Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

ЈОВАНКА (Митар) ПЕТРОВИЋ, рођена КНЕЖЕВИЋ:

стране 138, 139.

 

Тог трагичног дана налазила сам се код куће. Око 10 часова пронио се глас да су Нијемци у Петровића поток. Речено нам је да изнесемо хљеба војсци, на пут или пред кућу, ако буду залазили по кућама. Запазила сам да су ишли по групама. Прву групу војника примјетила сам код куће Мирка Пауновића, на мјесту званом Муратов бријег. Код куће су нашли женску чељад. Мушка дјеца су се разбјежала, склонила се у коломбоћ (кукуруз). Испред куће сакупили су све жене, свукли их голе и наредили им да уђу у кућу, потјерали су их на силу унутра. То су биле:

Станица Пауновић Белка,

Милојка,

Мара,

Милосавова,

Мика,

Анђелија (жена Гавра Пауновића),

Иконија (кћи Радована Пауновића),

Радуша и Радосава кћерке Бојане и Радуна Петровића.

Видјела сам када су кроз прозор искочиле Станица Пауновић, Иконија (кћи Радована Пауновића) и Бојана Петровић. Убијене су из пушака испред куће. Биле су потпуно наге.

Послије тога чула сам пуцањ из аутомата у кући. Три рафала. У међувремену, сам видјела када је са прозора искочила Милка, жена Миодрага Пауновића "Мина". И она је била потпуно нага. Убијена је куршумима из пушака а на педесет метара испод куће.

Вјероватно је било покушаја силовања, јер су све млађе жене и ђевојке поскакале кроз прозор, иако висина није била мала.

Када су убили Милосаву, ушли су у кућу, пуцали и у лешеве, изишли су из куће, тражећи сламу, како би кућу и љешеве у њој запалили.

Дијете од годину дана, Страшимира, сина Милосаве и Миодрага Пауновића, преврнули су са колијевком и бацили у бару, вјерујући да ће се дијете тако дуже мучити.

Рањена је Марта, жена Мирка Пауновића. Нашла сам је у кући. Била је захваћена ватром. Звала ме:

"Јованка, сагорјесмо"!

Изњела сам је из куће. Имала је 13 рана, од којих је касније умрла. Добро се сјећам да ми је рекла:

"Изнеси ме из куће, доћиће да ме дотуку".

Испунила сам јој жељу, изњела сам је заједно са Зорком, женом Вуја Петровића.

У кући ћашла сам рањену и Љубицу Пауновић, кћерку Марте и Мирка Пауновића. Била је гола. Изњела сам је и сакрила у кукурузу.

Док сам гасила ватру крвљу убијених, (воде није било), међу лешевима нашла сам живе Радушу и Радосаву Петровић, кћерке Бојана и Радуна Петровића. Пошле су самном а успут узела и малог Страшимира из колијевке баченог у бари.

Група војника је отишла према кући Радосава Живаљевића. И тамо је било доста женског живља. Од мушке ђеце били су: Васо и Божо Живаљевић (сада официри ЈНА). Било је и тамо доста жртава. Право је чудо како су ова два ђетета остала жива. У тој кући нашла се Милосава Пауновић-Микана. Тамо је рањена, па је трчала према кући свога оца Мирка Пауновића, а ја сам је прихватила.

Дошла је код мене Милица, жена Мила Живаљевића, која је преживјела ову трагедију. Прво ме питала да ли су јој ђеца жива (Васо и Божо). Рекла ми је:

"Мила сестро, рањена сам, није важно, хајде да угасимо ватру, изгоре ми Вака (Миличина кћерка)".

Чула сам лупњаву у својој кући, па сам се са Милицом сакрила у кукуруз, а када је опасност прошла, отишле смо до куће Радосава Живаљевића. Кућа је изгорјела. Тада сам први пут видјела разнобојне пламенове који су се дизали са запаљених лешева. Трчала сам до потока захватила воду и угасила ватру.

Вaку смо нашли изгорјелу. Ту је изгорјела и

Рада (жена Радосава Живаљевића) и

кћерка Вукашина Стешевића, име јој не знам.

Отишле смо да тражимо рањене. Наишле смо на

Пољку, кћерку Цуње Живаљевића, била је мртва,

Мирка, (сина Митра Живаљевића),

Дарку Стешевић, (жену Вукашина Стешевића).

У потоку смо нашле и Милку, кћерку Раде и Радосава Живаљевића, била је гола и у несвјесном стању.

Вратила сам се кући, нашла свекрву, мајку Мирка Петровића и она ми је, испричала да су војници били у кући код ње и рекли:

"Ти си нама дала хљеба и соли, ми те нећемо убити, али други хоће".

Говорили су српски. Када сам склањала ђецу у кукурузу по њивама, пуцали су и тада сам рањена. Иако рањена, наставила сам да збрињавам ђецу а и друге рањенике.

Отишла сам 29. јула у свој род, у Десен поток. Тамо сам нашла рањену сестру, и донијела је до куће Мила Вуковића. Тога дана два пута су вулнетари пиштољима пуцали на нас. Регуларне војске није било.

Група вулнетара наишла је 30. јула. Наредили су ми да им похватам говеда, како би ме оставили живу. То сам учинила и тако су ме оставили у кући, и мене и рањене. Тога дана код мене је био Вешо Кнежевић, имао је десет година, рекла сам му да ђете бјежи и склони су у кукурузу. Послушао ме је и остао жив. Имала сам нешто робе, коју ми је опљачкао Гацо Каплан из Метеха. Али робу није однио, јер га је спријечио неки војник у њемачкој униформи. Узео му је пушку и наредио да иде пред њим. Чинило ми се да је био Рус.

Мој муж Мирко интерниран је 28. јула. Када се вратио из ропства, рекао је:

"Интересовали смо се за породице. Спроводници су нам рекли да су прво оне сређене, па куће".

Љешеве смо покопали тек послије девет дана. Онда су стигли партизани и они су прихватили рањене.