Одломак из књиге:
ПОГРЕБ СУНЦА
 
 
 
СЛАВИЦА КНЕЖЕВИЋ

 

           

 

JЕДНА ЦИГЛА ИЗНАД ДВЕРИ ЂУРЂЕВИХ СТУПОВА

 

Највећа несрећа приче која следи је, што се, заиста, догодила. Можда је грешно, али човек не може, а да не помисли, колика је била дневница за такву врсту посла и колико ће година проћи, док се не сазна да ли ће постигнута предност у резултату зла бити дуготрајна или брзо оборена.

Двадесетосми јул, хиљаду деветсто цетрдесет четврта година, насеље Велика, испод Чакора, у Црној Гори. На јеловнику је мешано људско месо! Само за "Принц Еуген" дивизију и кољаче из Плава и Гусиња. После такве гозбе, многи од тих "јунака", не могу, а да се не похвале, да никад нису јели ништа слађе. Ако је само један залогај људског меса са тањира побегао из смрти, он ће и у потомцима тражити да препозна отиске зуба, који су га коматили тог дана и тражење ће се наставити, можда и следећих петсто година.

Дакле, тога дана, Стамена држи једно дете за руку, друго на сиси, а треће у утроби испод свог срца. Припремљеност за долазак новог живота чини је мирном, верујући и безбедном да јој се ништа лоше не може догодити. У њеном свету, пуном цветног обиља, нема ниједног лептира да оскрнави чистоћу, невиност и нетакнутост њене душе. А онда све креће прејако и незавршиво. Незавршиво оним, што ће бити удисано и у далекој будућности. Нема тог описа, који би савладао страву и ужас, који су уследили. Изгледало је као да се ти мозгови нижих животиња и њихове примитивне реалности боре за опстанак и нико их, под капом небеском, не може присилити на доброту и милосрђе. Могло се само плакати од немоћи, јада и муке и опет не утешити.

На три сата хода и колико до јуче, они су били неки други људи, бар у толикој мери, не да ураде све ово, него да им ни задња длака на глави не помисли да би могли урадити то што су урадили. И, као да су још у топлини својих постеља, неразбуђени, корачају питомо и миришу на здравац и нану. Послали су их они, који су веровали у њихову оданост. И више не чују своје, иду у сусрет туђим петловима и у летњој зими јутра, као да њуше мирис дивљине. Кренули су са људским главама, а сад имају њушке паса. Очигледно да оданости никад није доста глава. Једно је сигурно - стигли су испавани.

Свуда око њих влада нека музикална заљуљаност, пенетрирајуће, еротизован и заразно зеленило, које прераста у револуционарну композицију. Чује се како, преко дрвећа, земља разговара са небом. Дан дебео, кипи у разливености свог тела са доста сала и има неки Леонардовски, свиленкасти рафинман, који тражи спор и захтеван метод сликања. Али, уследиће лица у крупном плану, жестоко, прецизно, директно. Све ће то условљавати гушће боје, грубље четке и брз рад, а утисци ће бити експресивнији: од потпуне сурове искрености становника тела, преко арогантности мушких гениталија, до саме и коначне лелујавости меса, без чврстине арматуре.

Стамену прво силују, чисто да јој "олакшају порођај". "Ако ниси уживала, ово није твој гријех", смејуљи јој се један на уво. Затим, празне своје бешике над "крмачом крмском", а њен "окот" гуле као млад кромпир и сецкају на резанце псима за вечеру. Свака реч наратора већ звучи безнадежно. И више нису потребни суперлативи, зло је само за себе суперлатив, оличен у исуканом бајонету и курјачки крвожедним зубима. Она лежи, сва мокра од њихове мокраће и сперме, и своје плодове воде. И даље је раскречена. Порођај је кренуо, природа је сама понудила тај излаз.

