Одломак из књиге:
АНДРИЈЕВИЧКИ СРЕЗ
 
 
 
РАДОВАН ЛЕКИЋ

 

ТОМИЦА (Радован) ГОЈКОВИЋ:

стране 512, 514.

 

Имао сам четворо дјеце, лијепе, увијек насмијане, раздрагане, веселе, дјеце која су за мене била једина радост и једина животна пјесма, мој топли зрачак сунца.

Два мушкарца, један од 10, а други од 12 година, и и двије кћери: једна од 17, а друга од 15. Троје су ми убили фашисти пред самом кућом.

Кад су пуцали у њих био сам у једној шумици на свега стотинак метара од куће. Чуо сам и плотуне и дјечији врисак. Када су престали плотуни, врисак дјеце и галама помамних џелата, пришао сам кући и имао сам шта да видим: од 23 особе - 19 је било мртвих.

Превртао сам их све редом, и нашао међу њима троје своје дјеце, а затим Долину, дјевојчицу, живу испод леша своје мајке, Манојловог сина од годину и по дана - живог испод своје мртве бабе, и малу Стевку Симоновић - у једној оближњој колибици, рањену и ван себе од страха.

Све су стријељали у главу и ниједно од мртвих није имало читаву лобању. По обору се у локвама грушала крв помијешана са грудвама мозга. Преживјелу дјецу узео сам са собом и повео у шуму, јер би их непријатељ у другом наврату пронашао и побио.

Једно моје дијете, 12-годишњег сина Гојка, одвели су убице у правцу Чакора, али им је он, не знам ни какао, побјегао из Цикуша. Иначе бих остао и без њега, да тугујем за свима, да останем самохран цијелог живота...