ДИЈАЛОЗ


 

 

 

 


НАЗИВ БИБЛИОТЕКЕ У ВЕЛИЦИ

 
 
БРАНКО ЈОКИЋ:

 

Иако са закашњењем од неколико деценија, када је у Велици понекога и било ко је читао, идеја о формирању библиотеке је за похвалу. У свакоме случају, ваља почети с прикупљањем књига, а о томе ђе ће бити смјештена те да ли би требало да буде дио неке институције која би обједињавала и етнографску, историјску и другу грађу о Велици, има времена да се размисли и договори (и у Велици и с надлежнима). Уколико би се тај пројект реализовао "с анђелима" (што би била ријеткост када су савремени Величани у питању), те ако би библиотека подразумијевала и какво-такво (стручно) сређивање књижног фонда (а не да буде депонија у којој би се нашле којекакви истрошени уџбеници и "прописане" 

школске лектире, што би требало понудити величким ђацима…), како сам већ обећао (види прилог на: www. selo-velika.com),поред приложених, уступићу око 500 књига из личне библиотеке (белиетристика, историографија и други жанрови) и око 200 примјерака (годишњих комплета) часописа из области науке, књижевности и умјетности, који су до краја 20 вијека излазили у Београду, Подгорици, Сарајеву и другим центрима.

Иако са закашњењем од неколико деценија, када је у Велици понекога и било ко је читао, идеја о формирању библиотеке је за похвалу. У свакоме случају, ваља почети с прикупљањем књига, а о томе ђе ће бити смјештена те да ли би требало да буде дио неке институције која би обједињавала и етнографску, историјску и другу грађу о Велици, има времена да се размисли и договори (и у Велици и с надлежнима). Уколико би се тај пројект реализовао "с анђелима" (што би била ријеткост када су савремени Величани у питању), те ако би библиотека подразумијевала и какво-такво (стручно) сређивање књижног фонда (а не да буде депонија у којој би се нашле којекакви истрошени уџбеници и "прописане" школске лектире, што би требало понудити величким ђацима…), како сам већ обећао (види прилог на: www. selo-velika.com), поред приложених, уступићу око 500 књига из личне библиотеке (белиетристика, историографија и други жанрови) и око 200 примјерака (годишњих комплета) часописа из области науке, књижевности и умјетности, који су до краја 20 вијека излазили у Београду, Подгорици, Сарајеву и другим центрима.


О НАЗИВУ БИБЛИОТЕКЕ


Велика је у прошлости дала значајан број истакнутих личнсти. Највише их је са ратним заслугама, па би ту могло да буде дилема и неке врсте "одабира"…

Међутим, овдје је избор доста једноставан. Неколико Величана је, у својеме добу, запажено и у области културнога стваралаштва (међу живима их је знатно више, али се по живима институције и јавне установе још увијек не именују…) На примјер, књижевним прилозима су се прије Другога свјетскога рата јављали Јефто Поповић, Радомир Раде Јокић (Николић), Богдан А. Радевић и Јелена Вељовић-Поповић, Кнежевић. Највише је било састављача епеких пјесама (и гуслара), и то у свим братсвима. Збирку епских пјесама, под називом Гусларев венац, објавио је Богдан А. Радевић, тада учитељ у Гораждавацу. Чувени славист др Матија Мурко посјетио је тридестих годна 20. вијека ове крајеве и о Радосаву Вучетићу (1888 - 1968) записао да је „са турске границе“, капетан прве класе у пензији, претходно свршио официрску школу на Цетињу, и да је почео „пјевати“ још као дјечак, „прије него што је пошао у школу“…

Постоје и двије величке величине чије би име могло да с поносом носе и научне, образовне (универзитетске) и кутурне институције на нивоу Црне Горе. То су Др Илија Вучетић и Др Вујадин Јокић.

Подсјетићу на њихове биографије (према рукoпису моје монографије о Велици и Велиланима, која је ће ускоро бити објављена).

ИЛИЈА ВУЧЕТИЋ (1854-1922) је био ђак Стевана Михајловића, у првој генерацији величке школе (1864. године).


 

Наставио је школовање у Дечанима, а одатле је послалт у Београдску богословију. Након њезинога завршетка, прво је постављен за учитеља српске основне школе у Враки код Скадра, ђе је остао двије године.Наставља школовање у Русији, ђе је, 1877. године, свршио Херсонову учитељску семинарију, а 1880. године и Теодосијски учитељски институт и докторирао на теми културе и језика Балкана. Исте године постављен је за наставника Богословско учитељске школе у Призрену, а 1895. године премјештен у Скопље, на положај управника Српске гиманзије, односно, одговорнога директора пред турским и српским властима. Бивао је и наставни директор (тада се у Скопље преселило и неколико чанова његове породице). Послије 1918. године био је професор, до августа 1922. године, кад је постао инструктор Министарства за аграрну реформу. Умро је исте године, 19. октобра, у Скопљу, ђе је и сахрањен.

"Школујући се у Београду и Русији, он је стекао не само универзитетско образовање, већ и велико животно искуство, које ће му омогућити да као просвјетни радник свуда гђе је службовао - од српске основне школе у Враки код Скадра, па до Призрена и Скопља, дјелује и као истакнути национални радник, а посебно и као својеврсни мецена и заштитник ђака из свога ширега завичаја Васојевића, који су у тежњи за школовањем, често без марјаша у џепу, стизали не само до Призрена и Скопља, већ и до Солуна и Цариграда. Његово име неопходно је поменути не само кад се говори о развоју и опстанку величке школе, већ и уопште о школовању васојевићких ђака, па и шире - црногорских, у српским школама на територији ондашње турске државе” - записао је проф. Душан Вулетић.

Дао је значајан дипринос обавјештавању јавности о турскоме терору и другим збивањима у Велици и Полимљу, о чему су га редовно информисали његови рођаци, пријатељи и ђаци, а он свога личнога пријатеља рускога конзула у Призрену Ивана Јастребова, који је те информације слао својој влади и дипломатским представницима у Скадру…

ВУЈАДИН Гавров ЈОКИЋ МИРОШЕВИЋ један је од назнаменитијих Величана и Црногораца у 20 вијеку.

 

Рођен је у Велици, 1928.године, а умро 1986. у Београду, ђе је и сахрањен. Када је имао 13 година погинуо му је отац, 13. јула 1941, а потом у партизанским јединицама, и старији брат Бранко. У љето 1944. године у масовноме покољу балисти су му убили мајку, снаху и двоје братовљеве ђеце. Послије рата боравио је у домовима за ратну сирочад.

Најприје је завршио учитељску школу а онда Филозофски факултет у Сарајеву, ђе је магистрирао из области естетике а докторат књижевних наука одбранио у Београду. Предавао је филозофију и есетику на Наставничкоме факултету Универзитета у Титиграду, на Филозофскоме факултету у Приштини, а последњих година естетику на Факултету драмских уметности у Београду. Био је дугогодишњи уредник београдскога часописа Књижевна критика.

Његов стваралачки рад одвијао се у четири основне области: филозофија, естетика, културологија и књижевна критика. Објавио је књиге: Симболизам (1967), Друштвени положај слободних уметника (1969), Генеза стваралаштва Тина Ујевића (1971), Филозофске и књижевнокритичке расправе (1975), Размеђа савремене филозофије (1980), Увод у филозофију (1983), Марксово виђење уметности (1983), Филозофија и поезија (1986). Иза филозофске радозналости крио је пјесничку осјетљивост, о чему свједочи и књига пјесама Принципи опстанка (1986). Радио је и писао до посљедњега даха. Оставио је више дјела у рукопису, о којих су нека објављена послије смрти. Заступљен је у свим филозофским уџбеницима, приручницима, лексиконима и сличним публикацјама објавлјеним на простору бивше Југославије...

