Одломак из књиге:
БАТАЉОНИ НАРОДНИХ ОДБОРНИКА
 
 
 
Генерал САВО ЈОКСИМОВИЋ

 

          

 

ВЕЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

 

У Велици, Горњој Ржаници и Мурини "Принц Еуген" и Скендербег" примијенише сличне методе и средства, али и више лукавства и подлости. Њемци послаше Саит Хоџу да обавијести Величане са обећањем да никога, ко се нађе код своје куће, неће дирати. "Треба да спреме што више хране за војску и да помогну при преношењу материјала за оправку срушених мостова на комуникацији према Чакору." Превара је успјела. Народ се почео враћати својим кућама, рачунајући да ће доживјети мање зло. Тада војници "Принц Еуген" и Скендербег" почеше опкољавати село. Заштектале су машинке - запрашташе бомбе. Настало је масовно убијање и масакрирање. Из кућа је сукуо дим и пламе. Јаук и запомагање су пригушили све живо, али не и звјери у људском облику. Убице су животињски насрнуле на голоруки и измучени народ. Убијали су звјерски, нељудски. Ножевима су цијепали тијела недужних и преварених становника Велике и Горње Ржанице. Врисак дјеце, кукањ мајки, лелекање стараца, чули су се до врха Чакора и Јечмишта, до Виситора и Плава. Покушало се бјежати. Крвави трагови су остајали. Мало је њих успјело да умакне да би причали о великој трагедији, о покољу који је говорио о новом поретку којега је Хитлер покушао наметнути Европи и свијету.

Куће су горјеле. Из ватре су одлијегале експлозије по атулама скривене бомбе и муниција. Око запаљених кућа пекли су, као на ражњу, дјечаке и дјевојчице, објешене за ноге. Многу дјецу су заклали, а многу на очиглед мајки распорили и у ватру бацили. И живу дјецу бацали су уз врисак у ватру. Беспомоћне жене, бабе и старци, чекали су на ред. Много њих је излудјело у том општем лудилу.

Милоша Кастратовића из Грачанице ухватили су и полако, постепено, клали док се није угушио у сопственој крви.

Шеснаестогодишњу Савету Мијовић су покушали да силују, а она се ухватила за млади храст, вичући: "Убијте, али ми не дирајте дјевојачку част! То што мислите, можете учинити само на мене мртвој!" Тукли су је, кундачили, чупали косе, ломили руке, али се она као да је имала сто живота, није дала одвојити од храста уз који је издахнула.

У кући Томице Гојковића шћућурило се петнаесторо дјеце, пет жена и један старац. Уплашила се та сиротиња од безумља - али, опет су се надали да ће их зла судбина мимоићи. Нада човјека не напушта ни онда кад је најстрашније. Али, њих последња искра наде напусти кад се нађоше лицем у лице са неким чудним створењима, чије очи бијеху закрвављене, а зуби искежени, све на њима накостријешено - праве утваре! Те звијери их главачки из куће избацише. Сврсташе их по величини и машинкама распалише по њима. Челична танад заривала су се у живо месо избезумљене чељади. Невина дјечја крв шикну на све стране и попрска зидове кће, и стабло јабуке, која пред кућом прављаше дебелу хладовину, и погажену траву на којој су се некад дјеца играла. Машинке бљују ватру, а дјеца више и не вриште. Ништа их више не боли. Попадала су једно на друго, загрљена, да се више не раставе. На плотовима виси њих неколико - покушала су да бјеже и ту их сустигоше џелати... И жене су попадале, просипајучи клетве. И старац паде, њега ножевима докрајчише, јер бијаше дохватио швабу за дебели врат.

Ипак преживје њих троје. Једно дијете мајка својим мртвим тијелом покри и сакри. Друго се спасе испод леша своје баке. Треће неким чудом, упаде у пусту и разваљену колибицу и ту остаде.

Тако је, на папратишту у кући Живаљевића, завршило једанаесторо дјеце и осам жена и дјевојака.

Милеву и Новку Стешевић бацише живе у запаљену кућу. И Миливоја Стешевића такође. И Анђу Гојковић, и много других Анђа и Милева из попаљених села.

Дијете Душана Симоновића од девет мјесеци - ножем убише и објесише о шљиву испред куће. Двогодишњу Косу су у вис бацили и на ножеве дочекивали, па је онда у ватру бацили.

У кући Алексе Гојковића убили су осам, а у кући Пунише Вучетића - двадесет особа. Двоје дјеце су бацили у ватру. Спалише и жену, двије кћери и сина Вучетића. Његовом брату - жену и три ћерке. Саву Томовића - жену, сина и двије ћерке. Ђолу Раденовићу - жену, снаху и двоје дјеце. Миловану Вучетићу - жену и два сина. Старијем Тому одраше кожу с лица, а десну руку изломише и тако га оставише - да умре у највећим мукама. И брата му од стрица Жарка, убише, а сестру од стрица искасапише ножевима.

Миличку Кнежевић убили су седам чланова породице. Жену, која бијаше при порођају, распорише ножевима...

Дуга је листа злочина. У једном дану, 28. јула 1944. год. за неколико сати, швапска чудовишта уништила су преко 400 недужних и невиних људи, жена и дјечице. Читава села су увијена у тугу. Долина Лима била је у грчу и жалости. Из попаљених домова вирили су људски костури. Путељци су били закрчени унакаженим лешевима једног народа који је желио само слободу. То је само дио крваве стварности која се за четири године одигравала, "у име бога", на нашој напаћеној, али јуначкој земљи.