АНДРИЈА ЈОВИЋЕВИЋ

 

 

АНДРИЈА ЈОВИЋЕВИЋ (1870 - 1939) је рођен у Ријечком граду, на Ријеци Црнојевића, гдје је и умро послије 69 година. Школовао се на Ријеци Црнојевића и Цетињу. Педагошку службу започео је у манастиру Морачи, а радио је и у Пољима Колашинским, Голубовцима, Бјелицама и Чеву. Осим педагогијом и научним истраживањем, Јовићевић се током живота активно бавио и друштвеним и политичким радом. Објављивао је низ значајних функција и учествовао у бројним просветним, културним и националним манифеставијама с краја 19. и почетком 20 вијека. Био је посланик и Црногорском парламенту, а активно се залагао и за социјалну реформу црногорског друштва. Учествовао је у првом и другом Балканском рату. Јовићевић је био један од најугледнијих Ријечана, а добитник је бројних признања краљевина Црне Горе и Југославије.

 

ОБЈАВИО ЈЕ:

   

1909

Скадарско језеро и риболов на њему

1911

Ријечка нахија

1921

Плавско гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар

1922

Црногорско приморје и Крајина

1923

Малесија

1926

Зета и Љешкопоље

 

 

ОСВРТ НА ЖИВОТ И НАУЧНО ДЈЕЛО АНДРИЈЕ ЈОВИЋЕВИЋА

Петар Влаховић

 

Стручно научна дјелатност Андрије Јовићевића умногоме је повезана и прожета са његовим животописом, уоквиреним рођењем 8. фебруара 1870. и завршетком животне стазе 3. јула 1939. године. Живот је отпочео (рођење) и завшрио на Ријечком граду (Обод) код Ријеке Црнојевића. У том периоду Црна Гора је прошла кроз многа збивања у којима је и Андрија Јовићевић имао своје запажено мјесто. Рођен у патријархалној средини, са богатом племенском и околини народном традицијом, Андрија Јовићевић се од најаранијих дана саживио са патријархалним народним животом и упознао богато црногорско културно насљеђе. На тој основи развијао се његов интерес и љубав према народној култури у чијем је оквирима нашао основу за своја истраживања, полазећи при том од познатог ка непознатом у проучавању црногорског народног живота. Томе је доприносио и утицај "извањаца", пре свега Срба из Војводине и Далмације, са којима се сусретао као и повезивање са Југословенском академијом наука и уметности и Српском академијом наука у чијим је зборницима публиковао и упознао научну јавност са драгоценим етнолошким материјалом из Црне Горе .

Непосредни сусрет и познанство Андрије Јовићевића са Јованом Цвијићем 1906. године, а нешто касније и са Јован Ердељановић, са два наша у то време, а и касније највећа научника у области географије и етнологије, рекло би се били су пресудни у Јовићевићевим даљим антропогеографска и етнолошким проучавањима. Од тог времена Јовићевић је отпочео систематско проучавање појединих племенских и предионих целина у Црној Гори. Уследила су комплексна монографска проучавања појединих црногорских предионих целина у којима је проучено преко 300 села и 6 вароши. Обрађен је географски положај и одлике предела, његова прошлост, привредне прилике, имовински односи, занимање становништва, типови станишта, кућа и осталих зграда, сакупљени су топоними и описана генеза насеобинских агломерација, проучени су трагови и старине старих насеља (селишта) старе цркве, црквине, гробља, градине, гомиле и друга култна места. Посебну пажњу привукло је Јовићевићеву порекло становништва и његове телесне и психичке особине, затим језик, ношња, обичаји, узроци и последице миграција и остали видови културно-историјског насљеђа који су настајали у минулом и његовом времену.

