Преузето са сајта:
montenet.org
 
 
 
ЖЕЉКО ВУКУМИРОВИЋ 

 

 

ТАКВА СТАРОСТ НЕМА СЛЕДНИКА

 

Причало се, својевремено, како је најстарији човјек на Балкану био један Бугарин који је живио 128 година. И све касније приче и митови о дуговечности су, управо због тог податка, морале да заврше са неком мањом цифром животног вијека. Само што те приче не живе ни у околини стварности. Истина гласи - најстарији на овим просторима био је један Милоња Мијатов, Црногорац, човек који је живео 130 година

 



Дан је био далеко од оног као створеног за путовање. Па, и нешто мало даље. Посебно за правац - сјевер Црне Горе. Оног часа када су точкови аутомобила ступили на дио магистралног пута преко Црквина ударце кишних капи по шофершајбни замјениле су сњежне пахуље. И то оне ситне, безбројне, што се чак ни јасно не оцртавају и након којих, без права на сумњу, стиже прво помирење са доласком зиме.

Хладноћа се увлачила у кости, брисачи под снегом почели да шкрипе, а захтјев за укључењем грејања у возилу постало тема која се најчешће помињала.

И тако, пролазећи Беране, Андријевицу, Мурино, у правцу врха Чакора.

Све до села Велика, па још мало до његовог засеока Јокића и једне планинске косе зване Кукавица. Тачно до тачке на којој се завршава асфалтни пут и почиње онај земљани, овог јутра под сњежном белином и само једним отисцима ципела по њему.

А тамо, стоји старији човјек, мало повијен у раменима, са качкетом на глави и кишобраном у руци, у старој кабаници.

Ђоко Јокић је пензионер из села Велика, старац који је још овог пролећа навршио 94 године и коме није било тешко да у једно снежно јутро препјешачи пар километара од своје куће до цесте и сачека госте. И то, само зато да би им испунио жељу и испричао једну овдашњу причу.

И слиједи стисак старачке руке, кошчате и огрубјеле од живота на селу, ријечи добродошлице.

На питање је ли се уморио путем од своје куће до мјеста нашег састанка, он тек изусти.

"Ма, нисам се уморио него ... само сам сакупио доста година па их тешко носим. Него, 'ајмо ми даље, да не стојимо овде залуд. Овуда ћемо, низа страну."

И, без сувишних ријечи, кренуо је. Ход му бјеше одлучан и ни по чему налик ходу неког старца. Кораци нешто ситнији али, требало их је стизати. Прво једна падина, па друга. Путељак до путељка, ширине тек за једно стопало. На том путу, гране дрвећа се повиле под теретом снега. А Ђоко их, врхом кишобрана, мало растреса. Снијег пада са грана и оне се подижу. Слободан пролаз.

"Хоћеш да сазнаш нешто о човјеку што је живео 130 година, је ли? Ајде онда ..."

"Има ли још колико?"

Ђоко подиже руку у правцу брда преко пута.

"Тамо иза оне куће има пут што води на другу страну брда. Тамо је гробље Јокића."

Та реченица је била изговорена као да толики пут није ништа. Након тога, она помисао "добро, што ћемо сад, што је ту је ..." само се провуче као сјенка. 'Ајмо полако.

И пут је потрајао, док су хладноћа и додири снежних пахуља по лицу били једино друштво.

Гробље, окружено свеколиким високим дрвећем, било ограђено а на улазу постављен ланац.

"Затворићеш ово после, кад изађемо, да не веле да нијесу чељад улазила."

Онда је чика Ђоко отишао до првог споменика, нагнуо се над њим, руком обрисао снег.

"Шта пише овде?"

"Гавро Јокић."

"Е. .. ово ти је гроб човјека, командира чете која је бројала 103 војника и који је 1912. године, када је Црна Гора објавила рат Турској, окупио све те људе и повео их у борбу. О њему је остало да се прича. Да знаш само ..."

Неколико корака даље, Ђоко опет застаје и покушава да прочита натпис са још једног старог споменика.

"А овдје ... што овде пише?"

На камену је био читљив само број године рођења 1836. и презиме Јокић.

"Има ту још гробова који су подигнути прије Првог светског рата. А и оних од прије Другог ... и ових камених плоча које су биле први гробови породице Јокић ... ко ти зна од кад. Па, само за вријеме Другог светског рата, од Јокића је из овог села, у оба табора, погинуло 35 људи."

Тада је, мало ћутке осмотрио по гробљу и онда се упутио према споменику са великим каменим крстом.

"Ево ... овђе је сахрањен Милоња Мијатов Јокић. И лепо пише, и кад је рођен и кад је умро."

На крсту, висине преко метра и ширине нешто више од двадесет центиметара, поцрнелом од киша и сњегова, по ком су се и трагови маховине видјели, писало је ћирилицом.

"Почивају смртни остаци Милоња М. Јокића р 1800 г умро 1930 г споменик подиже син му Никодин."

Тишину гробља наруши шкљоцање фотоапарата. Ђоко подиже поглед са споменика свог претка и тихо прозбори.

Е, што ћеш ... до данас нијесам мислио да ћу се сликати у друштву са Милоња ... а ево, и то би ..."

Време за причу.

"Била је хајка на међеда. Окупили се сви људи из села и кренули. Међу њима и Милоња Мијатов, као виђен човјек и домаћин. У току лова, неко је спазио међеда и ранио га. После се људи разишли, тражили тамо и овамо. Коначно, са међедом се срео Милоња. Очи у очи. И ђе ће ... пушка заглави. Довати се човјек са звјери. Међед га је тако напао да му је канџом унаказио лице, ранио га и тим ударцем откинуо нос. Сурова рана. А онда, није било ка 'данас доктора да ушију, да намјесте, да преправе ... Милоња је, касније, сам ставио неко парче плеха преко те ране и везао око главе. У то вријеме је, већ, био средовјечан човјек. Послије се није се много појављивао. Ја сам имао двадесет година када је он умро. Људи који су га обилазили, причали су да је скоро све до пред смрт био покретан."

Причу о Милоња и његових 130 година живота заокружује и податак о његовој сестри Милици, која се удала на Косово, у Љешево, тврдило се да је била за годину дана млађа од њега и живела чак осам година дуже. Ипак, за тај податак осим приче, како чика Ђоко рече - "веле да нема доказа".

А онда је и додао то како сличних примера дуговечности у селу Велика није било.

"Живели су људи по сто и 105 година али, нико није доживео толику старост као Милоња."

У повратку, док се на једној узвишици тражио дах, на кратко расправисмо понешто о тој дуговечности. И Ђоко Јокић рече.

"Не дај Боже. То је као казна, сине ... Ма, како није казна. Ево, слушај ме сад ... мени је жена умрла пре 40 година. А у старости, без обзира на пажњу, немаш ти више с ким. Велике су разлике, и са синовима а не још и са унуцима. Таква старост нема следника. А и што ће то? Чему? Не дај, Боже."