Одломак из књиге:
ДРУГА ПРОЛЕТЕРСКА ДИВИЗИЈА
 
 
 
ЈОВО Д. ВУКОТИЋ

 

         БОРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
(мај - јули 1944) - (стр. 416)

 

  Груписање јачих снага НО војске на територији Санџака и Црне Горе, према западним границама Србије, непријатељ је пратио са посебном пажњом. Према подацима обавештајне службе он је с правца од Сјенице и Пријепоља извиђао слободну територију и повремено нападао делове 3. и 37. ударне дивизије.

  Према наређењу Штаба 2. ударног корпуса, 2. дивизија је 24. маја  у 2 часа кренула из рејона села Врапче Поље - Брвине - Подјасен - Балтићи, правцем Бијело Поље - Беране - Андријевица, обема обалама Лиам. Десном обалом кретала се 4, а левом 2. пролетерска  и 3. српска бригада. За време наступања 4. бригада водила је борбу с муслиманском милицијом на простору с. Полице, а затим на линији Сајковац - Комова Глава. После обостраних губитака, непријатељ је разбијен и одбачен у правцу с. Годуше. Остале снаге дивизије кретале су се левом обалом Лима преко ослобођене територије, тако да је 2. дивизија 25. маја избила на простор Беране - Андријевица, обезбеђујући се делом снага на правцима које воде од Рожаја, Плава и Гусиња. Затим су бригаде поселе следеће рјоне:

- 4. пролетерска бригада: села Бабино - Драгосава - Горажде Дапсићи, одакле је затворила правац Рожаје - Беране и извиђала непријатеља на ширем простору Рожаја и Пештера;

- 2. пролетерска бригада рејон Андријевице, одакле је затворила правце који воде од Плава и Гусиња, нарочито онај преко Мурине, и

- 3. српска бригада на простор Берана, где се сместио Штаб дивизије - Беран Село - с. Хареме, с тим да затвра правац од Калудре.

  Трећа, 37. и 5. крајишка дивизија и приморска оперативна група распоређене су по плану 2. ударног корпуса на широј просторији Санџака и Црне Горе.

  Због активности непријатеља од Рожаја и Бихора у правцу ослобођене територије 2. корпуса, 2. дивизија је добила наређење да делом снага садејствује3. дивизији у пресецању везе између ова два подручја. На том задатку, Штаб 2. дивизије је ангажовао 4. пролетерску бригаду која је, после краће припреме, ноћу 30/31. маја кренула правцем с. Заграђе - Кацубер (к. 1570) - Пискавица (к.1543) с намером да поседне положај Турјак - Грдов дол - Пискавица, да истовремено пресече везу Рожаја с Бихором и затвори правац Рожаје - Кацубер - Беране. Пошто због ангажовања надмоћних снага непријатеља предвиђени маневар 4. бригаде није успео, она је делом снага посела само Турјак и затворила правац Пожаје - Беране, а затим предузела чишћење с. Врбице и Трпези од муслиманске милиције.

  Непријатељ је првих дана јуна наставио насилно извиђање у правцу Берана, а потом прешао у напад у том правцу. Напад делова 21. SS дивизије "Скендербег" и муслиманске милиције с десне обале Лешнице 9. јуна на 4. пролетерску бригаду је одбијен. Увођењем нових снага, подржаних јаком артиљеријском и минобацачком ватром, непријатељ је постигао мање успехе у правцу с. Полице, што је неповољно деловало на народ овог подручја. Међутим, захваљујући енергичним противнападима 4. бригаде, непријатељ је задржан. Затим је бригада, изгубивши више бораца и 1 топ 37 мм, одбацила непријатеља у полазне тејоне, а правац Рожаје - Беране ставила под сигурну контролу.

  Непријатељ је с подручја Бихор - Рожаје и Плав - Гусиње прикупљао податке о јачини и распореду делова 2. корпуса ради припрема за напад на ослобођену територију Беране - Андријевица. Друга дивизија је располагала подацима да се на подручју Бихор - Рожане налазе око два батаљона албанске регуларне војске с немачкин командним кадром, као и око 2000 припадника муслиманске милиције и четника. Поред тога запажено је и прикупљање Немаца. Од средстава за подршку непријатељ је имао око једну батерију брдских топова и око једну минобацачку чету.

