Одомак из књиге:
ЦРНА ГОРА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

 
 
Др НОВАК РАЖНАТОВИЋ

 

 

БОЈ НА МУРИНИ

 

Ситуација на фронту између Андријевице и Плава најбоље упућује на јаловост тих посљедњих дипломатисања. Крајем децембра 1879. дошло је до интезивне концетрације Албанаца у Плаву и Гусињу. Турске власти су им пружиле обилату помоћ у оружју и муницији.(1) Марко Миљанов је добио обавјештења да је 25. и 26. децембра пошао из Плава и Гусиња караван преко 2.000 коња да донесе „таин“ из Пећи. Низами Мухтар-паше демобилисани ad hoc упућени су та ратни материјал у Митровицу и Приштину. Једном речју, каже војвода Марко, Турска подупире „арбанашку ствар изнајбоље“. Хришћани из Плава и Гусиња стално јављају о зжурбаном раду Албанаца, Мухтар-паша их снабдијева опужјем, муницијом и храном. Међу Албанцима се говори: Црна Гора је отров Европе, Мухтар-паша је послат да буде отров те отрови“.(2) Учестала су објашњења о новим караванима оружја и муниције из Пећи и Ђаковице за Плав и Гусиње. За прва три дана нове године, 1880, „дошло је 6.000 војника“, а слиједећих дана очекује се „још толико“. Обавјештење је да се напад на Црногорце спрема за други дан Божића.(3)

Војвода Мишо Врбица благовремено је закључио да се заправо Турци преко Албанаца као своје продужене руке спремају да нанесу Црногорцима један Војно-политички и морални удар „заљаштицу“. Држи да припремају напад са најмање 10.000 Албанаца инизама. Зато препоручује Божу да процијени може ли их дошекати и одбити на истуреним положајима и евентуално их разбити у прозивнападу, или мора ограничити на еластичну одбрану. У сваком случају, савјетује војвода Машо, ваља се утврдити и укопати.(4) Књаз Никола је одредио највећу опрезност и најстожију приправност; нека истуре на скривеним мјестимаобјавнице које ће јавити „сваки њихов излазак, покрет и долазак“.(5)

Познавјући добро ситуацију, војвода Божо одбија као пуку илузију да би снаге којима располаже могле разбити толико бројније непријатељске снаге и прећи у противнапад. Утврћивати, особито укопавати, не може се, јер земља је дубоко смрзла. Позвати у помоћ бригаду Ђура Петровића из Брскута (2.450 војника) и два бтаљона бригаде војводе Лазара Сочице (1.000 војника) једва да би било могуће, и то само у моменту када се Албанци покрену у напад; јер сад, у зимском времену, ужасан је проблем смјештаја чак и војске која је ту. Иначе, јављао је војвода Божо, припреме за дочек напад добрим дијелом су обављене, евакуисно је становништво из зоне могућих борбених дејстава, размислио је о маневрисању у случају да непријатељ буде много надмоћнији и о „најподеснијим позицијама које ваља заузети да се он дочека и сломи“.(6) Други пут војвода Божо је говорио о организацији подесних положаја, избјегаваће сваки сукоб, а ако се то не могне - постараће се да то буде у што повољнијим условима за Црногорце. „Најжалосније је то што доба године не даје да сакупимо војску па са њима да распазаримо“.(7) Истовремено је војвода Божо опоменуо војводу Марка Миљанова на велику предострожност, јер „сада нама није до ратне славе него прије свега до тога да непријатељу не дозволимо да се охрабри постижући евентуални успјех у боју против нас“.(8)

О концетрацији огромног наоружаног људства и материјала у Гусињу и Плаву, црногорска влада је алармирала дипломатију у Цариграду. Усљед поновљених заузимања влада великих сила и обећања Порте - „ми смо одустали од одлучне акције“. Црногорска влада даље тврди да непосредно предстоји оружани сукоб на фронту испред Плава, констатујући да су то провокације турске власти и Мухтар паше.(9) Упознавајући дипломатију са веома узнемирујућим развојем ситуације у Сјеверној Албанији, отправник послова Вуковић је пренио да се у Плаву и Гусињуконцентрише турско-албанска војска од 15-16 хиљада људи. Савас-паша и велики везир оспоравали су наводе Вуковића, тврдећи да тамо сада има „свега 9.000 Албанаца“.(10) Отоме „свега“ јављено је на други дан Божића 1880, а сјутрадан ће се догодити онај очекивани бој између Црногораца и Албанаца.

