели.

Турци су се повлачили у правцу Ругове, а наше јединице су са њима водиле борбу на Лисцу поврх Кућишта. У наступању преко катуна зв. Бјелуха, погинуо је војник четврте чете Милан Дивац из околине Пљеваља, који је 1911. године пребјежао, јер је био позват на одслужење војног рока у Турској војсци.

За војском се кретао у штаб бригаде, а наша друга чета, тога дана била је пратећа. Наиласком, наишли смо на погинулога, код кога је био војник исте чете, Ристо Бојовић. На питање команданта бригаде који је војник погинуо, одговорио је да је то његов земљак, Пљевљак и да се нијед Липовац није хтио уставити да му га помогу сахранити. Наредио је бригадноме трубачу да му зовне команданта баталиона и да му дадне трчећи корак. Одмах по доласку наредио му је да му пошаље десет војника Липовске чете и да им нареди да дођу трчећим кораком.

 

МАРШ КРОЗ МЕЋАВУ

По доласку Липоваца рекао им је: "Срам вас било и рђа вам образ убила, да је кучка липовска погинула, ви би сте се на њу окренули, а нијесте на нашега брата, који је код нас тражио уточиште и борио се за ослобођење, да нас не дочекује из редова турске војске ". Затим се окренуо Ристу Бојовићу, осмотривши терен и видећи један усамљени бор изнад катуна рекао: "Укопајте га под овим бором и уредите му гроб, а ти му на бору напиши име, јер ће га некад неко његов тражити". Ристо му се са неколико речи захвалио да му је то учинило задовољство и да ће о том обавестити и породицу погинулог.

Турска војска је оступала низ Ругово у правцу Пећи и већих борби на том правцу није било, куда је наступала Колашинска бригада.

Дана 17. октобра (ст. кал.) дошла је из Пећи једна делегација у којој је било око 30 људи и најавили да су Турци напустили Пећ и одступили у правцу Ђаковице и да војска уђе у Пећ. Сјутрадан су у штаб команде војске дошли представници власти. У сећању ми је да смо од стране српског народа најискреније дочекани у Пећи, а од Турака у Гусињу.

Иако је било ратно стање, ипак су војници у колико се то могло прибављали за своје крсно име, да ракијом почасте, сиромашнији у воду, а могућнији чету. Наш барјактар ​​стари Секуле Јанкетић, који је учествовао у ратовима 1876-1878, припремио се за своје крсно име Срђев-дан, приликом доласка из Берана у Велику, и почастио је цијелу чету, а дјелимично официре и војнике из других чета.

 

ОДМОР У ПЕЋИ

Освануо је 18. октобар (Лучин-дан), па је стари Новеља Шћепановић позвао браственике: Шћепановиће, Реџиће, Драшковиће и Влаховиће, који су у нашој чети салавили Св. Луку, да иду да прекаде у Патријаршији па сам са њима пошао и ја. Доласком у Патријаршију, по одслужењу летургије, Новеља се обратио калуђеру, рекавши му, да са осталим који су били са њиме, хоће да прекаде за своје крсно име. Калуђер му је рекао да буде са срећом и да се сви здраво врате кућама по завршеноме рату, а да је ово прва прекаду у слободној Патријаршији послије Косовске битке.

По повратку у логор он је са осталим који су славили Лучин-дан почасито цијелу чету, да је имао да пије колико ко хоће.

У Пећи се војска одмарала три или четири дана. У команду бригаде-одреда дошли су били и официри српске војске, који су били узели Приштину, Призрен и Косовску Митровицу, тако да су задржали даљи покрет који није трпио одлагање. Међутим Горњо-васојевачка бригада којом је командовао командир Радомир Вешовић, по ослобођењу Високије Дечана, усиљенијем маршем ушла је у половину Ђаковице, а у другу половину трупе Српске војске. Тек четвртога дана ми смо пошље подне кренули за Ђаковицу и тамо стигли око пола ноћи. Сјутрадан у Ђаковицу је дошао Топлички пук у коме су били претежно сви насељени Црногорци. Сусрету и весељу није било краја. Било је сусрета између браће и братучеда. Било их је пуно који су изгинули у борбама до доласка у Ђаковицу. Ту смо остали до 26. октобра. Прво смо били под шаторима око Ђаковице, али како је пао велики снијег, смештена је сва војска по кућама у граду.

 

ПОКРЕТ КА СКАДРУ

На Дмитров-дан наређен је покрет Колашинској и Дурмиторској бригади да пођу за Скадар, а Горњо-васојевачка бригада је остављена за одржавање реда у Метохији. Тога дана по великоме снијегу увече смо логоровали више Дечана у подножју Богићевице. Сјутрадан је наређен покрет и ако је падао снијег, који је до 10 сати прије подне достигао висину једног метра. На челу колоне ишао је Доњо-морачки баталион, који је успио да савлада и пређе највећи врх и пређе у Бабино Поље. Велики снијег је прво падао с кишом, а потом обрнуо снег и мећава. Ветар је ломио велике јеле и букве. Тако је обустављен даљи прелазак преко планине. Сва војска и комора обје бригаде очекивала је у покрету да настави пут, али како је дан био на измаку, наређено је да се војска склања у љетње колибе које су биле у подножју великог врха планине, колико могне стати, а остали да се сналазе и ложе ватре кроз велике шуме Богићевице. Липовска баталион, који је послије преласка Доњо-морачког делом се склонио у колибе, а делом ложио ватре кидајући снијег и на мјестима из земље изваљених јела и букава1 где их је око поједине ватре било по 20 и 30 војника.

Команданта одреда, сердара Јанка Вукотића, војници су у катун свукли на јеловим гранама, те се спасио код наложене ватре у једној колиби, са цијелим штабом гдје је био и командант Колашинске бригаде са неколико бригадних ордонанса, који су били млади и отпорни људи. У оној гужви, који су били у првим редовима, журили су да би ухватили мјеста у колибама, тако да је у већим смештена била и читава четата, а наложене су биле и по две или три ватре у колиби. Сваки војник је био прокисао, тако да није било суво ни под пазухом и тешко су прошли сви они који се нијесу кретали.

 

ПУЦЊАВА НА БОЖИЋ

Управо до пола ноћи стално је дозивао брат брата, отац сина, а син оца, кум кума, а друг друга. Било је мјеста гдје су се тешко могли дозвати. Миливоје Бојић, Сава Живковић, Пуниша Чогура и Тадиша Бојић угледали су једну колибу која је била из катуна удаљена око пола километра, па су одлучили да иду да се тамо спасавају. Звали су и мене, али сам им рекао да морам тражити своје. Срио сам Радула Чогурића и Груја Кекера, који су били толико озебли да су тешко разговарали. Ја сам стално био у покрету, те ми није било зима. Ноћ је била већ ухватила, негдје око 7 сати. Разабрао сам по дозивима да ми се отац налази у шуми испод пута. Прешао сам поток, који је био велики, преко неке букве и оставио пола сата док сам дошао до својих.

Видио сам да на двије групе: једној са Милосавом Драговићем, а друга са Секулу Вујисићем гдје немају да наложе ватре пошто нијесу имали сјекире осим двојица или тројица војничке ножеве. Нијесам им се јављао, но се истим трагом вратио и ушао у колибу код Липоваца, који су покушали да ми направе мјесто. Није било командира чете који је био у болници од рана задобијених при ослобађању Бијелог Поља. Водници су били сви четворица: Раде Влаховић Мислово Абазовић, Мијаило (Виго) и Радован Булатовић, свако ме звао да дођем код њих, да им направе место. Ја сам им свима захвалио и рекао да у јељаку испод пута има са Милосавом Драговићем и Секулом Вујисићем више од 50 војника који немају сјекире, које су биле својина двојице војника, који су нерадо давали, али под притиском већине један је дао сјекиру, под условом да му је вратим.

 

ЈАНКОВА ЦРНА ПЛАНИНА

Радосав Пижурица му је добацио: "А оћеш ли је ти вратити ономе раднику манастира Дечана, те си му је јуче узео?"

Они су остали да се шале и смију, а ја сам са сјекиром дошао код војника у јељаку. Кад сам им се јавио са сјекиром сви су се зачудили. Ја сам прво обалио једну суву букову матину, која је била глатка и прилично дугачка, испресјецао је и распоредио цјепанице на обе ватре. Онда су узели остали, насјекли дрва и њихове ватре могле су се издалека виђети.

Петко Драшковић који је код себе имао вазда боцу ракије да понуди рањенога и болеснога војника, за коју му је мало ко знао дао ми је и рекао да пијем колико могу, али сам ја попио можда само чашу ракије. Ја, Маринко Драшковић и Неђељко Реџић, који су били моје годиште, наспремали смо доста дрва и онда накресали јеловине, прострли и слатко спавали окрећући сви табане ногу ватри да нас загријева. Разабрали смо по гласовима, да се у катуну налази Јанко Дуловић, који је имао добар глас. Дозвао сам га и кад се одазвао рекао сам му: "Добро јутро, и стретан ти Божић", а уједно испалио пет метака. Он је одговорио: "Добра ти срећа и све ти сретно и честито било", па је и он одговорио равном мјером. Било је можда један сат до зоре, па је то прихватила и остала војска и у катуну и у гори. Од пушака није већ могао дозват друг друга. или некога другога, својту и комшију. Јанко Вукотић који је спавао, како нам је то касније причао Милош Меденица, командант бригаде, устао је и питао шта се то збива. Како је снег стално падао и била мећава, рекао му је да све пропада од студени и мука, а да је он рекао да ће остати да се зове "Јанкова Црна Планина".

 

ЛИЈЕВО ИЛИ ДЕСНО

Пошто се разданило Јанко је наредио да се сва војска по баталионима окупи на главноме путу и издао наређење да се војска враћа преко Дечана, Пећи, Андријевице на Подгорицу, да иде на Скадар и стално су трубачи свирали "лијево круг".

Јанко је са штабом пошао назад, а Милош Меденица искористивши његово одсуство, позвао је на страну 10-15 војника, махом снажнијих људи, који су са њим чували овце по Сињваини, Лукој Гори и Бјеласици и наговорио их да кад се врате у баталион реку да се неће враћати. Међу њима је као најгрлатији нашао Милована Радојевића и Кеја Дрљевића, да они почну. Чуо сам кад је у пролазу да стигне Јанка рекао Васу Дожић да се он и командири чета не солидаришу с војском, а да војска крене у правцу врха планине. Одмах по одласку Милошеву, Милован Радојевић је викнуо колико га грло служи: "Ми смо огранак руске војске, која је на Божић прешла Балкан, а ми да се вратимо о Митрова дне са једне главице каква би то срамота била", а Кејо Дрљевић је додао: "Напријед ко је Липовац!" Официри су остали позади по упутству команданта бригаде.

Трубач од Јанка Вукотића свирао је Липовска баталион "лево круг", а трубачи из баталион свирали су "напред". Најјачи војници међу којима су били: "Јовица Ракочевић из прве чете, Сава Живковић из друге, Спасоје Ракочевић из треће, а Радојица Булатовић из четврте су се мијењали, поправљали пртину куда је прошли дан прошао Доњо-морачки баталион. Усљед мећаве и великога ветра , све је војника држао за руке, а преносио је војник војнику, да се ланац не прекине, јер ветар и мећава нијесу дали отворити ока.

 

БИТКА ЗА СКАДР

Наређивано је са чела да се по пет минута одмори, да војници одану и поправе обућу. Трубачима је наређено да за време одмора свирају "напред". Били смо одмакли па су потоњи стигли командант баталион и командир чета, али пошто су претходно обавестили команданта бригаде, а овај команданта оред. За то вријеме сва војска је стајала у месту, а команданти бригада: Колашинске и Дурмиторске, били су противни да се враћају, а када се глас пронио да су Липовци пошли напријед, међу војском је настало опште комешање, хтјели су и они напријед и мнозина викала: "Нијесмо ни ми гори од Липоваца!" То комешање трајало је један сат. Ми смо били одмакли око два километра. Преко врха планине примијетили смо четворицу војника који су били из Доњо-морачког баталиона, од којих су тројица били подофицири: Вукосав Перовић, Ђуро Нолеве Ракочевић и Милисав Јанковић, а имена, четвртога се не сјећам. Казали су нам да се планина може прећи па је онда обавијештена команда бригаде, а они су се са нама вратили натраг. Могло је бити нешто око пола дана кад смо изашли на брдо, па смо се мнозина падајући у снег котрљали и тако сишли код Доњоморачана, те се и храном поткрепили, јер је Јово Меденица био покушао да купи нешто стоке, али су мештани то дали добровољно у месу, а било је и хљеба.

 

ДУГО ПУТОВАЊЕ

Било је и умрлих војника који су се тешко саставили са земљом, а презеблијех је било пуно. Вукосав Перовић, који је са осталим срио Липовска баталион, трећи дан или четврти умро је у Плаву.

Време је било пошље подне попустило, па је сва војска прешла Планину и ологорила и преноћила у Бабино Поље. Сјутрадан су постројени сви баталиони обје бригаде. Сердар Јанко долазећи пред наш баталион узвикнуо је да сва војска чује: БРАВО ЛИПОВЧАНИ, ВИ ПРЕГНУЋЕМ СПАСИТЕ ДА СЕ НЕ МУЧИМО ПРЕКО ЧАКОРА. "

Била су велика времена и обалиле су кише, па смо у Плаву остали два дана, два дана у Гусињу, затим по један конак у Селца поред Цијевне, други на Рапши, трећи на Вировима Катратским, код Хотских Ханови, а четврти на Груди, тако да смо од поласка из Ђаковице на Дмитров-дан до доласка на Груду оставили у путовању дванаест дана.

Доњо-морачки баталион је одмах распоређен за осигурање главног штаба на Груди, а остали баталион су размјештени на логоровање око Суве реке са једне и друге стране. Одмах по поласку Ровачки баталион је упућен на Гајтанску косу између Ђиндрије и Малога Бардањолта, чији се положај простирао дуж цијеле косе до реке Дрима. Затим Горњоморачки и Пољски баталион, распоређени су да копају ровове у Враку, а Колашински и Липовски баталион, остали су на Грујемиру на логоровању гдје је била и брдска батерија Колашинске бригаде. Сва три баталиона служила су као општа резерва, па је Колашински негдје у јануару упућен као појачање Пиперског баталиона, који је држао положај према Муселимовој Главици, која се налази између ријеке Кира, којој доминира са источне стране Велики Бардањолт. Вријеме од нашега доласка на Груду у очи Аранђелова дана 1912. до 25. јануара 1913.г. протекао је без борба на читавом фронту опсједнутог Скадра. Од боље упућених и школованих људи кружиле су вијести да се тајно воде преговори са командантом Турске војске пашом Али-Ризом, да Скадар преда без борбе. Затим се сазнало да је Али Риза од стране Есад паше убијен и да је он преузео команду. Горњо-васојевићка бригада, која се до тада налазила у Ђаковици, позвата је и дошла код Скадра и заузела положаје према Великом Бардањолту.

 

НАПАД НА БАРДАЊОЛТ

Како је Црногорска војска располагала са мало нових топова и са малим количинама муниције, то се Црногорска влада обратила Српска врховној команди, која је упутила неколико батерија и својих артиљеријских официра од којих су двије размјештене на положаје према Великом Бардањолту.

Извршене су све припреме за напад на Велики Бардањолт и Муселимову Главицу који је отпочео 25. јануара (с.к.) око 6 сати. Липовска и Доњо-морачки баталиони били су сва резерва Зетског одреда чији се ланац протезао од Блата читавим простором до ријеке Кира, а одатле сјеверно поврх Муселимове Главице и Великога Бардањолта, а источно Гајтанском косом до реке Дрима. До пола дана трајао је артиљеријски двобој, а онда је у борбу уведена и пјешадија, па су све јединице које су учествовале у нападу претрпјеле велике губитке у мртвим и рањеним пошто су сви шанци непријатеља били ограђени бодљикавом жицом са дванаест редова, па су мртви и рањени под заштитом ноћи ношени на полазне положаје.

Доњо-морачком и Липовском баталиону наређено је те су прешли на Броке у близини ријеке Кира, али задана нијесу могли прећи преко моста зато што је бришући простор, а исти се налазио на домету непријатељске артиљерије са града Скадарског и Маслина са обале ријеке Кира.

 

ТРАЈНО ПРИЈАТЕЉСТВО

По падању мрака наређено је да нико не смије пушити дуван нити палити шибицу да не открива прелазак преко ријеке. Неки од војника при прелазу преко моста из Доњоморачког баталион упалио је шибицу, па је непријатељска артиљерија из брзометних топова гађала да поруши мост и једна граната је срушила парапет - ограду, која је била висока један метар, али је војска била прешла и губитака није било.

Пролазећи кроз логоре под сваким шатором били су рањеници, а изван шатора мртви које су војници по ноћи копали. Наша два баталиона ноћу су пошли сјеверном на источну страну Великога Бардањолта и одмах стављени под команду војводе Ђура Петровића.

За вријеме логоровања на Грујемиру, редовно смо догонили таин са пристана на блату. У баталионима је било млађих људи мало, па су увијек млађи за старије ишли добровољно. Ја сам ишао скоро сваки дан пошто је на пристану био главни интендант Михаило Бошковић с Орје Луке који се познавао са мојим братом пок Радошем Драговићем, који су заједно студирали, Бошковић на правном, а мој брат на филозофском факултету. Он је имао помоћника, али је увијек узимао и мене, да му слажем требовања за свих шест баталиона и батерију Колашинске бригаде.

 

ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА

Знао је да ми је отац био рањен у јулу пограничном сукобу, па ми је често пута дао по флашу ракије - коњака или мастике, а понекад и других војничких потреба. Са њиме сам се касније и дописивао, кад је био адвокат у Београду за вријеме бивше Југославије. Био је и јак правник, па смо једном тражили од њега неко начелно законско објашњење и кад сам га показао Весу Вулековић, онда предсједнику Среског суда у Колашину, прихватио га је здраво за готово и све насљедне спорове од тада решавао по томе објашњењу.

Требовање за 25. јануара нијесмо примили, а за исто је био пошао на пристан водник интендандске-коморе, Милутин Дрљевић, са неколико старијих људи, који су по формацији црногорске војске припадали комори. Не знајући пут, јашући пред комором на коњу ишао је путем између турских и положаја наше војске, дошао је а да од стране Турака са Муселинове главице и Великога Бардањолта није опаљен ниједан метак.

Војвода Ђуро Петровић и командант бригаде били су изненађени његовим поступком говорећи му да су сви ти људи и комора могли бити уништени, да би то био тежак губитак и да је заслужио најстрожију казну. Он се правдао да није знао други пут, па на пошљетку рекао: "И Турци су људи и они бију шанчеве и војску, а ми бисмо сви били сретњи да изгинемо гдје гину људи и да се ио нама уз гусле пјева". Они су му наредили да иде позади положаја наше војске и да се убудуће не усуди да понови садањи случај.

 

КАД МИТРАЉЕЗ ОЖЕДНИ

Команду над војском преузео је Јанко Вукотић. 26. јануар је протекао на миру, мада је сва војска у приправности и очекивала наредбу за напад. Наша два баталиона преноћила су у близини положаја очекујући да може бити издата наредба за ноћну борбу. Сјутрадан 27. јануара сопштено је наређење Јанка Вукотића да два баталиона: Доњоморачки и Липовски наступају правцем низ велику косу која доминира највишему узвишењу Великога Бардањолта, са кога су дејствовала два тешка митраљеза, на којима су се налазили поручник Илија Павићевић, а на другом један подофицир. Правац напада стално је посматрао Јово Меденица, командант Доњоморачког баталиона, одлазећи и долазећи неколико пут а код надлежних руководиоца. На питање војводе Ђура: "Шта толико осматраш Јово?", одговорио је да постоји други правац лијево од онога којим је наређено да се изврши напад, где би људство било преполовљено. Војвода га је прекинуо и рекао да се наређење главнога команданта мора извршавати и наступати одређенијем правцем. На то му је Јово одговорио: "Не водим ја овдје у борбу колонијалну војску, нао браћу Морачане и мени је дужност да постигнем циљ са мање губитака". Овај се разговор водио око пола дана и могао га је чути виши број војника, пошто су чете биле једне до друге на стрмом каменитом земљишту. Командант бригаде привидно и прећутно се слагао са војводом, а и сам је увиђао да је Јово у праву.

Турска тешка артиљерија стално је гађала митраљеско гњијездо некад подбацујући, а некад пребацујући, док једним метком потревила гњијездо митраљезца и убило подофицира, па како се налазио на самој коси, пребацио га је да су га оба баталиона на растојању од 150-200 метара могли виђети . Поручник Павићевић је надао и даље брзу паљбу, док му је нестала вода. Послуга са митраљеза са цигама од муниције којих је код нас било доста, викнуо је: "Нестаде воде, најхитније да се учини распоред до извора који је био у подножју брда око 400 метара даљине". Правац је водио на другу и трећу чету, па како је терен био без шуме, за десет минута, воду је додала рука руци, те је митраљез поново прорадио.

 

ШТА ЛЕТ ОРЛА СЛУТИ

Један војник који је био до водника треће чете Мира Шуковића, који је 1914. године погинуо у борби са Аустријанцима на Гласинцу, покушао је да пије воде из цинге, а Миро му довикнуо: "Воду напред, не залијевамо ми твоју гузицу но митраљез!" и није му дао да прождере ни једну кап. У томе моменту са брда је јављено да је воде доста и одмах је митраљез прорадио, а сву воду су искористили војници у реду и дали онима који нијесу узели учешћа у додавању воде.

Истога дана дошао је племенити капетан Липовске капетаније Периша Машковић и са њим су дошли ђаци, који нијесу годинама стасали за војску: Вељо Радовић, Машан Шуковић, Ново Меденица, Блажо Милошевић, Пуниша Рубежић, Живко Бакић, Митар Ћетковић и још неколицина чијих се имена не сјећам. Капетан Машковић је са својим руководиоцима рекао да се сазнало дан или два раније, да ће отпочети борбе, па су сви дошли код мене и ја сам их довео, да се прикључе својим јединицима у борби са осталом војском. Војвода је младићима честитао и са сваким се руковао и рекао да су дошли у прави час, да се одужују домовини као што су њени стари.

 

ШТА СА ЂАЦИМА

Затим је Јово Меденица, предложио, да се ниједан од ђака не уводи у борбу, која у року од најдаље два сата мора бити, но да остану у позадини, како ће помагати евакуацију рањеника, којих ће одмах бити, за додају муниције и друге потребе. Образложио је да је земљи велики губитак у овим младићима, јер ће се рат завршити, а ако они данас изгину, ко ће нам бити учитељ и други службеник, јер ми школованих људи имамо мало.

Овакав предлог прихватили су: Војвода и сви остали војни руководиоци. Како су они били у групи, прикључио им се и Радуле Чогурић, који је био ђак, али старији од њих, а који је од дана поласка са Брезе био у првим редовима у свакоj борби, којијех је било доста како сам то по сјећању навео . Увијек храбар, али по природи непомирљив, рекао је да нема тога ко ће му забранити да иде на јуриш, па кад би унапријед био сигуран да ће погинути. И сви остали били су ратоборни и придружили се Радулу, нарочито су били непомирљиви: Вељо Радовић и Машан Шуковић, а сви остали једногласно говорили да су дошли да се боре, а не да ћуте у позадини и молили су да им се дозволи. И за Војводу и све остале војне руководиоце, настао је кратак предах за одлуку. Командат бригаде познавао је Радула и као храбра и непомирљива, рекао је Радулу, да се покори и да остане са Пунишом Милошевићем, учитељом, па да ће он бити први у додавању муниције, колико буде хитно потребан. С тешком муком су на посљетку пристали.

Тога дана водио се артиљеријски двобој непрекидно и знали смо да гранате Кумановаца, падају претежно у непосредној близини нас, мада заклоњени брдом, нијесмо могли видјети. Било је истоварених сандука муниције, па сам, ја под један подзидао камењем и слушао разговор старијих људи. У ваздуху се појавио један велики орао, који је летио високо и сва је војска на њега обратила пажњу. Стари барјактар ​​Секуле Јанкетић, гледајући га рече, да ће данас бити наша победа, јер је то запазио из искуства у ранијим ратовима, а кад су год надлијетали гавранови, да је вазда била велика погибија.

 

ИГРА СА ЗРНОМ

Једно пушчано зрно, које се оладило у ваздуху пало је између наше и треће чете на даљини око 10 корака. Било је шиљасто и војници су нагађали да ли је из пушке или митраљеза. Идући од руке до руке, дошло је и до мене. Ја сам се и у школи и у чобанству занимао дићањем, ковчама и петљама са докољена. Дићао сам се и цијелу зиму за вријеме логоровања на Грујемиру, новцем.

На даљини око 10-12 корака, лежао је Милун Обреновић, трубач треће чете, и био се наслонио на десну руку, а испод леве му је вирио грлић од трубе. Седећи на сандуку рекао сам да бих удићао зрно у трубу Милуну, кад бих смио. Миливоје Бојић који је у близини сједео рекао ми је: "Ајде не аветај, а ја не знам ни да ли би је и пушком убио". Остали - већина присутних је желела да види који смо од нас двојице у праву. Ја сам се окренуо на сандуку и како обично бива при гађању одмјерио одстојање, бачио зрно и оно је погодило у грлић трубе, да је од звекета Милун устао на ноге. Чули су и остали који су били близу и питали га "Уби ли те?". Одговорио је да не, али да је убило трубу. Окрећући је да зрно испане, оно је дошло под писак трубе, па кад је куцајући да испане увио трубу, остало је и труба је остала неупотребљива. Док су они око Милуна препричавали да добро остаде, ови су се горе смијали, али они доље нијесу знали чему се ови око мене смеју, па им је било много криво.