  Да би обезбедио ослобођену територију и проширио мостобран на десној обали Лима, Штаб 2. ударног корпуса је одлучио да, уз подршку корпусне артиљерије, здруженим снагама 2. пролетрске и 3. ударне дивизје нападне непријатеља и заузме подручје Бихор - Рожаје. За овај маневар предвиђене су снаге од око три бригаде, под командом Штаба 2. пролетерске дивизије, ојачане дивизијоном корпусне артиљерије. Полазни рејон за јединице 3. дивизије био је: с. Бистрица - с. Шиповице - с. Змињац, а за јединице 2. дивизије: с. Горажде - с. Заграђе - с. Врбица - с. Дапсићи. Артиљеријски дивизион посео је рејон с. Заграђе - с. Бреза.

  За изврсење задатка Штаб 2. пролетерске дивизије формирао је три нападне колоне, са артиљеријском групом на правцу наступања средње колоне и предвидео да напад почне ноћу 20/21. јуна, с тим да Штаб оперативне групе у току 20. јуна буде у с. Горажде, а касније, по мери напредовања средње колоне, на линији с . Горажде - с. Кацубер.

  Због наглог погоршања ситуације на фронту 3. дивизије услед продора непријатеља у правцу долине Лима до линије с. Курило - с. Ивање, Штаб 2. дивизе је, који се и даље налазио у Беранаина, наредењем од 19. јуна у 23 часа изменио је задатак 4. пролетерске бригаде. Бригади је наређено да крене правцем с. Петница - с. Годуша - с. Остроноша, да, уз подршку артиљерије, изврши напад у позадину непријатеља који је заузео линију с. Курило - с. Ивање, с тим што ће њен напад с правца Кацубера об езбеђивати један батаљон 3. српске бригаде.

  И са Пештера су у правцу Бијелог Поља наступале надмоћније снаге непријатеља, подржаване јаком ватром артиљерије и минобацача. Непријатељу је ишла на руку и недовољна међусобна сарадња јединица 2. корпуса у одбрани, тако да су објективно стварани услови за његове дрске нападе кроз међупросторе борбеног поретка 3. дивизије, која у дубини није имала резерви да интервенише. Пошто три противнапада јединица 3. дивизије нису дала жељене резултате, оне су биле принуђене да делом снага пређу на леву обалу Лима, код Бијелог Поља. У тако тактички неповољној ситуацији, уследило је дејство 4. пролетерске бригаде (без два батаљона), која је с полазних положаја на левој обали Лешнице, уз подршку брдске батерије из рејона с. Горажде, наступала правцем с. Хазане - с. Годуша - с. Г. Корито, да заустави и разбије непријатеља на правцу наступања и ударом из позадине преко с. Остроноше садејствује 3. ударној дивизији. Напад 4. бригаде у поцетку се развијао по плану, али су делови 21. SS дивизије "Скендербег", јачине око једног батаљона, упорно бранили положај Османово брдо - Седића крш, тако да је заузет тек после обиласка непријатељског левог крила, истовременим нападом с фронта и из позадине. Непријатељ је у нереду одступио, остављајући на положају 40 погинулих, међу којима и једног официра. Сем тога заплењено је: 1 тешки митраљез, више пушака, нешто муниције, ручних бомби и 10 товарних коња с комором. Гонећи непријатеља, јединице 4. бригаде су избиле у рејон Г. Корита, али су их ту зауставиле надмоћније снаге непријатеља и принудиле их да се повуку преко Бихора на полазне положаје у долини Лешнице.

  Кад је стигла на слободну територију 2. ударног корпуса, 2. дивизија је добила дуго очекивани одмор, средила се и попунила борцима с територије Црне Горе, нахранила, наоружала и снабдела муницијом, одећом и обућом, добивеном ваздушним путем од Савезника преко аеродрома у Беранама.

  На слободној територији Црне Горе и Боке о развоју просвете и културе старао се Културно-просветни одбор. Са импровизованих позорница кроз реч и слику говорено је војсци и народу о циљевима борбе и изношена истина о њеним токовима на унутрашњем фронту и на савезничкпм фронтовима. Културна екипа дивизије радила је по плану који је реализовала преко културно-просветних одбора по јединицама. Она је дала око 80 приредби са одабраним програмом који је гледало око 60.000 људи у Србији, Санџаку и Црној Гори.

  Културна екипа 2. пролетерске дивизије организовала је 26. јуна приредбу у Андријевици код 2. пролетерске бригаде. Поред војске и народа, приредби су присуствовах командант 2. ударног корпуса, генерал Пеко Дапчевић, са групом совјетских официра. Запажен и успео програм извела је Културна екипа 2. дивизије и у Беранама, на дан устанка народа Црне Горе и Боке, 13. јула. Поред народа и војске приредби су присуствовали и делегати ослободилачког покрета из суседне Албаније. Тако се боравак 2. дивизије у долини Лима, иако кратак, повољно одразио и на њену борбену готовост и на становниство тога краја.

  Насилним извиђањем и нападима 21. SS "Скендербег" дивизије, муслиманске милиције и четпика на ослобођену територију 2. ударног корпуса, у првом реду на Беране, Бијело Поље и Андријевицу, непријатељ је наставио своје акције и по сваку цену покушавао да заузме и уништи аеродром код Берана.

  У току 2. јула немачка борбена група "Бендл", у садејству с муслиманском милицијом, на правцу Рожаје - Беране заузела је положај на линији Турјак - Кацубер - Смиљевица и угрозила Беране са запада. Наступајући према Лиму, легија "Кремплер" избила је на линију с. Штитари - с. Градина - Иванов брег, око 7 км северно од Берана. После форсирања Лима, Немци су угрозили Беране са севера.

  Због нове ситуације и притиска непријатеља у правцу Берана, Штаб 2. ударног корпуса наредио је 2. дивизији (без 2. пролетерске бригаде) да ноћу 2/3. јула извши противнапад главним снагама с линије Бабино брдо - Радованово брдо - Чујевац, правцем Радованово брдо - Кацубер (к. 1570) - Турјак (к. 1469), а помоћне снаге да упути у напад из долине Лешнице, правцем Лешница - с. Хазане, како би заједно с главним снагама заузели положаје Смиљевица - Кацубер - Туриак на главном, и с. Хазане - с. Лозна на помоћном правцу. Ради реализовања овог плана, Штаб 2. дивизије упутио је 4. пролетерску бригаду у напад с линије Остожер (к. 151) - Бабино брдо - Радованово брдро - Оштрањела - Иваново брдо правцем Радованово брдо - Кацубер - Турјак - Рожаје, а 3. српску бригаду (без једног батаљона) са линије Чујовац - Рудина правцем Чујовац - Турјак, с тим да садејствује десно 4. пролетерској бригади при нападу на Турјак. Помоћне снаге - 1. и 4. батаљон 4. пролетерске бригаде, у садејству са 3. српском бригадом нападале су правцем Бучје - с. Хазане.

Евакуација рањеника са беранског ааеродрома на лечење у италију у јети 1944.

  Ради обезбедења десног бока, 2. пролетерска бригада затварала је правце који воде од Плава и Гусиња, а лево су 3. ударна и 15. крајишка дивизија затварале правце од Пљеваља и Пријепоља, узводно Лимом, у правцу Бијелог Поља и Берана. Противнапад 2. дивизије подржавала је артиљерија из рејона села Горажде.

  Овај противнапад извршен је у више колона, али се успешно развијао на крилним правцима. Десна колона је заузела Смиљевицу, а лева колона је потиснула непријатеља и у току 3. јула избила до у висину с. Туцање. Међутим, најспорије се напредовало на централном правцу, где се непријатељ не само упорно бранио него је постепено продирао у правцу Берана. Ниједан напад главних снага у току 3. и 4. јула на положаје Кацубер и Турјак није успео.

  Користћи небрањен простор, ноћ и покривено земљиште, 1. батаљон 4. пролетерске бригаде из главне десне колоне провукао се кроз противнички борбени поредак и напао непријатеља на Кацуберу, који је представљао кљич одбране. Пошто се нашао између два фронта, изненађени непријатељ почеоо је брзо и неорганизовано да се извлачи у правцу Рожаја, остављајући на положају тешко наоружање и комору.

  После успеха на главном правцу напада Радованово брдо - Кацубер - Турјак, 2. дивизија је 4. јула избила на линију Смиљевица - Турјак - с. Трпези - долина Лешнице - с. Биоче, с које је организовала извиђање у правцима Розаја и Пештера.

  У овим борбама непријатељ је имао 93 погинула борца и старешине. Заплењени су: 1 противтенковски топ 45 мм, 3 тешка митраљеза, 1 тешки минобацач, више пушака и комора од 25 товарних коња, док је 4. пролетерска бригада имала 7 погинулих и 16 рањених бораца и старешина.

  Једна моторизована колона из састава 7. SS дивизије "Прине Еуген" и дивизије "Скендербег" успела је да у међувремену продре у Андријевицу. Због погоршане ситуације на правцу Гусиње - Плав - Андријевица, Штаб 2. дивизије је хитно оријентисао 3. српску бригаду са положаја Чујовац - Рудина на правац Беране - Андријевјца, како би заједно са 2. пролетерском бригадом спречила даљи продор непријатеља.

  Према извештају Штаба 3. ударне дивизије од 5. јула, Немци, Бугари, четници и муслиманска милиција намеравали су да 6. јула изврше напад на Беране и Бродарево. Зато је наређено Штабовима 2. пролетерске и 3. српске бригаде да организују извиђање у правцу Андријевице и да повећају степен обезбеђења, будности и борбене готовости на правцу Андријевица - Беране, а Штабу артиљеријског дивизиона упути једно топовско одељење 4. пролетерској бригади у с. Будимље.

  Према подацима обавештајне службе непријатељ је намеравао да омете прославу Дана устанка црногорског народа 13. јула нападом на берански аеродром, где су савезнички авиони дотурали материјал, а при повратку вршили евакуацију тешких рањеника. Такав напад, макар и мањинм снагама, свакако би политички штетно деловао на црногорске масе које су се ту биле искупиле. Да до тога не би дошло, Штаб 2. дивизије наредио је Штабу 3. српске бригаде да једним батаљоном са положаја Соко - Шестаревац - Лончарско брдо осујети непријатељске намере. Истовремено, ангажована је извиђачка чета Команде места Беране да извиђа правац који води од Бјеласице, на којој су се, наводно, прикупљали четници за предвиђени напад.

 

Напад непријатеља на Андријевицу

 

  Немци су још крајем 1943. сматрали да ће јаче снаге НО војске покушати да изврше продор у Србију. Сада им је било сасвим јасно да груписање неколико дивизија на слободној територији Санџака, Црне Горе и источне Босне, представља непосредне припреме за наступање у Србију. Пошто се то косило са општим плановима немачке команде Југоистока, она је предузела потребне оперативне мере да уништи те снаге или да их што даље одбаци од западних граница Србије, како би им онемогућила да се споје са српским дивизијама на простору јужне Србије (Топлица, Јабланица)

  Зато је немачки командант за Југоисток ангажовао своје и бугарске снаге и квислиншке оружане формације четника, Албанаца Муслиманску милицију и др. и предвидео довлачење нових снага из Грчке и Албаније. У то време најосетљивији сектор према Србији била је слободна територија у долини Лима, на којој су се налазиле 2, 5. и 17. дивизија, спремне да крену у правцу Србије.

  Идеја Врховног штаба НОВ и ПОЈ и СК КРПЈ за преношење тежишта операција на подручје Србије старијег је датума још од 1942. године. Доношење одлуке за овакав подухват зависило је од односа снага на унутрашњем југословенском ратишту у вези с развојем војно-политичке ситуације на савезничким фронтовима.

