ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ГЕНОЦИД У ВЕЛИЦИ УТКАН ДУБОКО У КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

 

Јеврејски народ, као изабрани Божји народ, али и наша браћа по страдалништву у Другом светском рату, успомену на затирање уздигли су на највиши државни и национални ниво прогласивши 1953. године у својој Скупштини Дан сећања на свете мученике и хероје и установивши меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму. Тако је Холокауст, који су прошли Јевреји, уткан дубоко у колективно памћење као део њиховог идентитета без обзира на то где живе!

Најпознатије стратиште, Аушвиц, на пољском, Освјенћим, за Јевреје постао је место које се мора памтити да се зло никада не понови!

Шта смо ми Срби у том погледу урадили када је у питању злочин учињен у Независној Држави Хрватској, посебно у Јасеновцу?

Прво је Српска православна црква, мада и сама обезглављена, већ у лето 1941. показала велико интересовање и бригу за судбину српског народа у НДХ. После извесног времена, на основу бројних сазнања о злочинима, српски архијереји су констатовали да тамо народ мученички страда због вере и нације, па су жртве Јасеновца препознали као Свете новомученике.

Већ на другој послератној храмовној слави Ивандану 7. јула 1946. одржан је помен и покренут поступак за обнову порушене цркве у селу Јасеновац. Храм је место где се обавља литургија, и у њој посебан део евхаристија, то јест благодарење, којом приликом се подсећа на мученике.

Српска православна црква је обновила и освештала јасеновачки храм тек 1984. године. Тада је патријарх српски Герман казао и ове речи, остављајући их у аманет будућим генерацијама: „Браћо, да праштамо - морамо, али да заборавимо - не можемо“. Обнова храма представљала је, на неки начин, основу за стварање култа Новомученика јасеновачких и то је окончано на једном од заседања Светог архијерејског сабора установљењем дана сећања на те страдалнике.

После неколико година уследио је крвави распад Југославије. У распећу српског народа у Републици Хрватској, поново је страдао и храм.

Шта су у међувремену радили представници такозване српске политичке елите? Готово ништа! Нису реаговали ни на речи Стеве Крајачића, високог хрватског државника, изговорене 31. јула 1966. у Јасеновцу на отварању споменика, који је, мислећи и говорећи као Хрват, рекао да су мало побили Срба у том стратишту.

Ове речи сам изговорио да вас све наведем на поређење на велики злочин у Велици.

Можда је крвави распад комунистичке Југославије започет 1991. године утицао и на потребу другачијег и новог сећања на Јасеновац, па је тих година покренут поступак да се створи посебна музејска научноистраживачка институција. То је садашњи Музеј жртава геноцида.

Музеј жртава геноцида је јединствена институција на Балканском полуострву. Основан је пре две деценије. Нема своју сталну музејску поставку, нити изложбени простор за повремене тематске поставке.

Принуђен је да то надокнади гостовањем у разним државама света и градовима широм Србије, Српске и Црне Горе. За протекле две деценије Музеј није решио своје основне проблеме: нема богате музејске збирке, депое, мало је радника. Највредније што има јесте богати документациони центар.

У међувремену требало је реализовати планиране пројекте. У том контексту, крајем прошле године окупили смо представнике више од 20 институција и националних невладиних организација и понудили вишегодишњи пројекат пописа жртава српског народа у 20. веку. Војни архив у Београду је већ почео да ради попис ратних жртава у периоду балканских и Првог светског рата 1912-1918. године.

Музеј жртава геноцида располаже базом података пописа жртава рата спроведеног 1964. године у организацији Савеза удружења бораца Народно-ослободилачког рата. Како је то био изнад свега политички посао, јасно је да су његови резултати непотпуни. Без обзира на то, тај попис је добра основа за наставак рада. За ову прилику донео сам податке о страдању села Велика у Другом светском рату и предајем га домаћинима с молбом да, када списак исправе и допуне, врате га нама како би употпунили основну базу.

Стварање базе података о ратним жртвама је веома сложен посао. У том процесу требало би да се сакупи што је могуће више података о жртви, месту и начину страдања, али и о злочинцу.

Када се говори о злочину у Велици помињу се разне бројке страдалника, од 300 до 600! Крајње је време, већ је прошло 70 година од злочина, да се списак састави и употпуни како би се, коначно, једном за свагда, знали сви подаци.

Истраживање поменутог злочина треба да се обавља по научно - истраживачким правилима. То је посао за школованог историчара, јер он зна методологију, лако би саставио списак наслова које ће користити, зна шта треба да тражи у домаћим архивама. У свему овоме требало би водити рачуна да је у немачким војним архивима могуће пронаћи потребну архивску грађу дивизије Скендербег. Она би могла да буде пресудна у стварању рукописа.

Када се тај истраживачки пројекат оконча, остаје објављивање рукописа. Како Музеј жртава геноцида има добро искуство у сличним приликама, нудим да се договоримо око саиздаваштва монографије.

Предлажем да је представимо на овај дан већ следеће године, на истом месту. Надам се да ће тога дана бити свечаност уврштења Величких мученика у именослов светих страдалника за Српство и веру Христову!