07. 05. 2011. године

 
 
 
МОМЧИЛО ГОЈКОВИЋ ЛЕШОВ

 

             

 

ПОЕМА ВЕЛИЧКИМ ЖРТВАМА

 

Дваес' осмог јула, о злокобни дане,

На домак слободе и у смирај рата,

Велика задоби непреболне ране,

заклани лежаху сестра поред брата,

 

Нешто мало даље, у самртном ропцу,

малишан пркосни, набијен на куку,

крај чесме на шљиви виси на конопцу,

крвник му се кезаше, крвавијех руку.

 

Мајка им и шоку, на кућноме прагу,

потрчала брижна у загрљј дјеци,

рафал крвника одузе јој снагу,

да их мртве грли, спријечише је меци.

 

Мало подаље, крај ријечне спруди,

обнажена лежи сестра им старија,

силована чедна, прободених груди,

над њом се кезаше, цуксфирер Авдија.

 

Повојче, крваво, од годину дана,

црв по њему гмиже и гомиле мува

на маленом тијелу пет убодних рана,

мртав шар-планинац, као да га чува.

 

Мати му рањена, још држи колијевку,

с' душом се растаје, а умријет не може,

изнемогли старац, скрхан у лелеку,

лелече и каже ,,Помози нам Боже”

 

Цијелом Великом ,,Црн вјетар” је дув'о,

донебески врисак, мирис што се шири,

запаљене куће крвник је чувао,

док невине жртве пламен не умири.

 

То је било дјело ,,Скендер - бег” фашиста,

светили се за пораз у часноме боју,

Пред њима је ишао и буљук балиста,

што приличи њима и њиховом соју.

 

Пјевали су пјесме, крвавих ножева,

крвљу невиних, испрсканих блуза,

иза њих осташе згаришта, лешеви,

кланих и одраних и потоци суза.