Грађу коју је Андрија Јовићевић сакупљао на терену, а он је био теренски истраживач у првом реду, упоређивао је са подацима у литератури. Консултовао је списе Маријана Болице, Констатина Јиречека, Павла Ровинског, Јована Цвијића, Јована Ердељановића, Светозара Томића, Сава Накићеновића и других. Послужио се и грамота Ивана Црнојевића и других зетских владара, писмима појединих историјских личности и слично Своје монографије, аи остале радове, Андрија Јовићевић је илустровао шематским приказима кућа и зграда, фотографијама, табеларним прегледима домаћинстава, братства и племена, географским картама и мапама (Ријечка нахија, Зета и Љешкопоље, Скадарско језеро, на пример). Били су заступљени најсавременији научни приступи који се с разлогом могу користити иу наше време јер због своје универазлности никада не застаријевају. Захваљујући прегнућу Андрије Јовићевића своје етнолошко анропогеографске монографије добило је "Скадарско језеро и риболов на њему" (1909), "Ријечка нахија" ( 1911), "Плавско гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар" (1921), "Црногорско приморје и Крајина" (1922), "Малесија" (1923), "Зета и Љешкопоље" (1926).

Андрија Јовићевић је, под непосредним Цвијићевим уредништвом, од 1909. до 1926. године, као што се види, упркос балканским и Првом светском рату, објавио у српском етнографском зборнику, у издању Српске академије науке, 06:00 комплексних монографија са којима је, уз друга, равноправно стао у ред са Вуком Караџићем, Павле Ровински, Јованом Цвијићем, Јован Ердељановић, Светозаром Томићем, Савом Макићеновићем, Петром Шобајић и другим истраживачима Црне Горе и њеног становништва. По оцени научне критике студије објављене у Српском етнографском зборнику спадају у најбоља дела научног опуса Андрије Јовићевића.

Андрија Јовићевић је са својим научним делом ушао у круг најугледнијих и најобразованијих црногорсих просвјетних радника и најплоднијих стваралаца на пољу етнологије и антропогеографије крајем КСИКС иу прве четири деценије КСКС ијека. Јовићевићево научно дјело је значајно и по томе што представља достигнућа човека из народа, из Црне Горе, који је, благодарећи неисцрпној енергији, уложио велики напор и самоодрицање, љубав и пожртвовање у проучавању и представљању Црне Горе и на тај начин успео да створи незаобилазно полазиште за упознавање црногорске културне баштине и одређивање њеног мјеста не само међу балканским и европским народима него иу Свијету уопште.

У листу "Слободна мисао", поводом Јовићевићевог растанка са овоземаљским животом, објављено је следеће: "Ретко је било човека од пера у нашим крајевима који је тако многоструко и са видним успехом деловао на њиви народног просвећивања и подизања наше науке, и који је са толико енергије, вредноће и активности успео да уђе у живот јавног радника ... " (Слободна мисао КСВИИ, 1939, 26, С.5; Упореди: Д. Мартиновић, Портрети И, Цетиње 1983, стр. 198.).

Андрија Јовићевић је, веома много оставио у духовном погледу своме роду и својој Црној Гори. Због тога би, као наше скромно уздарје, требало реализовати идеју Ника Симова Мартиновића да се Јовићевића "радна соба на Ријечком граду реконструише и стави под заштиту државе". У њу би тебало сабрати и изложити све Јовићевићем књиге, као и часописе и листове у којима је сарађивао. Осим тога требало би каталогизирати рукописе, преписку и преостале материјале који стоје несређени у његовој родној кући на коју би такође требало ставити обележје.

Значај црногорског културно-историјског наслеђа

Подаци у Јовићевићевом научном дјелу узети су непосредно из народног живота. Због тога представљају трајан извор за упознавање једног минулог времена. У том Јовићевићевом научном дјелу види се значај црногорског културно-историјског насљеђа и преко њега отвара поглед и могућност за његово дубље и шире проучавање. Исто тако Јовћевићево проучавање лимитрофних области урађено на лицу места (Малесија, Црногорско приморје, Крајина, на пример), као и проучавање њиховог становништва (Црногорци и Албанци на пример) незаобилазно је када је реч о проучавању етничких процеса који су се одвијали и одвијају међу суседима.