23. јул 2012. године:
ПРАВДА
 
 
 
НЕДЕЉКО ЗИЈАК 

 

 

СЛОБОДАН САМО У РОДНОМ ГРАДУ

 

ПЕЋ - Ран­ко Јо­кић, не­кад је­дан од нај­у­глед­ни­јих пећ­ких при­вред­ни­ка, про­шле го­ди­не, дан уочи усто­ли­че­ња па­три­јар­ха Ири­не­ја, пре­се­као је и ре­као: „Вра­ћам се у мој дом, у Па­три­јар­шиј­ску ули­цу у Пе­ћи“.

Сам са су­пру­гом Сне­жа­ном, без те­ле­фо­на, без ТВ про­гра­ма на срп­ском, уз оба­ве­зно ју­тре­ње у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји, Јо­кић пре­ли­ста­ва стра­ни­це по­ро­дич­ног ал­бу­ма, до­пи­су­је и ис­цр­та­ва по­ро­дич­но ста­бло.

- Абер да се вра­ћам по­слао сам бив­шем ком­ши­ји Ал­бан­цу, ко­ји је у про­те­клих 10 го­ди­на жи­вео у ку­ћи. Сти­гла је по­врат­на ин­фор­ма­ци­ја: „До­ђи, пла­тио сам во­ду, стру­ју, по­рез и све ко­му­на­ли­је - хо­ћу да ти пре­дам кљу­че­ве, хо­ћу да ти по­же­лим сре­тан по­вра­так у ку­ћу“ - при­ча Јо­кић.

Упра­во та­ко је и би­ло, ка­же. До­че­ка­ло га је не­ко­ли­ко Ал­ба­на­ца и пру­жи­ло му ру­ку по­ми­ре­ња.

- Ту где сам ро­ђен, где ми жу­бо­ри би­стрич­ка ле­де­ни­ца, где ме сва­ки лист на гра­ни или ка­мен­чић под­се­ћа на Ча­кор, ту оста­јем, јер ниг­де на овом бе­лом све­ту ни­сам мо­гао за­спа­ти. Се­дим у Ја­го­ди­ни и бу­дан са­њам Ча­кор и Би­стри­цу, ви­дим Па­три­јар­ши­ју и Де­ча­не, гу­шим се и убе­ђу­јем се­бе да ћу из­др­жа­ти, да не тре­ба да се вра­ћам у Пећ. Про­ла­зе да­ни, ја све ви­ше спа­дам, све ви­ше се то­пим, и она­ко у маг­но­ве­њу јед­но ју­тро иза­ђох да ис­пи­јем ка­фу у град­ској ме­ха­ни у Ја­го­ди­ни. Идем тро­то­а­ром и чу­јем: „Ви­диш оног Шип­та­ра“. Окре­ћем се и ви­дим дво­ји­цу мо­јих при­ја­те­ља ка­ко се освр­ћу за јед­ним ауто­мо­би­лом са гњи­лан­ским та­бли­ца­ма. Окре­ћем се, псу­јем на­глас, и с вра­та же­ни ка­жем: „Ја се вра­ћам. Хо­ћу да оста­нем оно што је­сам - Ср­бин“ - при­ча Јо­кић.

Ка­же да ви­ше жив из свог гра­да не од­ла­зи.

- Ово је сло­бо­да, ово је рај. Ов­де сам Ср­бин, све­стан да с овом бра­ду­ри­ном ни­сам до­бро­до­шао, али сам са­мо ов­де, на овом пра­гу, у овом гра­ду, оно што су би­ли мо­ји пре­ци на Ча­ко­ру - Ср­бин и ду­шом и те­лом - при­ча Ран­ко Јо­кић.

Јо­кић је бив­ши вла­сник при­ват­ног тек­стил­ног пред­у­зе­ћа, до­бит­ник две „Злат­не ко­шу­те“ 1990. и 1993. на сај­му мо­де у Бе­о­гра­ду. Са тро­ји­цом си­но­ва и тро­ји­цом уну­ка на­ста­вио је и по­сле 1999. да се ба­ви по­слом ко­ји „у ду­шу зна“, али у Ја­го­ди­ни. Ме­ђу­тим, ње­го­ва фир­ма са 45 за­по­сле­них ни­је ус­пе­ла да се ква­ли­те­том одр­жи у кон­ку­рен­ци­ји Ки­не­за и Ту­ра­ка, па је мо­рао да за­тво­ри про­из­вод­њу.

- Од­ла­зио сам у бан­ке да тра­жим кре­дит, али ни­ко ни­је хтео да при­хва­ти да под хи­по­те­ку ста­вим ку­ћу у Пе­ћи, про­це­ње­ну на ми­ли­он евра. Ну­дим им га­ран­ци­је брат­ства „Ви­со­ки Де­ча­ни“, број­не па­пи­ре, али сви ка­жу: „То ни­је Ср­би­ја“. Е, то је оно што ме је до­ту­кло - при­ча Јо­кић.

Он ка­же да су му се та­да по­кло­пи­ло уве­ре­ње да се по­штен рад не ис­пла­ти и зеб­ња за род­ним кра­јем.

- И та­ко сам стао по­ред Би­стри­це, под­но Ча­ко­ра, у Па­три­јар­шиј­ској ули­ци, сам без игде иког, али с по­ште­њем и до­сто­јан­ством ко­је кра­си Ср­би­на - збо­ри Јо­кић.

Он ка­же да је ви­ше огор­чен на кле­тве и за­кле­тве о по­врат­ку, не­го на оне ко­ји у ње­му сва­ко­днев­но пре­по­зна­ју „Ср­бен­ду“, ко­ји му по из­ла­ску на ка­пи­ју, за­гле­да­ју бра­ду и че­сто, с по­што­ва­њем, по­ну­де чај и по­моћ, јер, ка­ко ка­же, зна­ју да је остао на ули­ци без ди­на­ра у џе­пу, али од­лу­чан да Па­три­јар­шиј­ска ули­ца не бу­де очи­шће­на од Ср­ба.

За­хва­љу­ју­ћи же­љи да род­ној ку­ћи вра­ти ста­ри из­глед, ка­мен по ка­мен, ус­пео је да по­диг­не сру­ше­ни зид уз ре­ку Би­стри­цу, да об­но­ви кров, офар­ба и окре­чи зи­до­ве, да ку­ћа за­си­ја.

Су­пру­га Сне­жа­на, ро­ђе­на Ја­го­дин­чан­ка, вре­ме про­во­ди у ­чи­та­њу књи­га ко­је про­на­ла­зи у би­бли­о­те­ци Па­три­јар­ши­је. За­до­вољ­на што је под кро­вом ку­ће ко­ју је са су­пру­гом гра­ди­ла пр­вих де­се­так го­ди­на бра­ка, али па­ти за уну­чи­ћи­ма.

- Чи­там књи­гу и ма­штам да ће се јед­ног да­на на­ша три си­на са тро­је њи­хо­ве де­це по­ја­ви­ти на ула­зној ка­пи­ји, да ће до­ћи дан да, као што смо то ра­ди­ли у срећ­на вре­ме­на, иза­ђе­мо до ма­на­сти­ра и на Ча­кор. Да и мо­ји уну­ци за­ко­ра­че пла­нин­ским вр­ле­ти­ма, с ко­јих су, ка­ко сам на­шла у књи­га­ма, у Пећ си­шли Јо­ки­ћи, чи­не­ћи јед­но од нај­број­ни­јих пле­ме­на у Ср­ба - ка­же она, из­бе­га­ва­ју­ћи да би­ло шта ка­же о ком­ши­ја­ма Ал­бан­ци­ма, из­у­зев да евро не­ма на­ци­о­нал­ну при­пад­ност.