Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

РИСТО (Јеремија) ЖИВАЉЕВИЋ:

стране 144 и 145.

 

У очи покоља у Велици код мене је био Јефто Пауновић. Тога дана је баш дошао из Плава из затвора, заједно е Радосавом Живаљевићем. Стигли су и сједили смо у кући и тада ми је рекао:

"Треба се снаћи пред регуларном војском, а „бјелокапаца" се не треба плашити!"

Ипак породице је требало пребацити преко Ћафе (Приједолска Ћафа - добро позната у историји Велике).

Моја снаха Плана, жена Ратка Живаљевића, а кћерка Јефтина, рекла нам је:

„Пошто Дадо (тако су дјеца звала Јефта) каже да нам не пријети опасност од "бјелокапаца", ви људи идите, а ми ћемо остати ту. Неће нам ништа".

Увече отишли смо у збјег, код Вакине куће, Лаз Зарића. Те ноћи било је и мало галаме. Наишла је њемачка патрола, бачена је једна бомба и од ње су рањени Милић Бошковић и дијете Максима Бошковића. Одатле је читав збијег прешао код куће Милована Бјелановића. У току ноћи у овом збијегу били су само мушкарци. Било нас је више од стотину, а било је и дјеце од 10 година, док су дјеца испод 10 година углавном остала код кућа.

Било је речи да породица пребацимо преко Ћафе. Настојао сам да то свакако учиним. Подржали су ме брат Ратко и мој комшија и пријатељ Радомир Пауновић. Дошло је до расправе. Против мог предлога били су Радосав Живаљевић и Јефто Пауновић. Њихово образложење је било:

"Од бјелокапаца" нам не прети опасност, а регуларна војска неће убијати жене, старце и ђецу. Преко Ћафе се не може проћи, јер тим правцем одступа пјешадија!".

У току ноћи у збијег су дошле Лепа, Јефтова жена, Марта, жена Мирка Пауновића и Плана, жена Ратка Живаљевића. Она нам је рекла:

"Стигло је обавјештење из Горње Ржанице да регуларнар војска никога не дира кога нађе у кући и да куће неће палити, гдје год буду нашли породице".

Одакле овим женама овакав глас, није ми познато, само знам да смо ми из збјега послали њемачком команданту на Мурино, Аницу Вучетић, жену Пунише Вучетића, и Мирку Томовић, жену Милована Томовића (обе убијене 28. јула). Дато им је писмо које су подписали Јефто Пауновић и Радосав Живаљевић. Садржај писма ми је остао непознат, а писмо није ни предато њемачкој команди у Мурини. Нико у збјегу није имао оружја.

Жене су питале треба ли износити хљеба војски. Ноћ је прошла и освануо је 28. јул 1944. године. Било је ведро, ја сам се налазио у кући Милована Бјелановића (Љешчари). Рано ујутру били смо узнемирени. Мостови по Велици били су срушени. Добро се сјећам, један мотоцикл је тада стигао до потока Петровића и одатле се вратио. Нешто касније наишао камион и ти су стали. Даље се није могло. Међу нама узнемиреност. Навалили смо да Крста Пауновић (знао је њемачки), да оде код њемачког команданта на преговоре, ми бисмо на себе преузели оправку мостова уз Велику, али да нам породице не дирају. Крсто је пристао и на прегово ре су отишли: Крсто Пауновић, Јефто Пауновић и Мило-Милосав Симоновић,

уз пут их је стигао и у кућу Трифа Ђукића убио, Саит Хоџа, а кућа је запаљена.

Први камион с војском стао је више моје куће. Убрзо сам приметио да горе куће Кнежевића и Томовића на Коштану. Око десет часова војска је ушла у моју кућу. Чуо сам прве пуцње пушка и видио како гори кућа Милоша Живаљевића. Тада сам рекао:

"Убише их, ено убијају!".

На то ми је Јефто одговорио (Пауновић):

"Ристо не буди паничар, не убијају него Гаца има обичај да виче на кокошке"!.

У таквој трци, мислили смо да је било важно организовати људе да носе даске за оправку мостова, да не би дошло до одмазде. На челу те групе људи били су Радосав Живаљевић и Мирко Пауновић. У кући Бјелановића остао је Јањо Пауновић, викао је:

"Бјеште, ђецо".