Као, тако рећи, сигнал за предстојећи бој код Плава и Гусиња, предходно се јавила, већ по неком обичају, не толико опасна пријетња са сјевера, од Бијелог Поља и Мојковца. Долазили су гласови онамјери муслимана да отуда нападну снагом од 500 - 600, те до 1.500 војника. Обавјештења преко „ухода“, као и доставе бјелопољских Срба, потврђивале су, додуше, да ће неколико стотина „Турака“ заиста упасти у Поља Колашинска, али само ради тога да би се „оправдали Турцима у Гусињу“ за дато обећање да ће им притећи у помоћ.(11) За сваки случај упућено је нешто муниције у Колашин. Још раније је било говора о томе да се из Колашина упути један батаљон (горњоморачки) за појачање у Андријевицу. И поред извјесне пријетње од Мојковца, војвода Лазар ипак одлучује да 6. јануара 1880. тај батаљон упути за Андријевицу, мада, каже, остају са преполовљеним снагама у Колашину.(12)

Ипак, ноћу 6/7. јануара 1880. наколико десетина „Турака“ упало је у Поља Колашинска. Сјутрадан је упало још око 500 „Колашинаца“(исељеника из Колашина) на челу са Фејзом Каљићем и око 200 Бјелопољаца са хоџом Гушмиром. Није, међутим, дошло до боја са Црногорцима; „Турци“ су убили „једног Срба“ мјештанина и сјутрадан су вратили натраг.(13)

Очекујући напад од Плава, црногорска влада је већ размишњала како да повуче добр дио војске са линије пред Андријевицом. Књаз Никола је питао колике би снаге биле довољне да тамо остану ради обезбеђења демаркационе линије.(14) Војвода Божо је одговори да ће Албанци „готово сигурно напасти сјутра“. То јест 8. јануара 1880. Ако се евентуално сутрадан прође без боја, предлаже да се он први врати, а да неколико дана остане сами војвода Марко Миљанов. Одмах би отпустили кућама четири батаљона, а осталу војску да измакну према Сућеској и Превији.(15)

Ноћу 7/8. јануара 1880. године Албанци, и по свој прилици са њима велики број низама у албанској ношњи,(16) напали су снагом око 8.000 војника црногорске предстраже на линији Велика - Ржаница - Пепићи. Истурене црногорске снаге повукле су се уз пушкарање. Села Велику, Ржаницу и Пепиће Албанци и Турци су запалили. Сјутрадан 8. јануара Црногорци су заузели нове положаје испред Мурине. Али и овамо Албанци извршише напад истога дана. Изваредним пожртвовањем дошекао их је љеворечки батаљон под командом Тодора Миљанова. Одбивши напад, Тодор се дао у гоњење непријатеља све до иза Пепића и Ржанице. Иако је љеворечки батаљон „учинио велику касапницу“, војвода Божо је ту ситуацију благовремено оцијенио - да на другој страни командује неки „велики вјештак“. И када су на Тодора Миљанова напале велике свјеже снаге, он се мудро и уредно повукао. Марко Миљанов је благовремено упутио у помоћ на крилима два батаљона (један васојевићки и пјешивачки). Албански противнапад смјеста је сузбијен. На десној страни Лима, или на лијевом крилу црногорског фронта, била су четири црногорска батаљона. Они су водили лакши одбрамбени бој, и војвода Божо је јавио сјутрадан да од батаљона кучког, доњоморачког, озринићког и дробњачког није погинуо нико, „а посјекли су гдје гдје по главу“. Ипак, у другој депеши јавио је да ту није било „много погибије“.(17)

Углавном, Албанци су одлучно сузбијени и свака страна је остала на ранијим положајима. С обзиром на свој искључиво одбрамбени циљ, војвода Божо је био сасвим задовољан исходом боја на Мурини. За случај новог боја, војвода Божо каже да ће се војска тући док се наређује, „али уопште поред свега шта ће ко рећи људи су сада некао охлађени“.(18) О губицима на обје стране готово документовано дјелује што војвода Гавро Вуковић на основу једног „приватног“ писма утврђује: Црногораца је погинуло 37, а рањено 75, док је „турских глава посјечено 300“. Љеворечани Тодора Миљанова нарочито су се истакли, што се већ видјело, и сами су посјеки 150 глава. Али и мјесни Шекуларци и Величани „јуначки су се клали да се је свак зачудио“(19) Апстрахујући општи политички неуспјех, Црногорци су, изгледа, добро осветили војни пораз на Новшићима. Карактеристично је у томе смислу обавјештење које је прибавио Марко Миљанов: Албанци се једнако хвале што су „уздржали“ Плав и Гусиње, „а што се боја тиче које су чињели с нама њима се ни најмање не фале“.(20)

