ДИЈАЛОЗИ


 

 

 

 


ТОЈИНА ПЕЋИНА

 

 

 

Проф Др МИРКО БРКОВИЋ: 100 ГОДИНА ОД ДОБИЈАЊА ЗАНИЧНОГ ИМЕНА "ТОЈИНЕ ПЕЋИНЕ" (1912-2012)

Црногорска војска je 1912. године, у току ослободилачких балканских ратова, преко Чакора наступала према Метохији. Врховна команда је одлучила да отвори пут од Сјекирице преко Мокре, Ваганице до Чакора. Пут је имао велики значај, јер је њиме требала да прође војска са комором. Поред тога планирали су и да два топа са Сјекирице преведу до Чакора. Пут је био импровизован и довољан само за пролазак војске и коморе.

Иако је терен био неприступачан, градило се великом брзином захваљујући великом броју људи који је учествовао у радовима. Траса је била испланирана по изохипси од Сјекирице па све до Чакора. Приликом радова на изградњи пута у Мокри, на месту званом Ћете, градитељима се на планираној траси испречила стена која се није могла разбити обичним алатом већ се морао користити експлозив да би се огромна стена уклонила са трасе.

Имање које се налази непосредно испод Ћете - стена припада Брковић Томици -Тоји учеснику ослободилачких балканских ратова и носиоцу Обилића медаље. Томица је знао да се устенама налази пећина, чији тачан положај су знали само он и чланови његове уже породице. Видевши куда иде радна снага и да траса пута прелази непосредно изнад пећине, упозорио је градитеље, који нису знали за пећину, да би минирање стене трајно оштетило пећину. Предложио им је да измене трасу пута и пређу са друге стране преко Пљанчор катуна, Лумере, Фријесла, Дугуљака, правац Чакор. Инжењер, који је иначе био Рус, није хтео ни да чује за ове измене правдајући се строгим наређењима којa је добио о траси. Знајући да ће доћи до урушавања улаза и трајног оштећења пећине, Тоја Брковић се са три-четири своја рођака испречио градитељима. Дошло је и до потезања оружја. Градитељи нису хтели да промене трасу, наставили су градњу пута даље а овај део од 150 м пута, остао је да се накнадно реши.

Обавештен је штаб бригаде. Лично командант Радомир Вешовић дошао је на лице места да види о чему се ради. Како је Радомир Вешовић био школован официр одмах је схватио у чему је проблем, и да је у питању велико природно богатство које је потребно заштити. Ситуација је одмах решена, с тим што је траса пута подигнута према врху за 150м - 200м изнад отвора пећине. Вешовић је наредио да се стена минира са мањим штапинима експлозива и да јој се приђе са источне стране, од Омара, како би се изазвали мањи потреси и да се на тај начин уклони. У року од једног дана пролаз је направљен без икаквих последица по пећину.

Овај догађај је снажно одјекнуо у народу овог краја. Сви су чули за то, како је Тоја Брковић бранио и одбранио пећину. Од тог момента ова пећина добија свој назив - Тојине пећине. Све до тог догађаја Тоја је на неки начин чувао тајну постојања пећине. Дакле Тојина пећина носи званични назив од 1912. године, или равно 100 година. Сви мештани Лијеве ријеке и Велике знају за то име.

После балканских и првог светског рата као и између два светска рата, није било већег интересовања за пећину. За време другог светског рата у пећини су се неко време скривали комунисти из Велике, како би избегли хапшење. У Велици се 28.07.1944. десио покољ у коме је убијено 428 становника углавном жена, деце и стараца. Преживели становници су страховали од поновног напада Немаца. На идеју Томице Брковића један део преживелих становника, њих око 80 углавном млађих особа склонио се у Тојину Пећину. Тамо су се скривали око месец дана. Храну су им доносили из села током дана и остављали на унапред договореном месту. Ноћу су силазили по храну и воду коју су узимали са оближњег извора на Омару. Након рата сви који су се се тамо скривали, када су препричавали тај догађај говорили би да су се крили у Тојиној пећини. На тај начин је и већи број становника Велике сазнао за тачан положај пећине.

После другог светког рата поново је наступило затишје и није било већег интересовања за Тојину пећину и њено истраживање. Тек осамдесетих година за пећину се зантересовао спелеолог професор Ј. Петровић са Београдског Универзитета. Он је 1985. године са својом екипом спелеолога, обавио прво званично истраживање пећине. После тога 1988. Године др.Марко Кнежевић објављује рад о пећини под називом „Пећина код села Велике-Прилог познавању краса у околини Плава“(Географска истраживања, Приштина, бр.9, 1988.). У овом раду др.Кнежевић констатује да мештани ову и околне пећине називају „Тојине пећине“. Такође у том раду примећује да је у последње време од стране спелеолога лансиран назив „Чакорска“ , за који он сматра да је погрешан и да није адекватан. Након овог рада др.Кнежевић објављује још низ чланака на тему Тојине пећине у којима не објављује ниједан нови податак о пећини, сем што уклања прави назив „Тојине пећине“ и сада он лансира ново „прелазно“ име пећине „безимена пећина“.

Значи, др.Марко Кнежевић није открио Тојину пећину, нити је први званично истражио пећину и њено природно богатство. Ипак даје себи за право да укида и мења назив пећине. Зашто ово ради, то зна само др. Марко Кнежевић.

С друге стране познати хроничар овог поднебља Бранислав Оташевић, у монографији „Велика и Полимље“ , (Београд, Андријевица 2002), без имало пристраности и крајње објективно пише о пећини и износи сазнања која је прикупио од самих мештана Лијеве ријеке, да је пећина добила име по мештанину Тоји Брковићу. Тaкође топоним „ Тојине пећине“ наводи на три места по начину добијања имена, и то по предању, личном имену и језику којем припада.

Сматра се да је истражен само мали део од укупне дужине пећине, јер ниједан истраживач није испитао све канале који постоје јер пећина има више нивоа. Такође још нисам чуо да је иједан истраживач пронашао улаз у пећину, јер је постојећи отвор у ствари излаз кроз који је у давна времена под великим притиском истекло ледничко врело. Спуштањем водних токова настајали су и нижи ходници, тако се и постојеће врело спустило и сада истиче 300м ниже од постојећих отвора пећине. Улаз у пећину мени је познат. Другима вероватно није.

Кречњачки масив Мокре, Лумере, Вукове станине, Црвеног крша, Ваганице, Староњиног крша, са сигурношћу тврдим, поседује још бројне пећине и кречњачке канале. Зато упућујем др.Марка Кнежевића да као познати туризмолог у пензији, истражи ово подручје и открије бар једну пећину, и саопшти јавности сопствене податке о природним вредностима откривене пећине. Такође пружила би му се прилика, да по свом нахођењу да име новооткривеној пећини, а у недостатку идеје могао би јој дати име „безимена“ или јој посудити своје лично име. Сопственим открићем нове пећине, престао би да врти исте податке о Тојиној пећини у десетак чланака, упорно покушавајући да јој укине и промени право име које постоји 100 година, називајући је „безименом“ из само њему знаних разлога.

Немогуће је да пећина као велика и веома значајна природна творевина једина у Велици нема име. Називање пећине безименом, на одређени начин је и увреда домицилног становништва, јер испада да онo није у стању да таквој природној творевини да име. У целој Црној Гори не постоји топоним „безимени“, а нарочито то не постoји у Велици где сваки педаљ земље има свој назив и значење. Наиме, због сталних напада непријатеља којима је Велика била окружена са свих страна, честих пустошења и паљевина, на овом простору не постоји велики број историјских споменика културе. Међутим, оно што осликава дух народа који овде живи и богатство његове културе и историје, су управо бројни топоними који су настали по именима људи, историјским догађајима, и природним појавама. Сви ови топоними сведоци су прошлости, и често једини начин очувања идентитета народа на овим просторима. Такође сакупљање и чување топонима од заборава помаже историчарима и етнолозима у изучавању прошлости овог поднебља. Покушај укидања и преименовања било ког топонима и наметања нових, измишљених имена, грубо је прекрајање и негирање историје Велике.

Овај текст је дат у име 100 година од званичног настанка имена Тојине пећине, ради сагледавања свих објективних чињеница везаних за настанак имена пећине. Такође овај прилог је допринос у заустављању праксе покушаја укидања и преименовања постојећих топонима на простору Велике.

 




 

 

Проф Др МАРКО КНЕЖЕВИЋ:  ТОПОНИМ "ТОЈИНЕ ПЕЋИНЕ"

Проф. др Мирко Брковић објавио је на Величком сајту у Прилозима текст под насловом „Тојине пећине - 1912-2012“ у коме износи своје мишљење о називу пећине и о самој пећини. Брковић у тексту често помиње моје име у негативном контексту, наводно, како сам промијенио име пећине и како сам дао погрешне податке о њој у својим истраживањима, те како треба да пронађем нову пећину и назовем је својим именом. Kaко текст садржи доста нетачних, произвољних и тенденциозних констатација, сматрам за потребним да у циљу објективног информисања јавности приложим свој коментар.

Што се тиче назива и даље сматрам да конкретан и званичан назив те пећине не постоји. Назив у множини „Тојине пећине“ у ствари није назив за пећину већ је то топоним за локалитет у којем се пећина налази.. Да је то топоним, који се не односи на пећину него на мјесто, тврди и сам Мирко Брковић. У својој књизи Велика - вредновање природних ресурса, на страни 132 он наводи: „У делу Мачковог лома, Брежја, Главице, Стајишта, Тојине пећине, Раковрта, Јанковића ливаде буква се јавља у заједници са четинарима“. Сви ови називи па и назив Тојине пећине у ствари представљају топониме, a не пећину. На истој страни пише: „На висини од 1.700 м н.в. јавља се заједница букове шуме на месту званом Тојине пећине, која се добро развија на чистој урвини (камењару, јер се изнад налазе Ћете (стене). Овдје Брковић недвосмислено и још конкретније указује да се топоним Тојине пећине односи на мјесто гдје се пећина налази, а не на сам спелеолошки објекат.

