 |
|
|
НОЋ НА ОБЕРУ |
 |
Јулски дан двадесет осми 1944 године.
Небо без иједног облачка, засведено као "сач“, прекрило је Велику. Врховима Сјекирице појављују се први зраци, скидајући јутарњу росу са грана, полако се спуштају низ Штит према Куњу и Ћунти те низ Орнице, као да жури да прескочи Величку ријеку и обасја Анове, Рогане...
Тог јутра све је било другачије. Обично би нас будили са пријекором, како су сви истjерали стоку још одавно, једино ми још увијек спавамо. Речено нам је да ипак сачекамо са извођењем стоке и да будемо мирни. Жене које су биле ту, чекале су да чују шта ће се договорити мушкарци из читавог села на скупу у Лешћарима. Јуче је наређено да нико не мрда из кућа, и да се припреми храна за "изгладњелу" војску. Осјећала се нека пометња. Неизвјетност.
Моја мајка Даница отишла је рано у Лешћаре да се распита за договор, и да сазна шта да радимо. Мирка уплашена као да нешто предосјећа, од ране зоре нервозно шета путељком од куће до „мочила“ и назад, па вели:
- Нека дјеце још мало, да причекамо Даницу. Требало би сваки час да се врати. Ваљда су се договорили шта да радимо.
Мирка видно, нестрпљива пође наниже према Радивојевој кући, не би ли шта дознала. И као да јој се привиђа, на кривини испод Прлова примијети колону војника.
- Аи колико их је! - викну Мирка из свег гласа - Куку нама! Данице још нема, наопако дошла, шта ли чини досад?
* * *
Враћајући се, Даница је трчећи упала у колону војника која је непрестано пристизла из правца Ржанице. У тој журби, посрну и паде. Видјевши је како посрће по излоканом прашњавом путу, један Швапски војник окрену пушку према њој. Репетирајући повика:
- АЛТ!
Онај до њега му руком спусти оружје и нешто му гласно рече што она није разумјела. Колона се мало размаче, као да јој прави пролаз, а један војник јој приђе како би се усправила. Сва уплашена, Даница поче да бјежи навише према кући, не обазирући се више на колону. Испред себе је видјела само дјецу коју је оставила, и хјетала је да што прије стигне до њих. Иза леђа, чула је смијех.
Изнемоћала и задихана стиже кући, гдје ју је као и увијек када би се од некуда враћала, дочекло радосно умиљавање шарпланинца. Први пут је прошла поред њега а да га није помазила. Једва изусти:
- Покупите најнужније ствари и бјеште у шуму што прије. Велика војска се спрема!
Видјевши Даницу, Мирка јој даде коцку шећера и мало воде, па из свег гласа начеченој дјеци на брежуљку изнад куће повика:
- Отргните се одавде и бјеш`те навише ка шуми да вас не побију! Бјеш`те што прије!
А ми дјеца ко дјеца, различитог узраста, има нас више од осамнаесторо. Успаничени, плачемо и вичемо :“Куку нама за довијек! Боље је да нас убију пушком него да нас кољу бајонетима“!
Једно за другим одосмо уз Орнице ка шуми.
Мирка се хитрим корацима упути за нама, показујући куда да се најбезбједније крећемо узимајући колико је могуће заклон од "униформисане немани“.
- Ај`те и ви жене одма` замном, одма`, гледајте да неко не изостане. Ајде што прије! А ти Данице узми малу Мику и крени "живо“ за нама.
Даница прије поласка, покупи неке ствари: шерпе, тањире са кашикама..., поче да их закопава близу куће. Још су била жива сјећања на Шиптаре и Турке који су до скоро палили Велику, и крали све из кућа. Рахлу земљу, набаци преко “закопа“, узе малу Мику за ручицу и подвикну:
- Бјежмо сине!
Држећи се за мајку, Мика се одједном занесе устрану и бризну у плач гледајући пса привезаног за дебели колац чврстим веригама, који свом силином поче да цвили.
- `Оћу Зељова, `оћу Зељова - ридајући Мика, гледа пса и чврсто стеже мајку.
- Шта ће ти Зељов "чумо“ једна! Не могу ни тебе да спасим, а не још толику псину. - Сине, да ти мајка каже, одмах ће Шиптари да нас закољу ако нас стигну.
- `Оћу Зељова - упорна је Мика.
Знала је Даница ако поведе са собом опасног шарпланинца у збјег, да им може направити непријатности, aли ипак није имала смјелости да га остави самог толикој војсци која ће га одмах убити. Вјеран је био кући, а дјеци је чинио забаву, поготову малој Мики која га је свакодневно хранила и доносила му воду у једној малој отученој шерпици говорећи му:
- Пиј Зељо нема више.
