Одломак из књиге:
ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ
 
 
 
БРАНКО ЈОКИЋ

 

 

ЈОВАН ВУКЧЕВИЋ - V ЦРНОГОРСКА ПРОЛЕТЕРСКА БРИГАДА

страна 196 и 197.

 

Налазимо се између Зелетина и Сјекирице. Смјели и умјешни комадант Пете бригаде Вујадин Поповић одцважно наређује да се у току ноћи мора пресјећи одступница дивизији Приц Еуген. Опкољавамо је из правца Вељег крша, с леђа. Задивљује ме и храброст Божа Јовановића... На овом предјелу смо већ неколико дана. Изгобоше нам другови: Божо Поповић, Стојан Калуђеровић, Душан Радуловић, Милутин Јокић... Погибе и славни јунак и борац Михајло Мрка... Одлучни смо на коначан обрачун са непријатељем,,,

Идемо, у патроли смо нас неколико да извидимо терен Велике. Пре нама је пространа долина која се благо уздиже према Чакору. Чудимо се: кроз село као да никога нема. Никога не сретамао. Негдје са стране, по шумама, огласи се понеки пуцањ а кроз село се чује језива рика говеда и завијање паса. Нешто наслућујемо. И ево: пред кућом на коју наилазимо језив призор: жене, ђеца и старији људи у једној гомили, једно преко другог. Побубијани. У чудном су положају њихова тијела. Т о је онај положај који је човјеку својствен само у последњим тренуцима борбр за голи живот... Идемо дање - исте слике. Све већи ужас. Мртва жена стегла мртво ђетенце у наручју. Испод стабла шљиве, сав у крви, старац испружио руке према убијеном ђетету од седам-осам година. Хтио да унуче заштити... Ужаснути смо. Храбри пушкомитраљезац, чврстошарџија Нико Ускоковић је у неком чудном грчу. Плаче и прекаљени ратник Вуксан Мијатовић. Кроз плач говори Марко Грозданић:

"Јел ово могуће? Да ли је ово човјем могао да учини?!"

Договарамо се, иако смо пошли другим задатком, да сахранимо оно што је остало од поубијаних. Почињемо провизорна сахрањивања. Одоцнисмо с повратком и командир Бранко Ковачевић нам замјера. Објаснисмо на какве смо призоре наишли. Наређује другој групи да иде кроз село да сахрани остале жртве... Спремамо се за обрачун. Имамо 30. јула директан сукоб. Данило Булајић рече:

"Бар донекле осветисмо ово село"...