Све се зове живот, а свет који изнова, као нов, долази је увек исти, ма колико се чини другачијим. И није први пут да се на овакав начин поништи жена и оно што јој је дато од Бога; да се унизи Божије даривање, које држи целу конструкцију човечанства. Она гледа сву ову муку и наказност. Све ове несрећнике у овом грозоморном чињењу, жена је родила; све је ово изашло из ње и хоће поново да се врати у њу. Можда да се сакрије. "Да! Све људе на свијету родила је жена; велики је то посао", понавља у себи, као нешто, што први пут схвата. Ово сазнање јој разрогачује очи и она гута врисак: "Па зар ћу, њиховим поганством оплођена, отићи на онај свијет, да и њега опогане и тамо родим ове божије казне. Да имају бар нешто људско, већ би се сажалили и одмах ме убили. Овај животић, што је на свијет кренуо, остао би у утроби мојој, нерођењем заштићен, да му не мислим бригу и у гробу свом."

Али, ту се више нико људским именом не одазива. Одједном, заграктао је црни гавран. Зар је само то остало од људског језика?

Стамена је најусамљенији створ, толико удаљен од живих, као да су векови прошли. Само јој је још Бог остао. Али, и он је мушкарац. И Еви није опростио.

"Родила си војника", чује, у магновењу, пуном звездане прашине. Не кажу - сина. То, као да бистри њену натруњеност и она слути још веће зло: да су га са том "титулом" већ присвојили, да више није њен. "Узећемо га, да је наш", потврђују њену слутњу. "Научићемо га да мрзи вашу крмску сорту". Страх је шчепао Стамену, као дивља звер, и хоће да је прогута. Али, то не траје. "Уплашити се, женска је работа, а ја сам мајка и морам бити лавица". И у свој тој муци, одједном јој се раздани. Дође јој на памет спасоносна мисао, знак да је Бог није оставио, да ју је познао у страдању и да је преко страдања управо награђује.

- Дуг је пут - подупире се рукама, да се усправи и седне. - Дајте да га мајка први и последњи пут подоји.

Бркати човек оставља бајонет, узима бебу у руке и пружа као поклон. Њој се чини да његови прсти почињу из лаката. И, као у успореном филму, расте тренутак: мајка и дете се приближавају страшном часу када ће се растати. Она узима сина и брзо га ставља на груди, да скрати време између своје одлуке и оног што јој је чинити, бојећи се да се не поколеба. Прислања његово мало лице на своју дојку, велику као погача, управо извађена из фуруне. Да ли да га погледа, да га опљачка пољупцима целог? Али, ако га само једном погледа, више неће моћи да натера себе да уради то што је наумила. Стеже га свом својом снагом.

- Мислиш, теби данас сунце излази, а мени залази - заговара и себе и бркатог човека, да не примети шта она ради. И то тачно онолико времена, колико је потребно, да се војник мајци врати као син. Недуго затим, тај пут се завршио. Она осећа да је животић већ измакао, блештећа попут бојажљивог свица. У њеним рукама је остало само тело као празна шкољка, таман толика, да стане у кутију за накит. И, као да је сву муку и, заједно са њом, цео свет, однела вода, само је остала љубав и обасјавала све, а највише тренутак овакве смрти.

Док је спуштала три килограма модрог меса на крило, једино ју је мучило сопствено задовољство и уживање, што их је спречила у остваривању њиховог наума.

- Шта уради, несрећнице! - викну бркати човек, а за њим скочише и остали.

- Каква си ти то мрчена мајка? Шта учиње од ђетета? - најежи се други.

- Онаквог соколића! - жалостан је трећи.

- Како га уби, несрећно ти било од данас па довијека! - скоро закука четврти.

- Нисам га убила, ја сам га одбранила.

- Ћути кучко, мајку ти твоју!

- Пу, крмачо крмска!

- Свакој мајци је дијете светиња!

- Спасила сам светињу од вас.

Требало им је неколико тренутака да то допре до нечег људског у њима, а онда је уследио срећан крај - метак је нацртао петокраку на Стаменином челу.