VELIKA - Ратко Делетић

Одломак из књиге:

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

У Плавској жупи, у селу Брезјевице, на извору Лима, тамо гдје ријека прави при изласку из језера огроман лук подно вароши Плава, на ушћу ријеке Комараче у Лим, испод узвишења Градац, на коме је некада био град и утврђење, испод стијене, налази се манастир Свете Тројице. Записи казују да су дечански калуђери дали налог јеромонарху Нестору и његовој братији да изграде или обнове манастир на извору Лим у Плавској жупи. На манастиру постоје два натписа из XVI вијека. Један на улазним вратима, а други у прозор олтара. Ниједан у цјелости није очуван, али према њима сазнајемо да је манастир подигао, или обновио, јеромонах Нестор Дечански 1567. године са својом братијом.

Предање каже да је манастир Свете Тројице подигнут 30 година прије манастира Високи Дечани, а да је данашњи облик манастира грађен на рушевинама првобитног здања којег су Турци разорили када су покорили Плавску Жупу.

Манастир је грађен уз помоћ кнеза Вукомира Стеванова и Живка Бјелакова из династије Немањић, господара Плавске Жупе. Они на светим водама Лима подигоше Дрезгавицу (Брезојевицу цркву) о чему постоје записи, а Јован Цвијић износи податак да је манастир саградио Нестор уз помоћ Велможа Немањића о чему свједочи и живопис на олтару манастира и да је "жртвеник" обављен уз помоћ донатора Мари... Марина Марића. Овај податак саопштава и професор Сретен Петковић у раду: "Трагом једне сликарске групе из друге половине XVI столећа", "Зборник Филозофског факултете", књига VIII , Београд, страна 541 - 553. Овај живопис наводи Петковић, објављен је, такође, за вријеме старца Нестора. У то доба Брезојевички манастир је имао јуриздикцију која је обухватала простор Плавске Жупе до Злоречице (Добре ријеке), Чакора и Трескавице изнад Плава, па до изнад Проклетија.

О манастиру Свете Тројице, истина, оскудни су подаци, али ипак, много казују о његовој улози, духовном утицају и развоју просветитељства и културе у Плавској Жупи. О томе пишу многи хроничари, а међу њима и прота Милош Велимировић у раду "Васојевићи, Полимље, Метохија", "Годишњак" "Николе Ћупића", књига VIII , Београд 1898. године.

Манастир је сазидан у византијском стилу. "Припада типу једнобродних грађевина с полукружном апсидом, пространим квадратним наосом и припратом. Полуобличасту конструкцију брода прихватају бочни прислоњени лукови. Црква нема ни кубета ни звоника.

Дијели је олтар, цркву и припрату. Попатошена је плочама. Има двоје врата, једна са задње стране за улаз у припрату и кроз припрату у манастир, а друга са јужне стране до пијевнице.

Својом архитектуром подсјећа на старије цркве моравско-рашког стила. Као грађевински материјал употренљаване су три врсте камена: шкриљац, сига и кречњак. Неизвјесно је одакле је сига добављена. Према једним изворима са подручја планине Виситора. Предање казује да је дио камена са овог подручја "превожен на "орабама" за градњу манастира Високи Дечани те да су мјештани давали волове за тај посао" пише др Марко Кнежевић у књизи: Плаво гусињски регион", Српско географско друштво, Београд 1979. године.

Манастир је био покривен ћерамидом и клисом. Зидови су били, биљеже путописци, потамљели и оронули, а врата испробијана куршумима. Изнад главних улазних врата био је велики зидни крст са прорезом за једно веће и два мања звона. Турци нијесу дуго дозвољавали да се постави звоно на цркву, али је касније на Грацу изнад манастира подигнута звонара која је у другом свјетском рату била срушена, да би била обновљена 1946. године. тада је и стављена под заштиту закона. Много је монаха из ових манастира отишло у друге крајеве због турског и арнаутског терора, а многи су и побијени. Зна се само, да је у овом манастиру од 1846. године био поп Митар Поповић из Шекулара, који је завршио монашку школу у Пећкој Патријаршији. Много тога у манастиру он је изнијенио. Окупио народ, богослужио. Он је успоставио и везу са руским конзулом у Скадру Јастребовим, и француским дипломатом Виетом Хецгуратом и тражио од њих отварање школе у Велици, помоћ за школу и манастир Свете Тројице. Његове молбе су услишене, али због жалбе на турске и арбанашке зулуме Јастребову и Французима, Митар Поповић платио је главом. Убили су га Турци једног предвечерја недалеко од манастира. Устаници у Васојевићима и другим мјестима бунили су православни живаљ и у Плавској Жупи па су муслимани и Арбанаси палили манастир и уништили његов живопис.

