 |
|
МИЛЕВА (Томица) ТМУШИЋ, рођена ГОЈКОВИЋ:
страна 177.
Тада сам имала четири и по године. Памтим да се кроз село пронио глас: кога затекну у кућу, неће му ништа... Око девет сати наишао је један и тражио да пије воде. Затим из воћњака навалили остали. Испред себе су бајонетима гонили жене и дјецу. Пред нашу кућу стјерали су двадесет и двоје... Моју покојну сестру Драгу покушали су да одведу устрану. Она је плакала и молила да је пусте. Наш мали брат Рајко дохватио је грану и ударио једног балисту. Овај се муњевито окренуо, оборио дијете, сјео му на груди и ножем му одсјекао ону руку у којој је држао грану...
Потрчао је мој други брат (Гаврило) да одбрани Рајка, а балиста га убио... Ја сам се ваљда од страха онесвијестила... Кад сам поново дошла к себи, лежала сам под мајком, у локви крви. Све је било побијено, онако, на гомилу, једно преко другог. Однекуд је наишао мој рођак Момо, дијете од шест година, узео ме за руку и рекао:
"Ајде Милева да тражимо мајку"...
Девет дана послије тога, кад су дошли партизани, покопани су мртви. Био је крај јула, све се било распало. Изгладњели пси развлачили лешине... Малог Рајка отац је закопао без руке, јер је нијемогао наћи. Послије неког времена, испод шљиве, у трави нашао је одсјечену руку. Узео је ашов и ту ручицу, и рекао:
"Е, тежа ми је ова рука, но све мртво што сам закопао".
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |