Из архива
 
 
 
КЛУБ ВЕЛИКА - ТИМ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ИСТИНЕ О  
ГЕНОЦИДУ 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ  У СЕЛУ ВЕЛИКА

ЗАПИСНИК О САСЛУШАЊУ - ИЗЈАВА АУГУСТА ШМИТХУБЕРА ДАТА ИСТРАЖНИМ ОРГАНИМА  НА СУЂЕЊУ У БЕОГРАДУ

   ЗАПИСНИК О САСЛУШАЊУ  

од 12 јануара 1946 год.

 

Састављен од Државне комисије за утврђивање ратних злочина у Београду у логору ратних заробљеника бр.3 Војводе Добрњца улица бр.34 у Београду.

Присутни: Шеф истражног одељења државне комисије за утврђивање ратних злочина Милош Исаковић,

Шеф истражног одељења земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина Др. Иво Ернест

Записничар Нада Богићевић

Из логора се изводи Шмитхубер Аугуст, генералмајор оружја СС, и на постављена му питања изјављује следеће:

Зовем се Шмитхубер Аугуст, син покојног Аугуста и мајке Ане рођене Гринхагер, рођен 8-V-1901 г. у Аугзбургу, немачки држављанин, ожењен, без деце, неосуђиван, свршио основну школу и три разреда гимназије, касније три године био пиварски помоћник, раније римокатоличке вере, сада готглојбиг (секта у Немачкој која верује само у бога, док цркву не признаје), станује у Хамбургу, Лангенорн Казернеизидлунг бр.5. бивши активни бригадефирер и генералмајор оружја СС.

Моја жена Агнес рођена Хајне живи у Хамбургу, Лангенорн Казериензилдунг бр.5.

IЈош пре него што је Хитлер преузео власт у Немачкој су основано под протекторатом Хиндербурга и под управим Министарства војске предвојнички логори за обуку омладине, камуфлирани као спорстке организације и под називом „Рајхскураторијум фир Јунгендертихтигунген“ (државни кураториум за обучавање омладине), који је финансирало додуше Министарство војске али преко Министарства за рад. Сврха ове институције била је предвојничка обука немачке омладине и чиме је требало да буде прекорачен Версајски уговор. У октобру 1932 год. постављен сам, пошто сам се добровољно јавио, као оберфелдвебел на службу у овај логор. Ту сам у прво време радио у управи, касније сам постао Зугсфирер, а онда наставник у рангу поручника. Кад је Хитлер преузео власт 1934 год. кураторијум је повећан и добио је име СА-спортска школа. Практично је све остало као и раније, само је националсоцијалистичка партија дала школи име и довела велики број својих људи као наставно особље у логор.

1935 год. преузео сам као компанифирер у рангу оберштурмфирера у оружју СС и постављен код регименте „Дојчланд“ у Минхену.

Никад нисам био члан националсоцијалистичке партије и моје прво напредовање код оружја СС могу прописати само околности да ова није имала на располагању довољан број активних војника и зато је нас активне војнике брже унапређивала него што је то био случај код Вермахта.

II. Оружана СС зачета је још 1934 год. и тада је Рајхс-СС-фирер Химлер организовао као политичке трупе. У 1935 год. оружана СС која је још била формирана у самосталне батаљоне прегруписана је у чисто војничке одреде и потчињена инспекцији генераллојтнанта Хаузера. Организационо су ови одреди били потчињени Рајхсфиреру СС Химлеру, у погледу обуке и положаја Вермахту. Самостални батаљони оружане СС у 1936 год. преформирани су у регементе „Дојчланд“ и „Германиа“. Ове две регементе оружане СС употребљене су приликом уласа у Аустрију, као и при нападу на Пољску, и то као регименте немачког Вермахта и под његовом команом.  

У 1938 год. у Аустији је образована од једног дела персонала из регементе „Дојчланд“ и „Германиа“ и регрута из Аустрије трећа регимента оружане СС под именом „Дер Фирер“.

Концем 1939 год. и почетком 1940 год. формиране су ове три регименте са још једном артиљеријском региментом и другим уобичајеним јединицама дивизије у прву пешадијску дивизију мот. (моторизовану) под именом „Дас Рајх“ и употребљена је у рату са Француском. И овде се ова дивизија борила у оквиру једног корпуса Вермахта.

Сврха формирања оружане СС било је стварање једне елитне војске и телесне гарде Адолфа Хитлера. Оружана СС била је организационо потчињена СС Рајхсфиреру Химлеру за неко време свог постојања, али оперативно, у погледу наоружања и обуке била је потчињена ОКВ.

У месецу децембру 1940 год. после рата са Француском у Холандији је образована од оружане СС регименте „Германиа“ друга дивизија оружане СС „Викинг“. Људство ове дивизије било је састављено од немачких држављана и мобилисаних добровољаца Холанђана, Норвежана и Данаца.

Дивизијом „Дас Рајх“ командовао је генерал оружане СС Хаузер, другом дивизијом „Викинг“ командовао је СС генерал Штајнер.

III. Средином марта 1941 год. налазио сам се као комадант батаљона у чину штурмбанфирера код оружане СС дивизије „Дас Рајх“ у Бургундији, када је дивизија добила наређење за марш у правцу Фрајбург - Минхен - Беч - Будимпешта - Сегедин на подручје северно од Темишвара - Ст. Николаус. Између Темишвара и Ст. Николауса припремио се корпус који се састојао из дивизије „Дас Рајх“ и регименте „Гросдојчланд“ под командом генерала Рајхарда за напад на Југославију. Цео овај корпус наступио је 11 априла против Југославије и напредовао од Билета у Румунији до линије Тиса - Дунав.

Ја сам командовао резервним батаљоном корпуса и без сметње дошао у Карлсдорф где се био већ сместио штаб корпуса и где сам се јавио. Ту сам добио наређење да преко Вршца одступим у Румунију. Од читавог корпуса на југословенској територији остала је само регимента „Гросдојчланд“, док је дивизија „Дас Рајх“ повучена у горњу Аустрију.

IV. Почетком јуна 1941 год. премештен сам са дивизијом „Дас Рајх“ југозападно од Врестлитовска. Ту сам потчињен корпусу генерала Фихгхофа и одређен за борбу против Русије. Наш корпус добио је наређење да се пробије што је могуће брже друмом Минск и одтле аутострадом за Москву. На сваких 100 км. требало је да се изгради једно утврђење Вермахта. Али ми смо продрли у току једног месеца са наизменичним лакшим и тежим борбама само до Јелне. (Ваздушна линија триста километара пред Москвом). Ту смо прешли у одбранбену борбу која је трајала отприлике три недеље док су пристигле пешадијске регименте које су се пешке кретале, док је ваздухопловство формирало своју организацију на земљи и док су гориво и муниција као и храна допуњени. Из Јелне учествовала је дивизија  „Дас Рајх“ у битци опкољавања код Кијева и затим у обручу код Вјазме. После тога дошао је у оквиру корпуса генерала Хепиера пробој заштитног утврђења града Москве. На поло жајима пред Москвом Руси су прешли у противнапад чиме је почело повлачење од Москве до линије јужно и северно од Шатска. Почетком јануара 1942 год. почело је транспортовање дивизије са Фронта у немачку, јер је она пред Москвом имала много губитака, у Фалингпостен где је поново формирана.

У међувремену у јулу 1941 год. унапређен сам у Обершурмбанфирера, а затим у мају 1942 год. премештен у новоосновану дивизију оружане СС „Прнц Еуген“ као комадант регименте у Белу Цркву. 

V. Ову дивизију формирао је генералмајор Флебс и она се састојала од присилно регрутованих фолксдојчера из Баната. До присилног регрутовања дошло је на тај начин што је вођа народне групе у Банату Др. Сеп Јанко у име народне групе ставио на располагање Вермахту све припаднике народне групе „Добровољно“. Само регрутовање је спроведено присилно и познато ми је да су поједини чланови народне групе, који се нису одазвали, искључени из народне групе. Људство су сачињавали искључиво фолсдојчери, а и велики део подофицира и официра били су фолксдојчери.

Дивизија је била састављена од две регименте планинских ловаца, једне артиљериске регименте и осталих јединица које обични припадају дивизији. Пешадиске регименте, односно регименте планинских ловаца биле су појачане и имале су три батаљона на сваких шест компанија.

Када је дивизија била најјача имала је 21.000 људи.

По мом мишљењу дивизија „Принц Еуген“ основана је на иницијативу вође Фолкс групе Др. Јанка Сепа, а уз помоћ вође Фолксдојче Митедитале Обергрупенфирера Лоренца, Рибентроповог заменика, а наређење за њено оснивање издао је СС-Рајхсфирер (Химлер).  

Дивизија је до јесени 1942 год. обучавана у Банату и затим премештена у стару Србију да смени једну дивизију Врмахта. 13 регимента раздељена је по местима односно на подручју Вишеград  - Ужице. Овом региметом командовао је СС стандартенфирер Блозер.

14. регимента којом сам ја командовао налазила се на простору Рашка - Нови Пазар - Косовска Митровица. Први батаљон под командом штурмбанфирера Казерера био је у Митровици, други батаљон под командом СС штурмбанфирера Дичеа, трећи батаљон под командом оберштурмбанфирера Вагнета и Новом Пазару.

Међу веће акције које је наша дивизија подузела спада и акција коју је водио генерал Флебс, против штаба четничког вође Кесеровића на територији Криве Реке на Копаонику. У овој акцији на нашој страни учествовао је и један бугарски одред, исто тако и делови рускога шуцкорпуса. Моја регимента имала је задатак да сарађујући са осталим трупама опколи Криву Реку и ухвати Кесеровића. После ове операције саопштио ми је један ратни дописник да је комадант батаљона мога 1. батаљона Казерер наредио да се у селу Кривој Реци велики број цивила затвори у цркву а црква дигне у ваздух. Колико је особа том приликом страдало, није ми познато. Ја сам одмах затим позвао штурбанфирера Казерера и када ми је он признао ово дело лишио сам га чина и послао у Краљево у штаб дивизије, подневши истовремено извештај. Комадант дивизије послао је тај извештај са Казерером у Берлин где је Казерер отпуштен из оружане СС. Како сам сазнао Казерер је после овог отпуштања из оружане СС реактивиран као пуковник полиције и чини ми се да је 1944 године кратко време управљао избегличким логором у Броду на Сави. Претходно против њега у Берлину је вођен казнени процес због злочина у Кривој Реци, али је због духовне неурачунљивости ослобођен.

Горе поменути ратни дописник јавио ми је тада да је он видео војнике СС како су пуцали на ненаоружане жене и децу. Ово се одиграло у области Криве Реке за време исте акције. Покушај да се утврде имена учесника у овом злочину остао је безуспешан. Пошто сам хтео да убудуће спречим овакве злочине и означио их недостојним војника. Међу осталом рекао сам у том наређењу „Пљачкати, пуцати на ненаоружане цивиле, жене и децу, ту су била ваша досадашња херојска дела, ви Банаћани.“ Ова дневна заповест стигла је до Фолскгрупенфирера Сеп Јанка, који је ове речи схватио као увреду припадника његове народне групе и доставио је вођи Фоксдојчемителштеле Лоренцу и захтевао да ја будем смењен. Мој комадант дивизије Флебс који је такође осуђивао овај догађај заузео се за мене код Рајхсфирера Химлера.

На питање да ли ми је позната акција у месту Блажево која је предузета концем децембра, изјављујем да је ову акцију вршио први батаљон из Митровице, али се не сећам да ли је њом командовао Казерер, или његов наследник чијег се имена моментално не могу сетити. Шефова компанија овог батаљона сада се не сећам осим имена унтерштурмфирера Хелфера и унтерштурмфирера Кајбела, али не знам да ли су они учествовали у овој акцији.

У месу јануару 1943 год. целу моју дивизију која је транспотрована на подручје Загреба заменили су у Старој Србији Бугари. Моје седиште било је у Самобору. Читава дивизија добила је наређење војске корпуса генерала Литерена ступи у бобу против партизана на подручју између Карловца и Ливна. Добили смо инструкције да се Тито са штабом налази у Бихаћу. Главни задатак био је, дакле, заузети Бихаћ, и заробити Тита са читавим његовим штабом. Колико се сећам напад је почео 17 јануара 1943 год. Моја регимента сачињавала је за време целе операције десно нападно крило корпуса дуж италијанске интересне зоне. Италијанске дивизије имале су наређење да под властитом командом спрече прелажење партизана на њихово подручје. Моја регимента наступала је са подручја Карловац преко Курјака - Слуњ према Бихаћу, одатле преко Дрвара и Босанског Грахова према Ливну, гдје се акција завршила. Затим је моја регимента отишла на подручје Љубишки на одмор.

Пре почетка ове акције добио сам усмене директиве од комаданта дивизије Флебса у погледу мера према заробљеним непријатељима, према којима су непрјатељи нађени у униформи или непријатељи у цивилу који су имали знакове непријатељских борбених јединица, имали бити послати као ратни заробљеници у најближе заробљеничко сабиралиште. Али цивилна лица нађена са оружјем и без војничке ознаке имала су бити доведена у дивизију на саслушање, а затим као бандити стрељани. За време ове акције нисмо имали никакве директиве да палимо куће за становање цивилног становништва. Напротив стамбене зграде имале су бити поштеђене. Ако се и поред тога нека кућа запали, то је била последица пуцања, јер је муниција била помешана са светлећим мецима и на тај начин су се куће већином покривене сламом и стаје напуњене сламом лако запалиле. Све ово одиграло се до конца марта 1943 год. 

VI. У мају 1943 год. добио сам наређење од дивизије да са својом региментом без предходног споразума са Италијанима пређем италијаску интересну зону и наступим у Црну Гору, подручје Никшћ, у циљу протеривања партизана из Црне Горе. Пошто је пробила италијанску интересну зону и прокрстарила је, спремила се читава дивизија „Приц Еуген“ на подручју Никшић за напад.

У овој акцији (коју смо називали Шварц) учествовали су Италијани са подручја Никшић - Подгорица и I. дивизија планинских ловаца под командом генераллојтнанта Штетнера, са подручја Пећ - Беране - Колашин. Војска која је била на северу, била је сатављена од немачких и хрватских одреда и ти одреди нису ми познати. Дивизија Приц Еуген наступила је почетком јуна у правцу Шавника. Дичеов батаљон заузео је Шавник, а ја сам се састао са једном споредном групом југоисточно од Шавника са левим крилом I. дивизије планинских ловаца. Са подручја Шавника дивизија Приц Еуген је затим повучена и моторизацијом пребачена преко Никшића и Билећа на подручје Антовца. На овом подручју оперисала је на почетку ове акције регимента ХIII преко планина према југоистоку ка подручју северно од Никшића. На питање да ли ми је познато да је приликом ове акције било издато опште наређење у коме се говорило да свако лице нађено са оружјем у униформи или у цивилу, има бити стрељано, као и да се све куће за становање на овом подручју имају спалити, изјављујем не могу се сетити таквог наређења. Ја сам се крето дуж друма Никшић - Шавник и нисам видео ни једно место да гори, чак сам ноћивао у неразореним местима. Пре акције понудили су се такозвани „зелени ченици“ да воде поједине компаније, јер су они знали најкраће путеве, да би спречили да се њиховим припадницима или њиховим кућама у току борбе нешто деси. Ја сам затекао само Шавник више дана после заузимања скоро сасвим разорено. Штурмбафирер Дуче јавио ми је да се ово десило за време одбране од партизанаи и приликом заузимања. Штурмбафирер Дуче добио је за заузимање Шавника одликовање Ритеркрејц.

Пошто ми је указано на то да је комадант 118 планинске дивизије Јозеф Киблер издао својим трупама  „Рихтлиниен ибер дес ферхалтен дир трупем ин ајнзан“ (упуство о држању трупа на положајима), у којима се наређивало да се сваки непријтаељ у униформи или цивилу који буде ухваћен са оружјем има стрељати, као и да стамбене зграде цивилног становнштва паљењем имају бити уништене, а да је ова 118 дивизија у истим операцијама као и моја дивизија и под истом командом учествовала, изјављујем: таквог наређења у мојој дивизији не могу се моментално сетити. Кад бих видео та упуства, можда бих се још сетио. Може бити да је таква упуства издала команда корпуса, али да их генерал Глебс због њихове ригорозности није доставио даље региментама.

Из Антовца је почела нова акција да би партизанске снаге које су избегле на север биле окружене. Том приликом ишао сам са једном борбеном групом од два батаљона регименте XIII и један батаљон регименте ХIV добиле су наређење од дивизије да затворе долину Сутјеске на подручју Озрена. На путу према ушћу Пиве и Таре главни отпор пружен је око Мратиња. Кад сам пролазио кроз ово место, оно је било разорено. Разлог је био, како ми је јављено, у борбама које су ту вођене. Акција се завршавала на други дан Духови. Накнадно сам сазнао да су се партизански одреди пробили источно од Дрине у правцу Фоче преко долине Сутјеске. Кад су борбр завршене, марширао сам са својим трупама у правцу Антовца кроз долину Сутјеске и ту сам видео страховите трагове једне вероватно врло оштре борбе. Изгледало је као да су партизани пролазили долином под најтежом ватром. Обершутурбанфирер који је опериса западно од долине Сутјеске, морао је одговарати пред дивизијом зато што су се пртизани пробили на овом отсеку. На основу тога премештен је из дивизије у Немачку.

VII. После акције „Шварц“ вођство дивизије преузео је на место генерала Флебса генералмајор Оберкамп (јули 1943 год.). Генерал Флебс образовао је у Прагу штаб V планинског корпуса и тек концем 1943 год. вратио се поново на југословенску територију. Следећа акција почела је после капитулације Италије надирањем регименте ХIII преко подручја Сињ ка Сплиту и регименте ХIV са подручја Мостара ка Дубровнику. Из регименте ХIV у акцију против Сплита учествовао је и батаљон Дичеа, док је један батаљон био премештен у Билеће а један други батаљон у Груду за осигуравање аеродрома. Ја сам водио акције против Дубровника. Акцију против Сплита водио је најпре комадант регименте ХIII стандартенфирер Петерсен, а затим комадант дивизије Обркамп, у присуству генерала Литерса. Стандартенфирер Петерсен одликован је за ову акцију Ритеркроцем. На путу за Дубровник имао сам од Чапљине до Метковића, затим у Сланом и у самом Дубровнику оштре борбр са Италијанима. Тада сам у Дубровнику рањен. 12 септембра 1943 год. ту се предао комадант I италијанског корпуса генерал Пиацони, са читавим својим корпусом у јачини од 28.000 људи. О борбама на подручју Сплита нисам информисан.

Са подручја Дубровника морао сам спровести акцију на острву Пељешац да би очистио полуострво од партизана. Са једном борбеном групом наступао сам од Стона до узвишице западно од Јањине и том приликом могао сам лично утврдити да није ни једна кућа запаљена нити да се неком цивилу ма шта догодило. У исто време прешао је преко воде један батаљон регименте ХIII под командом штурмбафирера Бахмана. Овај батаљон наводно је у борби прилично разрушио Куну. Пошто ми је било јављено да ова борба није била тако јака да би се место морало разрушити јавио сам ово комаданту дивизије. Како је протекла истрага, не знам, јер је Бахман ускоро премештен. Бахман је 1944 год. погинуо у Вршцу. Злочине извршене у Стону починили су делови 118 дивизије, како је утврдила једна хрватска истражна комисија. Мене је сменила регимента „Трибукајт“ из 118 дивизије која је касније заузела Корчулу. После акције у Далмацији наступиле су све јединице дивизије на подручје Гацко невесиње у циљу нове акције. Њихово кретање било је следеће: десним крилом од Гацка преко Фоче - Рогатица - Власеница - Кладањ - долина Криваје, а левим крилом Калиновик - Трново - Пале - Хан Пијесак - Вареш - Зеница где се завршила. Одатле акција је настављена десним крилом преко Травник - Бугојно - Купрес - Ливно, левим крилом Бусовача - Горњи Вакуф - Дувно, где се акција концем јануара завршила. У овој акцији заступао сам комаданта дивизије. Од других одреда учествовали су прва планинска дивизија под командом Фон Штетнера, и регимента пуковника Хамершмита. Врховно вођство имао је V СС планински корпус под генералом Флебсом у Сарајеву. 1 фебруара 1944 год. генерала Оберкампа заменио је генерал Кум. Кум је дотле био шег штаба код V СС планинског корпуса. У априлу 1944 год. добио сам одсуство и нисам би на југословенској територији до 1. фебруара 1945 год. кад сам се вратио из болнице и преузео команду дивизије „Принц Еуген“. Команду регименте преузео је после мене штурмбанфирер Грос.


ТРАНСКРИПТ СА СУЂЕЊА:

Тужилац се окреће судском већу:
— Оптужени Шмитхубер је од 1. маја 1944. до 1. фебруара 1945. био командант злогласне СС дивизије "Скендербег", и није био у Немачкој.
— Рекао сам да нисам био у Југославији.
— Па ваш штаб је био у Призрену...
— То није југославенска територија...
Дворана је ту изјаву дочекала громогласним смехом, а тужилац, враћајући се за свој стол, само одмахује руком:
— Ако бисте ви кројили географију!
Др Гучетић узима звонце, опомиње публику...

 

 


 

 

  

 

VIII. Када сам се у фебруару 1945 год. вратио у дивизију затекао сам је на отступању из Брчког. Она је била потчињена 91 корпусу под командом генерала Фон Ердмансдорфа. Прва операција дивизије била је кроз планину Папук ка Вировитици. Одатле је повучен батаљон и премештен на подручје Зенице, гдје је постојала опасност да пут и железничку пругу за Сарајево пресеку партизани. Пошто је ова опасност острањена, дивизија је премештена на подручје Сарајева. Један батаљон одређен је за акцију на подручју Крешево, Други батаљон за појачање на Иван Седлу. Кад се дивизија поново састала, одређена је за одбрану угроженог сарајева на подручју Трново. Једна регимента добила је из Сарјева наређење да ослободи један батаљон који је био окружен код Соколца.

После је дивизија приликом повлачења из Сарајева за Брод преузела заштиту одступнице трупама које су се повлачиле, наизменично са дивизијим Вермахта. Једна регимента требала је да брани одступну цесту од Брода. Затим је дивизија штитила повлачење у правцу Загрба, а онда на пола пута железничким транспотром пребачена у Карловац да би одатле опет штитила повлачење преко Сомбора за Словенију. Колико се сећам, капитулација ме је затекла 10 маја у Цељу.

IX. Пошто ми је показан службени извештај бивше хрватске посаде у Хану од 29-III-1944 год. Пов. бр. 6, који се односи на масовна убиства и масовне паљевине у селу Оток, допуњујем овај исказ с обзиром на ово време: у пролеће 1944 год. после акције у Црној Гори образован је у Имотском у циљу заваравања један привидни штаб дивизије под именом 21 СС Гренадирдивизион. Њему је припао један батаљон дивизије „Принц Еуген“  наиме батаљон Мекалбурга из регименте ХIV, осим тога један из 569 хрватске дивизије и једне друге дивизије, колико се сећам 118 дивизије. Ова привидна дивизија није добијала наређења ни од регименте ХIV ни од дивизије „Приц Еуген“, него директно од V СС планинског корпуса. Сматрам највероватнијим да се у злочину у селу Оток 28-III-1944 год. ради о батаљону Макелбурга. Ово моје уверење појачано је тиме  што ме је 13-IV-1945 год. приликом мог боравка у Загребу посланик Каше подсетио на један случај који се десио на подручју Сиња већ пре годину дана и још није био расветљен. Рекао ми је да акт о томе лежи још увек код хрватског Министарства народне одбране. Он је дивизију „Приц Еуген“ већ годину дана стално опомињао. На моју молбу обећао ми је да ће ми послати извештај да га ја уредим. Али у међувремену дошао је слом немачке војске, тако да у овој ствари нисам могао ништа више учинити. Штурмбанфирер Мекелбург доживео је слом Немачке вероватно у Берлину гдје је и становао.

X. Пошто ми је показан извод из саслушања Холзер Лендера, који се односи на уништавање двају села и стрељање становништва које је извела 33 компаниа оружане СС дивизије „Принц Еуген“ по наређењу комаданта батаљона оберштурмбанфирера Вагнера и под командом шефа компаније Шуха у месецу августу 1943 год., изјављујем: према податку о времену овај злочин извршен је у времену између акције у Црниј Гори и акције код Дубровника. Да ми је о том било јављено, могао бих се сетити. Према томе изгледа да се ради о једном самовољном делу оберштурмбанфирера Вагнера. Оберштурмбанфирер Вагнер налазио се при крају у северниј Италији и изгледа да је пао у енглеско ропство. Унтерштурмфирера Шух погинуо је 1944 год. Шухова компанија налаила се у то време у Прозору, а Вагнеров штаб батаљона у Јабланици.

Други случај, наиме уништење једног села између Никшића и Антовца, које је наводно наређено из Јабланице и извршила га је такђе компанија Шуха, изгледа ми технички немогуће због велике раздаљине. Може бити да се ту радило о неком другом времену. Предпостављам да је овај злочин приликом наступа или повлачења за време акције у црној гори. У сваком случају нисам издао наређење ни за један од ова два случаја.

Образовање дивизије „Ханџар“ у 1943 год. сигурно је наредио Рајхсфирер СС Химлер. Мислим да је предлог за то дао генерал Флебс, који је познавао прилике у Босни још из аустриске војске. 1911-1913 год. генерал Флебс био је капетан у генералштабу у Сарајеву. Дивизија „Ханџар“ била је састављена од фолксдојчера као командног особље и Босанаца муслимана, који су били претежна већина. Људство је окупљено на основу врбовања. Комадант дивизије био је генералмајор СС Заубергвајг.

Прочитао и потписао.
                               Шмитхубер с.р.
                               Милош Исаковић с.р.
                               Др. Иво Ернест с.р.
                               Нада Богићевић с.р.

Да је горњи препи веран свом оригиналу који се налази у архиви Држ. Комисије под Инв. бр. 1246, тврди и оверава:

                                                    Иследник Војног тужилаштва ЈА
                                                                 поручник
                                                            /Милојко Пандак/