Послије ослобађања ових крајева од турског зулума под вођством војводе Миљана Вукова манастир је обновљен. Дрвена кровна конструкција је замијењена каменим сводом у току балканских ратова 1912. и 1913. године, уласком црногорске војске у Плав и Гусиње. Послије извјесног времена, манастир је поново доживио паљење. Уништене су иконе, биљежи др. Марко Кнежевић. О томе и прота Милош Велимировић пише: "Гусињска нахија с погледом на Малесију". Указује на свирепост муслиманског и арнаутског живња према православљу и манастиру: "Судбина српске цркве у гусињско-плавској нахији била је страховита као и у другим српским крајевима. Турци су у првим годинама своје владавине уништили све средњевјековне српске споменике на овом подручју. Свуда је донијета пустош" (Гусињска нахија с погледом на Малесију "Годишњак Николе Ћупића"), књига 32, Београд. 1913. године. Велимировић даље биљежи да је на овом подручју било седам цркава, о чему казује и Дечанска хрисовуља, јер ту су дечански калуђери имали своју управу над овим посједима. У дечанским хрисовуљама помиње се низ топонима са овог подручја и шире, долином Лима.

Крајем XVIII и почетком XIX вијека, уз помоћ игумана Мојсија Зећевића свјетовног владара племена Васојевића, заједно са војводом Симом Кастратовићем, а касније са војводом Миљаном Вуковим Вешовићем, раде на ослобађању ових крајева од турско - шиптарске власти. Њихов утицај на простору Плавске Жупе је све већи. Народ се полако окупља око манастира. У томе им помаже Свети Петар Цетињски, а касније Петар II Петровић Његош и Пећка Патријаршија. Појава игумана Мојсија и на овом дијелу Васојевића, у вријеме највеће духовне кризе, била је од великог значаја. Практично за православни живаљ на овом простору ниче нова нада. Он заједно са калуђерима манастира Свете Тројице ради на ослобођењу од турског ропства. Његова мисија улијева је снагу и идеале напаћеном народу. Духовно огњиште манастира на изворима Лима се поново вратило. Пут обнове духа водио је од манастира Ђурђеви Ступови уз долину Лима, све до Проклетија. Но, то није било лако спровести, поготову у овом крају, због великог притиска турске власти. Година 1825. била је преломна за Васојевиће. Народ си припремао за оружани усранакпротив турских власти. Манастир Свете Тројице играо је значајну улогу у бодрењу и подизању националног морала православног народа у овом крају, а послије Мојсија Зечевића ову улогу је преузео је поп Редевић из Велике, вршио је духовну и хишћанску мисију, стварао отпор код становништва против турско-арбанашке власти у Плаву и његовој околини, због чега је манастир више пута паљен. Овдје се све више осјећало поред утицаја владика са Цетиња и духовна свјетлост Пећке патријаршије и Високих Дечана, што никако није одговарало Турцима, пишу прота Милош Велимировић и руски конзул Јастребов.

У Плавској Жупи било је од XII до XVI вијека више манастира и цркава. Овуда су пролазили царски друмови, каравани, преносили злато и сребро српских владара и велможа. На Грацу, баш код манастира, столовали су господари ових крајева, односно плавске Жупе. Велможе су даривали овај манастири његову братију сребром, златом, књигама, иконама и крстовима за потребе манастира. У овим крајевима, као уосталом, долином Лима, цвјетала је средњевјековна култура. Биле су преписивачке школе, манастири. Ширила се писменост и књижевност. Развијао се и цвјетао дух православља. Везе између манастира Свете Тројице, Пећке патријаршије, Високих Дечана, манастира Шудикове, Ђурђевих Ступова, Милешеве, морачким, пивским манастиром, као и са приморја, биле су јаке. Најездом Турака са Косова и Метохије сјај српског царства полако је тамнио, а са њима су и многе светиње манастирске нестајале. Одношена је из њих и сва драгоцјеност. Богатили су се безбожници, спаљивани су манастири и њихови конаци. Свештенике су убијали и одводили у ропство заједно са српским живљем. Тако је и Плавска Жупа пала под турску власт средином 15. вијека.

