 |
|
РАДОЈЕ (Алекса) ПАУНОВИЋ
страна 243
Рођен сам 1935. године. Моји родитељи - Алекса Радојков и Мика, рођене Јокић - имали су шесторо ђеце. Осим мене и брата Милоша, имали су и четири шћери од којих си осамнаестогодишња Мируна и петогодишња Славица, заједно са нашом мајком Миком и бабом Тодом, убијене и запаљене 28. јула 1944. године, у Велици.
Отац ми је био јединац, а рано је остао сироче јер је ђед Радојко умро од рана „зарађених“ у борби са Турцима, 1911. године. И оца и нас издржавала је баба Тода. Она ми је остала највише у сјећању - више и од оца и мајке, од браће и сестара.
Вршњаци су ми Данило Миленин, Рајко Радомиров, Милутин Мирков. Основну школу сам завршио у Велици, послије рата. Учитељ ми је био Момо Ћулафић. Пођох у осмољетку на Мурину, али напуштих брзо јер се није имало услова.
Прије рата кућа нам је била у Вранпотоку, на мјесту гдје је касније мој брат Милош направио нову кућу. Она је изгорела у устанку, 1941. године, па смо направили нешто мало, као нужни смјештај, над самим разором према мочилу. То је било од дрвета. Ту смо живјели до оног црног дана кад се десило шта се десило. Изгореше ми мајка, баба и двије сестре.
Чусмо, првих дана, да ће Њемци, Плављани и други да одступају преко Чакора. Мајка и баба све што смо имали понесоше и сакрише у гајеве. А слабо смо шта имали. Дан пред погибију, један Гојковић и Живаљевић ишли су од кће до куће по селу и преносили глас:
„Не идите ниђе, не склањајте ништа! Војска ће само да прође кроз Велику па преко Чакора. Сигурно су војници гладни па би добро било да се спреми нешто хране и изнесе. Треба и да се припреми грађа и да се поправе мостови како би механзација прошла.“
Скоро сви сељани, па и ми, Вранпоточани, послушасмо. Љуђи одоше у Љешћаре да спремају грађу за мостове - мој отац Алекса, Крсто, Мило, Радивоје, Јефто, Димитрије, Радомир... Ђеца, жене и стари осташе код куће, да пуште овце, козе, да затворе мочила и ако буду могли да спреме нешто хране.
Тог, 28. јула је освануо сунчан дан. Након сата се наоблачи. Ливаде покошене, навиљци сијена по ливадама... Ми одлучили јагњад од оваца, а покојна мајка их је извела на попасак, уз поток. Наиђе њемачки мотор са приколицом и са три војника, и на српском језику, назваше мајци: „Добри јутро“ и наставише према Лијевој Ријеци. Код Рамшића кућа, су их, чујемо касније, партизани пресрели њемачки камион, који је раније прошао и побили неколико Њемаца. Ови са мотором се вратише и вјероватно су саопштили главнини војске шта су видјели. Ми о томе ништа не знамо. Видим као сад, баба Тода изнијела софру испред куће и на њу ставила со и љеб, куваних кромпира, мало сира... Прекрстила руке и стоји поред софре, али ју не држи мјесто. Одједном, дођоше три - четири војника и, на српском језику, издераше се на бабу:
"Шта ће ово нама, крмачи?“
Ударише чизмом у софру и преврнуше ју. Ми претрнусмо. Један уђе у кућу, а други извади пиштољ. Извади марамицу из џепа и пређе преко пиштоља, као да га брише. Пар секунди потом сукну ватра из оног пиштоља и куршум погоди бабу Тоду право у чело. Чини ми се, док је падала, да помилова по глави мене и моју сестру Десу. Била нас је привукла уза себе чим је дошла војска. Сестра Драгуна, срећом, бијаше још прије отишла са Миком Микаилевом уз поток да пусти воду из мочила како би залили купус. Убише и моју мајку Мику и сестре Мируну и Славицу.
Вулентари уђоше у кућу, узеше сламњачу и још нешто од постеље и бачише на бабу Тоду, како би ју лакше запалили. А сви су већ били мртви.
Ја и сестра Деса отрчасмо к Лепиној кући. Један од оних што поби нашу чељад, трчи пред нама и чујем ђе каже Лепи:
"Бацај ђецу кроз прозор! Брзо!“
Бабо Лепа послуша, а овај иза зид пита:
"Јел готово?“
Кад му баба Лепа одговори да јесте, он командова својима и јурнуше, пуцајући према лепиној кући. Срећом сви смо се били склонили. Касније сам сазнао да је Димитрије Лепин, једном, спасао неког муслимана, можда баш тога. Рекао му је:
"Ти бјежи, а ја ћу пуцати у ваздух!“
Тако је и урадио и то нам је спасило животе.
Посебно ми се у сјећање урезао стравичан призор испред куће Радоње Рацовог Живаљевића. Ту су била нека ђеца и жена Бошковића (троје дјеце и Даница - жена Миличка Бошковића - прим. Б. П.). Вулентари ухватише ђецу и убацише их у кућу. И сад чујем писку из те куће. Крвници су стражарили око куће - да им се ко не искраде и побјегне. Само је остао пепео и изгореле кости.
Ми смо, све до ноћи, били у Димитријевом кукурузу. Видим примичу се Радомир и Љубо. Примијети их Лепа и јави им се. Питаше ју да ли има ко жив. Када им она каза да има, уђоше у кућу. И ми се некако окуписмо и кренусмо преко џаде у шуме изнад наших кућа. Стиго смо на ливаду звану Збјег и ту заноћисмо. Радомир је био нешто нервозан и помињао је бобу да неког освети, али му Лепа није дала.
Гледао св Вељковог брата Веша кад је погођен: пао је лицем на земљу и ту искрварио. Запамтио сам да на том мјесту трава неколико година није расала. Чудо Божије!
Са Збјга одосмо у Шибе, иза Бузића ливаде. Ту пуно наших рођака, комшија и других који су тога дана избјегли. Придружи нам се и Ристо Живаљевић- Њему, несрећнику, закланао троје дјеце, жена, отац и мајка! И његовом брату Ратку троје дјеце и жена. Како преживјесмо збјегове ни данас ми није јасно. Буков лист, пуљава кила несланог качамака, неколико сварених зрна кукуруза... И то, ако би се имало.
Кад смо се вратили, смјестили смо се у избу Миленине куће горе, у Главицу. Остаде мало зида с двије стране па одрасли набраше папрати и прекрише зидину. То нас спаси. С нама је било и неколико Јањовића.
Е, ово морам да ти кажем. Одрасли нам отишли у шуму у Лешћаре. Остала нејач, препуштена на милост и немилост крвницима. Зато нас поклаше и попалише. Чини ми се да су само двије пушке пукле тога дана с наше стране, не би била толика погибија. Било би мртвих, али не толико. И сигурно не би било толико мрцварења клања и паљења. Али, шта ћеш!
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |