Одломак из књиге:
ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ
 
 
 
БРАНКО ЈОКИЋ

 

 

ЛУКА ТОМАНОВИЋ - V ЦРНОГОРСКА ПРОЛЕТЕРСКА БРИГАДА

НЕКАДАШЊИ КОМЕСАР ТРЕЋЕ ЧЕТЕ ПРВОГ :

страна 196.

 

Призор који сам видио потресао ме је. Мала сеоска кућа, поцрњелих зидова, још је димила. На пинџулу куће, поред врата, сједи савијен човјек. Налактио се рукама на кољена, главу ставио у црне шаке. Зури у једну црну гомилицу која му стоји између раскречених стопала. Уз њега приљубљен ђетићод око три године. Гледа у нас престрашеним и укоченим очима. Стојим збуљен пред тим језивим призором: тај човјек је потпуно одсутан, не промјећује наш долазак. Не знам шта би требало да кажем. Јер, када сам мало боље загледао видим да  се старац наднио нас достацима костију које штрче из згаришта... Нпосљетку, скупих снагуи упитах:

"Колико вас је било"?

Одговори:

"Осамнаесторо и ево нас двоје!"

У очима му играју неке црне мрље које се претварају у црвену течност, у којој нестају беоњаче. Био сам непомичан. Опет запитах:

"Како дијете остаде живо?"

Рече:

"Побјегло у кукуруз. Сакрило се. Као маче. Тражили су и њега..."

Отишао сам без ријечи. И данас ми је пред очима та слика, и данас размишљам о човјеку-звјери који јури за дјечаком да му испије крв... Никада нијесам могао да одгонетнем шта је то у човјеку урођено да буде звјер, да убија...