Аустроугарски посланик на Цетињу барон Темел вратио се послије двомјесечног одсуства на сам дан боја на Мурини. Након двије недјеље проучавања ситуације, могао је констатовати да су и на Цетињу већ увидјели да су потцијенили тешкоће.Темел се такође увјерио да је Порта, укључујући Мухтар-пашу, пружила непосредну моралну и материјалну помоћ Албанцима. Што се тиче бојева, категоричан је да су Албанци оба пута били нападачи. Као војник, пуковник Темел чврсто држи да се Црногорци не би усудили да нападају на једном њима туђем терену, против бројно надмоћнијег и фанатичног непријатеља, ослоњеног на много повољније положаје, и врх свега, у зимско доба. Захваљујући тим околностима, као и о томе да им је Мухтир-паша дао једну брдску батерију, Темел налази да је у укупном ефекту оба боја превага, ипак на страни Албанаца, иако су Црногорци, како каже, познатији и „изврснији“ (ausgezeichneter) ратници од Албанаца. Неуспјех Црногораца да питање ријеше војним путем даје јак подстицај Албанској лиги. Она је до сада углавном била појам и претекст (Begriff und Pratekst), а сада, охрабрена, добиће облик и живот. Темел, као и његов енглески колега Грин, изражавају бојазан да суторитет Порте не буде из темеља уздрман од растућег албанског шовинизма и да компликације не поприме опасне размјере.(21)

Можда баш овје треба надовезати да је, као за иронију, на сами дан боја на Мурини познати захтјев црногорске владе да Порта хитно позове натраг све своје поданике који су из других мјеста пошли у помоћ плаву и Гусињу - барон Хајмерле оцијенио као потпуно легитиман и затражио од Порте да у складу са тим поступи.(22) Знао је, изгледа, Темел када треба да се врати на Цетиње. И Хајмерле је знао да је признање легитимне основаности једног предлога који је црногорска влада толико пута износила, а његова влада све до сада стално игнорисала, већ потпуно изгубило сваки смисао и сврху. У ствари, Беч се и на овај начин наругао легитимним захтјевима Црне Горе.

Није се одмах послије боја на Мурини могло приступити отпуштању војске кућама, пошто се ни Албанци још нијесу „почели размицати“. Постојала је бојазан „да нам још једном не ударе“. Ипак су предузете неке мјере да би кроз недјељу дана отпустили четири батаљона, односно „пола војске“. На свој захтјев војвода Божо је 11. јануара напустио Андријевицу, остављајући сву команду војводи Марку Миљанову.(23) Војвода Божо се вратио на Цетиње „тужан и задовољан“.(24) Од противне стране долазиле су вијести о, на примјер, јакој пропаганди међу Беранцима, Бихорцима и Рожајцима: да ко је „Турчин и турске вјере иде у Гусиње“, јер да до 15. јануаратреба напасти Црногорце у Горњем Полимљу. У Плаву и Гусињу „говори се међу Турцима“ да ће још једном напасти 10-13. јануара и да ће се онда разићи. О Србима у Плаву и Гусињу каже се да им се не чини „претешки зулум“, једино да су њихове трговине и кафане опљачкане и били су тјерани да гоне ратни материјал и храну за „Турке“.(25)

Али, 13. јануара 1880. војвода Марко је могао јављати да се Албанци у великом броју разилазе из Плава и Гусиња. Његова војска, каже, има доста „хране и џебане“, весела је и харна за борбу, само што смета велика студ.(26) Војвода Божо је напоменуо војводи Марку да је било доста крвопролића, нека се строго држи дефанзиве, а није вјероватно да ће Албанци поново напасти.(27) Албанци су, међутим једнако одлазили и за који дан треба да их остане у Гусињу само 2.000. Завладала је страшна студ, „и јуче је шест Албанаца умрло од зиме“.(28) Најзад је вијест стигла из Плава да је тамо на дан 17. јануар 1880. остало врло мало „јабане“(извањаца).(29)

Обје стране једва су дочекале да оду из таквог мраза. Најприје је црногорска команда отпустила кућама батаљон из Колашина,(30) и истовремено и бригаду Ђура Петровића из Братоножића. Приликом отпуштања из Андијевице сваки војник добијао је сљедовање хране за пут. На дан 15. јануар издато је 3.000 таквих сљедовања. Главни интендант Јеврем Бакић рапортирао је 24. јануара да му је на сљедовању остало само 840 војника, укључујући и рањенике.(31) Према томе, завршила се црногорско - турскоалбанска војна кампања око Плава и Гусиња. Црногорска влада није војним путем постигла циљ. Но, наше је увјерење да је овим путем учињено толико да циљ, ипак, не измакне сасвим, да се за њега још може борити. Да црногорска није предузела такве мјере, ствар би се на дипломатском пољу још више умртвија, можда и коначно отпал као један неријешени локални гранични спор са још тежим импликацијама и посљедицама за црногорско - турске, односно црногорско - албанске односе.

Војни расплет имао је свој дипломатски пандан. У Цариграду Турци су настојали приказати да су Црногорци и овог пута били нападачи и да су потучени.(32) Тврдили су да су у боју на Мурини учествовали сами Гусињани и Плављани; придружило им се само нешто добровољаца, наводно понесенх мржњом према Црногорцима, и нешто бјегунаца и гладних бескућника жељних да се наједу.(33) Међутим, сада је и Хајмерле могао демантовати тврдњеТурака. Са жаљњем је примијетио Савас-паши да је улазак наоружаних Албанаца, муниције и намирница у гусињски округ било извршено у дослуху са турким властима.(34) Савас-паша се само „ограђивао“ од те оптужбе, инсистирајући на томе да се ради о једном безначајном сукобу на граници. Сада, пак, Савас-паша више није онако „тврдо“ обећавао, већ само да се „нада“ у скору предају Плава и Гусиња Црној Гори.(35)

Меморандум црногорске владе европским силама датиран 26. децембра 1879. који смо напријед интепретирали, расправљан је у Цариграду баш ових дана војног расплета код Плава и Гусиња, Представници сила, посебно француски амбасадор Фурније, као јаку залогу црногорске владе нашли су то што је конфисковала добра муслиманских емиграната из новодобијених крајева Црне Горе.(36) Порта је за насталу ситуацију комплетно окривила црногорску владу. Правдала се да је у циљу предаје Плава и Гусиња изаслала Мухтар-пашу, упућивала прокламацијенароду, одвраћала Албанце од отпора. Црногорски меморандум, према Порти, тендециозан је и срачунат на то да велике силе доведе у заблуду. Црногорска концетрација војске пред Плавом омела је, кажу Турци, озбиљне мјере Мухтир-паше да потпуно онемогући Албанце да појачају одбрану Гусиња. Права Порте на Кучку Крајину идентична су наводно са правима Црне Горе на Плав и Гусиње. На крају свог дугог меморандума отомански министар се тужи силама на „илегални“ поступак црногорске владе, тј. На конфискацију муслиманских добара, на „анектираној“ територији. И то је, каже се, један од чинилаца који је омео посао Мухтир-паше. Порта изражава наду да ће велике силе признати вриједност њених напора и њене жртве за мирно рјешење граничног питања, као и да ће упутити Црној Гори озбиљне савјете за њено добро владање, „специјално“ у погледу секвестирања муслиманских добара.(37) „Правдања“ и притужбе Порте могли су проћи у околностима равнодушности оних незаинтересованих сила и у суштини непријатељског држања Аустро-Угарске и Енглеске према Црној Гори.

Пошто је руска влада у децембру 1879. војне мјере Црногораца оцијенила као потпуно безизгледне, покушала је да склопи билатерални аранжман или бар неку тјешњу сарадњу са Бечом ради окончања црногорско-турског граничног питања. Тога ради Гирс је наложио амбасадору Новикову да ступи у контакт са Хајмерлеом. Руска влада сматра да се мора поћи од тога да Берлински уговор не може остати неиспуњен у једнојод својих битних клаузула - о границама Црне Горе. Конфликт који пријети на садашњим границама Црне Горе и Турске не може бити у интересу њих самих. Нико тако као Аустро-Згарска не може бити заинтересован да помогне руској влади у рјешавању црногорско-турског граничног питања. Аустро-Угарска има веома дугу границу са Црном Гором, па јој већ сама та околност налаже да се заложи за пацификацију на том подручју. Као најбољи начин руска влада предлаже аустроугарској влади уједињену дипломатску акцију да се превладају те тешкоће. У том случају и Њемачка би се, без сумње, придружила. Тако би представници трију царева постигли већину у комисији за разграничење и Порта би морала извршити Берлински уговор. Предлажући директно споразум са бечком владом о питању црногорских граница, руска влада сматра да даје нови доказ о својој искреној жељи да двије владе заједнишки делују у пословима који их интересују. А пошто је црногорска влада аустроугарској влади дала много доказа свог мирољубивог расположења, ваљало би очекивати лојално учешће Беча да се брзо ријеши једно питање од кога зависи мир и будући просперитет Црне Горе. Ако аустроугарска влада пристане на разговор о томе, руска влада ће упутити једну повјерљиву личнист да на одговарајућем нивоу с аустроугарском владом разговара о разним аспектима разграничења Црне Горе и Турске.(38)

