VELIKA - Душко Гојковић

Умјетници из Велике: ДУШКО ГОЈКОВИЋ

Душко Гојковић је рођен 14. октобра 1931. године у Јајцу. Од 1948. до 1953. студирао је на Музичкој академији у Београду.

Као младић свирао је у неколико џез и дикси бендова. Са осамнаест година придружио се Биг Бенду Радио Београда. Након пет година напустио је бенд, израставши у карактеристичног солисту и одличног биг бенд свирача.

Гојковић потом одлази у Немачку где брзо постаје саставни део џез сцене у успону. Прву плочу снимио је 1956. године , као члан "All Stars" бенда из Франкфурта. Након кратког задржавања у Минхенском Биг бенду Макса Грегера, Душко проводи четири и по године у водећем европском џез оркестру Курта Еделхагена. Као соло трубач биг бенда Душко је наступао са именима попут Стана Гетза и Чета Бејкер.

Добио је понуду 1958. године да свира у "Newport International Youth Bandu" на џез фестивалу у Њупорту . Остали чланови бенда били су Алберт Мангелсдорф, Рони Рос, Џорџ Грунц и Габор Шабо. Након наступа у Њупорту, Душкова труба постала је веома популарна широм Европе .

На "Berklee School of Music" 1961. године понуђена му је стипендија за студије компоновања у Бостону , код Херба Помероја. Радујући се могућности да пише властите аранжмане за своју велику љубав, биг бенд, Душко се темељно концентрисао на студије , одбијајући успут понуде Коунта Басиеа, Стана Кентона и Бена ГУдмена да се придружи њиховим бендовима. На Баркли - у снимао је са "Berklee School Quintetom", оркестром и својим колегама Гарием Бартоном, Мајком Гибсом , Садом Ватанабеом , Стивом Маркусом , Мајком Ноком и Дејвом Јангом .

Након студија добио је позив да се прикључи бенду Мајнарда Фергусона са којим је наступао до распада бенда 1964. Каријеру наставља у "Kenny Clarke-Francy Boland big bendu". У Минхену је 1968. основао свој биг бенд који је наступао до 1976.

Током своје каријере Душко Гојковић је наступао са великанима као што су Мајлс Дејвис , Дизи Гилеспи , Гери Мулиган , Сони Ролинс , Дјук Џордан, Слјд Хемптон .

Душко Гојковић је једини џез музичар из наше земље чији је опус у другој половини XX века забележила свака релевантна џез енциклопедија у свету . Заправо он је једини џез музичар тог формата из целог региона. Овај истински великан са наших простора пристутан је на преко 160 албума издатих широм планете, од којих је значајан део његова оригинална музика .

ОЧЕВУ СМРТ НИСАМ ОПРОСТИО КОМУНИСТИМА

Интерввију - БЛИЦ НЕДЕЉЕ -30. октобар 2011. г.

"Стиже мајстор", одзвањало ми је у глави кад ми је газда у Минхену рекао да ћу свирати са Мајлсом Дејвисом. Он је за мене био идеал џез музичара у том моменту, а за пола сата требало је да делим солаже са њим. После свирке смо сели за сто и он ме је питао кад долазим у Њујорк. Мислим се: "Ја, Балканези из Београда да долазим? Ко мене зна у Њујорку? " Дао ми је свој број телефона и рекао да му се јавим. Био сам сигуран да ће ме заборавити. Какав трубач из Минхена, какви бакрачи. Преварио сам се. Мајлс ми је много помогао у Америци, почиње исповест за "Блиц недеље" Душко Гојковић.

СУСРЕТ СА ЕЛВИСОМ

Рокенрол сам увек посматрао и слушао са огромном дозом равнодушности. Сви су гледали филм "Rock around the clock". Из знатижеље сам се нашао на концерту Билија Хејлија, чији се албум звао исто као филм. Мувао сам се иза бине и срео момка у униформи. Питао сам га да ли му се свиђа рокенрола, он ми је потврдно климнуо главом и уз осмех поручио: "Па и ја сам певач" . Касније сам сазнао да сам разговарао са Елвисом Прислијем који је у то доба био у Немачкој на одслужењу војног рока. Рокенрол је за мене био превише комерцијална варијанта. Отишао бих на неки концерт из чисте радозналости. Био сам уверен да ти гласни концерти не могу да угрозе џез. Џезери имају своје барове и подруме и немају ништа заједничко са рокенролом.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА

Мој отац Вуксан Гојковић одрастао је у једном малом селу у црногорским брдима. Желео је да постане наставник, али је све његове снове грубо прекинуло избијање Првог светског рата. Вуксан је постао војвода српско - црногорских четника. Храбро је јуришао на Аустријанце па је од краља заслужио именовање у окружног начелника. Био је убеђени монархиста. Имао је задатак да у Босни и Херцеговини и на Косову смирује национална трвења у ондашњој Краљевини Југославији. Заједно са мојом мајком Кристином изродио је четворо деце. Мене, моју браћу Милоша и Владислава и нашу сестру Јованку. Гојковићи су се сасвим случајно због Вуксан службе затекли у Јајцу где ме је Кристина родила. Када сам напунио десет месеци опет смо се селили, а Јајце сам поново видео тек после тридесет година када ме је пут изнова одвео у Босну. Било је то време благостања за моју породицу јер смо сви били на окупу. Историјске околности нам нису дозволиле да уживамо у породичној хармонији.

КРВАВА НОЋ У ПЕЋИ

Прво место у којем су се Гојковићи дуже задржали била је Пећ на Косову. Ту нас је затекло избијање Другог светског рата. Једне ноћи пробудила ме је цика и плач жена у комшилуку. Албански фашисти су масакрирали људе около и мој отац Вуксан ме је буквално изнео кроз прозор. Имао сам девет година када сам гледао ужас око себе. Све што су моји родитељи Вуксан и Кристина стекли остало је у тој кући у Пећи. Успели смо да извучемо животе из те крваве ноћи. Кренули смо према Црној Гори и по вејавици и цичи зими стигли смо у село Велика где је мој отац имао пуно рођака. После неколико месеци, нисмо били више на окупу. Вуксан је са мојом браћом Мишом и Владом био у брдима. У четничким јединицама су се борили против Немаца и Италијана, а мене је судбина одвела са мајком и сестром у концентрациони логор у Бару на јадранској обали који држали Италијани. Тамо сам једва преживео дифтерију. Италијани су нас намерно изгладњавали годину дана да би побили што више цивила. Крај рата смо дочекали у Подгорици, за разлику од моје браћа и оца.

СТРЕЉАЊЕ ОЦА

Миша ми је касније причао како су партизани стрељали нашег оца. Миша и Влада су се заједно са Вуксаном у априлу 1945. године нашли у збегу од три стотине хиљада људи који се кретао према граници са Аустријом у нади да ће налетети на Енглезе. Читаве породице из Србије и Црне Горе су се нашле у том збегу. Ни под каквим условима нису хтели да падну у руке комунистима. Колона људи била је дугачка око осамдесет километара. На граници са Аустријом су их сачекали Енглези и казали им да је за њих рат завршен, али Влада им није поверовао, већ је наговарао Вуксана и Мишу да крену даље према градићу Филах. Отац му је рекао да не може да да остави на цедилу хиљаде људи и Влада је побегао сам. Преко Италије је стигао чак у Аустралију и тамо умро 1994. године. До краја његовог живота смо се само повремено чули телефоном. Енглези су партизанима предали тај избеглички логор и у наредних неколико недеља партизани су стрељали скоро све који су затекли у том збегу. Стрељали су и Вуксана, а мој брат Миша им је умакао трчећи два дана кроз беспутне пределе све до Београда где је касније постао новинар. Никада комунистима нисам опростио што су ми осакатили породицу.

ГЛАС АМЕРИКЕ

Музика ме је први пут узела под своје када је италијански ратни заробљеник, Сицилијанац из Катаније свирао гитару у теткиној кући у Јагодини где смо се склонили од страхота у лето 1944. године. Заљубио се у моју сестру Јованку и стално јој је певао чежњиве канцоне. Био је пекар и моја мајка није желела да јој одведе ћерку на Сицилију па је он стално продужавао свој боравак у Јагодини. Његова гитара била је први инструмент који сам ухватио у руке. Показао ми је неколико хватова и поред њега сам пристојно научио италијански језик. У јесен 1946. године преселили смо се у Београд. Постао сам гимназијалац, али никако нисам могао да се прилагодим укусима напредне омладине у послератном комунистичком заносу. Начуо сам да постоје места у Београду где се преко радио - апарата марке "уради сам" , који су млади техничари сами склепали, слуша "Глас Америке" . Стављали смо душеке на прозоре подрума да нас комесари не би чули док су ишли улицом. Диск - џокеј Вилсон Коновер нас је водио кроз музику Нета Кинга Кола, Чарлија Паркера, Дјука Елингтона. Касније смо их слушали на "Вечерима слушања плоча" које су Американци тајно организовали по Београду.