  Међутим, повољним развојем војно-политичке ситуације на југословенском ратишту половином 1944, услед приближавања јединица Црвене армије ка Румунији и Бугарској, Србија је добила значајнији оператривно-стратегијски карактер. У то време, на подручју југоисточне Србије оприсало је пет дивизија и више партизанских одреда и других мањих јединица, док су у другим крајевима Србије дејствовали партизанск одреди.

  У таквој војној и политицкој ситуацији Врховни штаб је још маја 1944. донео одлуку о преношењу операција на подручје Србије, а нешто касније у ширем рејону Берана формирао оперативну групу дивизија у чији састав су ушле 2. пролетерска, 5. и 17. дивизија, с командантом Пеком Дапчевићем и комесаром Митром Бакићем на челу.

  Да би пореметио планове Врховног штаба, омео припреме и спречио продор ове групе дивизија из долине Лима у Србију, командант Југоистока је одлучио да изведе операцију "Драуфгенгер" с циљем да разбије оперативну групу дивизија у долини Лима и заузме Беране са аеродромом. Тиме би Немци у исто време онемогућили Савезницима да ваздушним путем снабдевају јединице 2. корпуса и остале снаге НО војске које су се налазиле на територији Црне Горе и Санџака, што би се неповољно одразило на даље операције НО војске која је стално јачала.

  Планом је било предвиђено да у наведеној операцији учествују: 21. SS "Скендербег" дивизија, 14. пук 7. SS дивизије "Прине Еуген", борбена група "Стрипел" и легија "Кремплер", с тим да се прво заузме Андријевица ангажовањем главних снага на правцу Андријевица - Беране ради уништења оперативне групе дивизија и заузимања аеродрома, а да се помоћним - слабијим снагама наступа у правцу Колашина.

  Напад непријатеља на 2. дивизију почео је рано 18. јула, правцем Пећ - Андријевица - Беране. Са линије Сјекирица - Мурина наступала је 21. SS "Скендербег" дивизија правцем Велика - Сјекирица - Висибаба (к. 1590) - Баљ, а из рејона Плав - Гусиње 14. пук 7. SS дивизије "Прине Еуген", правцем Гусиње - с. Кути - с. Цецуне - Андријевица.

  Правац доллном Лима затварала је и брнила 2. пролетерска бригода, ојачана једним батаљоном из састава 3. дивизије.

  Подржан артиљеријом, тенковима и  авијацијом непријатељ је потискивно 2. пролетерску бригаду која је пружала упоран отпор на широком фронту са. обе обале Лима, рушећи и запречавајући пут Мурина - Андријевица, да би задржала непријатеља до пристизања појачања из састава 2. ударног корпуса. После пристизања 9. црногорске бригаде, извршен је противнапад 18/19. јула, али безуспешно, тако да су се 2. пролетерска и 9. црногорска бригада под борбом повукле северно од Андриевице, до у висини с. Присоје - с. Краље, северно од пута Андријевица - Трешњевик.

  Појава делова 5. пролетерске бригаде с правца Трешњевика и њено избијање на линију Равни - с. Коњухе - Пећ, успорила је прикупљање и напредовање 14. пука 7. SS дивизије из рејона Андријевице и створила најнужније услове за организовање одбране на правцу Андријевица - Беране.

  Да би спријечио даље напредовање непријатеља ка Андријевици, Штаб 2. дивизије, који се и даље налазио у Беранама, наредио је 19. јула:

- да 2. пролетерска бригада и даље задржава и успорава напредовање непријатеља на правцу Висибаба - Баљ - Жељевица;
- да 4. пролетерска бригада и даље чврсто држи и затвара правац Рожаје - Беране;
- да Штаб 3. српске бригаде због угрожености Берана, 20. јула формира једну борбену групу од једног батаљона 3. српске и једног батаљона 4. пролетерске бригаде, с тим да се та група ојача 1 противтенковским топом 45 мм, 3 - 4 противтенковске пушке и једним топовским одељењем 75 мм дивизијске артиљеријске групе и постави на линију Стањево брдо - с. Трепча, са задатком. да ојача одбрану 2. пролетерске бригаде на правцу Андријевица - Беране. Сем тога, борбеној групи је наређено да извши што темељитије рушење и запречавање пута Андријевица - Беране;
- да се 3. српска бригада, без једног батаљона, и даље задржи у рејону Берана и да припреми одбрану овог места и аеродрома;
- да команду над овом борбеном групом од два батаљона прими начелник Штаба 3. српске бригаде, с тим да што пре организује одбрану положаја Стањево Брдо - с. Трепча;
- да дивизијска артиљеријска група из рејона с. Буче подржава одбрану правца Андријевица - Беране на линији с. Виницка - Градина (к. 1010), с тим да се у случају дубљег продора непријатеља према Беранама извлачи правцем с. Буче - с. Праћевац;
- да се веза с бригадама одржава у радио-мрежи по устаљеним карактеристикама.

  Штабовима бригада је саопштено да правац од Рожаја према Беранама успешно брани и затвара 4. пролетерска, а правац преко Трешњевика према Колашину 5. пролетерска бригада.

  У рану зору, 20. јула, непријатељ је, после артиљеријске и минобацачке припреме, ушао у Андријевицу, а затим - после прикупљања и прегруписавања снага у том рејону, уз подршку артиљерије и авијације, продужио напад на 2. пролетерску и 9. црногорску бригаду. Међутим, захваљујући 2. пролетерској бригади и деловима 3. српске и 4. пролетерске бригаде, који су им упућени као појачање (ударна група), напредовање непријатеља у правцу Берана било је успорено. Ипак му је пошло за руком у току 20. јула да потисне 2. пролетерску бригаду с положаја Присоја до линије Развршје - Тополова глава - Стањево брдо, а борбену групу на линију Врања глава - Змиња глава - десна обала Требачке реке с тежиштем у рејону с. Трепче. Енергичним отпором делови 5. пролетерске бригаде на линији Обло брдо - Локвичко брдо - с. Малеш, јужно од пута Андријевица - Колашин, успели су да успоре напредовање 14. пука 7. SS дивизије према Беранама. Тога дана непријатељ није имао успеха ни на помоћном правцу Рожаје - Беране.

  Пошто је ојачао први ешелон на правцу Андријевица - Беране, непријатељ је напредовао долином Лима и 21. јула предвече избио на леву обалу Требачке реке, на линију Врана глава - Волујак - Дрезга - Лекино брдо - Црни врх.

  Да би створио потребно време за прегруписавање и нов маневар, Штаб 2. ударног корпуса наредио је 2. пролетерској дивизији да ноћу 21. јула у 23 часа изврши напад на непријатеља, и то:

- да 2. пролетерска бригада напада с линије Брања глава - Змиња глава - Волујник, с тежиштем на бокове и позадину непријатеља, а слабијим снагама да задржава непријатеља с фронта;
- да 3. српска бригада наступа долином Лима и напада непријатеља који држи положаје у захвату пута Андријевица - Беране. Другој и 3. бригади је наредено да одржавају тесну медусобну везу;
- да се 4. пролетерска бригада, кад је смени 17. дивизија, постави према с. Шекулару, с тим да ноћу 21/22 јула, у садејству с Васојевићким ударним батаљоном, главним снагама нападне непријатеља на положају Сјекирица - Висибаба - Баљ и да у случају заузимања Сјекирице продужи наступање у правцу Велике.

  Даље је предвиђено: да у нападу на правцу Беране - Андријевица 2. дивизији ноћу, 21/22. јула, садејствују 17. дивизија из састава 3. босанског корпуса с линије Симовче - Бабино брдо - Калудра, нападом на непријатељске положаје Кацубер - Смиљевица - Мокра пл. - жандармеријска станица Ђаково; да артиљеријска подршка једним дивизионом почне ноћу 21. јула између 21 и 22 часа, с ватрених положаја из рејона Буча - с. Виницка, ради неутралисања непријатељске артиљерије на Баљу, Тополовој главици и Жељевици.