Није толико битно да ли је Новиков горњим поводом уопште разоварао са Хајмерлеом. Видјели смо предходно да је Беч одбио руски предлог за колективну акцијусила у Цариграду за регулисање црногорско-турског питања. Знамо, затим, непријатељску суштину овог залагања Беча за „формалну предају“ Плава и Гусиња Црној Гори. Из даљег развоја ствари такав однос ће бити још јаснији. Да Беч није прихватио наведене предлоге руске владе показује се из поруке Гирса Цетињу - да на разгарничењу Црне Горе и Турске треба још дуго чекати. А то цару задаје не мање бриге него књазу Николи. Храбри народ Црне Горе има потребу за одмором и мирним радом, и Русија се неће устезати да му пружи сву подршку и помоћ за постизање тога циља.(39) Остала је, дакле, вјера у Русију и нада у Берлински уговор, потписан од свих европских сила, укључујући и Турску.

ЛИТЕРАТУРА

(1) АЦГ МУД, ф. 4, в. Божо, Андријевица - в. М. Врбици, доставља рапорт од в, М. Миљанова, од (14) 26. децембра 1879, бр. 1667.

(2) Исто, в. Божо - в. Врбици, (16) 28. децембра 1879, бр. 1634.

(3) Исто, в. Божо - књазу Николи, (23. децембра 1879), 4. јануара 1880.

(4) Исто, в. Врбица - књазу Николи, (16) 28. децембра 1879.

(5) Исто, в. Врбица - в. Божу, (20. децембра 1879), 1. јануара 1880. Преноси књажеву поруку о владању на фронту.

(6) Исто, в. Божо - в. Врбици, (15) 27. децембра 1879, бр. 1631.

(7) Исто, в. Божо - в. Врбици, (18) 30. децембра 1879.

(8) Исто, в. Божо - в. Врбици, (17) 29. децембра 1879, бр. 1646.

(9) АДСИП ПО, ц/4, ф.3, Радоњић - Вуковићу у Цариград, (25. децембар 1879) 6. јануара 1880. године.

(10) Исто, Вуковић - Радоњићу, (26. децембра 1879), 7. јануара 1880.

(11) АЦГ МУД, ф. 4, в. Лазар Сочица, Колашин - в. М. Врбици, (23. децембара 1879) 4. јануара 1880.

(12) Исто, в. Врбица - Л. Цочица, депеше, (28. и 24. децембра 1879), 4. и 5. јануара 1880. бр. 1003 и 1006; одговор в. Лазара (24. децембра 1879), 5. јануара 1880.

(13) Исто, ф. 4, Л. Цочица- М. Врбици (25, 26, 28. и 29. децембра 1879), 6, 7, 9. и 10. јануара 1880. бр. 1737, 1771, 1780, и 1801.

(14) Аctenstucke..., Хајмерле - Косјеку, 8. јануар 1880. док. 68,237.

(15) АЦГ МУД, в. Божо - в. Врбици, (26. децембра 1879) 7. јануара 1880, бр. 1022.

(16) Исто, Миљан Вуков, Андријевица - в. М. Врбици, (29. децембра 1879), 10. јануара 1880. - Војвода Миљан обавијештен је од првака прекограничних Васојевића Панта Цемова из Берана, да је у боју на Мурини учествовало равно три батаљона низама.

(17) Исто, в. Божо - в. Врбици, по три депеше (27. децембра 1879) 8. јануара 1880, бр. 1776,1777 и 1780. (29. децембра 1879) 9. јануара 1880, бр. 1782, 1783 и 1785. Упоредити: Марко Б. Рашовић, н. дјело, 224.

(18) Исто, посљедња депеша в. Божа - в. Врбици.

(19) ДЦМ АО, Мемоари в. Г. Вуковића, исто. - Губици Албанаца и Турака, по свему судећи, били су много већи од црногорских. Три дана послије боја, на примјер, "Турци" су послали једног Србина из Плава да моле в. М. Миљанова да им дотволи да с разбојишта покупе остављене мртве. Марко им је то одобрио (АЦГ МУД, Ф.4, М. Врбици (31. децембра 1879) 12. јануара 1880, бр. 1809). Потом је в. Марко јавио да су Албанци гадно изгинули и ево "пет дана како носе своје заоставше лешине" (Исто, ф. 6, М. Миљанов - Врбици, (6) 18. јануара 1880). Неки "књигоноша" из Гусиња јавља в Миљану Вукову, између осталог, да је само из Гусиња и села Вусањапогинуло 96 војника, а и "остали су јако изгинули". (Исто, ф. 4, М. Вуков - Врбици, (31. децембра 1879) 12. јануара 1880. бр. 1906.

Потпуно су апсурдне тврдње двојице Албанских истиричара да су Црногорци 8. јануара 1880. напали са седам хиљада војника, а Албанци се Одупрли са 3.500 војника. Црногорци су наводно изгубили 3.500 мртвих рањених и заробљених, а Албанци упола мање - 1.750 (Xhemal Punavia i Skender Isaku,н. чл., 72-75), Црногораца је свега у боју учествовало око 4.000 војника. У светлу наших сведочанстава горњи подаци могу само да потврде да су Албанци имали веома тешке губитке.

(20) АЦГ МУД, ф. 4, М. Миљанов - Врбици, (31. децембара 1879) 12. јануара 1880. бр. 1809.

(21) Аctenstucke..., Tемел - Хајмерлеу 25. јануара 1880, бр. 80, 244-245.

(22) Исто, Хајмерле - Косјеку, 8. јануар 1880. бр. 68, 237.

(23) АЦГ МУД, ф. 4, в. Божо - в. Врбици, (29. и 30. децембара 1879) 10. и 11. јануара 1880. бр. 1789 и 1794.

(24) Аctenstucke..., Tемел - Хајмерлеу 16. јануара 1880, док. 74, 241.

(25) АЦГ МУД, ф. 4, М. Вуков - Врбици, (29. и 30. децембара 1879) 10. и 11. јануара 1880, бр. 1794.

(26) Исто, ф. 6, М. Миљанов - Врбици, (1) 13. јануара 1880, бр. 11

(27 ) Исто, в. Божо, Цетиње - в. М. Миљанову, Андријевица, (1) 13. јануара 1880, бр. 13

(28) Исто, в. Марко - Врбици, (2) 14. јануара 1880, бр. 37

(29) Исто, в. Марко - Врбици, (6) 18. јануара 1880, бр. 37

(30) Исто, Л. Цочица, Колашин,- Врбици, (3) 15. јануара 1880 - Војвода Лазар говорио је да је отпустио војску из Колашина оставивши 120 војника за стражу, и пита може ли наредити одлазак кући и оним својим батаљонима код Андријевице. Војвода Машо одговара да им је упаво упутио наредбу да иду кућама (Исто, (3) 15. јануара 1880).

(31) Исто, Јеврем Бакић - Врбици, (3) 15. јануара 1880, депеше број 26,27. и 28 и (12) 24. јануара 1880. бр.42

(32) АЦГ МУД, ф. 4, Вуковић - Радоњићу (4) 16. јануара 1880

(33) Исто, Вуковић - Радоњићу (5) 17. јануара 1880; ДМЦ ПР, ф.28, Јонин Гирус, (8) 20. јануара 1880.

(34) Аctenstucke..., Хајмерле - Косјеку, 11. јануар 1880. док. 73, 339.

(35) Исто, Косјек - Хајмерлеу, 14. јануар 1880. док. 75, 240.

(36) АЦГ МУД, ф. 4, Вуковић - Радоњићу (4) 16. јануара 1880

(37) Др. Јово Вукић, Плавско-Гусињска афера и ослобађање Улциња 1880. год. Сарајево 1929, 29-31; ДДАН, т. I, нота Порте силана од 19. I 1880, док. 11, 25-28.

(38) ДЦМ ПР, ф. 28, Гирс Новикову, датум назначен са: "децембар 1879", копија у прилогу писма Гирса Јонину (23. децембара) 4. јануара 1880, то јесте порука за црногорцку владу.

(39) Исто.

 

 

Др НОВАК РАЖНАТОВИЋ