Тужно завиjaње Зељова натјера Даницу да се предомисли. Приђе псу који је од радости скакао и скиде тешки ланац. Био је веома снажан и агресиван пас. Осјетивши слободу пас јурну свом снагом напријед, па за собом повуче и Даницу и Мику. Мика срећна, престаде да плаче и из свег гласа повика:
- Волим Зеља, Мој Зељо!
Ухвати се за ланац и оне брзо кренуше уз брдо према Орницама и јусфовој њиви, да пристигну избјегличку колону...
* * *
Шиптари у њемачким униформама са шљемовима на главама, наоружани аутоматима, бајонетима и бомбама, заузели су своја мјеста на прашњавом путу у правцу Чакора. На дати знак, војска се растурила у тренутку, као пепео на мећави с прашњавог макадамског пута према селу. Уским путељцима прескачу врзине и јаруге, дивљачки витлају, провјеравају да се у међувремену неко није случајно сакрио. Трчећи прилазе кућама, шталама, кокошињцима. Рукама показују да сви уђу у куће.
Наступа метеж. До зуба наоружане јединице извршавају наређење. Све почиње да гори. Куће, торови, сијена, кокошињци! Несрећна чељад као живе буктиње покушавају да побјегну кроз прозоре, али их џелати дочекују бајонетима. Кољу.
Запаљена тијела у кућама пропадају кроз прогореле подове. Све гори, све нестаје. Све се гаси!
Јулско сунце неумољиво пржи долину Величке ријеке. Мрки облак густог дима прекрио је све од Лима до Кукавице као да хоће да осујети ширење мириса паљевине и изгорјелих људских лешева. Гробна тишина је завладала. На стотине недужних и невиних углавном дјеце, жена и стараца, уморено је за непуна два сата. Велика је постала пуста, нијема и спаљена.
* * *
Старо буковао стабло спуштених дебелих грана на ивици саме шуме, одакле смо могли све да видимо, нудило нам је праву заштиту. Ту испод столетњег буковог стабла, пришле су нам још неке познате особе из села увећавајући збег. Придошли су са собом доносили најстрашније приче о данашњем догађају. Дан је на измаку, размишљају шта ће се десити навече, да ли остати испод старе букве и преноћити, или тражити бољи и сигурнији заклон.
- Доста смо близу, било би боље да се помакнемо дубље у шуму горе према Оберу - предложи Мирка, што су остали и прихватили.
Помрчина стеже све јаче и јаче. Кретање кроз шуму је тешко. И ми дјеца идемо, спотичемо се, ломимо суве гране. Жене нас умирују показујући руком да се полако крећемо ивицом шуме. Мало даље на коси остаде Видра да осмотри да нас неко не изненди. Осјећамо глад. Идући даље наиђосмо на један мали лазурак.
- Ту ћемо - каже Мирка - Познајем ја овај крај а близу нам је и пут преко Метаљке... злу не требало ако кренемо да бјежимо даље према Куњу или Ћафи...
У највећој тишини простријеше по неки дио оскудне одеће који су имали на себи. Ми дјеца смо брзо заспали.
* * *
Хладноћа пред свитање стеже све више и више. То нас је тјерало да се збијамо једно уз друго. У свануће почесмо се будити као по навици да пустимо стоку на "попасак“, али нас и глад осваја. Дан је почео да одмиче, а за јело није било ништа.
- Ствараћемо нешто - обећавају нам старији који су углавном препричавали јучерашњи дан.
Причало се да је неки Њемачки генерал из свог аутомобила пролазећи поред војне колоне, високо подигао руку показујући им два прста. Много касније смо сазнали да је то био знак војсци да Велика треба да нестане за два сата. Ножем и ватром. Тај генерал се звао Аугуст Шмидхубер.
Причало се и за Саит Хоџу, кога су Величани добро познавали, који је био војна предходница, и који је Величанима пренио да ће бити војска гладна и да им треба нешто спремити за јело, да не треба да се боје, али кога не нађу кући може се десит да му је и запале.
Они који су се касније придружили збјегу, говорили су за сироту Величку дјецу коју су највише поклали, драли, откидали им ноге и руке, бацали их увис и сачекивали на бајонете... и она су се радовала доласку војника, надајући се да ће им показати како се рукује пушком, или дати неки слаткиш...
Слушали смо све те приче са пажњом, али и даље смо били гладни.
- Узмите по мало лишћа са врхова младих букових грана, оно је укусно, накисне по мало и утолиће вам глад - упорно нам нуде.
Из једног смотуљкљка, неко извади шаку крупне соли, и свима по мало подијели као "прилог" за јело.
Дуг дан пороведен у страшним причама о јучерашњем дану, полако се искрада. Сви су забринути шта ће донијети још једна ноћ.
* * *
Уронивши главу међу дланове, Даница загледана у звездано небо, ослушкује ноћне шумове. Прати Микино саплитање око ногу пса. Гору прекри мукла тишина.
- Стан` мало! Стани! - рече Мирка.
Пажљиво ослушкују - Не чује се ништа.
Мирка врти главом неповјерљиво у правцу Планинице и Ћафе.
- Чујете ли нешто? - Нико јој не одговара. - Одох ја полако до Метаљке да прислушам. Знам ја најбоље куда да идем.
Она се лаганим корацима изгуби у ноћи. Повијених рамена и издуженог врата, осјетивши како јој тијело подрхтава, Мирка чучну поред једне нагореле клеке и стаде упорно ослушкивати, није сигурна да ли јој се причињава... У грлу јој се нешто поче стезати, а у грудима бол. Нешто чује. Држећи се за клекову грану с обадвије руке, она полако устаде протрља очи: "Ово неко иде к нама. Поклаће нас“.
Престрављена, Мирка се дотетура до збјега, сједе на траву задихана и испрекиданим гласом рече:
- Неко наилази путем према Метаљци, са собом воде стоку, доста су далеко.
Настаде комешање. Страх. - "Кажи, кажи поново да чујемо шта си чула?“
- Ето то што сте чули! Друго немам. - Набусито изговори Мирка.
- Мир, чељади, мир да прислушамо - продорно повика Даница.
Настаде тајац.
- Можда нијеси добро чула?
Неизвјесност и тишину је прекинуо узнемирени пас, који је загледан у даљину почео да режи. Даница му приђе, па га лагано потапша, и поче да га умирује гледајући у правцу ка ком је Зељов укочио свој поглед. Кроз густу шуму из даљине једва се чуо долазак људи праћен топотам уморне стоке. Даница брзо устаде. Пред њеним очима створише се од вјетра и сунца опаљени људи, обучени у сукњеним бијелим чакширама, са црним гајтанима и кратким џамаданима дугих рукава. На потиљак забацили, од зноја умазане ћулафе. Џамадане на прсима су им прекрили унакрсни реденици пуни убојних фишека, а око појаса бомба до бомбе. Од кука до кољена висили су оштри бајонети, заштићени корицама од срме. Са дугим моткама у рукама, они немилице тјерају и гурају опљачкану стоку, харајући успутне торове, вичући уз радосно кревељење и смијех.
Гласови су се споро приближавли.
У нашем збјегу завлада страх и паника. Тражили смо заклон и спас у оближњој густој шикари.
- Тише, ђецо! Тише! Откриће нас - чуо се нечији шапат.
- Можда они неће к нама! Можда нас “Бјелокапићи“ заобиђу.
У највишој тишини, разјарен "Зељов“ поче да урла продорним крупним гласом, кидишући према непознатим гласовима. Висок на ногама, дуге сиво-мрке длаке а крупне главе и закрвављених очију, проломи тишину бескрајних шумских врлети, показујући крволочне зубе.
- Куку нама довијека! Шта сад да чинимо?
- О Боже, ако те има иђе, спашавај!
Даница која је била најближа Зељову, одгурну Мику од себе, и поче умиривати пса стежући му рукама њушку и врат.
- Стани Зељо, ћути Зељове, ћути Џукело!
Дрхтавим гласом, наквашеног лица од зноја и суза, набрецује. Умирује пса за спас многобројне нејачи. Почиње све јаче и јаче да га стеже око врата неби ли га умирила. Бори се она свом силином, али је животиња разјапљених чељусти надјачава, остављајући јој крваве бразде оштрим канџама по рукама. Кроз густу шуму из правца Метаљке су се назирали наоружани Вулентари.
- Да ли да пустим Зељова на њих ?
Размишљајући Даница попусти Зељова.
- Можда би нас крвници заобишли да није Зељова - рече Даница - Али како да га смирим, не могу сама, а нико не смије да му приђе.
Поново прибра сву снагу, приближи се разјареном псу, и поче га песницама и коленима ударати.
-`Оћеш ли да ућутиш, џукело тoлика. `Оћеш да због тебе изгине оволика чељад,`Оћеш ли?
Искежених зуба клекнувши на предње ноге, пас се окреће Даници па поче крволочно режати.
- Зељове - рече Даница - Мораш ли ти да убијеш све нас.
Свом својом тежином она се баци на врат псу и гласно повика:
- Мирка помогни ми!
С обадвије руке ухвати пса око врата и немилосрдно га поче стезати. И ако је прибрала довољно снаге пас се грчевито бори, урла, кркља, трза се, предњим ногама баца земљу....
- Држи га Данице чврсто! Немој да га пустиш! Сад је опасан, поклаће нас! - држећи му задње ноге, шапатом рече Мирка.
Даници руке постадоше уморне, осјети несвјестицу гледајући голему псину.
Не могу ово издржати - мислила је - Како да не, издржаћеш ти, те још како. - храбрила је себе, давећи обијесног и крволочног пса.
Бездушно га је Даница држала још неко вријеме, и пас је уз неколико трзаја задњим ногама, дубоко удахнуо последњи пут и опустио се. Помраченог вида, она осјети несвјестицу и муку. Лагано потапша мртвог пса. Тромо се подиже, повуче пса на бок, скупи му ноге и остави га, затворивши му разјапљене чељусти.
- Гладан си Зељове то знам, нијесам ти могла помоћи, али срце ме боли што ти нијесам некако дотурила капљу воде. Био си вјеран чувар. Знам ја да си нас ти и сад бранио, а ипак су те моје руке убиле... Убила сам те Зељо што сам морала....
Загледана у своје руке којима га је годинама хранила и његовала, чучну Даница поред мртвог пса и гласно заплака.
* * *
Пригушеним дјечјим гласом као испод земље, обливена сузама и приљубљена уз мајку, Мика поче да виче:
- Мајко, `Оћу Зељова, `Оћу Зељова!...
- Глас да ти нисам чула, - тресући се одговори Даница.
Стравичан призор умореног пса, умирио нас је све. Ни шапат се није чуо. Даница ослушкује у правацу којим су доскоро допирали непознати гласови. Не чује баш ништа. Усправљеним кажипрстом на устима, она нам показује да и даље ћутимо.
- Дај ми соли `оћу соли, ја сам гладна - упорно буљећи у пса, поче изненада да запомаже Мика.
- Господе, шта сам ти згријешила? Умукни зачас обличу један. Умукни! Набрецује јој Даница.
- Воде, да` ми воде - тражи дјевојчица.
Ваљајући се по осушеној трави, окрену се на леђа, покри очи шакама па поче с обадвије ножице ударати по земљи:
- Да` ми воде, дај ми соли, ја сам гладна.
Упорни плач и вриска мале дјевојчице за час разбјесни читав збјег, па јој почеше молећиво прилазити.
- Ево ти мало соли, лутко моја, - каже Видра, пружајући јој шаком један грумен - а воде ћемо одмах да донесемо са извора, само ћути да нас не побију. -Ћути послушај ме! - Ево и листа смо убрали, дониј`ећемо још, само ти једи и прекини да плачеш. Ако дођу они ће нас побити, и бићемо мртви као Зељов
- Није мртав! Mој Зељов! Иди кући - рече Видри - Не волим те.
- Заћути већ једном сунце те не гријало, ка` што те неће гријати, ако те шчепам мојим шакама.
Накострешена, дрхтавим ногама и рукама, Даница се примаче Мики па је осмотри и пријетећим гласом рече:
- `Оћеш ли да се умириш? `Оћеш ли или не, још једном те питам.
Плачући Мика упорно тражи, - Дај ми Зељова.
- Нема Зељова, мртав је као што ћеш ти сада бити, траг ти се утро, да ми због тебе побију оволику дјецу.
Приђе мало ближе, подбаци шаку лијеве руке испод врата дјевојчице а десном руком ухвати је за уста и нос, и поче чврсто стезати. Преко њеног лица баци поглед на хорду са бијелим ћулафима, и стежући зубе рече: - Сад ћеш да се смириш, богом ти се кунем.
Задихана, очију замућених, Даница рукама стеже све јаче и јаче док дјевојчица поче малаксавати.
- Пусти је црна Данице, удави дијете! Бог те убио! - рече Мирка, скочивши на Даничина рамена и једва јој скиде десну руку са уста изнемогле дјевојчице.
- Одби` се од ње одма`!
- Шта учиње с макањом, арам ти било. Мика је готова!
Пребацујући је преко крила, Видра је ваљано положи на леђа и нагло јој поче дувати ваздух у уста. Мика поче дисати.
- Жива је! претеј` ће, - још да имамо бар мало воде да јој дамо, брзо би се повратила.
Док су се шиптари из сусједнис села удаљавали са украденом стоком од Величана, Мирка и Видра су се несебично боре за Микин живот. Даница загледана у Микино помодрело лице, подиже главу према нама који смо збијени и уплашени широм отворених очију гледали, и плачним гласом каза :
- О Боже, ако те има иђе, спаси ноћас ову сиротињу.
|
|
ДАНИЦА (ЛЕКИЋ) ПАУНОВИЋ 1920 - 1989 |
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |