Рад објављен у: СВЕВИЂЕ Епархија Будимљанско - Никшићка     Проф Др МАРКО КНЕЖЕВИЋ

 

 

ВЕЛИЧКА ЦРКВА

 

За вријеме владавине Стефана Уроша IV Велика је била метох манастира Високи Дечани. У дечанским хрисовуљама (1330-1335) дате су границе Велике као манастирског посједа. Велика је тада имала 15 кућа са око 45 мушких глава. Према турском попису из 1485, године, којим су, ради завођења дажбина, пописана домаћинства (куће) у тадашњим селима Плавске жупе, Велика је бројала 75 кућа, док је у Новшићу била 21 кућа. Сва имена домаћинстава у овим селима била су српског поријекла. Попис 2003. године показао је да je у Велици од укупно 417 становника, 312 Срба, 103 Црногорца и свега два осталих. Истим пописом у Новшићу су регистрована 82 стална становника, од којих 75 Срба, 6 Црногораца и 1 осталих.

Имајући у виду такву етничку и вјерску структуру становништва, није тешко схватити што су Величани одувијек били приврежени српској православној цркви. Скоро до краја XIX вијека они су извршавали своје традиционалне обавезе према Дечанском манастиру, косили су ливаде, давали прилоге и пружали сваку другу помоћ манастиру..

Налазећи се у процијепу између Плавско-гусињског краја којим су господарили Турци, на једној, и села Горње Ржанице и Ругове која су била под Турцима, на другој страни. Велика је од краја XV вијека па све до 1912. године имала изузетно тешку историјску прошлост. Описујући ратнички живот Величана, Андрија Јовићевић у књизи “Плавско-гусињска област“ пише: “Борећи се против Турака, изложени насиљу, пљачки, паљевини, одвођењу и протјеривању људи и жена у “сургун “, Величани су долазили у такву ситуацију да нити могу избјећи нити да им може помоћ притећи” Ипак, смјело су се одупирали Турцима, тако да су и поред великог броја жртава сачували светињу свог огњишта. Покушаји исламизације Величана од стране Турака нијесу успјели ни у најтежим ситуацијама. “Нијесу дозволили да се иједан мухамеданац усели међу њих, а своју вјеру су тако чврсто држали да међу њима није било превјеравања”. каже А. Јовићевић. Радије су давали четвртину, а једно вријеме и половину прихода са својих њива него промијенити вјеру.

Иако су дуго времена живјели на “ратној нози“, одувијек су тежили да направе цркву. По предању имали су цркву брвнару али је она паљена и уништавана у ратним вихорима. А. Јовићевић наводи да се у мјесту “Хотско гробље“ код Вукадинова потока у старо доба налазила црква старих Величана, која је иза сеобе Срба запустјела. Својом парохијском богомољом сматрали су манастир Свете Тројице у Брезојевицама, гдје су обављали вјерске обреде и окупљали са на вјерским празницима. У том храму предак величких Шаљана, католик Чера, примио је српску православну вјеру. При томе задржао је исту славу коју је наслиједио од својих предака из Куча и сјеверне Албаније - Никољдан (Свети Никола). То крсно име данас славе сви велички Шаљани.

О тежњи Величана да у условима ратничког живота, турског насиља, сиромаштва и немаштине подигну цркву у љетопису Основне школе у Велици, једне од најстаријих у Црној Гори, пише:

“Почем ово племе намјерава, по дозволи Његовог Високопреосвјаштенства Митрополита Митрофана, правити цркву, зато је ово племе учинило за исту цијељ, добровољне прилоге и тако је приложено:

1.	Вукота Микић приложио је ливаду која је продата	а.	в.	ф.	170
2.	Вуле Милетин купио је ливаду за цркву	"	"	"	100
3.	Нико Радунов, трговац из Гусиња у Турској	"	"	"	6
4.	Maртин Ракоњац из Биора              "      "	"	"	"	3
5.	Мића Лабовић из Метеха                "      "	"	"	"	3
6.	Maтин Обрадовић из Метеха          "      "	"	"	"	2
	Остали домаћини приложили су:
7.	у готовом новцу _________________________	"	"	"	170,5н
8.	од жита те се дало _______________________	"	"	"	5
9.	јагњади и јаради	"	"	"	25,59
10.	шиљега и јалових брава овчих и кожних ком. 62
11.	осим 62 брава у новцу свега _______________				426,64

(Нашао сам љетопис Шпира Срзентића без датума)

За ове приложене новце купилоје племе величко земљу за цркву, на мјесту ђе је одредио Митрополит Митрофан, која је коштала а. в. ф  320”.