ПРВИ ИСТРУМЕНТ

Сада ми је осамдесет година, али тачно могу да се сетим момента када сам чуо Рој Елдриџ и Луја Армстронга. Труба је постала моја опсесија. Желео сам да овладам тим инструментом баш као њих двојица. Дуго сам узалудно покушавао да набавим трубу, али сам би школарац без пара. У излогу комисиона код Вуковог споменика видео сам стари прашњави белгијски корнет. Помислио сам да памти још Наполеонова времена. Мој друг Виктор Клебански позајмио ми је тад пет стотина динара и запутио сам се у комисион да купим свој инструмент из снова. Он ме је упитао да ли желим да пробам корнет пре него што га купим. Кратко сам му казао: "Биће добар, па ја уопште не умем да свирам." Однео сам га кући замотаног у новинску хартију. На пријемном испиту у Музичкој школи "Станковић" отпевао сам неку руску песму уз клавир и напоменуо им да желим да учим да свирам трубу јер имам тај иструмент кући и да у школском оркестру свирам џез. Директор школе је сумњичаво вртео главом због тог џеза, али су ме ипак примили и коначно сам почео да свирам трубу. Моје импровизације на труби ниједан комесар није могао да контролише. Џез је слобода.

НИКАД ПОТКАЗИВАЧ

Под сталном претњом политичке одмазде организовао сам са другарима свирке. Партијским друговима је прекипело када смо свирали у америчкој амбасади. Већ следећег јутра смо се нашли у рејонској полицијској станици где је за сваког од нас био одређен по један иследник Удбе. Неки тип са фасциклом ме је питао где станујем и ко је слушао наш бенд у амбасади. Рекао сам му да сам само видео амбасадора са женом јер држим затворене очи док свирам. Одмах ми казао да зна све о мојој четничкој фамилији. Да ми је отац стрељан а брат у Аустралији и да ће поцепати мој захтев за одлазак у Минхен на концерте Курта Еделхагена ако не будем потказивали. Срце ме је заболело, али нисам хтео да попустим тим типовима који су ми вређали породицу . Одмахнуо сам главом и казао: "Па добро, не морам да идем у Минхен", и онда су ме пустили да идем кући.

КОРУМПИРАНИ ЦАРИНИК

У лето 1954. године добио сам ангажман у неком студентском бенду у Опатији за фини хонорар, плус бесплатна храна и смештај. Коначно мало слатких страница живота. У Опатији сам чекао позивно писмо од Карла Болендер који је свирао концерт у Београду, а после са мном сјајан џем сешн у једном од клубова. У августу је стигло писмо па затим и виза и први пут у животу кренуо сам у бели свет. Цупкао сам од среће на железничкој станици чекајући воз за Минхен. У Немачкој сам себи потврдио да не свирам лошије од цењених европских џез музичара и рачунао сам да могу да се вратим чим завршим музичку школу у Београду. Међутим, тако није мислио лењи службеник пасошког одељења којем сам морао да обећам да ћу из иностранства послати пакет са најлон чарапама и кафом за његову жену у замену за аустријску визу. Када сам други пут имао визирани пасош у рукама, знао сам да се нећу скоро враћати у Београд. Понео сам пар неопходних ситница и седам долара у труби. Није ми било свеједно када сам прелазио границу код Марибора, али цариници су моју торбу са трубом једноставно превидели. Могао сам скупо да платим тих неколико новчаница у иструменту. Све се добро завршило и коначно сам се нашао у свету у којем могу да учим и напредујем.

ТРАЧ РУБРИКА

Због љубавне везе са познатом глумицом Елмом Карловом доспео сам 1961. године у најпознатију немачку трач рублику. У магазину "Браво" уз моју слику писало је: "Млади и вредни човек носи се плановима за женидбу. Његову изабраницу познају сви љубитељи филма. То је глумица Елма Карлова." Елма је била моја вереница и друга велика љубав у животу после Маргарете Мит која је из Београда отишла у Грац. Нисам оженио филмску звезду због хиљаду разлога. Она је желела филмску каријеру, а ја да по сваку цену останем у џезу. Били смо обоје стално на путу, а из такве збрке брак не бива.

Момчило Гојковић - Лешов, 05. децембар 2012., Београд, Србија,

ДАВНО ЈЕ ТО БИЛО!

Априлске дане1941. године, памтим као да су јуче били. Тада мој стриц Радомир, дође у Папраћане у униформи наредника "ЈВ" и своју и братску "мушку ђец", одвоји од сестара и мајки и и одведе, код рођака у Велику, да би их сачувао од Арнаута. На том путу заноћисмо у Вуксанову кулу на "Дугачком гробљ" у Пећи. Тада сам спрви пут видио Душка, његову браћи, мајку и сестру. Пожелио сам да и ја, као Душко, имам градско одијело и ципеле, о чему сам дуго - дуго маштао. Кришом сам завиривао у собу на чијем је зиду висила пушка и гусле, у којој је стриц разговарао са Душковим оцем. И дан - данас видим његову лијепо његовану браду. Личио ми је на свеца са фрески, које сам виђао у манастиру Високи Дечани.Вукасн је био радо виђен гост код свих Величана, а нарочито код рођакам, међу којима је био мој стриц Радомир и отац Александар - Лешо.