У близини мене били су и ђаци, а непосредно до мене сједио је Вељо Радовић. Баш у томе моменту, стигао је курир од главнога штаба и саопштио да се артиљеристи јавили да је жица са источне стране до високога камена потпуно раскинута. Наређен је покрет, али је Јово Меденица наредио да сва војска из оба баталиона прелази искоса и преко велике увале, којом је текао велики поток прелази и мртвијем углом подизали шанцима Великога Бардањолта.

 

РОВОВИ НА БРДАЊОЛТУ

У први мах је трчећим кораком прешло 250-300 људи, међу којима су били командант Липовскога баталиона Васо Дожић и командир наше чете Милосав Радовић. Непријатељ је видио покрет војске, па је топовима онемогућио даљи прелаз. Положај је био такав да се силаском око 400-500 метара упасао у мртви угао, па је Јово Меденица даљи прелазак оспорио и наредио да се силази заштитнијем правцем и прикупља се на домак самих турских шанаца. Последњи су ишли неколико старијих и неспособних људи који нијесу поступили по наређењу командира Меденице, но су изашли на отворено земљиште, те је међу њих пала граната од које су сви порањавани.

Када је војска наишла фронтално у правцу утврђења, наишли смо на око стотину мртвих војника из Луковског и једног баталион Никшићке бригаде, од којих су двојица трећи дан затечени у животу, које су наши војници подигнули, превили и дали им воде и ракије и склонили у сигурне заклоне. Баталиони су на месту раскидане жице ушли у ровове, који су били уређени да се двојица војника могу размињивати а биле су уређене пушкарнице за пјешадију и митраљеска гњијездо. Поврх ископанијех ровова била је заравњена главица и наоколо набацане вреће песка, како је војник могао имати сигуран заклон у стојећем ставу.

 

ЗАВАДА ЗБОГ ШАЛЕ

Турци су са Муселинове главице и Великог Бардањолта, оступили на Мали Бардањолт, када је стигло наређење да се не иде даље, но да се војска задржи на посједнутим положајима. Из Липовског баталиона било је двојица погинулих и неколико рањених (погинули су били Вуко Машановић из прве и Радован Бошковић из треће чете). Бригадир Радомир Вешовић, командант Горњо-васојевићке бригаде, предлагао је да се гоњење непријатеља продужи и истога дана, очисти терен од ријеке Кира а евентуално са више прегнућа напредовати даље и заузети Скадар, па је војна команда наредила обуставу даљега покрета, те је тако Скадар остао незаузет све до 13. априла 1913. г. Оба баталиона остала су у рововима цијелу ноћ под претпоставком да би непријатељ могао појачати трупе са фронтова на Брдици и Тарабошу, јер на фронту Приморског одреда тога дана нијесу вођене уопште никакве значајније борбе које би олакшавале фронту Зетског одреда на Барадањолту.

Полазећи дуж својих ровова на Бардањолту пошље смркнућа, пошто смо у покрету били израздвајани, наишао сам на Вукашина Обреновића и Радоша Мрдељина Радовића, који су дошли до свађе, кад је Вукашин потврдио да је Милуну Обреновићу убило зрно у трубу, а да није рањен, на што је Радош, који је вазда волио шалу рекао да је то неко убацио од војника, што је Вукашина увриједило говорећи да Радовићи неће више држати у подређеноме положају кренуо да се са Радошем физички расправља, па су у развађи са стране Вукашинове учествовали синови му и Ристо Бојовић, а са стране Радовића: Василије Лучин, Милић, Јаго и други, те им нијесу дали да се ударају.

 

РИЈЕШЕН ДА ПРИЗНА

Сјутрадан су у рововима остале на стражи двије чете, а остала војска се вратила да прави логоре позади Великога Бардањолта. Баталиони су били одвојени на логорима ради прављења шатора. За војском су ишле жене и дјевојке које су приправљали кафу и ракију по логорима код којих су се окупили неки од официра и старији људи међу којима је био и Вукашин Обреновић. Наставио је и даље препирку са Радошем Радовићем, говрећи да су их синоћ спријечили, али да ћему он ипак за увреду платити.

Старији људи из наше чете одмарали су, док смо ми млађи правили шаторе и заравњивали око њих, пошто је земљиште било при страном. Увиђајући да између Обреновића и Радовића може доћи до озбиљне свађе, а можда и до тешких последица, пошао сам код ових старијих људи који су сви знали и виђели да сам ја зрно у трубу убациио у опклади са Миливојем Бојићем и предложио им да пођем код Вукашина, па да му ја кажем јер да то није могло остати тајна, кад је то знао велики број војника.

Код њих су била подијељена мишљења, неки су одобравали, а неки тврдили да ће ме Вукашин у љутњи ошамарити и да ми неће вјеровати. Командир чете Милосав Радовић, није говорио ништа. Примјећивао сам да је и њему и Милану Радовићу, судији окр. суда у пензији мило да то учиним. Стари барјактар ​​Секуле Јанкетић, који до тада није ништа говорио рекао је: "Вукашин и Радош да би у свађи могли један на другога из револвера пуцауи, па и некога трећега убити и треба да пође и нека се позове на нас па ћемо ако успјети да их помиримо. Ја сам не чекајући ничије друго одобрење пошао код Вукашина који је са неколико људи испијао флашу ракије стао на мирно и назвао "добро јутро", а затим рекао: "Ја сам Вука, - како смо га звали млађи - дошао код тебе да ти кажем да сам јуче, Милуну убацио зрно у трубу, па сам дошао да ме ти зато казниш ".

 

СПОРЕЊЕ КОМАНДАНАТА

Сви су се присутни зачудили, а он је рекао: "Лажеш, те су те вјерујем Радовићи наговорили", мислећи на Малина и Милосава. Одговорио сам да пита: Барјактара Јанкетића, Миливоја Бојића, Саву Живковића, Пунишу Чогуру и још неке. Ристо Бојовић и оба Вукашинова сина рекли су да ме познају као младића коме се може вјеровати и да не бих то набацивао на себе, да није истина. Вукашин је онда позвао Барјактара, Миливоја, Саву Живковића и мога оца и кад су му они потврдили, сви су се сложили да Вукашин позове Радоша да се помире, што је Вукашин одмах учинио. Помирили су се и оба платили присутнима кафу и ракију, а мене одали признање, као да сам извршио неки изузетан војнички задатак.

Другога или трећега дана, на Бардањолт је дошао Јанко Вукотић, у пратњи неколико виших официра, па како је знао да Јово Меденица, није поступио да напада правцем куда је он наредио рекао му је: "Ти Јово, не слушаш моја наређења, но радиш како ти хоћеш, а не би марило да сте пролили мало више крви", очито алудирајући да су Доњоморачани и Липовци освојили Бардањолт без већих губитака. Јово му је одговорио што је рећи као из рукава: "Не би, Сердаре, марило ни да су твоји Чевљани и Катуњани пролили мало више крви и заузели Тарабош и Скадар, а било им је краће него нама који смо заузели: Мојковац, Бијело Поље, Беране, Пећ и Ђаковицу, па да ми не долазимо и да не страдамо преко Богићевице, Плава и Гусиња до Скадра ". Војска је међусобно гласније говорила: "Нема нама ништа без Јова!" Сердар је примијетио да је сва војска на Јововој страни, одустао је од даље препирке, али се од стране Јовове сматрао увријеђеним, те га је као командант Санџачке војске прекомандовао у херцеговачки одред , гдје је остао у штабу одреда до самога краја Мојковачке битке, када је дошао и у истој учествовао, гдје је Доњоморачки баталион у завршној бици претрпио велике губитке.

 

ЈАНКО И ЈОВО

Командир Јово Меденица, учествовао је у рату са Бугарском 1913. године као командант баталиона у четвртој бригади Дечанскога одреда, па му је Сердар Јанко као командант приликом битке на Говедарнику, свакојако увријеђен на Великоме Бардањолту рекао: "Неће те више, Јово, благосиљати Морачанке, дошао си да се покажеш на Говедарнику", и показао му правац кретања. Јово му је, како су ми учесници битке причали одговорио, да ће он извршити задатак, али да ће гледати да буде са што мање губитка. За време битке је Бугарима заобишао у позадину, те је битку добио са незнатним губицима, према онима што су претрпеле јединице осталих бригада.

Око Скадра није било већих борби на положајима зетског одреда, док су на Тарабошу вођене борбе, али није могао бити заузет. Између Бојане и Дрима, налазиле су се трупе Српске војске приморскога одреда са извјесним бројем Црногорских јединица. Ноћу између 18. и 19. марта извршиле су напад на Брдицу око које су биле јаке препреке од бодљикаве жице, а уз то мочварни терен, те су претрпљели велике губитке, од којих је један баталион, који је ушао између Велике и Мале Брдице био заробљен, те су се све јединице морале повући на положаје око Бушата.

 

ЗДРАВО НА НОГЕ

Како је Српска војска била очистила Македонију, то је један дио под командом Војводе Степе Степановћа упућен на Једрене у помоћ Бугарима, а приморски одред под командом Генерала Петра Бојовића, дошао је у помоћ за заузимање Скадра са Црногорском војском. Одмах су на Дриму пребацили понтонски мост и отпочели пребацивање војске и артиљерије за напад на Мали Бардањолт и за заузимање Скадра.

Кад је све било готово, дошла је Српској војсци наредба да се безусловно повуче са Скадра и да напусти положаје које је до тада посиједали између Дрима и Бојане, који је остао упражњен, на које су по наређењу Црногорске врховне команде са Бардањолта упућене Колашинска и Друмиторска бригада, које су се пребациле на Блату, па преко Ширачкога виса, западно од Великога Тарабоша преко Мурићана прешле на Бојану и посјеле положаје измеђ Бојане и ријеке Дрима, смењујући Српску војску, која је оступила у правцу Љеша и Медове.

При поласку са Бардањолта у близини моста на ријеци Киру како је војска путовала у колони двојних редова, на челу Горњо-морачког баталиона, јахали су на коњима командант баталиона, капетан Ђуро Пековић и стари Сердар Мијат Лучин Мијатовић, под којим је турски топ под њим, убио коња у врат и граната је потревила у неку баруштину и није експлодирала, а он је иако стар одскочио са коња без икакве повреде. Командант баталиона је сјахао с коња и дао му да јаше, пошто је био један од најстаријих људи у Горњо-морачком баталиону.

 

ВОЈСКА БЕЗ ОБУЋЕ

Одмах по том отпочели су преговори између представника Црногорске врховне команде и Есад паше, о предаји Скадра, који су завршени, да је Есад са војском и лаким наоружањем напустио Скадар, како се сјећам 10. априла и пошао за Љеш, а наша војска је ушла у Скадар, који је послије мјесец дана напуштен под притиском Великих сила. За одржавање реда у Скадру остале су јединице из ближих бригада. За команданта Скадра именован је бригадир Јово Бећир, који је ту дужност вршио до предаје Скадра представницима Великих сила.

Послије повратка кућама, остали смо свега неколико дана; па је дошло наређење да се ради одржавања реда у Пећи и Ђаковици упути из Колашинске бригаде један број војника. У чети липовскога баталиона пошао сам почетком маја са роком од два мјесеца и служио у Ђаковици. У међувремену је избио рат између Бугарске и Србије, те је из Црне Горе пошло дванаест хиљада војника, назван "Дечански одред" у саставу четири бригаде. Четврту бригаду сачињавали су по два баталиона Колашинске и Горњо-васојевићке бригаде. Командант Одреда био је сердар Јанко Вукотић, а командант четврте бригаде, командир Милош Меденица. Почетком јула наређена је смјена посадног баталиона. Како је у наредној сјмени требао да дође мој брат од тетке, Милисав Пушељић, о чему сам био обавијештен, јавио сам депешу команди бригаде да га не упућује, а да ћу га ја заменити у другој смјени. У првој смјени били су намијешани Колашинци и Горњо-васојевићи, а у другој смјени Колашинци су задужени у Пећи, Васојевићи упућени у Ђаковицу. Команданти баталиона и у првој и у другој смјени били су у Пећи, капетан Ђуро Пековић, а у Ђаковици поручник Михаило Јанковић.

 

БУНТ У БАТАЛИОНУ

У другој смјени распоређен сам у Пећи за писара и итенданта баталиона, са роком од два мјесеца, како је то у првици било саопштено. Међутим, друга је смјена место два, остала је четири и по мјесеца. За све вријеме, како првој тако и другој смјени није давато ништа од одјеће и обуће, тако да је пуно војника, који су били сиромашног стања било босих, а прање веша вршили су сами војници, већином у ледној води пошто казана за прање веша није било.

Командант дивизије, чије је сједиште било у Ђаковици, био је обавијештен, да Албанци спремају напад правцима: Валбонска ријека - Ћаф Морињ - Поножевац - Ђаковица и Валбонска ријека - Јуник - Дечани; а од Гаша и Крастенића: Ћар Прушит - Ђаковица. Сазнавши за напад наредио је да митраљско одјељење и посадни баталион Колашинске бригаде из Пећи одмах крену и посједну положаје у правцу Јуника и Ћаф Мориња. Митраљеско одјељење је одмах отпутовало на границу, док је у баталиону избио бунт и читав баталион је отказао полазак, у колико се не издаду опанци, јер је било војника, извјесни дио босих, пошто обуће није давато за четири и по мјесеца (од почетка јула до половине новембра). Командант дивизије наредио је да баталиони Велички и Полимски најхитнијем путем стигну и посједну положаје према Валбонској ријеци.

Албанци, под командом Иса Баљетнца, наступили су у правцу Ћаф Мориња, гдје су на отвореном простору дочекани од стране наших јединица, где се нарочито истакло митраљеско одјељење, које је Албанцима нанијело велике губитке, те је командант дивизије за показану храброст редове м митраљеске чете : Новицу Перовића из Речина, Ђура Раосављевић из Липова и Живка Рашовића из Врујаца унаприједио у чин водника стајаће војске с правима првих произведених подофицира црногорске војске.

 

КРАЉЕВА ДЕПЕША

По одбијању напада Албанаца и завођењу реда на граници, командант дивизије бригадир Радомир Вешовић, оптужио је министарству војном и лично краљу, да се противу баталион за непослушност поступи по кривичним законима у ратном стању. Забрањено је било војсци да се жали брзојавно из Пећи, па су: Милија Мишнић из Бјелојевићиа Пољског баталиона, Никола Вујисић, водник из Прекобрђа и Јован Дрљевић, четни писар из Равни, пошли у Рожаје и отуда упутили депешу лично краљу, тражећи да упути иследника да испита ствар. Краљ је упутио депешу која је дословно гласила: "Команданту баталиона Колашинске Бригаде, капетану Ђуру Пековићу - Пећ. - Настој да се баталион Колашинске бригаде не расформира, а ја сјутра у зору шаљем мога ађутанта, капетана Влада Зимоњића, да испита у чему је ствар." Никола, с.р.

По саопштењу депеше пред стројем баталиона у присуству пет командира чета, који су били у чину поручника: Милинка Влаховића, Ровачке, Века Булатовића Доњо-морачке, Сава Ђукића Горњо-морачке, Луке Вујисића Липовске, и Колашинске, пошто су сачињавале једну чету као бројно мање, и Пољског Савића Мишнић. Баталион је био задовољан и сачекао долазак краљева изасланика, са којим је дошао и Павле М. Вујисић, судија великога суда - касније у току првога свјетскога рата командант бригаде.

 

ДОЛАЗАК ХЕРЦЕГОВАЦА

Изасланик Зимоњић је прво саслушао команданте баталиона и командире чета, који су изложили да је незадовољству био оправдан разлог, што су то људи већином сиромашнога стања и да је било могућности да се промијене посље два или најдаље три мјесеца, јер да је био довољан број војника који није учествовао ни у ранијој посади мај и јуни ни у Дечанском одреду за време рата са Бугарском. Навели су да је војска примала само храну и муницију, а да није од одјеће и обуће давато ништа, што се да установити из копија требовања, која се чувају код итенданта баталиона. Позват сам и ја и изасланик је установио, да није требованио ништа осим хране и муниције. Сјутрадан је извршио смотру баталиона и установио да је велики број војника слабога физичког стања. Баталион је преко својих представника нагласио, да је било довољно људства да се изврши и трећа смјена, а да ће се људство овога баталиона увијек одазивати својој дужности. Изасланик Зимоњић је поставио питање команданту баталиона и командирима чета, као познаваоцима бројног стања војске и они су потврдили наводе представника који су говорили у име баталиона. Затим је изасланик позвао баталион да остане и врши дужност још неђељу до десет дана, а да ће онда доћи смјена из I, II и III дивизије, на чем је баталион једногласно викнуо: "Живио капетан Зимоњић". Тако се тај конфликт између команданта дивизије и баталиона завршио без икаквих посљедица за отказивање послушности.

 

ДОСЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА

По повратку кући, крајем новембра 1913. остао сам до фебруара 1914. године, када су сви војници који су у току љета 1912. завршили двомјесечну војну обуку, позвати на дослужење војног рока у Пећи, Ђаковици, Плаву, Гусињу и Тузима. Уз то су били позвати и сви војни обвезници који нијесу раније служили војску, мада је један број у рату 1912. и 1913. г. учествовали као добровољци. Бројно стање предратних и нових регрута било је приближно једнако. Предратни регрути сачињавали су: I, II и III баталион, а нови: I и II.

Први баталион распоређен је у Пећи, други, трећи, четврти и шести у Ђаковици, док су од петога по једна чета одређене у Плаву и Гусињу, а двије у Тузима. У свима четама били су поред командира чета по четири водна официра - поручника, а уз то по један подофицир - наредник и два поднаредника, који су вршили обуку и предратних и послератних регрута.

У току мјесеца маја упућени су на распоред у први баталион у Пећи: Лако Арнаутовић, Михаило Тодоровић, Танасије Тепавчевић и Новица Абрамовић, који су били из Херцеговине. По завршеном кадетскоме испиту у Пешти и имали распоред у Аустро-Угарској војсци у Пољској, пребјежали су у Црну Гору и јавили се Краљу Николи, да их прими у црногорску војску. Краљ их је примио и провео их у нашу војску у чину потпоручника, а како уопште није било чинова потпоручника, истога дана унаприједио их у чин поручника и упутио команданту ЛЛ дивизије у Ђаковицу на распоред, с тим да се отпусте са службе четири водна официра а Херцеговци да се поставе на њихова мјеста. Командант дивизије упутио их је у први баталион у Пећи. Без одређивања од стране командант баталиона добровољно су се јавили да иду кући четири водна официра. Херцеговце су радо примили сви официри у батаљону и они су остали до објаве рата од старне Аустро-Угарске Србији у другој половини јула 1914. г. а тада су упућени на херцеговачки фронт.

Ја сам од формирања баталион од старне команданта - командира Нова Гилића, одређен за писара и интенданта баталиона.

 

КОЛИКО ЋЕ ТРАЈАТИ

Баталион је вршио обуку на пољани у близини манастира Патријаршије. У времену одмора, командант баталиона је пропитивао војнике редом: како се зове, из кога је мјеста и одакле су његови стари. Кад је на мене дошао ред, одговорио сам му да су моји ђед и отац преселили из Горње Мораче у Липово осамдестих година деветнаестог вијека, а да су наши стари досељени из Попова Поља у Херцеговини у Горњу Морачу пре око триста година. Танасије Тепавчевић је рекао: "Ти си Херцеговац!" на чем сам ја рекао да се поносим што сам Херцеговац. Сви четворица су ме завољели и стално ме звали и чашћавали.

Објавом рата сви официри окупљени у команди баталиона расправљали су колико рат може трајати. Командир четврте чете, капетан Милутин Поповић, узимајући ријеч, рекао је да ће рат бити завршен најдаље до краја године, наводећи да ће се народи у Аустро Угарској побунити и прећи на страни Србије, Црне Горе и савезника. На то му је Танасије Тепавчевић рекао да ће рат дуго трајати. Напоменуо је да је служба у Аустро-Угарској војсци три године; да сви Босанци, Херцеговци, Далматинци и Хрвати служе војску у Чехословачкој, Пољској и другим северним крајевима; да је свакоме војнику, ако је сиромашног стања породица осигурана и да ће на граници Херцеговине, према Црној Гори, прије погинути рођени Херцеговац, него један Швабо или Мађар.

 

ВЕЛИКО НЕЗАДОВОЉСТВО

Рекао је да он иде на фронт према Херцеговини. Није прошло ни мјесец дана, а од њега је дошло писмо капетану Поповићу, у коме је писао, да је он са четом опколио једнога класнога друга из кадетског корпуса у Пешти, који се презименом звао Јанковић, и када је видио да његов комшија и друг хоће да га зароби, извршио је самоубиство, док су се војници у којима је било Шваба и Мађара предали.

Објавом рата формиран је место Шесте дивизије, Старо-србијански одред, са сједиштем у Ђаковици. Наш баталион је остао у Пећи, а поред регрута у Ђаковицу су из Горњо-васојевићке бригаде три или четири баталиона. Заузимањем Пљеваља од стране Аустријанаца, из Ђаковице су упућена два баталиона регрута и два баталион народне војске из Горњо-васојевићке бригаде, под командом Бригадира Радована Радовића, којој је дат назив "Дечанска бригада".

 

МЕТЕЖ У БАТАЛИОНУ

У првом баталион у Пећи, коме је од објаве рата, за команданта баталиона одеђене капетан Веко Булатовић, пошто је дотадашњи командант Гилић постављен за команданта Пећке бригаде. У баталиону је одмах настало негодовање што у Дечанској бригади није упућен за Босну, зато што је и по близини и по броју, требало да буде први. Негодовање се ипак некако стишало, за три-четири дана, када су накнадно из Ђаковице за Босну упућени један баталион регрута, два баталиона Горњо-васојевићке бригаде, једно митраљеско одјељење и једна брдска батерија.

Овога пута незадовољство је узело такве размере, да су војници јавно говорили у присуству официра и подофицира да они остају, зато што је командант баталион, зет бригадира Вешовића, команданта Одреда. За војничку обуку изгубљена је воља. Узалуд су им командири чета објашњавали да је потреба да у Пећи буде један баталион, пошто је становиштво непоуздано и непријатељски расположено. Трећега дана по одласку друге бригаде за Босну, војници су се за време одмора груписавали по бригадама и тајно договарали за бјекство.

Ја сам са свим војницима био близак, пошто су ме као друга вољели, али су се ипак устручавали да предамном о бјекству говоре. Ипак сам од двојице из Липовског и двојице из Горњо-морачког баталиона, сазнао о чему се ради. Група регрута, припадника Колашинске бригаде, кретала се око, на броју нешто више од педесет људи. Долазећи међу њих, рекао сам им да ја знам о чему се ради и да они то не би требало да учине, обзиром да је командант баталиона из наше бригаде, па на случај да сви војници из осталих бригада наредне ноћи напусте касарну и пођу у своје јединице народне војске, да ни ми нећемо остати сами. Замолио сам их да се ту међусобно завјеримо, што је било и једина врста заклетве, схватајући да је мој предлог праведан и сви су рекли да ниједан неће прекршити дату обавезу. По повратку у касарну пошље пријема ручка пошао сам на стан капетана Булатовића, који је био на ручку, и предочио му стање у баталиону напомињући му да сам припадницима из Колашинске бригаде разговарао и да мислим да од њих ниједан неће погазити дату ријеч.

Био је страшно изненађен мојим саопштењем, а уједно и љут на своје Ровчане, да се није ни један нашао да му то стави до знања. Одмах је пошао и телефоном обавестио команданта одреда у Ђаковици. Након пола сата стигло је брзојавно наређење да се за једну чету од стотину људи осигура вечера. Ја као итендант пошао сам код лиферанта, изузео требовање и кужинарима ставио у дужност да се вечера за дозалећу чету људи приправи. Међу војницима у кругу касарне, почели су ми постављати питања за што се спрема вечера и за кога у казану, који је био накнадно постављен. Одговорио сам им да ја то не знам, а да сигурно наилази нека јединица, која се накнадно упућује за Босну.

 

ПРАЗНЕ ПОСТЕЉЕ

Послије вечере, пошто сам код дежурног официра и дежурног водника послије првога трубинога знака за спавање. У разговору сам им поставио питање, како код њих увече чувају торове са стоком. Дежурни официр, Велимир Нововић, поручник из Васојевића, рекао је да у њих, кад залаје пас, изађу и комекну (гласну се), а дежурни водник, Новица Перовић, из Речина одговорио ми је да се код њих гласну и викну: "А пуст осто! ". Били су набавили неко грожђе, а поручили кафу, почастили су и мене.

У разговору сам им рекао, да би и они требали да обиђу касарну, али су они сачекали други знак спавања. Дежурни водник је отишао да обиђе одјелења по четама и нашао већином празне постеље, а да су и стражари са двоја улазних врата побјегли. Одмах је позвати жандармерија да затвори излазе код кужине, куда су могли војници напустити касарну и на двоје улазних главних врата.

 

СИМБОЛИЧНЕ КАЗНЕ

Чета из Великог баталиона стигла је пред први знак спавања и док је примала вечеру и требала да предузме стражу, војска која је била спремна да бјежи, њих 187, побјегли су у разним правцима, пошто су сви војници у току од пола године бављења у Пећи , упознали све излазе и правце од касарне која се налази на јужном дијелу града, на самој периферији.

Једна група од 26 војника са Новаком Спасојевићем и Обреном Божовићем, пошла је из касарне, са малим заобиласцима, претежно главном улицом, чији је правац водио за Ругово.

Више саме Патријаршије, направио је засједу са двадесет и седам жандарма, поручник Вуксан Вешовић, који их је позвао да стану, на што му је Новак Спасојевић у име регрута одговорио, да они не иду кућама, већ на Херцеговачки фронт да се боре. Додао му је да му је тамо погинуо рођени брат, Милош Спасојевић, командант Пјешивачког баталиона и да иде да погине или да га освети. Поручник Вешовић их је поново позвао да стану и да се врате у касарну. У даљему објашњавању, а како је то касније исљеђењем Војног суда утврђено, Спасојевић је извадио револвер и рекао: да се ни он ни друштво му неће вратити и позвао га да се они два прво из револвера убију, а послије регрути и жандари нека убију ко кога може.