    10. јунија                                                                           Управљујући учитељ

    1896. год.                                                                            Симо Р. Мијовић

      Велика                                                                             (ГШН, фасц.27, број 77

Карта положаја Црквине и цркве Кирик и Јулита у Велици

То старо земљиште, тзв црквина, које су Величани купили за цркву налази се у у величком засеоку Кршина, на десној долинској страни Лијеве ријеке, десне притоке Величке ријеке. Земљиште је, по сјећању старијих Величана, купљено код негог Ћелеша (Гојковића) - Жуја, који се у Велику доселио из Србије, па се након продаје имовине поново вратио у Србију. По тврђењу Драгутина Живаљевића и других мјештана површина тог земљишта износи око око 2 хектара. Црквено имање граничи се имовином Живаљевић Вукајла и Вукадина са доње југоисточне стране од Лијеве ријеке, затим имовином Драгутина Новићевића са западне стране и са дијелом имовине пок. Раденка Гојковића са источне и сјеверне стране. Земљиште је врло стрмо и обрасло старом храстовом шумом, а мањим дијелом травном вегетацијом. Ужа локација предвиђена за градњу цркве налази се на једној заравни, а у близини ње избија извор. Унутар посједа постоје слаби остаци двије куће, а с доље стране посједа сачувани су остаци зида.

Црквено земљиште на овој локацији није случајно одабрано. Таква локација је одговарала историјским условима, на једној и захтјевима цркве , на другој страни. Наиме, положај цркве на таквој локацији је био скривен од погледа са околних турских караула и мјесто је удаљено од главних путева долином Лима којим су пролазили Турци. Храстова шума, присојна страна, зараван, извор и романтично мјесто одговарали су захтјевима за локацију. За градњу цркве по тврђењу мјештана био је припремљен тесани камен и креч. Требало да . почне градња, али је тада Велика била нападнута од Турака, па је градња одложена за боља времена.

Црква Светих Великомученика Кирика и Јулите у Велици изграђена је у засеоку Папратиште код сеоске школе, прислоњена на плато школског дворишта на 1037 мнв. Земљиште за цркву, у укупној површини од 625 м² поклонили су велички добротвори Душан Н. Живаљевић (плац) и Љубо Р. Живаљевић (проширење пута поред цркве) .У архитектонском погледу рађена је по угледу на објекте српско - византијског стила. Црква је са куполом, без припрате, али са звоником и улазним вратима на западној страни као саставним дијелом храма. Пројекат храма израдио је бесплатно архитекта Ранко Вуканић. Храм има основу у виду уписаног крста. Скромних је димензија: основа 9,80 х 7,80 m = 45 m², корисна површина 29 m², a висина са крстом на куполи 11,0 m. Храм је посвећен Светим Великомученицима Кирику и Јулити, у знак сјећања на мученике величког покоља. Као што је познато, тај покољ су извршили припадници злогласниох фашистичких дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дана 28.јула 1944.године. Тога дана, на најзвјерскији начин убијено је 428 жена, дјеце и стараца - већином нејачи која није могла да бјежи. Педесетогодишњица тог злочина обиљежена је полагањем камена темељца за изградњу овог храма. По жељи и на позив Величана камен је требало да положи Његово Преосвештенство Српски Патријарх Павле 28.јула 1994.године, али због његове спријечености то је, уз служење литургије, учинио Митрополит Црногорско-Приморски Владика Анфилохије са свештенством. Градња цркве завршена је крајем 1998.године, а средства за градњу обезбијеђена су од донација Митрополије, величких братстава и помоћи у новцу и радној снази мјештана и величких добротвора из Србије и Црне Горе.

Читава унутрашњост цркве декорисана је фрескама, од којих је једна посвећена величком покољу. У току зидања храма мајсторима су храну обабјећивала солидарно валичка братства. Годишњица величког покоља масовно се обележава сваке године, а домаћини тих светковина су поједина величка братства.

Црквена имовина Велике у укупној површини од 2 ха и 5 ари, као и остала имовина српске православне цркве у Плавској жупи, власништво је Митрополије црногорско-приморске са сједиштем на Цетињу. У међувремену покренут је поступак преноса те имовине на Епархију будимљанско - никшићку са сједиштем у Беранама.

Почетком октобра 2007. године епископ будимљанско-никшићки, владика Јоаникије у присуству бројних Величана и мјештана из сусједних села освештао је на Приједолској ћафи (1792 м. н.в.) темеље будуће цркве светих апостола Петра и Павла, посвећене јуначкој погибији деветнајест Величана у јуришу на Мокри у првом Балканском рату 1912. године. Црква се подиже на гробљу гдје су сахрањни борци Горњовасојевићке бригаде из Велике и Краља, јуначки погинули у одбрани од Турака. Када се уз помоћ донатора и добровољним радом прегаоца из Велике заврши градња овог скромног храма, то ће бити друга богомоља на тлу Велике.

Преко Приједолске ћафе води сеоски пут из Машнице, преко Горње Ржанице и Велике до Машничког катуна на Мокрој планини. Овај превој је доступан и пјешачком стазом са превоја Чакора (1849 м), преко којег пролази аутомобилски пут Мурина-Пећ.

Црква Св. Кирик и Јулита у Велици

| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |