Одомак из књиге:
ВЕЛИКА И ПОЛИМЉЕ

 
 
БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ

 

 

ДОЛАЗАК СЛОВЕНА У ПОЛИМЉУ И ВЕЛИЦИ

 

Иако скривено у тешко приступачним предјелима подручје Полимља и Велике није остало ван домашаја словенског миграционог таласа. Словени у овај крај долазе у другој половини шестог вијека и ту се стално настањују и мијешају са домаћим становништвом.

Насељавање Словена збило се углавном у два таласа. Други миграциони талас био је знатно јачи и услиједио је са дозволом Византијског цара Ираклија (610 - 641) који је дозволио да опустјеле предјеле између Саве и Динарског масива населе Срби. Подручје Ибра, Лима, Таре и Пиве тада су населили Срби. Они су ту затекли старосједеоце Влахе, који су били сточари. Срби су се бавили земљорадњом па су заузели долине и потисли Влахе у брда. Међусобно прилагођавање, које није било без сукоба, одвијало се у току доста дугог периода, али је до словенизације дошло на читавом овом подручју сем у неприступачним предјелима сјеверне Албаније, а то је крај који и сада припада Албанији. Из тог времена задржали су се називи: Лим, Тара, Виситор, Баћа, Мурина и др. Ова област ће постати стално станиште Срба, а касније и централна област прве српске државе створене у првој половини десетог вијека са Маславом Клонимировићем на челу (око 927. до 950. год.) . Од тада почиње борба Срба за ослобођење од византијске власи. Та је борба трајала до половине ХII вијека тј. до доласка на власт Стефана Немањића, када се Срби успјели да створе самосталну државу.

Првенство у власти и у заједничкој борби против Византије мијењало се у току овог времена између српских држава Зете и Рашке. Овај предио као и читаво Горње Полимље било је под влашћу Зете за вријеме владавине краља Михаила и његовог сина Бодина. Касније ће, крајем ХI вијека Горње Полимље припасти Рашкој, а пред долазак Турака било је под влашћу Бранковића. Прво Вука, а касније његовог сина Ђурађа Бранковића.

Период двјестагодишње владавине Немањића (1166) један је од најсветлијих дјелова српске историје, а самим тим Полимља и Велике као саставних дјелова српске државе. Захвљујући личним способностима Стефана Немање, великог војсковође и државника, извојевана је независност од Византије и створена велика српска држава. У вријеме Немањића Полимље и Велика били су средишни дио српске државе и главна веза између Зете и Рашке. То је доба када је српска земља достигла не само слободу, већ и врло висок ниво материјалног благостања и културе, у односу на ондашње земље Европе. Напредак српске државе траје све до смрти цара Душана (1355. год.) Послије долази до распарчавања и подјеле земље од стране великаша и до расула које је завршило Косовским бојем на Видовдан 1389. го. Тада и почиње долазак најмрачнијег окупатора Турака.

Када је створена Рашка држава у Х вијеку, подручје Полимља и Велике као и читава долина Лима су дио своје матице. Све до средине ХII вијека ово подручје је, и поред свих насиља, било густо насељено српским становништвом. О присуству српског становништва на овом подручју говоре многи подаци из средњовековних владарских хрисовуља, а посебно из Дечанских хрисовуља, манастирских повеља и даровница. О томе говоре и подаци которског племића и путописца Маријана Болице у опису Скадарског санџака 1614 године.

Турски географ Хаџи Калфа у својим радовима из ХVII вијека помиње Полимље и Плав удаљене од Цариграда за 19 дана хода. Многа гробља, црквишта и манастири говоре и указују на трагове српског становништва. Тако је село Велика по народним причама и легендама које је користио и др Марко Кнежевић добило име по дечанским "великанима" који су на просторе Велике долазили у лов и на летовање. Ово подручје се помиње у повељама и хрисовуљама из ХVIII и ХIV вијека. У тим повељама су упиана имена села и планина, међе ливада и њива, ловиштима која су поједини владари завјештавали, односно даривали манастирима (до 1908. године Величани су косили манастирске ливаде у Дечанима). У хрисовуљама су назначене куће, села, сеоске старјешине, одрасли мушкарци, понеко право и обавеза мјештана према цркви или манастиру. Читаво Полимље до почетка ХIV вијека било је покривено црквеним метохијама. Цар Душан је дао на поклон село Улотину манастиру Бањској. О присуству старог српског становништва на овим просторима говори и манастир Свете Тројице у селу Брезојевице код Плава, који је подигао или обновио архимандрит Нестор са својом братијом, 1567. године.

 

БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ је рођен 1948. године у Горњог Ржаници

 

Томислав Оташевић, 11. март 2012., Плав, Црна Гора,


   Једина константа у данашње вријеме јесте Промјена, која показује да упркос свему овакве приче се и настављају. Сам смисао оваквог писања даје лијепу егститенцију за још веће писање о стварности и схватањима Велике и Горње Ржанице. Култ инкременталног прихватања и његовање приче за наредне генерације које оплемењују дух читаоца чини дивну стварност која ће остати за даље потребе оваквог писања.