Касније су настале сеобе, када се око 1690. до 1738. године и кнез Бељаков одселио у сеобама Чарнојевића. Тада је Шакабенда пошао уз Ругову и дошао у Васојевиће, прешао Превију и низ Лим кренуо према Шекулару, успут свратио у манастир Шудикову код Берана, који је запаљен 1738. године и одвео многобројне житеље са собом.

Послије одласка кнеза Бељакова са Шакабендом манастири су до темеља разорили Турци и покорили Плавску Жупу, уништене су фреске, записи, манастирски конаци, свештеници побијени и растјерани. Тада је стигла и прва турска постаја од 200 војника и 50 коња и ту подигла своју кулу, биљеже путописци. Од тада Турци чине зулум преосталом српском становништву, а помажу им Клименти односно Арбанаси који упадају преко Проклетија. Православни живаљ заједно са монасима манастира Брезојевице су се супростављали колико су могли турском и арбанашком зулуму. Један путописац биљежи: "Био је љута гуја међу огњевима" (мисли се на манастир). О том прогонству, убијању и мучењу пише и Марија Болица који је, између осталог забиљежио, да на овом простору живи српско становништво које је веома богато, али "Већином разорено услед тога што га пљачкају и уцјењују сусједи планинци Клименти (1641) године. Тако је полако нестајао живот манастира Свете Тројице. Све се више у ове крајеве насељавало албанско становништво, а многи Срби, од зулума и терора турског, примили су ислам, тако да су светиње православља дуго биле замрле у овим крајевима.

Ови крајеви, као и Косово и Метохија, највише су страдали од турског зулума. Становништво је убијано и одвођено у ропство. Манастир Света Тројица на изворима Лима је до темеља разрушен као и друге светиње у овој жупи. Страдао је и манастир у селу Трепчи, гдје су били насељени Серби - Мартиновићи. Ту се налазила централна црква Светог Петра. Срушена је за вријеме Емир - паше заједно са осталим црквама у Васојевићима, односно у долино Лима. Тада је један француски путописац записао:

"На водама Лима осташе двије светиње, двије цркве: Ђурђеви Срупови код Берана и манастир Света Трјица код Плава".

Светосавска братија овог манастира као и других светиња Плавске Жупе као и сав српски народ трпио је невиђени зулум Турака који су заузимали српску земљу. Да је то тако говори и "Васојевички закон у 12. точака" у коме има и ово записано, да Брезојевичка црква цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима. На троуглу Злоречице (Чечево), Плав, Гусиње, писао је поп Драгољ ("Драгољев псалтир") први словенски споменик писан српском рецензијом. О попу Драгољу који има велики удио у чувању брезојевичког манастира, преписивању књига, оставили су податке Руси.

Један путописац је записао: "Данас је храм рушевина". па је затим, ко зна који пут, дизано и спашавано што се спасти могло; оправљено и додавано са много пожртвовања и готово ни мало знања, тако да је овај манастир страдао и од зла и добра који су га сналазили, да би у последњем рату, ово свето здање поново било спаљено.

Као и што се најчешће догађа са познатим мјестима и крајевима, у којима љепота предјела, извори и ријека, чине незаборавно богаство и доброту, као и када се ови крајеви први пут угледају нема ни трага од сјаја оног здања, само је налик на онај првобитног изгледа. Некадашња дворска задужбина Немањића живописана сувим златом, у које су долазили владари, српски велможи, у коме су писане и читане књиге био је сав сјај и богаство Ненањића. Данас дочекује посјетиоца без свега тога, без сјаја и раскоши. Стоји данас светиња на изворима Лима у другачијем облику. Манастир личи на цркву које се виђају по бољим, уређенијим селима, и какве су градили добри сеоски мајстори. Када се дође у зараван Брезојевица, види се сва судбина манастира. Пажљиво омалтерисани зидови на којима се једва назиру живописи. Међутим и такви зидови и ово свето здање у овој виситорској тишини, враћају нам сјај прошлости. Враћају оно што је некада било: сјај времена, откривају нам силину једног доба. Једно је знано: пуним сјајем горјеле су свијеће и данас поново горе.

На основу Плавске Жупе, која је припадала Дечанском метоху, што потврђује и повеља цара Душана из 1348. године, међу којима и село Улотина од којих је приходе добијао манастир Хиландар (С.Новаковић: "Законски споменици српских држава средњег вијека", страна 390 - 631). Заправо, највећи дио посједа са црквама и манастирима у Плавској Жупи припадао је Дечанима према повељи (хрисовуљи) из 1330. године. Земљишта, шуме, посједи Горњих Васојевића чија села и данас носе иста имена и називе као што су Велика, Улотина, Комарна, Трепча, Грнчарево, Врмоша, Град и Рибаре (данашњи Плав са околином), село, Трепча је данашње село Мартиновиће, све је то припадало Дечанском посједу. Овом манастиру су припадале и околне планине; Кошутица, Хрид (Богићевица), Проклетије... Све то говори колико је било пространство Плавске Жупе и колика је у њој била насеобина српског становништва. Манастиру Дечани припадала је 1330. године поред Плавске Жупе и Добра ријека (Злоречица), предјели од извора Лима и око Комова, с Коњусима и околним селима Добра жупа. На овом простору улога манастира из Брезојевице била је велика не само у времену цвјетања српске средњовјековне културе него и касније. Манастирска братија ширила је православну вјеру, преписивала књиге. Било је то доба просперитета, културе и напредка. Свијетљела је зубља православља на изворима Лима. Подаци казују да у то доба није било готово ни једногримског становника о чему говори да су се Словени у ове крајеве доселили почетком шестог вијека. Ранији записи као и у XIV вијеку говоре да на простору Плавске Жупе насеобину чине словенска племена, што је доказ да на овим простору тада живе велике скупине словенског, односно српског становништва. Развој ових крајева, не само у културном погледу, негои у економском, трговачком, био је велики. Плодоносно земљиште, богаство вода, клима и много тога омогућавало је бржи развој ових крајева, чинило да се развија црквенославјанска култура и писменост. Манастир Свете Тројице, свакако је у томе имао најзначајнију улогу. Али, нигдје као овдје није непријатељска рука рушила и уништавала. Богаство и сјај манастира и цркава у овом крају, и у њима иконе, живописи, књиге, све је уништено, опљачкано, нарочито у XVI, XVII и XVIII вијеку. Чудна је судбина ових храмова, а међу њима и манастира Брезојевице. Све је однешено, ништа од тога није враћено, све је чупано из ове древне старине, светог здања, да им се заувијек траг изгуби. Многе од тих књига стизале су, као и из других наших манастира, у разне крајеве туђих земаља. Највише у Турској, Аустрији, Њемачкој, Русији, Италији. Тамо су продаване за велики новац. Манастир данас није усамљен. Наиђе путник, добронамјерник, православац, помоли се, разгледа га. Долазе људи да виде, стручњаци да проучавају. Књига више нема, а оне су биле душа манастира заједно са фрескама.

Ови крајеви су били изложени похарама и паљењима. Тако су манастир 1862. године запалили шиптари. Тада је изгорио иконостас и многе друге драгоцјености, као и прибор за богослужење који је манастиру поклонио дечански архимандрит Ћирило Андрејевић.

Спаљиване су и књиге, све је уништено што је православно. О томе пише Драгиша Борчић у књизи "Плав и Гусиње", Београд 1926.

"Кад сам ушао у цркву Свете Тројице у Брезојевици, стару цркву, недалеко од Плава... данас видим, споља, четири зида, покривена обичном чамовом даском. Мисло сам да је обична кућа. А кад стари црквењак, који ову цркву служи већ тридесет година, отвори црним, велиим кључем тешка врата, изнутра запахну мирис угашених свијећа, влага, плесан, и нешто тужно, као да су ту дуго умрали људи, па ту мртви лежали дуго и предуго. Унутра је било мрачно. Само је било свијетло по црном патосу, падала је свјетлост кроз отворена врата. У угловима се није видјело. Када црквењак упали групу свијећа, на црном се зиду указаше беоњаче светаца. Ватра је пржила ове очи, ова лица. Са зидова на којима се нахватала чађ, када је црква горјела, чудно гледају човјека те очи с великим беоњачама. Као да су сви ти свеци везаних ногу и руку, живи горјели у варти, па су се у очају беоњаче у велике бијеле кругове претвориле.

Прилазим једном дрвеном сандуку и преврћем старе књиге. Ријетко која здрава. Двије по пола изгорјеле, кроз једну прошло тане арнаутске пушке. Једно парче жутог гвозденог крста, на коме се види урезана Христова рука. Парче епитрахиља, једна скут изблијеђеле одежде и хрпе догорјелих свијећа. Једва извукох једну здраву књигу, у тврдом кожном повезу. Штампана је за вријеме султана Сулејмана. Ко зна чија рука пише: "Ову пресвету књигу, названу пентокодтар, приложи Ђуле Самарџија, Бјелопољац, откупи је од безбожних агарјана у Гусињу, кад хараше Црну Гору, и приложи храму Брезојевици, на ријеци Лиму". Затим куне: "Ко узео ту књигу из цркве Брезојевице, немао среће". Додао је још "Љета 1790." Слова су скоро изблијеђела из књиге бије нешто тужно, као из мртвачког одијела. На другим страницама исте књиге пише неки љетопис. "Црква похарана би од безбожника агарјана 1862. године и откупише је еснафи абаџијски из Пећи и послаше је цркви Брезојевици крај Лима", биљежи, између осталог Боричић.

Манастир је имао библиотеку, која је послије дечанске, имала највише књига. Пљачкане су књиге од стране муслимана и шиптара из Плава и Гусиња, околине Пећи и Ђаковице. Опљачкане књиге су откупљиване за велики новац. На једној од многих опљачканих књига, откупљених и враћених манастиру пише:

"Ја зидар из Праћевца (Беране), звани Лука, чувени клесач камена, кога знаде сва долина Лима, зидах кућу једном Арнауту у Гусињу, и нађох код њега ову књигу из манастира Брезојевице. Тражих је, а он ми је нешће дати док му не сазидах кућу за ову књигу. И зидах читаво љето џабе и вратих кљигу светоме храму, и нека је проклет онај ко је буде узео из манастира. Ово записа да се зна, Лука, љета 1832. године". А стари црквењак оставио слово: "Ево, много, много пропатисмо"... "Таква је била судбина манастира Свете Тројице на изворишту Лима".

Виђење манастира Свете Тројице у Брезојевицама описује и прота Милош Велимировић у свом раду "На Комовима":

"На лијевој обали лимској од језера за пола сата далеко, до близу обале лимске, под шумовитом главицом брезојевичком, налази се стара црква брезојевичка припијена уз један крш који је сав од бијелог мрамора. Овај крш обрастао је шумом, те се само од цркве видјети може. Ова црква када је грађена, за њу није доношено камење с друге стране, већ је од тог крша сјечено и уидано што се и сад познаје, а он је код саме цркве с горње стране, то је једина црква у долини плавској и гусуњској. Не знам сигурно, али ми се чини да је ова црква, уколико памтим, задужбина старца Нестора посинка дечанске пустиње испоснице о коме се прича да је био баснословно дугог вијека, но факат је то: да је црква из доба времена владавине Немањића.

По мјесту ова црква личи више на манастир него на парохијску цркву. Она је сва живописана, но живопис је јако исчезао а и горјели су је Арнаути 1862. године,те нешто од времена а нешто од паљевине живопис једва се види. Но да је живопис био један од најљепших види се и сада. Од задужбина из доба Немањића у Плаву и Гусињу другијех споменика нијесам могао сазнати да их има здравијех, али црквишта има неколико.

Причали су ми да је иконостас ове цркве био стари и врло диван са старим дрворезима, но он је изгорио, те у то вријеме црква немаше иконостаса.

Црква ова имаше и послије паљевине сав прибор за сужбу као: свети путијер, дискос, дарке, иконе, књиге па и два окрута црквена одјејања, и све ово бијаше из Дечана послао цркви брезојевичкој архимандрит Х. Ћирил Андрејевић са братством, а од старине бијаху остале, неизгорјеле, свега три књиге, које су се случајно биле затекле код свештеника од којих бијаше један трипод.