Да пећина има конкретан и званичан назив познат широј јавности, неби се о њој појављивали различити називи. По власнику дотичног имања, Томици Брковићу, чланови његове породице и комшије називали су локалитет у изворишту Петровића потока, гдје се налази пећина, Тојиним пећинама. Тај назив у множини вјероватно је настао због тога што ова пећина има два отвора - улаза, па су сматрали да су у питању двије пећине. Међутим, досада још нико није открио да постоји друга пећина. Али, и да постоји, ни једна ни друга немају посебне називе, већ се на њих односи заједнички назив назив Тојине пећине. Значи да пећина коју сам истраживао нема име, па сам је назвао Безименом. Иначе, назив Тојине пећине нигдје се не помиње у научној литератури нити постоји на топографским и другим картама. Отуда није чудно што су истраживачи називали пећину различитим именима. На најтачнијој топографској карти размјере 1:25.000, издање ВГИ, поред картографског знака ове пећине стоји назив Пећине, без имена Тојине. Истраживачи пећине, познати спелеолози Јован Петровић и Љ. Мирковић, нијесу чули за назив Тојине пећине, па су пећину назвали Чакорском пећином. Новинар и публициста Гојко Кнежевић из Велике у свом чланку објављеном у листу „Побједа“, 7. фебруара 2011. године, овај спелеолошки објекат назива „Величком пећином“. Има предлога да се назив пећине не веже за лична имена него да она носи назив неког географског објекта из Велике, у конкретном случају да се, осим поменутих назива, зове Планиничком пећином, по Планиници на којој се налази, или Приједолском пећином. Назвавши пећину „Безименом“ из наведених разлога, ја нијесам забранио, нити могу забранити да се она зове другим именима, па ни новим измишљеним називом у једнини Тојина пећина. Ствар је Величана који ће и какав назив прихватити као званичан. Нико, осим Величана не може наметати име пећини.

Мирко Брковић у поменутом тексту наводи погрешне податке о овој пећини. Он каже да је њу први истраживао познати спелеолог Јован Петровић, што није тачно. Ја сам пећину три пута истраживао у периоду 1977-1985. године и о њој објавио прве податке 1979. године у књизи Плавско-гусињски регион -услови за развој туризма.

Научни рад Пећина код села Велике објавио сам 1988. године (Географска истраживања, бр. 9, Приштина). То је први објављени рад о пећини. Еминентни спелеолози, Јован Петровић и Љ. Миљковић истраживали су пећину 1986. године и о њој објавили рад под насловом Чакорска пећина 1991. године. (Зборник радова Одбора за ктрас и спелеологију САНУ, Посебна издања, књ. 67, Београд). Они пишу да пећина има два улазна отвора, док Брковић тврди: „да још нијесам чуо да је иједан истраживач пронашао улаз у пећину, јер је постојећи отвор у ствари излаз кроз који је у давна времена под великим притиском истекло ледничко врело“. Како је главни канал пећине нагнут супротно од отвора према истоку и вода из пећине, како се претпоставља, избија у Аџовића врелу, то по Брковићу испада да је то ледничко врело под притиском истицало "узбрдо".

 


Будимир Милутинов Петровић, 29. септембар 2012., Београд, Србија,

ИСТИНА О ТОЈИНОЈ ПЕЋИНИ


Добро ми је познато да се у литицама (Ћете) Мокре налази пећина са два отвора коју мештани Велике називају Тојина пећина, по Томици Тоји Брковићу. Пећина има два отвора и сви они који су били радознали улазили су у пећину и видели да се та два отвора спајају у један канал. Сви они који нису били довољно смели, па нису улазили у пећину могли су да примете два улазна отвора и зато су пећину назвали Тојине пећине. Ово ми је добро познато јер поседујем некретнину, ливаде и шуму које се граниче са Тојином имовином. Такође ми је врло добро познат цео простор па и тај део Планинице, Мокре и Лумере. У току окупације,  за време рације италијанске жандармерије у пећини се скривао мој брат Љубомир, илегалац и комуниста. Ја сам му често носио храну и посећивао га, тако да сам у овој пећини био више пута. У току другог светског рата а нарочито за време покоља 28.07.1944. у пећини се скривао велики број Величана из Лијеве ријеке. Тако је пола становника Велике сазнало за пећину. Ова пећина није била ни непозната ни без имена као и уосталом, ниједан простор у Велици.

Др Будимир Петровић


 


Момчило Гојковић - Лешов, 17. септембар 2012., Београд, Србија,

ТОЈИНЕ ПЕЋИНЕ


За Тојине пећине чуо сам из прича мојега покојног стрица и оца, као и од покојног Николе Талевога - Јокића. У вријеме када сам чуо да постоје, био сам у годинама у којима ме није ме интересовало да тачно дознам гдје се налазе, али сам сам их замишљао негдје у ширем рејону мјеста које се зове ,,Слатке воде", то јест на стази која води од Сјекирице - преко Дугуљака и Староњина крша ка Чакору, а дали сам био у праву ни сада не знам. Неоспорива је трврдња професора Др Мирка Брковића да су у Велици познате пећине под именом Тојине пећине.