ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ДА СМО ЗНАЛИ ДА ИДУ БАЛИСТИ, НЕ БИСМО ИХ ЧЕКАЛИ

Љубо Живаљевић, инжењер

 

Као свједок збивања геноцида у Велици још су ми свјеже слике тог ужаса. У кући Милована Бјелановића 27. јула био је, цијело вече, скуп великог броја Величана, међу којима је и мој отац Радосав, који је дошао из плавског затвора, одакле га је ослободила V црногорска бригада. Одушевљено је причао о дисциплини и борбености бораца и стално понављао: „Слободни смо, слободни смо. Ови бјелокапићи су већ отишли“. Кад, ујутро око осам сати Марта, супруга Марка Пауновића, пренијела нам је наредбу њемачке команде: Мушкарци са грађом и алатом да дођу и поправе оштећени мост у Вуковића потоку, иза школе, а народ треба да буде у кућама. Празне куће биће запаљене“. Чувши ово, мој отац и покојни Јевто Пауновић и Крсто, пошто је знао њемачки, упутише се право ка мосту. Војска и моторизација се кретала до моста, а велики број војске је сишао споредним путевима. Тада смо и ми узели по врљику или подницу, да помогнемо поравку моста. На изласку из шуме, изнад куће Мине Вуковића запуца шарац из правца гробља. Кад су видјели да носимо грађу, престадоше. Код куће Сима Вуковића видимо балисте како гоне чељад, стоку... Хаос. Видимо у шта смо упали и некако дођосмо до моста, који је био мало оштећен, али продужили смо да, наводно, поправљамо друге мостове. Ја побјегох уз поток и навече сам навратио прво у кућу Мирка Пауновића, из које се чуо јаук. Колијевка његовог унука објешена о шљиву, а унутра рањена Марта ми избезумљена вели: „Изгибосмо. Бјежи кумим те Богом“. Побјегао сам до близу пећине, у којој смо 1943. били више од пола октобра. Кад сам се вратио, дознао сам да ми је спаљена мајка, погинули отац и сестра од стрица... У нашој кући је било осам мојих чланова и осам пријатеља и комшија. Натјерали су их да се скину и утјерали у дио куће са огњиштем. Ушао је зликовац и Пољку угурао у собу, да је силује. Пољка је била јака, доста висока, отела се, скочила кроз прозор и кад је закорачила у кукуруз окрене се да види да где је зликовац, а он је упуца.

Излазећи из куће бацио је бомбу, а мој 12-годишњи брат од стрица Васо ухватио је бомбу и вратио натраг. Експлодирала је испред улазних врата. Настала је бјежанија. Шесторо је утекло у кукуруз и преживјели су, а сви који су покушали ка потоку убијени су из правца школе. Тек 4. августа смо их сахранили. У шљивику мог стрица Николе Живаљевића затекао сам потресан призор. Ничице су лежали мртви Никина жена Дарка, син Марко од неколико мјесеци и ћерка од пет-шест година. Објема рукама је мајка стиснула дјецу, да их спаси...

У праву је Андрић, када је у роману „На Дрини ћуприја“ записао да је „једна од најтрагичнијих ствари човјека неспособност предвиђања“.

И ми да смо знали да су уз немачку дивизију „Принц Еуген“ били и балисти, не бисмо их чекали, јер смо знали какви су зликовци.