Свједочење

 
 
 
РАДИСАВ (МАШАН) ГОЈКОВИЋ

РАДИСАВ (МАШАН) ГОЈКОВИЋ

 

Ја сам 32. годиште, и рат памтим добро. За вријеме рата, моја породица је живјела у Пепиће, а једно вријеме смо били у избјеглиштву око Андријевице.

1943. пронио се глас да можемо да се вратимо кућам и да Плављани, неће никога да дирају ко им не дугује крв. Тако смо ми са још 36 породица, како ми је отац говорио, кренули пут Мурине, а после је требало свако својим кућама, ка Пепићу, Велици, Машници, Березојевицама... ђе је ко живио. Сјећам се да смо од Андријевице до Мурине путовали читав један дан. Кад смо стигли на Мурину, тамо су нас смјестили у неке Талијанске коњушнице. Сјутра-дан нијесу нам дали да идемо кућама, него сви смо морали пут Велике. Тек увече смо стигли до једног дијела који се зове Кућишта. Ту нам је речено да идемо да спавамо свако код својих рођака, а сјутра сви да се вратимо. Запријетили су ако се неко не врати да ће остали страдат због тога.

Ми смо отишли до рођака Радивоја и Ђорђија Рамових синова. Чинило ми се да у то тешко вријеме, нијесу нам се баш обрадовали. Повео се и разговор о разлозима нашег доласка, а неко је предлагао да сви из те куће још те вечери крену пут Ћафе и даље.

Мој Отац није то дао. Сјећам се дај говорио да због њега и његове породице неће нико сјутра да страда кад буду видјели да нас нема.

И тако сјутра дан, послије окупљања, поћераше нас у Пећ. Одатле преко Приштине за Србију, за Пожаревац. Тамо су нас распоредили по селика око Пожаревца, у свако село по једну породицу. Тамо нам је било добро. Није нас нико дирао до краја рата. Тамо, код Пожаревца смо били на окупу, мој отац, мајка Мара, два моја брата Радојко и Радивоје, двије сестре Рабија и Радосава, и ја.

Из Србије смо се вратили тек 1945. године. Тада смо и сазнали за покољ у Ржаницу и Велику и да су нам тога дана убили очеву мајку Јованку, рођену Раденовић, удату за мога ђеда Петра. Она је била родом из Метеха. Била је стара. Отац је говорио да је имала 100 година. Убили су је из ватреног оружја на Ржаничко гробље. Ту ђе су је убили ту су је и закопали, па је отац касније остатке покупио и пребачио. Прво на Муринско гробље па у наше на Пепиће. Ту јој је и сад гроб.

Инетересантно да њенога имена ниђе нема међу страдалима. Ни на једном списку. Можда што је била много стара, или зато што је убијена на гробљу и одмах закопан... не знам. Покушавао је мој отац то да исрави.

Још нешто да ти кажем. Они наши рођаци, Рамови синови, код којих смо коначили, прије него су нас оћерали за Србију. Они су остали. За вријеме покоља, много су пострадали. Страдала им је мајка, брат и сестра, а Ђорђију су убили жену и два сина.

 

Изјаву прибјележио

Љубиша (Томислав) Пауновић