Даље му је рекао, ако те ноћи погине шесдесет људи на вратима Манастира Патријаршије, нека ту одговорност прими на себе. Поручник Вешовић, видећи упорност регрута, рекао им је да ће они сви бити у року од пре месец дана враћени у своју јединицу. Наредио је жандармима да се уклоне са пута и они су прошли у правцу Ругове. Последњи је ишао Петар Павићевић, носећи пушку обешену о руци. У пролазу неки од жандарма му је извадио затварач и он, јакајући се са њим, прискочили су други, ухватили га и њега јединог од сто осамдесет и седам војника, довели у касарну.

 

ПОВРАТАК ОДБЈЕГЛИХ

Командант Одреда је намеравао да га стреља, али на интервенцију официра, да је јединац, да има шест сестара и да му је отац погинуо на великоме Бардањолту 1912. године, за кога је интервенисао и Митрополит Дожић, одустао је од стријељања, примењујући другу казну која је била равна смртној.

Наредио је да команда баталиона, преко надлежних команди бригада, позове да се сви одбјегли регрути врате у своју јединицу, што је у року од петнаест дана извршено. Једино није могао бити пронађен Миљан Грујић, који је уместо да пође у Доњо-морачки баталион, коме је припадао, склонио се у Липовски, где је имао своје браственике, па је и он пронађен и враћен, негдје у септембру 1915. године, када су се команда Одреда и кадровски баталион налазили у Скадру.

Свима одбеглим регрутима судио је Војни суд. Казне су се кретале од два до шест мјесеци, осим оних који су напустили стражарска места који су кажњени по годину дана.

Свима је узета олакшавајућа околност, што су сви директно пошли у своје јединице и казне су усљед ратног стања, остале мртво слово на хартији и из разлога што су и пре и послије суђења сви били добри и храбри војници.

Време од објаве рата 1914. до почетка јуна 1915. баталион је провео прво у Пећи, потом на логоровању у Дечанима и најпосле у Ђаковици.

Пред Лучин дан 1914. године Албанци су спремали напад на Ђаковицу, па су први и шести баталион упућени у Гаш и Крастенић, где су заплијенили два тома са муницијом, а устанике прогнали прко Дрима и са заплијењеним топовима се вратили у Ђаковицу, сјутрадан по Лучину дне 19. октобра (ст.к.).

 

УПОЗОРЕЊЕ ЕСАД-ПАШЕ

Почетком јула 1915. г. бригадир Вешовић је добио позив од Есад паше, ранијега команданта Турске војске, приликом опсаде Скадра 1912. и 1913. године да са неколико официра дође на састанак на Ћаф Прушиту гдје је налазио на граничној стражи и један вод наше војске. У пратњи бригадира Вешовића пошло је око 20 официра и војника, а толики број био је и у пратњи Есад паше, који је добро говорио нашим језиком.

Изљубили су се као највиши пријатељи. Разговор су водили о ратној ситуацији. Тада је на свим фронтовима владало затишје. Есад је као генерал-штабни официр ратну ситуацију добро познавао, па је рекао бригадиру Вешовићу да ће Црна Гора и Србија бити до краја године од стране Немачке и Аустро-Угарске војске заузете. Напоменуо је да ће свакојако на страни централних сила ући Бугарска и Турска. Напоменуо је да мисли да ће Италијани окупирати извјесне дјелове Албаније, па евентуално и Скадар. У том случају да ће бити онемогућена одступница српске и црногорске војске. Упорно је заступао становиште да је неопходно потребно да Црногорска војска окупира Скадар, по могућности у што краћем року. При растанку Есад је смијући се рекао: "Не дозволите да Скадар окупира зет ваш макаронаш!"

ПОНОВО У СКАДРУ

По повратку у Ђаковицу, преко Века Булатовића знао сам да је Вешовић о састанку са Есад пашом обавијестио Владу и Краља. Сигурно да је добио сагласност, па је одмах преко повјерљивих људи позвао представнике арбанашких племена, на десној обали реке Дрима: Валбонске реке, Никај, Мертура, Доње и Горње Шаље и са њима склопио споразум, да војска преко тих племена, прође за Скадар и све причињене штете у звечећему новцу: злату и сребру и да становници поменутих племена могу слободно носити оружје које имају. По том споразуму, војска је без узнемиравања прошла и у Скадар ушла на Видов дан 15. јуна (ст. кал.) без икаквога отпора.

Ред у Скадру са нашом војском одржавала је и Арбанашка жандармерија, чији је командант био Маљо-бег Бушатлија, који је са представницима власти и све три вјероисповијести, дошао у сретање наше војске у пољу са десне обале ријеке Кира. За обласног управитеља, постављен је војвода Божо Петровић, ранији председник Државног савета, који је околину Скадра подијелио на четири капетанства: Бушатско, Кастратско, Дримско и Шаљско. За среског капетана у Шаљи постављен је Бацо Протић, стари официр Црногорске војске, а мене су одредили за писара капетанства. Шаљско капетанство подијељено је на четири општине, а истовремено су постављени председници општина и њихови писари и помоћно особље.

 

УБАЧЕНИ АГЕНТИ

Сједиште среског капетанства смјештено је код цркве у Пљонима, Кирска општина, у којој се налазила и католичка Бискупија.

По заузимању својих мјеста становништво је било мирно, за један месец дана, па су онда убачени аустријски агенти, који су почели бунити народ у Шаљи у све четири општине, пошто је ту католичко становништво, без и једне православне или мухамеданске породице. Два дана пре побуне из Скадра за Ђаковицу су упућени Полимски и Велички баталиони. Команда Одреда сазнавши о намјерама побуне у Шаљи, упутила је Команданту бригаде ових баталиона, командиру Костадин Микићу, да одмах отпочне разоружавање, прво Кирске, па онда осталих општина. Наређење је дошло ненадно, јер војници у баталионима нијесу имали просјечно на пушку више од по педесет метака.

Одмах је наређено да сви општинари са оружјем дођу код цркве у Пљанима. Мало је код њих било новога оружја - московака и маузерових пушака - па су предали око хиљаду и сто старих пушака, разнога система и револвера претежно гасерових (црногорских), које су добијали приликом побуне 1911. и у првој половини 1912. године противу турске управе. Све одузето оружје смјештено је у цркви и стављено под стражу. Получета војника, која је била на расположењу среском капетанству, имала је да врши стражу.

 

ПРИПРЕМА СЕ ПОБУНА

Предаваоца оружја разилазили су се страшно незадовољни говорећи преко својих конобаша и барјактара да они нијесу оружје предали ни Тургут паши, који је 1911. године војштио са педесет хиљада војника па се грдан враћао. Ово је било лицем на Илин дан 20. јула, па је сјутрадан војска прешла у Доњу Шаљу. Командант бригаде са три чете, двије Полимљана и једном Величана, сашао је у Доњу Шаљу, о остала војска остала је да логорује на Ћаф Бошиту. Ради пописа оружја и првог и другог дана били смо Костадинов син Владо (Владимир), студент медицине и ја. Силаском у Доњу Шаљу око три км са Ћаф Бошита и ако је било раније објављено, није држао нико. Осим неколико стараца, који су ишли о тојази.

Између њих било је повјерљивих људи, који су ставили до знања команданту бригаде да се Доњо-Шаљани спремају на устанак и да ће сјутра 22. јула уз помоћ Миридита, са лијеве обале Дрима извршити општи напад. Командир Микић, увиђајући да се налази у тешком положају, написао је наређење команданту полимског баталиона, да ми стави на располагање петнаест одабраних војника, два товарна коња и четири вреће, да пођем ноћу да повадим затвараче из покупљених пушака у цркви у Пљонима, бојећи се да их предаваоца из Кирске општине не разузму и с леђа га сјутрадан не нападну.

У сами мрак поручник Перовић ми је дао људе и коње, те сам око 11 сати сишао код цркве, повадио затвараче и с расвитом зоре изашао на Бошит. Прије доласка у логор са околних брда са јужне и источне стране, напали су устаници и тројицу војника ранили.

По доласку у логор, затвараче у врећама убацили смо у неку јаму и затрпали, да су се тешко могли пронаћи. У дејство су ступила оба баталион, а истовремено је извршен напад на три чете, које су се налазиле са командантом бригаде у Доњој Шаљи. Видећи опасност од заробљавања, командант бригаде, на коњу, са четом Величана, чији је командир био официр Милинко Кнежевић, пробили су устанике и спојили се са главнином бригаде продужујући из опсаде даљу борбу.

 

ДО ПОСЉЕДЊЕГ МЕТКА

Двије Полимски чете, чији су командири били: поручник Васо Лабан и официр Милисав Влаховић, до 11 сати борили су се до посљедњега метка. По нестанку муниције, опкољени са свих страна бројном надмоћнније наоружаних устаника, који су имали неколико мртвих и рањених војника, заробили су их, разожарали, официрима, водницима и десетарима, покидали грбове и поред оружја свлачили и одијело које им се допадало.

Ми смо са Бошита на два километра осматрали тај призор, који је поразно дјеловао на војску, која се борила са муницијом на измаку. Гледао сам гдје рођени брат брату нуди наполеон у злату за (стегу) пет метака. Овај му је рекао да има свега пет метака и да му као лошијем стрелцу дава три, а себи задржава два говорећи да ће се он у посљедњег моменту и са два метка замијенити, одбијајући му понуђени новац.

Било је то око један сат послије подне, кад се дуж целе линије устаника чуло дозивање да прекину борбу, па је из главног штаба им, један устаник звао по имену капетан Микића, да дође са три друга, на пола пута између фронтова на преговоре, а да ће они доћи са толиким бројем.

 

ПРЕГОВОРИ СА ШАЉАНИМА

Микић је за пратиоце узео: поручник Ивана Перовића, сина му Влада и мене. На састанку од стране устаника био је главни Шаљски барјактар ​​Љуша Преља, који је са Микићем био братственик, пошто су се у разговору сагласили да су сви Величани старином Шаљани, па да су по насељу у Велику, под притиском Васојевића, из католичке прешли у православну веру, и да он предлаже да се даља борба прекине, мртви покопају и да у току дана напусте територију Шаљског племена, па било да се врате у Скадар, продуже за Ђаковицу или Гусиње, напомињући да им дава гаранцију, ако пођу за Ђаковицу до границе племена Никаја и Мартура. За средскога капетана и предсједника Општине са особљем условљавао је да ће их он са његовом пратњом испратити за Скадар или Гусиње, а да никоме од њих не даје гаранцију, ако се неки одлучи да иде за Ђаковицу.

Костадин му је поставио захтјев да поврати оружје на две чете Полимљана, које су разоружали и да ће напустити територију Шаље и да ће поћи за Гусиње у току данашњег и сјутрашњег дана до 10 сати пре подне.

Након краће препирке, Шаљанин је рекао: "Да нијесмо браћа, но да је неки други црногорски командант, ја бих друкчије са њим поступао. Тебе ће и овако код Црногорског краља бити доста. Никада није заробљено у једној борби двије стотине Црногораца. Наиме је бригадир Вешовић обећао да нам неће узимати оружје. Ми смо учинили своје, а знамо шта нас од Црногораца чека. "Сагласили су се да одмах буде покрет. Уколико се војска спремала за полазак, нагрнуло је устаника којих је било више од наше војске. Међу њима је било оних који су претпрошлог дана предали оружје и који су стално тражили да им се врате затварачи од предатих пушака код цркве у Пљонима. Љуша Преља је наредио Шаљским устаницима, да их све који су на Општине Кира издвоје настрану, па им је рекао, да се Шаљани од њих по сада неће женити, зато што су без борбе положили оружје. Кренули смо у правцу Шаљске Бистрице. Успутно су се придружили и разоружане двије чете.

 

УЗАЛУДНА ПОТЈЕРА

Повјереници, Шаљани, којих је било међу устаницима, сазнали су да ће приликом прелаза преко моста на ријеци, бити наређено, да припадници Величког баталион иду за Гусиње, а Полимскога за Ђаковицу, тако да ће у Никају и Мертуру бити нападнути и претрпљети пораз више него у Шаљи. Наређен је да сви војници кажу да су Величани. Шаљски барјактар ​​је рекао командиру Микићу да је он 1911. године био пребјегао у Полимље и да он све Полимљане и Величане, главније људе, познаје, другог излаза да нема осим да на ливаде код моста преноће оба баталиона па да ће их он сутрадан раздвајати ко ће за Ђаковицу, а ко за Гусиње. За логор је одређена једна ливада у близини моста, која је била покошена, па је процењена паша и морала се у злату и сребру платити. Била је велика глад и устаници су се разишли кућама, које су биле разбацане са обје стране ријеке. Оставили су четворицу да чувају логор, који су сјеђели око ватре гдје се налазио командир Микић. У Скаду је било све јевтино, па су имућнији људи покуповали кафе и ракије и служили су неколико војника. Предвиђајући тешкоће, које ће настати сјутрашњег дана, организовано је осам млађих и јаких људи, да кад се чуварима дадне кафа, да ови приђу с леђа по двојица на једног, тако да кад га један ухвати преко руку, други да му стави марамицу у уста , вежу их и тако воде везане и запушенијех уста поред ријеке у правцу Горње Шаље, која се налази до саме границе испод Ћаф Пеја. С развитом зоре војска се прикупљала и први су избијали на Ћаф Пеј, а посљедњи су били у путу поред цркве у Горњој Шаљи.

