Свједочење

 
 
 
ГОЛУБ КНЕЖЕВИЋ

МИНУТИ РАСТАНКА

 

Као дјечак слушао сам причу моје бабе Милунке Миљове - Милијине Кнежевић (рођена Армуш из Шекулар, која 17 година није имала дјеце, која је након тога родила и сахранила своја прва два синчића, на чијим рукама су умирали ђевери и јетрве, и која је затим одгајала њихову дјецу као своја два сина):

"Били смо у збјег у Лазе Новшићке када смо чули вијест да непријатељска војска неће палити куће ако им се изнесе хране. У први мах нијесмо повјеровале у ту причу али смо видјеле да кућа Милије Томовића (Нешовића) није запаљена и помислиле смо да је у тој кући било чељади која су им изнијела хљеба". 

Са својом јетрвом Љубом Филиповом Кнежевић (рођена Бјелановић) одлучиле су да се врате кући да би их спасиле пошто су неколико пута паљење. На Иванпољу су се раздвојиле, Љуба је наставила да иде главним путем па онда ка Коштану а моја баба Милунка вадом повише Радулеве куће ка Угловима.

Одједном је чула Љубин врисак и ријечи:

"Немојте ме, забога",

Погледала је ка путу испод Радулеве њиве и видјела два војника са упереним пушкама ка Љуби а одмах затим је зачула рафал. Љуба се стропоштала на пут а моја баба Милунка се вратила у збјег и тако се спасила сигурне смрти.

Од тренутка када су се њих двије раздвојиле, минути су дијелили једну од живота а другу од смрти.