Одломак из књиге:
ВАСОЈЕВИЋКЕ ПАСТОРАЛЕ
 
 
 
ЈОВАН ДУЈОВИЋ

 

          

 

ВЕЛИЧКА МАЈКА

 

У кући Вукића Дедовића, при дну Андријевице, на благотворној Злоречици, бану смежурана, крхка старица, увијена у црнину. Испод, до самих очију убрађене мараме, једва се назиру сузама измиване зјенице, уоквирене борама најенганих црних кругова подочњака.

Након тихог поздрава, пригучи се подвијених ногу, иза онижег сточића.

Како сједе тако утону у ћутање, у чему је, чини се свјесно ил не свјесно, подржаше сви укућани и њихови гости. Не придајући неки значај уобичајеној комшијској посјети, настављам с домаћином, који у међувремену устаде да наточи по ракију, причу ко зна о чему.

Очи ми стално шарају по тој црној прилици, која наједном, пошто лизну кап шљивовице, једвачујно изговори, како је сврнула мало да посједи а онда ће на "дормире". Та, и мени знана ријеч италијанска, наведе ме да јој малтене задивљено кликнем, како је ријетко у овим крајевима чути икоју страну ријеч а најмање - њихову...

Рече истим тихим гласом како јој је ћерка удата у Италији, "па ето остала понека ријеч".

Када је процијенила прави моменат за праву а сурову причу о људској трагедији, наш безначајни дијалог прекиде домаћица Мира Вукићева:

- Не могу да одолим а да ти не кажем... Имала је наша Милосава Гарчевић, до овог рата, до љета 1943. године, четрнаесторо ђеце. Све једно другом до ушију. Но тог августа грунуше силовити Њемци предвођени разјареним Албанцима и Турцима у китну Велику, убијајући, ломећи, кољући и палећи све живо што су срели и дохватили. А ухватили су мирне жене, дјецу и ријетко којег мушкарца. Тада су, тако се прича убили и у куле и у планинске колибе затворили и спалили преко пет стотина чељади. Као што рекох, омрчених жена и ђеце...

С великим страхопоштовањем окрећем се смежураној, у болу непреболном згрченој уцвиљеној величкој мајци Милосави. Кад чу какву смо причу начели, брада јој задрхта, успи болно уснама и шапатом поче:

- Ех, имала сам их синко четрнаесторо - поче грцајући са застајкивањем - деветоро с првим мужем Милорадом, који ми рано погибе и с овим другим још петоро. Живјело се како се могло и морало. Прво смо држали кафаницу у Мурину, а онда се вратили на имање горе у Велику, на Локвама и Папратишту више школе, гдје су нас крвници и затекли и поклали и попалили. Страдали смо као сва Велика. Жене с дјецом су се били прићићнули у кућама, мислећи да их неће нико тицати. Кадли, од големе вриске и тутња, мени дјеца стрекоше, не знам куда се многи од њих ђедоше улијетајћи звјерима право на цијеви и ножеве. Прво угледах кад ми пред прагом заклаше најстарију, четрнаестогодишњу кћер Милицу и врљакнуше је у велики огањ стаје што је горјела, а онда редом прво моју трогодишњу Радмилу, петогодишњу Милијану, петогодишње Радосава и Милана те осмогодшњег Миливоја. Не чекају крвници душа да им истекне, но их још тешко рањене у велику ватру бацају... Кад ми и мајку Милену ту убише, разнесена свим толиким ужасом и стравом, тргнем се те с оно преостале пилади, што се бјеху у злу уз мене привила, стркох некуд и ни сама не знам, улетим у љештак у коме затекнем мртву снаху Цицу а уз њу малецну моју шестогодишњу Снежу. Живу, срећом. Као што је Бог хтио те ми је спасио и оно двоје-троје, те ми сви нијесу у том огњу и покољу незапамћеном, - и у коме је веле спржено и масакрирано њих пет стотина, - нестали, зауставивши ме да за њих живим и подижем их како знам и умијем - загрцну се обливена сузама, али сможе снаге да доврши причу с хепиендо...

Казује како је по рату, шљегла овдје у Андријевицу, нашла собичак за њу и дјецу, а њу добри људи прихватили и запослили као хотелску чистачицу, бар колику толику цркавицу да прими и претеклу дјецу на пут да изведе.

- У Велику идем кад год могу, само с њима мојим милим на споменик, вјечној им кући, да поразговарам.

Прича и све тише јеца старица, као да ће да се угасиу тој болећивој кући Дедовића.

Неће.

Бог тако хоће да казује и сведочи што вјечније о безразложној Величкој трагедији.