Устаници, у расвит зоре су примијетили да је војска пошла у правцу Гусиња, надала се у поћеру, али су дочекани са једним топом и једним митраљезом, који су у току ноћи стигли из Гусиња и послије неколико испаљених метака од цркве у Горњој Шаљи, вратили су се натраг. Горњошаљани нијесу учесетвовали у устанку са разлога што су се налазили у непосредној близини наше границе.

Од команде Одреда из Скадра, било је наређено да се за разоружане војнике најхитније из барутане у Краљима пребаци у Гусиње 200 пушака са потребном муницијом за оба баталион и да остану на граници према Шаљи. Затим је наређено да особље капетанства и општина преко Андријевице и Подгорице упути за Скадар.

 

ШЕФ ШТАБА ОДРЕДА

Трећег дана дошли смо у Скадру и јавили се Обласноме управитељу и команданту Одреда, који су били на ручку у Милет башчи (народној башчи). Како су сем мене и једнога писара све били Васојевићи, бригадир Вешовић, наредио је да само дођем ја, а остали да чекају и ако су Срески капетан и сви председници били старији људи.

На питање војводе Божа, обласног управитеља, да ли је Костадин Микић могао успети да не буде заробљен и разоружано 200 људи, на што сам му одговорио: да није могао учинити ништа друго, па да је он био као Милош Обилић, јер да је војска остала без муниције. Навео сам пример Величана гдје брат брату за стегу метака давао наполеон у злату, говорећи да има само стегу фишека и да му је дао три, а себе оставио два, одбијајући да прими новац.

Приметио сам да је бригадир Вешовић мојим одговором био задовољан.

Војвода ми је рекао да се одмах спремим, да са осталим особљем са војском отпутујем за Шаљу на своје место писара капетанства. Одговорио сам му да као војник идем одмах, али да као чиновник у Шаљу неће поћи никад. Бригадир Вешовић је рекао Војводи да има пуно способних људи који траже постављење и рекао своме секретару Милу Протићу да одреди једнога за кога увиђа да је способан за тај положај. Протић му је рекао да ће одредити некога Ивовића са чим се и Војвода сложио, јер да се и њему обраћао за постављење.

За одржавање реда у Скадру, и околини, задржата је полиција и Први кадровски баталион, а за сву осталу војску издата су наређења из Скадра да сва војска из Тузи, Гусиња,. Плава и Пећка бригада, која се налазила у Валбонској ријеци, једновремено крену у правцу Шаље, којој је за команданта одређен Начелник штаба команде Старо-србијанског одреда, командир Спасоје Лазаревић, који је у разговору са Вешовићем рекао да нема кога од официра узети за шефа штаба, пошто су већином слабо писмени, па да само иде и назива се шефом штаба, да му је лакше да не узима никога, на што му је овај одговорио: "Ти узми Милоша Драговића, он ће ти бити најписменији за тај посао, а при том је млад и поуздан човјек, кога познајем за вријеме његова бављења у посадама 1913. године, а о њему су ми причали Ново Гилић и Веко Булатовић да су са његовим радом у вршењу дужности писара и интенданта баталиона били задовољни и да смо га као поуздана са Балбонске ријке упутили у Ђаковицу, те је из царинарнице донио и двојмесечне плате, које смо поделили на Ћаф Бошитз и тада сам му обећао да ћу га за извршење овога задатка имати у виду. "

Командир Лазаревић је са регрутима и једном брдском батеријом пошао у правцу Шаље, поред самога Дрима, али усљед отпора устаника на непролазном терену званом "Тура лек Дукашин", морао се вратити и тек трећи дан стићи са војском на пут који води и од Ђаковице Скадру, гдје се састао са Доњо-васојевићком бригадом која је у саставу имала два баталиона пјешадије, једно митраљеско одјељење и један брдски топ. Устаници су били затворили пут, који је водио на Ћаф Бошит, где су били природни положаји, да мале снаге могу задржати и бројно надмоћније које наступају.

Тога дана био је погинуо у расвит зоре командир митраљеске чете, капетан Новак Гиров Вујисић, из Речана.

Архимандрит, Мирон Меденица, који је са Ђаковачком бригадом дошао у Скадар, био је у Штабу, па је по обичају опојао гроб погинулог Вујисића, гдје су присуствовали сви официри обље бригаде и велики број војске. Свима је било жао погинулога, пошто је био јединац, а није имао мушке дјеце.

___________________________________________________________________________

РЕАГОВАЊЕ

У "Побједи" за 14. септ. у фељтону. Сећања на ратове (наставак бр. 9, у другом пасусу стоји:

"Из Липовачког баталиона било је двојица погинулих и неколико рањених (погинули су били Вуко Машановић, из прве и Радован Бошковић из треће чете)" ... а ради се (о првопогинулом) Вуку Машковић, из села Плане код Колашина а не о Машановић.

- ВУКО Станишин Машковић (1872-1913), из села Плане код Колашина, погинуо је на Скадру крајем марта 1913. године као борац Прве чете Липовачког баталиона.

Његов син Мијат Машковић (1912-1936), студент права на Београдском Правном факултету, погинуо је као командир чете "Матија Губец" у батаљону "Георги Димитров" 24. или 25. августа 1937. године у борби за ослобођење града Кинто, "заједно са 27 сабораца, у којој битци је рањен и замјеник командира те чете Иван Гошњак", наш познати генерал.

Други његов син Новица (1906-1942) године погинуо је од пријатеља пролећа 1942. године у Колашину, као комесар Липовског партизанског баталиона.

Његова унука Јелица Машковић (1914-1942), кћерка Новичина, стручна учитељица, погинула је као десетар у Четвртој црногорској пролетерској бригади, на Купресу 14. августа 1942. године, и проглашена за НАРОДНОГ ХЕРОЈА, 20. децембра 1951. године.

Мушо ШЋЕПАНОВИЋ, Колашин

___________________________________________________________________________

 

ПРЕКО БОЖИЈЕ

Око 6 сати тога дана издата су наређења командантима свих јединица да у два сата послије пола ноћи изврше општи напад. На најтежем правцу распоређен је шести кадровски баталион, којим је командовао капетан Мијајло Бећов Влаховић. Око три сата потискао је устанике и избио на Ћаф Бошит. Истовремено су нападале Горњо-васојевићка бригада од Гусиња и Пећка у којој је било доста Васојевића: Величана и Полимљана, па огорчени због пораза 22. јула, наилазећи на отпор Шаљани, отпочели су паљевину, тако да је пријеподне сва Шаља била у пламену. Са паљевином се нијесу слагали у Штабу војске, а нарочито су то жалили Мило Рашовић, командир, а Миро Меденица стално је понављао и говорио: "Ово је преко Божје и ово ће кад тад плаћати".

Шаљски народ је био по збјеговима у околини Шаље, а устаници су преко Дрима пребјежали у Мирдита. Војска је у Шаљи остала три-четири дана, претражујући збјегове по планинама. Старци и жене са нејачи, на које је војска наилазила, стално су питали за Мила Рашовића, говорећи: "Је ли са овом војском Мило Спасов?", И кад им је потврђено, одмах су дошли код њега и љубећи га молили да се враћају на згаришта. У објашњењу, старци, који су по природи били бистри људи казивали су да је устанак дигнут под наговором Аустријских људи, да су их они одвраћали од устанка, али да млађи то нијесу слушали. Горњо-шаљани, који нијесу учествовали у устанку 22. јула, ни овога пута нико их није дирао, но су остали код својих кућа. Имали су и оружје и Мило Рашовић је на њиховом скупу рекао да он за њих гарантује, јер их је од раније познавао. Тражили су одобрење да у Гусињу и околини набављају животне намирнице и то им је одобрено, само са објавом предсједника општине.

 

БОРБЕ У АЛБАНИЈИ

По свршеној акцији, војска је са малим изузетком, у Плаву и Гусињу, вратила се за Ђаковицу, а кадровске јединице за Скадар.

Одмах по повратку у Скадар, постављен сам за писара команде војске са рангом војно-грађанског чиновника пете класе, а Блажо Кнежевић из Црмнице, на предлог командантна кадровске бригаде, за писара војнога суда, а обојица унапријеђени у чинове водника стајаће војске и уврштени у списак да по рату будемо одликовани Обилића медаљом.

Кнежевић је био писмен, јер је до рата учио Лицеј у Цариграду и говорио турски и француски.

Даљих нарочитих устанака у Шаљи и околним племенима није било. Кад је отпочео напад од стране Њемачке и Аустро-Угарске на Србију отпочео је и покрет код Албанаца, па су током јесени вођене борбе и на свим Црногорским фронтовима.

У Албанији су настале борбе између присталица Албанског књаза, који је био Немац и присталица Есад Паше, који се борио да узме власт, а био је на страни Србије и Црне Горе, што је доказао и приликом одступнице Српске војске преко Албаније за Крф.

Крајем августа у Албанији су се водиле међусобне борбе, па су присталице владе потисли војску Есад паше у Задримљу, источно од Скадра, те је Есад паша обавјештавајући о томе команданта Одреда Вешовића, тражио да му пошаље помоћ или да се са војском пребаци на десну обалу Дрима коју је посиједала Црногорска војска.

Вешовић му је одмах упутио у помоћ два баталиона регрута, који су са Есад пашином војском повратили војску Албанског књаза у правцу Драча и јужне Албаније, па су и по том бивали у сталној вези, коју су одржавали преко Мано-Бега Бушатлије, команданта жандармерија у Скадру.

 

ПОРУШЕНИ ГРОБОВИ

Постављањем за писара команде Одреда, одређен сам за вршење дужности архивара, па сам тако имао мало времена да излазим из команде и празничним данима. Негдје половином септембра, једног празничкога дана, са неколико другова, обилазили смо све гробове изгинулих 1912. и 1913. године, на Муселиновој Главици и Великоме Бардањолту. У друштву на је био Гавро Милетин Вујошевић, из Куча, који је знао албански језик. Сви гробови били су порушени и надгробни знаци уништени. На једноме великоме камену, који је био висок 5-6 метара, са пречником око четири метра, који се налази на Великоме Бардањолту, знали смо скоро сви, који смо били у друштву, да је у току рата 1913. године био настављен мрамор са натписом: "Овђе погибе командир Вуко Кустудија, са датумом дана битке". Недалеко северно од њега, постајао је гроб са натписом: "Овђе погибе Марко В. Ђурђић, артиљерист Липовскога баталиона". И ова два и сви остали гробови били су порушени и прекопавана. Имали смо прилике да разговарамо и са неколико старијих људи, који су нас позивали у куће и чашћавали, питали смо зашто су то радили кад су се сви гробови налазили по брдима и необрадивом земљишту.

 

ОШТРА ПРЕПИРКА

Они су нам на то скоро сви одговорили, да су то радили појединци, тражећи на погинулим златне зубе, пошто је владало мишљење, да су претежно гинули људи, који су дошли из Америке, а да уопште нијесу били дубоко сахрањивани у земљу.

Доласком у Скадар дијела Српске владе и Врховне команде, крајем новембра 1915. године преко Лум Куле и Мирдита и повлачењем Српске војске од Пећи преко Берана, Андријевице и Пријепоља, Сјенице, Бијелог Поља, Колашина, Матешева и Подгорице за Скадар, настали су тешки дани. Непријатељска авијација бомбардовала је, бирајући војне објекте, па је једнога дана, бомбардујући команду Старосрбијанског Одреда, која је била једна од већих зграда у центру града, погинуло много војника и грађана, међу којима и Василије Жугић, народни посланик Скупштине Црне Горе, који се затекао на излазу из команде.

 

КРАЉ И ВОЈВОДА

Начелник штаба црногорске Врховне команде, пуковник Пешић, издао је наређење да до потоњега војника црногорско-санџачка војска брани положаје на правцима повлачења српске војске за Скадар. Падом Ловћена, Црногорска војска на херцеговачком фронту, доведена је у тежак положај. Краљ и влада, дошли су у Скадар, по напуштању Цетиња, како се сјећам 3. или 4. јануара 1916. (с.к.).

Са њима су оступали сви добровољци који су били у Црногорску војску пребјегли из Аустро-Угарске војске, формирани у четири баталиона, чији су команданти били: Лако Антуновић, Танасије Тепавчевић, Мијајло Тодоровић и Новица Абрамовић, који је био тешко рањен. Црногорски министар војни, налазио се у Подгорици и отуда су преко команде одреда долазиле депеше за Краља и Владу, коју су сачињавали: Предсједник и Министар спољних послова.

Краљ Никола и војвода Божо Петровић били су међусобно у крупним ријечима и жучној препирци. На вратима је стражио један перјаник, који није добро затворио врата.

Искоришћавајући моменат да се задржим и чујем даљу препирку, питајући га за стрица ми Трипка Драговића, који је као перјаник служио на Цетињу, чуо сам кад је војвода Божо рекао краљу: "Да си имао памети, ти би узео оно перјаника и једну чету регрута , одавде са Скадра, па погинуо на Ловћену и остао као Лазар на Косову. Аустријанци надиру од Бара и пре три дана пресјећи ће оступницу Црногорској војсци и она ће бити заробљена". Краљ је то нешто одговорио, што нијесам чуо, а војвода Божо му је на то одговорио: "Ајде, тебе је одзвонило, коњу матори".

Сјутрадан су издати пасоши добровољцима од стране Обласне управе у Скадру, за путовање преко Италије за Француску.

Кроз познанство са херцеговачким официрима у Пећи, Блажо Кнежевић и ја успели смо да нам Обласна управа изда пасоши, да са њима путујемо за иностранство. Путујући од Скадра до Медове официри су нам говорили да су они учињели што су могли, али да су чули да Краљ са собом, осим личне пратње, не води никога од Црногораца и све емигранте на Аустро-Угарске војске. Приликом прозивке по списковима, Краљев ађутант, капетан Владо Зимоњић, постављао је сваком појединцу питања: "Село, општина, котар? и потом су сви одлазили на укотвљени италијански брод. Иначе, прозивку је вршио командант бригаде.

 

ПРЕСЈЕЧЕНА ОДСТУПНИЦА

Кнежевић и ја смо били последњи и на питање: "Село, општина, котар?", Ми нијесмо могли дати одговор, а и без тога видјели су да ми нијесмо добровољци, па су нас вратили. Мој оригинал пасош и сада се код мене налази.

У међувремену на пристан је из Љеша стигао неким запрежним колима Регент Александар, који се на брод упутио и дуже разговарао са Краљем. У Скадру је боловао тифус, па је био страшно изнемогао. Након подужег разговора, који се свакојако односио да бродом пође са њим, ради лијечења, поздрављајући се са њим, рекао му је: "Онђе ђе је гроб Србији и Српској војсци, нека буде и мој!"

На пристанку се налазио велики број војника, рањеника, болесника, избеглица, старијих људи, жена и дјеце и кад су чули изговорене речи викнули су: "Живео регент!" Узели су га на руке и онда се сва та маса вратила за Љеш. Нас двојица смо знали да је постајало наређење, да војска која је у Скадру, сачека долазак дјелова црногорске војске, па да настави оступања за Српском војском. Међутим истога дана су Аустријанци прешли Бојану и затворили оступницу за Љеш, а другом колоном испод Тарабоша, заузели мост на Бојани. Затечено чиновништво и војска по разоружању, упућени су парабродима за Плавницу и Подгорицу.

Полазећи из Подгорице за Колашин, на Биочу смо срели извјесни број Колашинаца, међу којима је био и командант бригаде, Милош Меденица, који су послије разласку војске, која је учествовала у Мојковачкој бици, кренули да оступају за Српском војском, па по сазнању да су Аустријанци ушли у Скадар и Подгорицу, вратили су се својим кућама.

 

СВУДА ОСКУДИЦА

У Колашину су први дан већ били уљегла Аустријанци и препричавало се како су им извесни изашли у сусрет.

Свака кућа у Колашину, која је имала и мало више простора, претворена је била у болницу. Придружујући се Милошу Меденици и другим из његове пратње, још успутно смо се договорили, да треба да посјетимо рањенике, који су се налазили по кућама у Колашину. Сјећам се да смо прво посетили: Ђура Пековића, команданта Горњо-морачког баталиона, Јагоша Лазаревића, командира Липовске чете. Затим у другим кућама било их је пуно, тешко рањених, међу којима су били: Савељева Ракочевић, Матије Поповић, Милосав Драговић, Томо Шћепановић, Перо Радоњић, Радован Пижурица, Вучета Шуковић, коме је топ био одсјекао руку и пуно других из свих баталиона, где је био и барјактар ​​Вуко Јованов Влаховић из Колашинског баталиона.

Стање рањеника било је тешко, па су многи одмах по уласку непријатеља напуштали и преношени својим кућама.

Један аустријски војник, ставио је био на капу грб Саве Драговића, официра Горњо-морачког баталиона, који је погинуо у Мојковачкој бици. Свима, који смо га гледали било је криво, па му је неки рекао, да су га добро платили на Мојковцу, на што је овај рекао да се свакојако добро замијенио.

 

ПОД ОКУПАЦИЈОМ

Опште стање било је тешко. Година је била лоша, немао ко да ради пошто је војска била на фронтовима. Оступница Српске војске и давање, хране за исту. Велики број избеглица, који се још налазио по селима, које су тек у фебруару по одобрењу окупаторских власти се почели враћати у Србију. Оскудица је једном ријечју била у свему. И ко је имао нешто живо, није било сијена, већ се морало одржавати сјечом шуме.

Окупатор је узимао реквизицију, која је тешко погађала народ, нарочито у сијену, којега није било. По селима су постављене у школама постаје, којима је народ морао доносити дрва за огрев. Школе нијесу радиле прве године. У посадама су били постављени људи старијих годишта, махом Босанци, Херцеговци и Хрвати, Народ је за набавку хране, одлазио у Санџак, Беране, па неки иу Пећ, Подгорицу, Бјелопавлиће и Зету. Жито се тешко набављало, ко није имао новац у сребру и злату. Помогло је народ што зима није била шњегопадна, те се народ могао комотно кретати.

И ако у оскудици у свему, народ се некако сналазио и таворио дан за дан, када је Радомир Вешовић убио аустријског официра, те је након тога настала општа интернација свих људи од 18 до 60 година старости, а официре и старије чиновнике интернирали су и старије од 60 година.

Приликом интернације, ако је неки војник рекао, да је рањен, комисија га је питала, а ако је рекао да је рањен на Мојковцу, нијесу га погледивао, но одмах уводили у списак за интернацију.

 

МАСОВНА ИНТРНАЦИЈА

Скоро сви војници, који су 1915. године служили у Скадру, а који су били из сјевернога дијела Црне Горе, за вријеме служења, већина су боловали грозницу, од којих сам један био и ја. Извјесно вријеме лежао сам у Војној болници у Скадру, па ме онога дана приликом интернације била ухватила, што је можда био и једини случај, да се лекар који је био у комисији, заинтересовао и кад сам рекао, да сам пола године служио у Скадру, рекао је да је то врста тропске маларије и да сам неспособан за интернацију; био сам ослобођен. Мене је касније за 7-8 година, од маја у пролеће, до октобра у јесен, хватало свакога другога дана, по осам до десет сати.

Иза мене је наишао мој комшија Милосав Богдановић, и на питање "да ли је способан за интернацију", одговорио је да јесте и да може издржати гдје може по један Црногорац.

На питање "колико има година?", Рекао је да има 61. Сви су се тада насмејали и рекли му да и они виде да је био добар војник, али да им ради ове шесет прве године не треба.

Затим су наишли два рођена брата, Радован Пижурица, који је био рањен на Мојковцу, без да га љекар прегледа, рекли су: "За интернацију". Његов брат Радосав, који је био млађи, пошао је за братом, а узгред рекао: "Ако вам кљасти и сакати требају, ево ме!", показујући једну руку од рамена до лакта, кога је мајка, док је био мали, сагорела врелом вареником; љекар се заинтересовао и након прегледа га ослободио интернације.

Интернација је извршена у року: за Мађарску и Аустрију, а касније су вршене интернације на радове под Бар и у Албанију. Било је и неколико људи, који су избегли прву интернацију, али су и они за разне потребе узимати на радове, нарочито за прегони сијена и гоњење реквизиције у Подгорицу, а неки остајали и по два - три мјесеца за чување стоке у околини Подгорице.

 

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Већ у 1917. години, почели су се појављивати комити, ради којих је повећан број жандармеријских станица, што је падало на терет народа, а многи су ради тога, што су им давали храну и припремали их у своје куће, били затварани, интернирани и одузимата им имовина. Одметање у шуму, повећало је број окупаторских војника, што је све ишло на терет народа.

Приликом пробоја Солунског фронта, у октобру 1918. године, комити су дошли до боље организације, којима је прилазио велики број сељака, па су разоружавали и нападали непријатељску војску, ау ослобођеним мјестима постављали власт, који су они држали до доласка Југословенских трупа у Црну Гору, које су спровеле изборе за Народну Скупштину у Подгорици, која је изгласала уједињење са Србијом, а са Пријестола збацила Краља Николу и забранила му повратак у Црну Гору. Потом је у Колашину и околним капетанијама постављена власт у коју су ушли: Јанко Дрљевић, адвокат, постављен је за окружнога начелника, бригадир Милош Меденица, за команданта Дивизије; командири: Периша Влаховић за команданта бригаде, Саво Лазаревић, команданта жандармерије, Сава Драговић, за председника Окр. Суда. За среске начелнике, постављени су: у Ровцима Ниша Бећковић, Доњој Морачи Глигорије Радовић, Горњој Илија Мандић, Колашинско - Речинској Бајо Реџић, Липовској Јово Лазаревић, Пољској Трифун Поповић, а за председника Општине, постављен је Јагош Поповић, ранији судија Окружног суда.

За писаре Среског начелства у Липову, постављени смо Радуле Чогурића и ја.

За писара Окружног начелника, који је вршио постављање чиновништва, постављен је Сава Ракочевић, гимназиста из Блатине.

 

ИСЕЉЕНИЦИ ГРАДЕ ШКОЛУ

Након пола године, назив четврте Дивизије, замијењен је са називом Војни округ, а општине су уведене у мјеста среских пчеларства, раније Капетанија, након чега сам одређен на службу у Окружном суду у Колашину, гдје сам остао и вршио дужност писара и архивара суда, након дужности општинског дјеловође од 1920. до 1931. године, када сам пензионисан.

За сво време од ослобођења 1918. до капитулације бивше Југославије у априлу 1941. године, вршио сам поред других, и дужност школског одборника, који ме одредио за благајника, пошто сам био писменији, од осталих чланова Одбора.

Пошто је нашу школску зграду, за време рата уништила окупаторска војска, то је настава до 1926. године, извођена по приватним кућама у селу Бистрица.

Имајући у Америци велики број школских другова, моје генерације и старијих, који су школу завршили школске 1920/3. године, то им је школски одбор упутио молбу за помоћ, пошто је народ био сиромашан и опустошен у току рата.

Сви ови чијим смо адресама располагали, одазвали су се и послали Одбору помоћ у износу 1868 долара, која је сумња промијењена по ондашњем курсу долара, те је тако школа подигнута са малим разрезом на припаднике школе на непосредном порезу.

Они су зато што су старој школи, стекли основно знање, у Америци изабрали између себе Школски одбор, за подизање школе у који су ушли: Вајо Бошковић, из Бистрице, Миро Бојић из Плане, Петко Ракочевић из Требаљева, Милош Чогура из Липова, који су међусобно изабрали за председника Баја М. Бошковића, па су на приредбама у ту сврху прикупили и доставили нам наведену суму.

 

ИЗБОРИ И ИМЕНОВАЊА

На првим одржаним изборима за Уставотворну скупштину, опредијелио сам се за Републиканску странку, зато што су тамо били претежно радници, који су се вратили из Америке, а било је и неколико школованих, млађих људи.

Носилац листе у земљи био је Јаша Продановић, дугогодишњи члан Српског владе из времена рата 1914. - 1918. г

За Црну Гору носилац листе био је Јован Ђиновић, чији су изборни програм уливали повјерење за правду и законитост.

По племенима Колашинског округа био је велики број припадника Републиканске странке, међу којима су били учитељи: Новеља Трипковић из Доње, и Јован Поповић из Горње Мораче.

Сви службеници били су везани за Радикалну и Демократску странку, па је вршен и притисак на бираче да за њих гласају. Странка, која је побиједила на изборима, премештала је учитеље и друге службенике у удаљенија места, без права на селидбене трошкове, што их је излагало тешким оскудицама, поготово оне што су биле сиромашније.

Ја сам у суду могао остати зато, што је први предсједник Мато Павићевић, био републиканац, а други, Михаило Јовановић, неопредијељени демократа, док је судија Окружног суда, Вуксан Бакић, био републиканац, са којим сам претежно радио у иследном одбору и грађанским расправама , а ни Предсједник и остале судије нијесу политичким странкама придавале нарочиту важност, мада се за сваког знало којој странци припадала.

Опште стање било је тешко за све слојеве, а посебно за сељаке, који искључиво живи о пољопривреди и сточарству. Није могао школовати дјецу, ас тешком муком је избијао да подмирује државне порезе. Јавних радова било је врло мало, а уколико их је и било, слабо се плаћало.