Ја сам се склонио у кукурузе Вукашина Огњановића и ту сам остао док опасност није прошла. Испред мене убили су Николу Бјелановића и жену Вука Огњановића и ту сам остао с братом Ратком око пола сата, па онда смо прешли Десен поток.

На место трагедије стигао сам око 17 часова. Отворио сам прозор. Из собе је почео да куља дим. Видео сам да ми је сва породица поубијана. Једино сам нашао живу ташту Стевку Томовић, рођену Спалевић, али тек касније јер кад сам ушао у кућу она није била тамо. У међувремену, мој брат Ратко и Љубо Пауновић наишли су. Нијесам још дао да улазе у кућу. Ватра која је тињала покушао сам да угасим вареником из карлице.

Нашао сам ћерку Милицу од четири мјесеца у колијевци. Бијаше жива.

Пошао сам да видим како је код мојих рођака. Вукосава и Илинке Живаљевић. Призор свуда исти, трагедија које ће се памтити. Разлика је била само у томе што су њихове куће потпуно изгорјеле и у њима дјеца и жене, а моја није. Ту сам нашао и ћерку Добриле и Димитрија Пауновића, Славку, такође од четири мјесеца. Увече смо отишли на Главњицу изнад села.

Ево шта ми је о злочину причала моја ташта Стевка Томовић, која је живјела код мене и умрла 1968. године:

„Били смо у кући. Гледали смо с прозора када су војници побили породицу Андра Кнежевића. Било је ријечи да бјежимо. Милена-Бућка, рођена Симоновић, кренула је да изађе на врата и ту се срела с војском. Сви су били у униформама, и српски су чисто говорили. Тројица су ударили Милену кундацима и викали:

"Гдје су ти синови, кучкетино једна?"

Рекла им је да синова нема, а они ће:

"Па од куда ти мала деца?"

Ушли су у кућу, сакупили жене и дјецу у гомили да посједају и ту их поубијали.

Милена их је молила да не чине злочин, а они су викали:

„Дај паре"!

Она им је одговорила:

„Немам како да вам дам паре, ено вам стока".

На крају су убили и Милену. Послије тих мука подигла сам се и погледала да ли има кога живог. Ћерка Радојкина била је рањена. Звала је мајку, тражила је помоћ. Ја сам је привила уза се. Један од њих је то чуо вратио се, убио Радојку и мене ранио.

 

Тога дана у кући Риста Живаљевића убијени су:

 

мајка Милена-Бућка, рођена Симоновић (60),

син Славољуб (2),

жена Љепосава (27),

кћерка Радојка (4),

а кћерка Милица (4 мјесеца) три дана је живјела само од воде.

 

У кући Ратка Живаљевића:

 

жена Плана, рођена Пауновић (20),

кћерка Персида (14),

кћерка Дара (10), и

син Александар (4).

 

У кући Вукосава Живаљевића погинули су:

 

жена Видра (30),

кћерка и

син,

а друга кћерка, Даница (5) година, рањена и умрла је од последица рањавања.

У овој кући погинула је и

Добра Пауновић, рођена Вучетић (24), жена Димитрија Пауновића и

дијете Аврам Коматине из Мошнице, име му не знам.

 

Од породице Милоша Живаљевића поубијани су:

 

жена Зорка, рођена Мијатовић,

кћерка Драга (2) и син од 6 мјесеци.

Остали су живи кћерка Вида (21) и син Илија (6).

 

Од породице Миличка Бошковића страдали су:

 

жена Даница, рођена Живаљевић (28),

двије кћерке и

син име му не знам.

Ова породица је живјела у кући Радосава Живаљевића, сви су живи бачени у ватру и тако су изгорјели. Чуо се јаук, а врата су била затворена!

 

Удовица Илинка Живаљевић (60) погинула је у својој кући.

 

Од породице Николе Вучетића поубијани су:

 

жена Полексија, рођена Живаљевић, и

кћерка (не знам како се звала), а остало је живо дијете од две године.