Филозоф Никола Рацковић овако је дефинисао научно-стваралачки рад Вујадина Јокића: “Припада реду истакнутих југословенских филозофа друге половине XX вијека. У филозофску литературу унио је нове теме, приступе и подстицаје. У филозофији су га највише привлачиле, и до њих је највише држао, идеје и ставови који у себи садрже отвореност: отвореност ка другом и другачијем, отвореност према будућности. Филозофски опус Вујадина Јокића од значаја је за будућност филозофског мишљења… “

Проф. др Слободан Томовић, је о своме колеги записао: „Професор Јокић је својим стваралаштвом и мишљењем дјеловао у области у којој се постављају круцијална питања и дају одговори на граничне проблеме егзистенције. Закуцао је на врата мудрости која ставља цјеловитога човјека у вриједоносни однос према стварности. Припадао је оној врсној грани људског стабла гдје се живот договорно размишља и живи усаглашено са тим промишљањем. По вокацији био је мислилац, предавач сходно професионалном опредјељењу и човјек високих скрупула по свом слободном избору. Своје животне назоре није одвајао од своје личности и свакодневних дјелатности. Био је самосвојан мислилац и изворан у сваком погледу, увјерен да се увијек треба враћати класичним вриједностима и првим принципима филозофије. И као интерпретатор значајних европских мислилаца показао је оригиналну црту властитог расуђивања и погледа на свијет. Смрт је схватио као приватну ствар која другима не смије чинити напор, као слободну неминовност, указујући јој част тиме што јој није хтио направити јавни спектакл“.

У свакоме друштву Вујадин је важио за часнога и доброга човјека, искренога и поуздаога пријатеља. Остао је код својих пријатеља и колега, како су то многи редовно истицали, у сјећању и „по специфичноме начину живота“: био је својеврстан и оригиналан боем, дружељубив и у свему галантан господин. Као таквог познавао га је цио интелектулани Београд.

Био је и добар и осјећајан Величанин. Несебично је и на разне начине (па и материјално) помагао студенте из Велике, којих је тада, на разним студијама у Приштини (као и у Никшићу и Београду) било тридесетак. Дружио је с њима, изводио их (групно) у ресторане; тражио је и да му препричавају „најновије вијести“ из завичаја, које је слушао такорећи без даха, инсистирао и на детаљима и доброћудно коментарисао. Заправо, Велику и Чакор је непрестано носио у себи и дубоко преживљавао...

*  *  *

Још ово: сматрам да се назив библиотеке не може извести, анкетирањем, гласањем и на сличан начин. То би довело и до комичних приједлога, па и разних надгорњавања и (нових подвајања, што би могло и да обесмисли ову у цјелини вриједну иницијативу, јер нијесу у питању никакве трке, типовање и сл). То би требало да обави комисија коју би именовао аутор(и) пројекта за формирање библиотеке. Она не би би имала превелику дилему. Да се ради о образовној интитуцији, можда би требало да понесе име др Илије Вучетића, јер је био просветни посленик у сложенијим условима... Будући да је Вујадин Јокић остварио далеко обимнији, научно-образовни и уопште стваралачки (фолозофски и књижевни) опус, избор се своди на његово име.

Формирање библиотеке "Др Вујадин Јокић“, подразумијевало би посебнан (библиотечки) фонд у коме би се нашле његове књиге, часописи које је уређивао, прилози о њему, примјерци његових (графолошких) рукописа и друга грађа. То би дало постријека да се покрену и дани поезије њему посвећени, на којима би били представљани и саврмени велички књижевни ствараоци и њихови госити.

Наравно, о коначном имену библиотеке, без обзира о коме се ради, комисија би требало да добије сагласност (и помоћ) од потомака (Вујадинов син живи у Београду и Котору).

Такође, библиотека би имала и завичајни фонд, у коме би се нашле књиге свих величких аутора, без обзира на њихов жанр...

 




 

МИЛОШ ГОЈКОВИЋ: МИШЉЕЊЕ О НАЗИВУ БИБЛИОТЕКЕ У ВЕЛИЦИ

 

Обрадовало ме је сазнање да ће ускоро у Велици бити отворена библиотека са књижним фондом од преко хиљаду књига, као и да јој треба дати име неког од истакнутих Величана. У вези с тим, мишљења сам да библиотеци треба дати име "Др Илија Вучетић".

Илија Дмиров Вучетић је ђак прве генерације ученика Основне школе у Велици, која је према писаним подацимапочела са радом 1863. гоине, а коју су као приватну школу подигли и издржавали сами Величани, уз помоћ од конзула Француске, Аустрије и Русије у Скадру.

У овиј школи Илија Вучетић је научио да чита и пише и стекао прва сазнања која ће му послужити као добра основа да настави успешно школовање у манастиру Високи Дечани и Богословију у Београду, коју завршава 1872. године. Након тога ради као учитељ у Српској основној школи у Враки код Скадра, а 1874. године одлази на даље школовање у Петербургу у Русији, где је 1880. године одбранио докторску дисертацију "Словенска култура и језик на Балкану". Након тога се враћа у домовину и бива постављен за наставника Богословске учитељске чколе "Свети Кирил и Методије" у Призрену. Од 1895. године службује у Скопљу као директор Српске гимназије.

Илија Вучетић је био теолог, слависта, филозоф, и један од најобразованијих људи тога доба из наших крајева, те један од првих доктора наука из Горњег Полимља.

Сматрам да напред изнети подаци довољно говоре у у прилог предлога да библиотека у Велици носи име Др Илије Вучетића.

У Београду. 4. јуна 2014 године

 




 

Проф Др МАРКО КНЕЖЕВИЋ:  БИБЛИОТЕКА ДА НОСИ НАЗИВ „ВУЈАДИН ЈОКИЋ“

 

Према информацијама величког сајта, у последње вријеме учестале су донације књига за величку библиотеку, a појавили су се и предлози за њен назив. Библиотека је тренутно смјештена у просторијама Дома културе у Велици. Када буде oбновљна стара зграда основне школе на Папратишту, библиотека ће, како се предвиђа, бити премјештена тамо. Библиотека већ сада располаже богатим фондом књига различитог жанра, нарочито из области књижевности, умјетности и културе.

За назив Библиотеке у опцији је више предлога, што је разумљиво, јер је Велика изњедрила велики број књижевних, културних, научних и умјетничких ствараоци по којима би библиотка могла носити назив. Међу њима посебно се истичу имена Илије Дмитрова Вучетића, Дмитра Поповића, свештеника и учитеља, проф. др Вујадин Јокић, филозофа и универзитетског професора и других. Велики је број истакнутих ствараоца млађе генерације, али свакако веће заслуге имају они из прошлих времена, више познати ван локалних и регионалних оквира, када су услови за стваралаштво били много тежи, него данас.

Које ће име добити Библиотека, на нама је да се договоримо. Један број величких интелектуалаца и ствараоца, међу којима и писац ових редова, подржавају предлог књижевника Бранка Јокића да Библиотека носи име Вујадин Јокић. Тиме се не негирају имена других заслужних и знаменитих људи. Постоји могућност да се та имена отргну од заборава, давањем назива сеоском дому, школи у Велици, или неком географском објекту.

У прилогу, ево краћих извода из биографија Илије Вучетића, Дмитра Поповића и Вујадина Јокића, чија имена, по нашем мишљењу, чине ужи избор за назив Библиотеке.

Дмитар Поповић - Школовао се у Пећкој патријаршији, гдје се упознао са бројним угледним личностима у Пећи и патријаршији. Из Пећи се, по завршеној манастирскиј школи вратио у Шакулар, а одатле се доселио у Велику око 1830. године. У Велици је био један од главних актера за отварање школе. Тражио је помоћ код француског и руског конзула у Скадру за формирање величке капетаније, изградњу и одржавање школе и за заштиту од насиља плавско-гусињских ага и бегова. Залагао се за приступање Велике Црној Гори и сарађивао са Мојсијем Зечевићем и манастиром Ђурђеви ступови. Био је духовни и идејни вођа Величана у пружању отпора Турцима, мудар и веома храбар човјек, високо цијењен и поштован, не само у Велици већ и у цијелој Плавској жупи и Горњем Полимљу. Био је и вјешт дипломата. Својим одласцима у Скадар са групом Величана допринио је добијању материјалне помоћи и олакшица за велички народ, у чему је имао пуно успјеха. Своје залагање за Велику и за приступање Велике Црној Гори платио је главом. Џелати Али-бега Гусињског су га ухватили, повели на Мокру планину и тамо свирепо убили и бацили у једну јаму.

Илија Дмитров Вучетић - Рођен је 1845. године у Велици. Био је ђак прве генерације основне школе у Велици. Након завршетка те школе, наставио је школовање у манастиру Високим Дечанима код анхимандрита Кирила., око 1868. године, а затим на Богословији у Београду, коју је завршио 1872. године. Након тога постављен је за учитеља у Скадру. Године 1874. одлази у Русију, гдје завршава Херсовску учитељску семинарију, а 1880. године Теодосински учитељски институт. У Петербургу, у Русији одбранио је докторску дисертацију са темом Словенска култура и језик на Балкану 1880. године. Постао је први доктор наука из Велике и важио за једног од најобразованијих људи свога времена у Горњем Полимљу. У септембру 1895. године премјештен је у Скопље за управника Српске гимназије, а 1922. године постављен за инспектора Министарства за аграрну реформу. Био је филозоф, слависта и теолог. У турско доба радио је у српској основној школи у Враки код Скадра. Више година је радио као професор у Призренској богословској учитељској школи и као професор у Српској гимназији. Умро је 19. октобра 1922. године у Скопљу.

Проф. др Вујадин Јокић - Рођен је 1928. године у напредној породици која је страдала у Другом свјетском рату. Отац му гине у јулском устанку 1941, а мајка му је једна од 428 жртава балистичког геноцида у Велици 28. Јула 1944. године. Послије рата Вујадин налази уточиште у домовима за ратну сирочад.

Дипломиро је и магистрирао фолозофију на Филозофском факултету у Београду. Докторат му је из домена књижевних наука. Радну каријеру је провео као универзитетски професор и неуморни научно-истраживачки радник. Предавао је филозофију и естетику на Наставничком факултету у Никшићу и на Филозофском факултету у Приштини. Касније постаје професор естетике на Факултету драмских умјетности у Београду. Бавио се и културологијом и књижевном критиком.

Као ријетко који стваралац из Велике, творац је веома багатогог и разноврсног научно-истраживачког опуса. Објавио је 14 књига, преко 300 студија, расправа, огледа, есеја и других прилога. Уз то и збирку поезије Принципи опстанка. По високом научном и књижевном домету познате су му књиге. Симболизам, Друштвени положај слободних умјетника, Генеза стваралаштва Тина Ујевића, Филозофске и књижевнокритичке расправе, Размеђа савремене фолозофије, Увод у филозофију и Филозофија и поезија. О његововом филозофском погледу на свијет афирмативно су говорили многи познати филозофи међу којима и Слободан Томовић.

Ралативно рана смрт (умро је 1986. године) спријечила га је да објави низ припремљених рукописа, од којих су неки објаљени посмртно.

Своју хуманост, солидарност и оданост завичају испољавао је на сваком кораку, а нарочито пружањем помоћи студентима из Велике, Плава и читаве Црне Горе.