Велика, место нашег данашњег сабрања, обагрена је и заливена крвљу невиног народа, крвљу невине деце, оних најневинијих који су положили животе само зато што су били друге вере, друге нације у односу на оне који су потезали своје ножеве, своју мржњу и све оно чиме су их на најстрашнији начин лишавали живота.

Ово је велики дан, ово је благословени дан, зато што смо се сабрали да учинимо помен и сећање тих многобројних жртава. Не знам тачно колико нас има овде данас, али отприлике оволики број је страдао само за један дан. Историја наше Цркве зна да је у време страшног гоњења хришћанства било по неколико хиљада убијаних у појединим градовима, али од тада до данас прошло је много времена и оно што историјска пословица каже у многим актима - историја се понавља, понавља се, али нажалост, не у оном добром и племенитом, мада има и ту понављања, понавља се у ономе што је најтрагичније за један народ, за једну епоху, за једно време. Нажалост, у наше време се поновила страшна историја хришћанства и Цркве.

Ова скромна, дивна црква, данас слави Светог мученика Кирика и Јулиту, сина и мајку, а, гле, овде на данашњи дан су страдале многе Јулите и многи Кирици. Славимо једну мајку са једним сином, а овде, како чујемо и сазнајемо, преко стотину невине деце је страдало на најбестијалнији начин. Многа и нерођена деца, извађена из утроба својих матера, су предана ножу и огњу. Ако игде, икада, онда данас управо овде, на овом месту, можемо да се запитамо: Боже, каквог си Ти то човека створио? Да ли да буде вук, хијена, рис или онај који носи лице Твоје, који носи душу коју си му створио, који носи знаке Твог божанства? Али човек није хтео да остане такав, постао је, нажалост, животиња, али ово је увреда за животиње. Ако кажемо да је човек вук, рис или хијена наљутиће се те животиње, јер оне не знају за такву освету и мржњу, какву човек зна. Животиња напада онда кад треба да се нахрани или кад треба да се одбрани, а човек чини зло, сеје смрт из радости неке своје и свог задовољства. Има ли веће аномалије под овим небом, под овим сунцем?

Замислите дете, невино, безазлено, коме ноге секу, а двоје или троје су одерани и тако одерани обешени о дрво. Замислите човека који узима дете у руку и баца у огањ. Како је име том човеку? Ђаво? И ђаво би се увредио. Такве злочине ни ђаво није учинио. Нажалост, то се десило овде, то се десило у нашем народу, а ово је само врх брега, оног леденог брега који је наш народ проживео и доживео у овом веку, у веку науке и културе, у веку у којем се човек хвали да је достигао некакве зените и границе. Јесте можда у науци и ономе у чему је умом својим напредовао, али је својом душом и својом етиком толико назадовао, као никада и нико у прошлости, бар не у тој мери.

Нажалост, ово су дело учинили многи који су некада припадали нашем народу, истој вери и истом народу, али се показало у нашем времену, како овде тако и на западу бивше Југославије, да су они који су променили веру, примили једну или другу веру, били највећи зликовци према свом народу. Да ли су тиме смиривали своју савест, да ли су се тиме доказивали да су оно што су желели да буду или нешто друго? То Бог зна, а зна историја, зна време, знамо ми то што се дешавало. И шта да кажемо? Зар да се светимо? Не. Ми као хришћани то не смемо да чинимо. Пример је дао наш Господ Који се са крста на Голготи молио за непријатеље своје речима: „Оче, опрости им јер не знају шта раде“. А свако зло, браћо и сестре, које се чини, поготово према човеку, чини се у највећем незнању и у највећем паду. Због тога се молимо Господу да поштеди наш народ, али не само наш народ, да поштеди све друге народе од таквог зла, од таквог страдања, од таквог тешког људског понижења.

Морамо се Богу вратити, браћо и сестре, и запитати се зашто се све то тако десило. Да ли и нас Господ опомиње да истрајемо, да ли тиме доказујемо да носимо свој крст, као што је Господ наш носио и да својим крстом, својим страдањем посведочавамо веру своју. Бог то зна, а наше је да будемо Богу на свему захвални. Јесте, хиљаде и хиљаде невиних душа је насилно лишено живота, но ипак сваком човеку долази крај и сви ће доживети свој крај. Они који су се трудили да буду како је Господ желео, добиће оно што су и заслужили, а они други, који су се злом украсили и обогатили, неће имати чему да се надају.

Постоји људски суд и правда, али постоји Божји суд и Божја правда. Бог је Праведни Судија и свакоме ће дати оно што је заслужио. Сваки ће пожњети оно што је посејао. Не може сејати трње, а брати грожђе, него трње рађа свој плод и ми, колико жалимо невино страдалне, исто толико жалимо оне који су зло чинили. Они су највећи непријатељи себи, јер они које су они послали Господу пре времена добиће венац, награду за своје страдање, за своју веру показану у страдању, а чему се ови могу надати? Ничему, оно што су посејали пожњеће. Није наше да судимо, наше је да опростимо.

Нека би дао Господ да ово што се десило овде, у најстрашнијем виду страдања и патње једног невиног народа, да се то никада не понови. Нажалост, имамо знакова да се жели то поновити и понавља се у многим крајевима, у овом нашем времену, у коме живимо. Морамо сви учинити да се појединачно мењамо, а када се један промени и више, мења се читаво друштво и читав живот.

Нека Господ оне који су уморени, ону дечицу која су невино страдала, удостоји вечног живота и радости у Њему, што су сачували своју веру и свест о себи, нека их Господ награди оном наградом коју Он даје онима који су верни путу Његовом, истини Његовој и правди Његовој. Нека Господ утеши оне који су изгубили своје на овим просторима.

Ово не смемо да заборавимо, о овоме требамо да знамо и ми и они који нам данас кроје капу по својој мери, колико смо пострадали, а то нам се и данас великим делом чини. Ево, овде је Косово које нам се отима, наше свето Косово са нашим светињама, где нисмо од јуче, него смо га од Византије узели, не од других, и украсили га највећим светињама, а данас морамо да бежимо са онога што је наше. Морамо да се боримо, свим могућим средствима, да опстанемо на тим просторима.

(Бесједа пред црквом Св. Кирика и Јулите, 28. јула 2014.)