Одломак из књиге:
ВЕЛИКА - ВЕЛИКА ПО ВЈЕКОВНОЈ ПАТЊИ
 
 
 
ПАУНОВИЋ (МИЛО) БРАНКО

МИОДРАГ - МИШО (Радован) СИМОНОВИЋ

страна 238/241

 

Рођен сам 1938. Године у Велици. Отац ми је био Радован Новичин а мајка Радосава, по роду Марсенић из Машнице. Осим мог оца, Новица је имао још три сина - Јанка, Радоту и Бошка

Јанкова је жена била од Станковића из Грачанице. Имли су сина Воја који је умро у заробљеништву, у Бечу, 1945. године. Имао је ако се ја добро сјећам 20 или 22 године. Осим Воја, Јанко је имао кћери Милојку и Наду (Коса), које су живе изгорјеле у кући 28. јула 1944. године.

Моја мајка Радосава је умрла 1943. године од батина задобијених од вулентара који су по Велици, уочи и за вријеме Другог свјетског рата, чинили невиђена звјерства.

Поред три брата, мој отац Радован је имао и три сестре. Једна је удата у Шошкића, у Улотини, друга у Гвозденовића, у Пећ, а трећа Анђелиаја за Радована В. Пауновића (изгорјела 28. јула 1944. године у кући Мирка Пауновића).

Мој стриц Радота је умро и сахрањен је у Истинићу, Метохија 1938. године. Остале су му двије ћерке - Милена и Милева. Оне су 1941. године избјегле са Космета и дошле у Велику, код нас. Милена је страдала 28. јула 1944. године, а Милева је остала жива и удала се у Вуковића.

Да ти још кажем, зашто нас зову Чуковићаи. Мог прађеда, Новичиног оца, звали су, по надимку Чуко. А ево и по чему. Могао је, причају, сатима да чучи у бусији, чекајући крвника. И тако нас прозваше Чуковићи. Чуко је са сином Новицом хајдуковао и борио се против Турака. Прича се да је једном приликом с неким бегом спавао у истом кревету. Током ноћи, неопажано устане и украде некоме вола Недоњу, како се говорило, и затвори га у бегову избу. Поново се врати у кревет и дочека зору с бегом. Дођу оштећени код бега сјутра дан да се жале, изражавајући сумњу да их је Чуко опљачкао. Бег припита Чука да ли зна нешто о томе, а Чуко му одговори: - Ено га Недоња, беже у твоју избу.

А, ево шта ја знам о 28. јула 1944. године. За тадашње моје године, за моје зло које је нашло Величане, знам и превише. Знам и праву истну  јер сам имао доста година да добро видим и запамтим.

Сјећам се да је било око 10 сати, прије подне. Сунце добро огријало страну преко ријеке и спушта се у ријеку. Дошао отац. Ђе је био, не знам. Ми смо били у кући, ја и двије млађе сестре. Отац опет изађе из куће. Прво што сам видио, и до дана данашњег запамтио, био је дим из кућа које горе на Коштану. Чујем и писку чељади. Не прође много времена, ево војске и пред нашу кућу, која бијаше приземљуша. Упадоше унутра, почеше да преврћу и ломе. Сестре се од страха прибиле уз зид, не камене... Однекуд се поново појави отац и узе мене у наручје. Изађосмо сви пред кућу. Кад смо били на обору, један од њих, без униформе, рече оцу:

- Дај то дијете код мене.

И тако ме је узео у наручје чега се потпуно добро сјећам. Чим ме узео, остали запуцаше. Отац паде преко кућног прага. Ноге вани, а глава унутра. Отац је био сиромах, али човјек на свом мјесту. Сви су га вољели и поштовали. Кад отац погибе, овај ме испусти из наручја, а остали, уз алак, вриску и пусље продужише даље да пале и кољу.

Кад замакоше, ја почех да дозивам оца. Он лежаше непокретан. Истрчаше и моје сестрице, хоћемо да га преврнемо а видим руке ми све крваве. Плачемо, али кроз наш плач чујемо јауке, пуцњаву, вику и рику стоке. Подигнем главу и видим пламен који гута кућу Риста Живаљевића.

Наиђоше нека два човјека, са пушкама, и питају чији смо? Рекоше нам да останемо ту до сјутра ујутру, и обећаше да ће доћи да нас воде за Пећ. Али, нијесу дошли. Сјутрадан, ја са сестрама пођох на Тршњу, а потом до задруге. Ту нас опет ухватише војници и одведоше у кућу Милије Томовића, односно у избу која је била пуна сламе. У изби бијаше и једна баба са мушким ђететом и ту сви заноћисмо. Ујутру устадосмо и видио сам једну групу људи како иде цестом према Чакору. Учинило ми се да је с њима Радун Гојковић, ког сам познавао. Ја са сетрама пођох к њима, али нас они вратише у ону избу. Кад одмакоше, кенусмо и дођосмо на згариште. Дођосмо у кућу Миљанову и ту нађосмо стрица Јанка, који нас поведе пут Новшића, у збјег. Тамоо пуно народа. Дођоше и Милисавов брат и Јанкова ћерка и сви кренусмо према Лиси. Тамо смо остали неколико дана. Како смо преживјели и издржали ту патњу ни данас ми није јасно.

Кад смо се вратили, свратили смо у Улотину код неких Шошкића, а одатле за Велику. Скупа са сестрама, дођох до нашег имања и до згаришта, па дном до њиве, продужисмо према стричевој кући. Али, којој кући? И она изгорјела. Нико се жив не чује. Продужисмо да Велимирових шљива. Вратисмо се до наше куће. Кров запаљен, али врата читава. Не можемо ни да их отворимо ни да их затворимо од мртвога оца. А немамо снаге да помакнемо тијело. Провукох се некако унутра и испод сача видим неначет кукурузни хљеб. Пођох у луг, из котара изчупах мало сијена, донесох кући, простријесмо поред зида и ту заноћисмо. Ујутру, с оне стране ријеке, дођоше три војника. Сестре плачу, не суше образе. Они их узеше и поведоше у Миљанову кућу. Понесоше и двије поњаве, а дадоше нам и по једно парче хљеба нечим намазано. Кад нас смјестише, пођоше. Изађем испред куће, а свуд се осјећа дим, опори мирис и смрад.

Шта да ти причам, брате мој. Ужас! Чудим се, и како смо остали живи, и како остадосмо упамет. Е, да је ко тада све то могао да сними тек би се видјело како Велика пострада и кроз шта смо прошли ми што претекосмо.