 

У кући Михаила Пауновића:

 

син Веселин (12), и

кћерка Рабија (17) и

Кристиња (9).

 

У кући Алексе Пауновића убијени су:

 

мајка Тода, рођена Столевић (60),

жена Мика, рођена Јокић (35) и

кћерка Мируна (12),

и Славка (3).

Стару Тоду су убили, а онда бацили на њу славарицу и запалили.

 

  РИСТО (Јеремија) ЖИВАЉЕВИЋ:

страна 145.

 

Године 1943. 15. октобра, убијен ми је отац Јеремија Пантов Живаљевић. Пред кућу су дошли вулнетари да плијене стоку. Били су родом из Црногбрега код Дечана. Кад им се отац супроставио са сјекиром у руци, они су га стријељали.

Сјутрадан, 16. октобра, убијен је Милош Петров Живаљевић. У наручју је држао мушко дијете, није хтио да га пусти и да се одвоји од њега. Вулентари су дијете одбацили, а њега одвели у поток код кућа Вучетића и тамо га убили.

Повод за ово убиство, како се говорило, била је погибија једног војника на Бебином бријегу у Велици. Причало се да су га убили партизани.

Трећег дана дошла је група Албанаца из Црногбрега, узели су убијеног војника и снијели га на величке Анове. Тада су се на Ановима задесили: Радосав, Ратко и Ристо Живаљевић, Вукашин Кнежевић, Раде Јокић, Љубо Огњановић и још неки, Међу нама је био Имер Малић из Новшића.*

* Црнокошуљаш и копобанде. Послије ослобођен, а убијен као одметник у Ругови.

Он се прије тога понудио да заштити дјецу и читаву породицу Радосава Живаљевића (причало се да су били добри пријатељи). Радосав на то није пристао. Рекао је:

"Када се не може заштитити цијела Велика, не мора ни моја породица. Нека је, нека остане ту".

Половином јуна 1944. године, дошла је у Велику група непријатељских војника. Било их је 30, а свирали су и пјевали партизанске пјесме. (Унапред планирана провокација).

Четрнаестог јуна 1944. године, заказан је збор Величана на Ановима. Речено је да се донесу легитимације на овјеру. Ми смо се сакупили, а војници су одвојили нас 42 и вратили нам легитимације. Сјећам се само неких из ове групе Величана, то су били: Живаљевић Радосав, Љубо, Милорад, Ристо и Душан, Гојковић Раденко, Манојло, Вукман, Вуксан, Симоновић Милош и Милован, Раденовић Милија и Илија, Пауновић Радомир и Добрашин, повели су нас и када смо стигли на Кукавици, стигао је њемачки официр колима, ту нас избројали, па одатле упутили на Чакор, гдје смо, у затвору, преноћили. Сјутрадан дошао је код нас Јефто Пауновић са Саит Хоџом. Речено нам је:

"Живот вам је спасен, али морате у интернацију"*

* Саит оџа је после ослобођења осуђен и стријељан. Вјерно је служио окупатору и био један од највећих зликоваца .

Са Чакора смо пребачени у Пећи и затворени у Шерметовачу. Ту смо остали мјесец дана. Пуштени смо на интервенцију Шобанбега* из Плава.

* Ријеч је о Шобенбегу Реџепагићу, копобанди који је погинуо бјежећи за Албанију ликвидирали су га борци Комског одреда 1944. године.

За нас је дато 90 наполеона. Из Шерметоваче смо пребачени у Патријаршију, гдје смо остали 15 дана. Приликом саслушања питали су нас да ли смо комутшсти или четници. Тукли су нас. Највише су тукли Радосава. Сјећам се како је Данило Ћоровић питао Радосава:

"Радосаве, поштено ми реци, јеси ли интерниран као четник или партизан? Ако сте четници треба да радите у руднику "Трепча". Одбили смо да идемо на рад у Трепчу".

На молбу Радосава Живаљевића стража нам је замјењена. Обезбеђивала нас је иста група која нас је довела из Велике. Док смо били у Патријаршији, долазили су Њемци да нас контролишу. Њемачки официр би често навраћао да пита имамо ли хлијеба и како нам је. Из Пећи смо камионом пребачени у Велику.