 

ГОСТ И ДОМАЋИН

Једини приход, оних који су живели у околини Колашина, док се налазио Гарнизон пјешадије, продавало се сијено, динар по килограму, а на пјаци у Колашину могло се купити жито (кукуруз, јечам и раж), по један динар, а некије пута и пшеница, која је имала нешто вишу цијену. Месо је било јевтино, тако да је цена јарету, које има 8 - 10 - 12 килограма, била скупља од цене у живом, те су грађани месо узимали скоро џабе.

Тако се таварило, из дана у дан до објаве рата 1941. године, који је трајао, што је општепознато свега 10 - 15 дана. За то вријемена у чети сам имао од својих племеника свега четворицу људи, а остало људство било је претежно из Шавничкога Среза, са једних педесет људи из Гусиња и околине, претежно Турака и Албанаца.

За председника петнаестог војног суда на Цетињу, био је ратним распоредом постављен пуковник Милош Меденица, који као болестан није вршио дужност, зато што га је љекарска комисија, усљед болести, огласила неспособним. Смештен је у згради Богословије - Биљарди, чији је ректор био Мило Вујисић, сестрић пуковника Меденице, на чијем се стану налазио. Свакога дана, као свога комшију и племеника обилазили смо га: ја, Владимир Ивановић, Михаило Булатовић, Божо Бојић, и Милош Поповић. Био је иако тешко боелстан, добро расположен, када смо му према извјештајима казивали да се Зетска дивизија налази на самим вратима Скадра, пошто је то била и једина војска, која се налазила на непријатељској територији. После првог дана рата 6. априла, вијести из Београда није било никаквих.

 

НА ЦЕТИЊУ

Италијанска авијација једнога дана бомбардовала је Цетиње, бацивши неколико бомба на болницу, касарну, и неке друге зграде на периферији града, од којих је погинуло неколико грађанских лица, а било је и неколико рањених војника. Негдје послије пет или шест дана, дошао је Мирко Меденица, професор - директор музеја на Цетињу и саопштио пуковнику Меденици у нашем присуству: "да је 6. априла Београд бомбардовала њемачка авијација и да су све главне зграде порушене и да се цио Београд налази у пламену и рушевинама, да су Краљ и Влада напустили Београд и да је сва Југословенска војска у повлачењу, осим што се Зетска дивизија налази на арбанашкој територији, а да ће и њој бити наређено да се повлачи награг ". Ова вијест на све нас је поразно утицала, свесни последица које нас чекају.

Пуковник Меденица је рекао:

"Кад је Бог судио, да по други пут будемо робови, ја бих волио да нас окупирају Њемци. То је велики народ, и велика војска и ко би погинуо, знало би се да су га убили људи. Ови Италијани, то је мртво и лукаво, а ми аветни и незнани, па земљина кугла неће стицати посранијега домаћина и попишанијега госта ".

Затим је одмах по наређењу команданта дивизије, прије уласка непријатеља, враћен за Колашин, гдје је лежао код своје куће и умро 17. маја, а да за то вријеме није видио ни једнога окупаторског војника.

Командант Војног округа, пуковник Благота Пајовић, мислим да је било 12. априла, дошао је у касарну, на Обилића Пољану и саопштио да је земља капитулирала и да се војници разилазе кућама.

Није било ни војника ни официра који се није заплакао, јер је сваки предосећао шта га чека. Војска је са оружјем одлазила кућама, заобилазећи градове: Ријеку Црнојевића, Подгорицу, Даниловград, Никшић и остале у које су без отпора ушле Италијанске јединице.

 

МЕЂУ МЛАДИМА

Војни магазин у Колашину, прије уласка окупатора разносио је народ, коме шта треба.

Чланови Комунистичке партије, склонили су нешто лаког оружја на извесна мјеста, које је касније послужило за Тринаестојулски устанак.

Договори између млађих људи одржавани су код породица, које су имали међу њима своје чланове.

Мој син, Спасоје, који је био студент права, у међувремену од 13. јула, стално се налазио у друштву: Баја Ракочевића, Костадина Шуковића, Мојсија Вујисића, Петра Шуковића, Пајка Раосављевић, Мирка Шуковића, а од нешколованих: Вељка Вујисића, Новице Машковића, Блажа Дожића и још неких. Састанке су одржавали, повремено, код једнога од именованих. Моја породица стајала је материјално нешто боље. Међусобно смо мењали мисли, не улазећи до танчина у њихове договоре, напомињао сам им из искуства у првом светском рату, да нарочито скрену пажњу на женски сталеж и да не дозволе њихову везу са окупатором, а сваки утврђени случај да строго кажњавају, што су са задовољством примили на знање.

Критиковали су извјесне људе, зато што су били ступили у везу са окупатором и обављали извјесну власт. Напоменуо сам им да тамо има и добрих људи, који су тамо пошли из незадовољства према режиму и бившој Југославији, који је неправилно ријешио питање Црне Горе у општу Југословенску заједницу и да ти људи неће учинити ништа на штету народа, већ највише сами себе, зато што ће се рат завршити и неће проћи добро сваки онај, који буде сарађивао са окупатором.

 

БОРБЕ ОКО КОЛАШИНА

Мене су оптерећивали домаћи послови, а уз то и избјеглице из Метохије, који су били ближи рођаци, а и осталоме се, у пролазу, морала указивати помоћ.

Знао сам да ће до устанка доћи, а коначно се увјерио када је скуп одржан на Маргити, у Сињавини, коме је било присутно много људи из Бјелопавлићких катуна и свих околних племена, међу којима су били млађи људи и лични познаници из школе, војске и других родбинских односа.

Дана 13. јула објављено је негдје око десет сати пре подне да су поубијани италијански карабињери на Мојковцу и да Италијани из Колашина крећу да чине репресалије: пљачке и паљевине по селима.

Одмах је позвао људство, без разлике, на састанак, на Јечмини, више куће Радосава Бојића у Планој. Закључено је на збору припадника пређашње Плањско чете, да се Италијанима дадне оружани отпор.

Свак је са собом донео оружје које је имао. После подужег саветовања, закључено је да се изабере командир чете и друго четни особље.

 

ИЗБОР КОМАДАНТ ЧЕТЕ

Томо Шћепановић, један од старијих ратника и ратни војни инвалид, предложио је да ја будем командире чете. Са њим се сложио велики број старијих, а делом и млађи људи.

Ја сам предложио да командир чете буде Радун Меденица, пошто је он млад човјек, активни официр и да руководиоци треба да буду млади људи, а ми старији, као резерва, да им будемо на руци. После краћег објашњења, мој је предлог прихваћен.

Око Колашина, већ су биле отпочеле борбе, јер је устанак био захватио сва околна села. Упутили смо се истога дана на Дријенак, где се формирала трећа чета, којој су припадници Блатињани, а одмах су стигли Требаљевци, а потом и Липовци.

Доласком на Грло Дријенка, код куће Филипа Меденице, политички руководилац Вукман Крушчић, узео је Комитет за војнога руководиоца, Радуна Меденицу, па сам ја као замјеник дошао за командира чете и одмах је распоредио од Бабљачке косе до куће Вељка Вујисића, гдје смо одржавали стражи и ноћу и дању, мијењајући се да прибављамо по нешто хране од кућа до 18. јула.

Придолазили су јединице Пољског Баталион и распоређиване десном обалом ријеке Таре на басања Брдо. Доњо-морачки и колашински Баталион, нападали су од Бабље Греде у правцу Колашина, а Колашински до Дуловине и Смаилагића Поља.

 

ОПРАВКА ТОПА

У расвит зоре 18. јула, дошао је на грло дријенка курир са Барутане, са Винића Брда, да преда Комитету писмо, које је по њему послао Мирко Вешовић.

Налазио сам се са два стражара на главној цести на окуци пута, одакле се види Колашин и околина. Са куриром сам пошао у Комитет, гдје сам затекао Вукмана Крушчића, Радуна Меденицу и још неке друге. Вукман је по прочитању писма рекао да је топ доћерат али да је неисправан и неупотребљив.

Погледао је Радуна и рекао "шта може да се ради"? Радун је схватио Вукманово питање и поглед, па је рекао да ће да пође са куриром да види, додајући да може бити да је на топу неки квар који се не може отклонити, или да је топ неког калибра којег он не познаје.

Вукман је одмах рекао да се спреме и да пођу обојица. Радун је позвао све артиљеристе којих је било око 30-40 људи, па је одабрао тројицу: Арса Прибића, подофицира бивше Југословенске војске, који је служио у артиљерији у Колашину, Љуба Чогуру и једног Зиндовић из Поља, кога је познавао као добра војника, који је војни рок служио код њега у Љубљани.

Вукман је са собом узео 2-3 друга и пошли су за Барутана. Била је магла, те су неометано ишли поред Таре и дошли на Винића Брдо.

По казивању, истих, који су се вратили после испаљеног топа и предаје Италијана, преко Колашина на Грло дријенка које су устаници и народ са одушевљењем поздравили.

Вукман је описујући догађај рекао да је Радун у неких стотину граната, нашао да се могу оспособити за испаљивање само три комада и договорили се да првом гађа Гимназијска зграду, у којој су се били затворили Италијани.

Пошље краћег саветовања између Мирка Вешовића и њих двојице, променили су, да место зграде, која је била запаљена, гађа липу поврх џаде, јужно од Гимназије.

 

СТУПАЊЕ ЧЕТЕ

Пошто је Радун опалио први топ, Италијани су истакли беле заставе, на касарни на Брези, Гимназији и другим зградама, те до испаљивања друге две гранате није остала потреба.

Одмах је одређено људство које ће предузети одржавање реда у Колашину, а остали устаници да се разиђу кућама и да обрађују усеве и ливаде, наглашавајући да ће нам оно што урадимо бити сви магазини за исхрану и да се са друге стране за сада не надамо.

Сјећам се да је говорио Милутин Лакићевић и да су сви старији људи рекли да паметно говори.

Истога дана војска је ушла у Колашин. Неколико дана постављали су власт и заводили ред. Од људства које се било разишло кућама, позвали су известан број, међу којима су били чланови партије и млађи људи и они који нијесу били оптерећени радом на имањима или су имали у задрузи више радне снаге.

Затим су отпочели припреме да војска крене у правцу Лијеве Ријеке и Вјетерника, пошто се сазнало да Италијани прикупљају војску из Албаније у Подгорицу, па да не тамо дочекају.

Војска се окупила на Пазаришту, па су прво Доњоморачки и Колашинско-речински баталион, камионима упућени за Вјетерник. Липовски баталион остао је да сјутрашњег дана буде упућен у том правцу.

 

ПРЕМА РАСПОРЕДУ ИЗ ДОБА ЦРНЕ ГОРЕ

Липовска баталион био је формиран по четама, према распореду који је важио у доба Црне Горе до 1918. године. Једногласно је за команданта Баталион изабрат Ђуро Раосављевић, а за командире чета: Маријан Новаковић - Требаљевске, ја Плањско, Ђуро Вуксановић Дријењеско-Блатињске, и Милинко Минић Липовска.

Сјутрадан нашему баталиону одређен је правац за Бијело Поље, да се Пољским баталионом и устаницима у Санџаку, тамо успостављамо ред и да се организује напад на Пљевља. Тога дана на вече преконачили смо на Мојковцу и сјутрадан око два сата стигли у Бијело Поље.

Тамо је већ био успостављен ред и војска је остала у граду и околини неколико дана, па је одатле пошла у правац Шаховића, где је остала два-три дана, а потом продужила за Маоче, где су се прикупљале и остале јединице из Шаховића, Мојковца и других места, па су вршене припреме за напад на Пљевља.

Главни руководилац у Маочу, био је Миле Перуничић. Код његове куће одржавани су састанци и саветовања. Липовскоме баталиону прикомандована је једна чета Горњоморачана, у Бијеломе Пољу, по наређењу Комитета из Колашина, којој је био командир Душан Драговић.

 

СУСРЕТИ У БИЈЕЛОМ ПОЉУ

Народ је уопште устанком једним делом био незадовољан, али то није јавно испољавао, мада их је било који су били непријатељски расположени. Насељеници из околине Бијелог Поља, већином су ступили у чете, којима су припадали до исељења.

Станко и Станиша Дуловић и Крсто и Новак Драговићи, ступили су у моју чету, из познанства и обзира братственичкијех веза.

Ђуро Раосављевић и ја, за време бивше Југославије, имали смо везе са трговцима из Бијелог Поља: Мамут Мартиновићем, Даут Добричић и неким другим са којим смо разговарали, да ли они као Муслимани сматрају окупаторе као пријатеље и мисле ли да ће остати за стално, на што су нам они одговорили, да је муслимански живаљ заведен, а да они не сматрају, што се виђенијих људи тиче, а да ће они и убудуће одржавати везе са којима су се од раније познавали.

 


(Овде Милош Драговић завршава своју причу, јер су даље казивање спречиле године, болест, изнемоглост ...
јер је казивање престало онога дана кад је напуштио родно огњиште, мада је по тада живео још око пет година)

 

 

МИЛОШ М. ДРАГОВИЋ (1893-1990)