Одломак из књиге:
ВЕЛИКА - ВЕЛИКА ПО ВЈЕКОВНОЈ ПАТЊИ
 
 
 
ПАУНОВИЋ (МИЛО) БРАНКО

СТАНА - ЋАНА (Милош) КОМАТИМА, рођена КНЕЖЕВИЋ

страна 257

 

Рођена сам 10. јула 1944. године, три недеље уочи покоља у Велици. У Велици сам живјела до 1960. године, када смо се преселили на Пепиће. Касније се моја породица сели за Подгорицу, гдје и сада живим. Удата сам за Мига Коматину из Машнице.

О 28. јулу 1944. године, односно о покољу величке нејачи памтим причу моје мајке која је добро запамтила тај дан.

Стално је причала, са сузама у очима, о моменту када су зликовци драли сина учитеља Милована Вучетића, Тома. Био је са својом бабом, а ту му је била и мајка. Када су видјели шта раде са Томом, запомагале су и молиле да то не чине, јер је дијете болесно. Није помогло. Свој бијес, крволочни нагон, исказали су на најмонструознији начин који човјек човјеку може да нанесе. Ухватили су малога Тома и почели камама да га боду. Најмучније је и најпотресније било кад су почели да га деру од лица па надоље. Оборили су га на земљу, тако да је у једном тренутку закркљушао. Кад је престао да кркља, и живот му је престао. Моја мајка је све то гледала. Гладала је и док су убијали и осталу Милованову чељад. Избезумљена од страха и бринући о својој породици, брзо се вратила нашој кући.

Гдје су тог дана били мој отац Милош и стриц Митан, ја то не знам. Мајка о томе никада није причала. Кад је видјела шта се ради по Велици, с малом душом је дотрчала до куће, иако је од куће Вучетића до наше тек неких двјеста метара. Наша кућа је била поред куће мога стрица Митана, брвнара покривена даском и сламом. Мајка је причала да ме је одмах узела из колијевке, и са осталом дјецом спасила. Са братом Миром сакрила нас је у кукуруз, који је био близу куће. Гледала је кад су вулентари наишли поред наших кућа. Најприје су запалили баш нашу кућу. Изгорјела је до темеља и кућа и све што се у њој налазило. Чак су бацили у огањ и ону колијевку у којој сам ја десетак минута прије лежала повијена. Мајка се живо сјећала и причала да су крвници сикћали:

- Све да побијемо, запалимо!... Да ништа не остане... па ни колијевка... да им траг утремо!

Причали су тако да их је мајка све добро разумјела, и стално о томе касније причала, да су то били људи са наших простора. Све су то радили јако брзо да би што више чељади побили и запалили што више кућа, штала, кошева, вођеница... Чула је мајка, и моју петнаестогодишњу сестру Славку - Славу када је упитала:

„Мајко, је ли убијен Миро“

Мајка јој се није одазвала, бојећи се за осталу дјецу. И због тога је вјечито жалила. Јер, зликовци су куршумима изрешетали  Славу и продужили даље према кући Мине Вуковића која је од наше удаљена стотинак метара. Тек кад су убице отишле, мајка је  изашла из склоништа и видјела да је Слава сва искасапљена - плућа су јој скроз била напоље, прсти на рукама покидани, крв на све стране... Али, давала је знаке живота. Мајка Станија ју је узела на леђа и понијела уз оближњи поток, надајући се да ће успјети да ју спаси. Донијела ју је до наше њиве, која се налази више куће Бошковића. Скрхана болом, не знајући шта да ради, омотала ју је крвавом кошуљом, оставила на њиву и избезумљена потрчала према кућама Вуковића да тражи помоћ. Али, како кад тамо иста мука?! Вратила се, а Слава је била мртва. Јадна мајка је тада рукама ископала какву - такву, раку и ту закопала нашу Славу. Гроб је покрила са нешто ископане земље, али највише гранама. Без обзира на сву несрећу и мајчински бол, причала нам је да је, ипак, била срећна што леш њенога ђетета неће комадат вране, пси и дивљач као што су тих дана комадали многа тијела по Велици. Али, моја мајка је у гроб отишла жалећи што макар није имала Славини фотографију. Вјечита јој је заклетва била:

„Рана ми и мука Славиних!“

Нема ми Славине фотографије и ја жалим због тога, али осјећам горчину и неправду, исто као моје сестре и брат, што имена наше Славке нема у списковима страдалих ни у књигама које су о томе написане. Зато те молим Бранко, да у твојој књизи, поред свих жртава, упишеш и њено име.

Никад нијесам чула да је мајка рекла да је овај злочин било ко други урадио  сем Њемци и Муслимани, наше комшије. Памтим да је помињала неке Феровиће, који су то урадили. Такође, причала је да је Велика тога дана издата. Нијесм запамтила најјасније на кога је у том тренутку конкретно мислила.

Све што нас је снашло тога 28. јулу 1944. године, као и послије очеве емиграције за Албанију, 1949. године, преживјели смо захваљујући превасходно, упорности и пожртвовању наше мајке. Несебично нам је помагала и моја ујчевина. Имали смо праву ујчевину која нам је олакшала муке и патње и која нам је помагала да успијемо у животу. Тако смо, поред свих недаћа које су нас снашле остали живи, школовали се и формирали фамилије.