  Јединицама је наређено да се у случају да напад не успе и непријатељ продре у правцу Берана, извлаче преко с. Праћевац ка с. Лубнице.

  Пошто је њене положаје преузела 17. дивизија, 4. пролетерска бригада се још исте ноћи, после напорног марша, пребацила у рејон северно од с. Шекулара, а затим, после краћих припрема, истовремено извршила напад широким фронтом у више колона. У току 23. и ноћу 23/24. јул њени батаљони су одбацили непријатеља и заузели положаје Расојевићка глава - Висибаба - Сјекирица и одсекли део непријатељских снага на Баљу. После овог напада, 4. бригада је у зору 24. јула непосредно угрозила комуникацију Андријевица - Мурина - Пећ.

  Десно од 4. пролетерске бригаде, на левој обали Лима 3. српска бригада чврсто је затварала правац према Беранама и поново заузела с. Дрезгу, садејствујући 2. пролетерској бригади која је нападала правцем Руишта - Андријевица, у садејству са 9. црногорском_ бригадом која је нападала од Трешњевика у правцу Андријевице. Због значаја правца Беране - Андријевица, Штаб 2. дивизије је убацио још један батаљон 3. српске бригаде у рејон с. Виницка - с. Дрезга - с. Трепча, с тим да команду над овом борбеном групом прими Штаб 3. српске бригаде.

  Лево од 4. пролетерске бригаде нападала је 6. источнобосанска бригада 17. дивизије. Пошто је заузео Андријевицу непријатељ је продужио наступање према Беранама. Његови предњи делови налазили су се на десној обали Лима на линији Баљ - Сјекирица - Мокра пл., а 14. пук 7. SS дивизије на левој обали (положај) Околишта - Рујишта - Жењевица.

  У тој ситуацији Штаб 2. ударног корпуса донео је одлуку да у 21 час, 24. јула, изврши опШти противнапад, са 2, 5, 17. и 3. дивизијом (без једне бригаде) и да разбије непријатеља, заузме Чакор и ослободи Плав и Гусиње. У оквиру овог маневра, 2. пролетерска дивизија, без 4. пролетерске бригаде, као десна колона, затварала је и активно бранила правац Рујиште - Турија - Трепча - Градина, с тим што је после заузимања Чакора, требало да и она пређе у противнапад и протера непријатеља у правцу Андријевице.

  Десно од 2. дивизије нападала је 3. ударна дивизија у правцу Трешњевика, а десном обалом Лима, као средња колона, 5. краишка дивизија, ојачана 4. пролетерском бригадом 2. дивизије.

  У вези са општом заповешћу Штаба 2. ударног корпуса, Штаб 2. дивизије који се пребацио из Берана у село Долац, наредио је:

- да 2. пролетерска бригада у почетку затвара праваац Рујишта - Ветерник (к. 1473), и да активним дејствима изнемирава непријатеља;
- да 3. српска бригада брани положај с. Дрезга - (к. 1014) и затвара правац Андријевица - Беране;
- да артиљерија из рејона с. Буче - Виницка подржава одбрану 2. пролетерске и 3. српске бригаде, туче непријатеља испред ових бригада и неутралише његову артирерију.

  У борбама 24. јула до 12 часова 5. дивизија, као средња колона, са ојачањима овладала је правцем Баљ - Висибаба - Жарки Крш - Велика. Четврта пролетерска бригада, која је била у њеном. саставу, ноћу 23/24. јула, разбила је непријатеља на положају Висибаба - Сјекирица и непосредно угрозила комуникацију Андријевица - Пећ на делу између Велике и Мурине. Пошто је 24. јула ојачана деловима 1. крајиске бригаде, она је чврсто држала Сјекирицу и Омарску главу, а са два батаљона избила на комуникацију Андријевица - Пећ, на одсеку села Г. Ржаница - Велика и тиме пресекла везу између фронта 14. пука 7. SS дивизије и позадине.

  После упорних борби са 21. SS "Скендербег" дивизијом на Планиници, 5. крајишка дивизија је у садејству са 6. источнобосанском бригадом ноћу 24/25. јула заузела превој Чакор и тиме потпуно одсекла 21. SS дивизију "Скендербег" и 14. пук 7. SS дивизије од Пећи.

  Због неповољног развоја догађаја на фронту 21. SS дивизије на десној обали Лима, истакнути делови 14. SS пука на Рујишту (према Беранама) почели су да се, под притиском 2. пролетерске и 3. српске бригаде, извлаче у правцу Андријевице, гоњени ватром артиљерије и покретом. У току даљих напада ових двеју бригада са севера, у садејству са 5. пролетерском и 9. црногорском бригадом са запада и југа, Немци су били присиљени да напусте Андријевицу, у коју су ноћу 25/26. јула ушле 2. пролетерска и 3. српска бригада.

  После овладавања Андријевицом, Штаб 2. пролетерске дивизије је предвидео да само слабији делови 2. пролетерске бригаде поседну Андријевицу, а да главнма њених снага поседне села Бандовића Мост - Забрде - Трешњево. Због могућности да савезничка авијација бомбардује непријатеља у Андријевици, сугерисано је мештанима да се за извесно време не враћај у у град. Поред ових мера наређено је:

- да се 3. српска бригада постави на просторију села Буче -Лужац - Долац - Беран Село;
- да пионирска чета дивизије и пионирски водови разминирају пут Беране - Андријевица;
- да чета за везу, уз помоћ Команде места у Адријевици, успостави што пре телефонску везу измеду Берана и Андријевице и
- да болничка чета дивизије организује пребацивање тешких рањеника до с. Долца ради транспортовања на лечење у Италију;
- да штабови бригада предузму мере да се јединице што пре среде и да им се пружи нужан одмор.

Борбе 2. дивизије у андријевичкој операцији

  После ослободења Андријевице и заузимања Чакора, 4. пролетерска и 4. крајишка бригада разбиле су делове дивизије "Скендербег" и муслиманску милицију и после краће борбе 25/26. јула ослободиле Плав, у који су са запада ушли и делови 5. пролетерск и 9. црногорске бригаде. У Плаву су заплењене веће количине оружја, муниције, хране и друге опреме, с тим што је део хране подељен народу, а опрема која се није могла евакуисати уништена.

  Према наређењу Штаба 2. дивизије од 26. јула, све бригаде и дивизијски делови пребачени су ноћу 26/27. јула на простор села Буче - Југовине - Пешца - Лужац и Дапсићи. Пошто су се бригаде прикупиле у одређене рејоне, Штаб дивизије је одржао краће саветовање са штабовима бригада и батаљона. На саветовању је изнет критички осврт о раду 2. дивизије у андријевицкој операцији и, у исто време, на основи директиве команданта оперативне групе дивизија, дате смернице за припрему дивизије за предстојећи
продор у Србију.

  Пре покрета у правцу Србије, Штаб 2. ударног корпуса је наредио да 1. пролетерска и 37. санџачка дивизија предузму офанзивна дејства на десној обали Лима - прва у правцу Сјенице, а друга у правцу Копаоника, како би на тај начин привукле на себе непријатељске снаге са ових подручја. Овим маневром 1. и 37. дивизија везале су за себе знатне непријатељске снаге које би, иначе, биле оријентисане против оперативне групе дивизија.

  И поред наређења Врховног штаба од 20. јула да оперативна група дивизија одмах крене ка Србији, Штаб 2. ударног корпуса ју је на своју одговорност ангажовао против непријатеља који је операцијом "Драуфгенгер" концентрично нападао снаге овог корпуса на ослобођеној територији, усмеравајући тежиште својих дејстава на Беране. Међутим овим маневром снага 2. ударног корпуса и 2, 5. и 17. дивизије, познатим под називом андријевичка операција, обезбеђена је ослободена територија и осујећен покушај Немаца да разбију дивизије НО војске, а тиме је олакшан и продор оперативне групе дивизија од Берана у правцу Копаоника.