Поп Радослв из Брезојевице и поп Шћепан из Велике оба Поповићи; први поријеклом Пипер, а други Шекуларац, служили су свету летурђију на Цвијети а ја сам држао страну са једним ђаконом из Метеха, Милутином, који је учио у Пећи и у Патријаршији, и спремаше се за свештеника. Обадва попа бијаху обчени у оно одејење из Дечана, а ја сам морао пјевати из триода - србуље, писане руком на кожи - старосрпскијем језиком, јер ту књигу нијесу тражили да замијене новом. Но при свем том што сам ја био манастирски ђак, дечански, а сада и богослов опет се бојао србуље.

Бијаше ми најсмјешније то: како се попови бојаху од мене, да им ја не бих у чему замјерио, а ја се опет бојах њих због србуље; бисмо сви задовољни тиме, што није било зазора ни примједбе ни с које стране.

Мени није изгледало чудно то: послије Биограда и оне биоградске церемоније овдје, како се попови облачаху у одијело црвено поврх силава, који не опасаше ни онда, када се облачише за службу, већ из њих само пиштоље извадише и оставише их иза врата које одмах по свршеној служби опет у силав зађегоше, те због тога, за вријеме службе, обадва попа изгледали су врло развијени људи што није у ствари, већ се то причињавало силав, преко којег су се били попови обукли за службу.

У цркви је било пуно народа да није могло више да стане; људи билаху сви под оружјем и осим дугијех пушака под свом спремом, а пушке дугачке бијаху оставили све под црквом. Неке прислонили уз онај крш, неке објешене под церовима, а неке сродници држаху; но и у томе бјеше неки распоред, свако је село знало своје мјесто, и гдје своје дугачке пушке оставља, ту и засједну послије цркве.

У цркву бијаху дошли Метешани, Ђуричани, Брезојевичани, Грнчарци, Досуђани, Новоселци и они Срби из Плава и Гусиња више Плавског језера под планином до Ковачеве ливаде, друго Новшиће, за једну четврт сата ниже цркве, преко Лима на десној обали његовој, и треће, Вусање више Гусиња.

Новшиће је на самој граници црногорској, која ту преко Лима прелази и иде уз вијенац планински до Чакора, довде је сад гусињска нахија, а одавде настаје васојевичка са својим срезом Полимљем.

Плав и Гусиње са својом околином чине свега двије православне парохије отприлике 4 - 5 стотина парохијских домова. На сабору, пред црквом, никад не би могао по одијелу познати попа. Семо разлика бијаше брада. Но поп Радослав ни ње немаше до врло мало, али ипак, знало се који су попови и од њих цио сабор благослов тражаше, а од мене баш нико, иако сам се ја по одијелу разликовао. Попови су обишли све групе народа и свуда су били дочекани на ноге и почашћени од стране парохија врло пристојно, и они свакој групи препоручише ред и мир и пажљивост да се не би од куда свађе догодило.

Могу напоменути и то: ја сам био дошао у госте попу Радосаву у Брезојевицама, па како смо морали отићи увче цркви и тамо коначити, из доста узрока: да не би сјутра читав сат путовали по мраку, ми код цркве затекосмо већ неколико породица, које бијаху прије нас дошле. То бијаху већином оне породице које су имале по неког болесника за које се поп Радосав распитиваше, како и од кад ко болује. Ту су у црквеној кући сви коначили и здрави и болесни.

Између болесника бијаше један момак, о коме рекоше, да се разболио онда, када је неким случајем прошао преко туског гробља око поноћи, па затијем упиташе попа: има ли те молитве или да иду у Дечане? А поп и ја, као да смо се договорили, одговорисмо у један глас да има. Том приликом рече поп да је свако гробље некрштено нечисто и препоручује свијема да никад по ноћи кроз таква гробља не иду сами.

Послије дивног весеља, сјутрадан, које је попраћено пуцњавом из пушака - пиштоља, гађаху у нишан из дугијех пушака, игре, пјесме, части и братимљења на крст и на књигу, сабор се разиђе по подне око три сата, те и ја пођох..."

Подаци о овој средњовјековној српској грађевини могу се наћи код многих истраживача, али је мало података који расветљавају улогу манастира на овом простору до краја. Истраживања свакако нијесу обављена, нема цјеловитих закључака о градњи и постанку манастира, и његовој лози на овом простору. Поуздано се зна да је његов утицај на простору Плавске Жупе био велики, и данас има ту улогу. Налази се у близини границе према Албанији, злогласне Ругове, гдје је прилив православног живља велики те стога мало имамо писаних докумената о овом манастиру. Он је данас у новом руху. Обновљен, урађен је и манастирски конак. Народ ових крајева и шире, окупља се за вријеме вјерских празника.

О манастиру Свете Тројице пише и Татјана Пејовић у књизи "Манастири на тлу Црне Горе", Републички завод за заштиту споменика културе", Цетиње, 1995. година.

"У близини села Безојевице, код Плава, на лијевој обали Лима подигнута је црква Свете Тројице. Данас је то патохијски гробљански храм, у прошлости је био манастир. Народно предање оснивање Брезојевице веже за средњи вијек. Година живописања цркве. 1567, је истовремено нјстарији податак о њој. Брезојевички манастир је био активан до 1850. године када су га монаси напустили пред турском најездом. Брезојевица је у прошлости више пута страдала, 1862. и 1912. је горјела. Непосредно послије II свјетског рата била је и насилно рушена.

Црква Свете Тројице налази се на благој падини, заштићена са сјеверне стране окомитим стијенама. Са сјевера храм је укопан у терен, тако да је са те стране подужи зид мале висине. Нагиб падине се дјелимично региструје на западној и источној фасади. Храм има једнобродну основу са припратом и пространом апсидом. Како нема звоника ни куполе ствара утисак помало тешке и гломазне грађевине. Црква је дугачка 17,5 , а шиока 8,5 метара. Архитектонског украса нема, једино је западна фасада изнад врата оживљена са три плитке лучне нише. На јужном зиду налазе се још једна врата, лучког завршетка, као и три, такође, лучна прозора. Идентичан прозор је и на апсиди. На јужном дијелу апсиде, на различитим висинама постављена су три прозора - пушкарнице, који су зазидани. Градиво је грубо притесан камен, различите боје и величине. Црква је била првобитно споља малтерисана. Оквири свих отвора изведени су од сиге.

У унутрашљости припрата наос су раздвојени вратима. Свод је полуобличасти. На подужим зидовима, између изразитих филастера, формирају се прислоњени лукови. Под је од каменох плоча. Амвон је у виду петолисне розете. Црква Свете Тројице је живописана. Данас, послије бројних разарања и пожара, сачуван је само мали дио декорације и то смо на зидовима, док су фреске на своду пропале. Живопис је урађен у два маха 1566. и 1567. године, за вријеме игумана Нестора, чему свједоче сачувани записи. Познати су и ктитори - кнез Вукман Стефанов и Живко Белеков као и неки Мартин са породицом. На свим зидовима била је исликана висока сокла са вегетабилном орнаментиком. Од композиција, у припрати, сачуван је фрагмент Страшног суда. Највише фресака остало је на западном зиду наоса, гдје су, изнада стојећих фигура сцене Рођења Богородице и смрт Богородице и Христос пред Аном и Кајафом. У ниши, изнад врата, која воде из пропрате у наос, налази се композиција Гостољубве Аврамово, Свете Тројице, храмовне славе Брезојевице. И поред великих оштећења, може се закључити да је фреске радила група плодних мајстора који ће, касније, исликати обновљену Морачу, цркву Светог Ђорђа у Подгорици и Ком Црнојевића. Њихов умјетнички домет је скроман. Карактерише их стереотипни сртеж, са крупним физиономијама и поједностављен колорит.

Са источне стране храма налазили су се остаци манастирских конака, на којима је подигнута зграда познате Брезојевичке школе. У западном дијелу порте, разазнају се стара гробна обиљежја, утонула у земљу. Остали дио терена, према Лиму, заузима активно сеоско гробље. Послије земљотреса, црква и остаци живописа си санирани а зграда школе изнова саграђена".

РАТКО ДЕЛЕТИЋ (1945 - 2007) рођен је у Грачаници