 |
|
|
МАСАКАР У КУЋИ ДУШАНА СИМОНОВИЋА 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ |
 |
... Баба, баба, погледај колико тица лети више наше куће!, рече Мато, показујући прстом јато које је летјело од Иванпоља, уз приобаље Величке ријеке, и ширило се све више. Баба Јела усмјери поглед ка јату гавранова које је летјело у правцу Чакора. Неколико њих падоше на кров куће и након неколико тренутака одлетјеше и придружише се своме јату.
- Никад оволико гавранова нијесам виђела! Одакле оволико злослутница? Шта ово треба да значи?, рече и позва снаху Милицу да и она види како нежељено јато граби уз величку долину. Зебла је од помисли да су наоружани фашистички џелати одвели педесет и три Величанина, а са њимаи њеног јединца Душана. У глави јој непрестано бука камиона у које су их стрпали у одвели у правцу Чакора.
- Не брини, мајко! Биће добро. Не морају увијек ове одвратне птичурине да бидну вјесници несреће. Нека иду далеко од наше куће и наше Велике-, рече Милица, а и сама је била забринута.
Гавранови су хорски грактали и стварали језиви привид нечега изненадног, нежељеног, кобног...
- Ово ми не слути на добро -, рече баба Јела не скидајући поглед са гавранова који су летјели у таласима.
- Оно јесте за бригу, мајко! Молимо се Богу да се ништа лоше неће догодити.
Поред Мата нашла се и Крстиња која је пажљиво слушала њихов разговор.
- Ја то само онако. Но, све ће бити боље но што мислимо, рече баба Јела трудећи се да њене ријечи охрабре Мата и Крстињу, док су они забринуто примијетили да се нешто необично догађа.
У комшилуку, и у читавом селу, тога дана сви су некао били забринути. Радова у пољу није било. Они који су највише обављали пољске радове одведени су у неизвјесност.
Те године љетина је била добра. Кукуруз је шикљао као никада прије. Његова зелена боја прекрила је простране њиве. Каналима, са десне и лијеве стране ријеке, је шибала вода и напајала кукурузе и баште.
И Поткрај је пливао у зеленилу. Ријека је била скоро пресушила јер је вода била усмјерена каналима на њиве и ливаде...
Дан је пролазио у некој неизвјесности. Сви су размишљали о сјутрашњем дану када је непријатељска војска требала да прође па да се, по њиховом мишљењу, одахне.
Село је било некако пусто. Људи су одведени у неизвјесност. Није било оне уобичајене дневне вреве на њивама и ливадама. Спласнуо је радни елан који је давао снагу народу да се бори против недаћа којих је било много. Народ је бринуо много веће бриге од те...
Баба Јела и Кона сједеле су у дворишту забринуте. Уз кафу, коју им је Крстиња скувала, разговарале су о свему што се претходних дана догодило. Причале су о сјутрашњем дану који је носио много неизвјесности.
- Како је све некако необично, тужно?...Нека брига ме обузела и никако ме не напушта. И не само мене. Кога год сретем нервозан је, ћутљив и забринут. Рат је велико зло. Али, шта ћемо? Ћутимо, чекамо, трпимо... Шта да ти причам кад ти све то добро знаш, рече Кона.
- Јесте! Но, за велику ми је бригу што је село опушћело. Бог зна шта ће бити са љуђима које је њемачка војска одвела. Шта ће бити са мојим Душаном и осталима који су са њим одведени? У нашој кући има петоро ђеце и шесто је на путу. Слична је ситуација и у другим кућама. Остала су ситна ђеца и жене без заштите. Неће,ваљда, остати сирочад?, рече баба Јела и усмјери поглед у правцу Чакора куда су Душан и остали сељани били одведени...
-Није лако у ово смутно вријеме преживјети. Но, прој ће и ова мука и невоља. Даће Бог да се овај рат заврши. Сувишно је да кажем да рат доноси само муку и невољу... А Душан и сви остали ће да се врате, Јело! Немо да бринеш. Вратиће се они убрзо, у то сам убијеђена.
- Даће Бог да се врате својим кућама и породицама. И ја се надам да ће тако да бидне. Уз вјеру и наду у Бога и правду надам се да ће све да бидне боље но што ми мислимо.
- Оће, Јело, оће! Но шта? Оживљеће поново ово наше село! А шта мислиш, шта ће бити сјутра? Војска овудије треба да прође! Тај Саит- хоџа, који је гарантовао да неће бити проблема, кажу многи да није баш неки чоек од ријечи. Чула сам да је то неки велики зликовац.
- Чула сам и ја о њему све најгоре. Њему нико ништа не вјерује. Али шта ми да радимо? Право да ти кажем збуњена сам. Најважније је да ђеца бидну жива и здрава. Сви смо забринути и нервозни. Тешко можемо да се снађемо у овој ситуацији и у овом загонетном ишчекивању, моја Иконија…
- А ко би могао и да се снађе, сестро мила! Разне мисли ми се врзмају у глави. Ма, најважније је да ђеца бидну жива и здрава и да куће сачувамо да нам их не запале. Али шта ми можемо? У сваком случају страх ме од свега што може да се деси. Али, шта ћемо? Како? Шта је најбоље да урадимо? Кад би чоек знао шта је најбоље да уради било би добро? Сви смо накако збуњени...
Кона окрену преврнуту Јелину шољу, погледа је, мало се замисли и рече:
- Нешто ми се ова шоља разликује и од свих досадашњих. До самога дна само неке испрекидане фигуре, а на самоме дну... далеко било од ове куће и овога нашега села... Ево, Јело, погледај... Мада, нијесам ја, право да ти кажем, нешто баш вјешта да причам у шољу, али ипак , понешто знам...Ма, мичи шољу! Шта зна шоља?
Баба Јела погледа шољу, замисли се па онда рече:
- И то што кажеш? Шта зна шоља? Но, ајде да кажем, сад да попијемо другу кафу шоља ће другачије да се отвори. Пушти ђавола!, тјешила је и себе и Кону. Најважније од свега је да ђеца бидну жива и здрава а све друго биће добро и како треба. А јеси ли виђела јутрос оно јато гавранова како одлеће уз Велику?
- Јесам, како нијесам! Баш чудо једно колико их је било. Лећели су они и прије овудије..., рече Кона а у мислима јој они гробови који су јој се у шољи приказали...
Из Крстињине руке испала је шоља, коју су малоприје Кона и Јела са великом пажњом посматрале. Зазвечаше парчићи поломљене шоље двориштем. Крстиња је изненађено посматрала шта се десило.
- Како сам неспретна, рече.
- Ништа не мари, сине! Могло је то свакоме да се деси, тјешила је баба...
Преко ливаде, од потока према кући, ишла је Милица. Враћала се са Иванпоља. Била је да посјети своју родбину.
- Јело, идем ја сада кући! Фала ти и довиђења.
- Нема на чему. Дођи сјутра да заједно биднемо. Биће овође, поред наше породице, Милка Алексина са ђецом и Зорка Милованова са ћерком. Биће ни лакше да смо заједно.
- Гледаћу да дођем. Одо сад. Ево већ дан прође а ми се скамениле па не знамо шта ћемо? Ма, прој ће и ово некако, рече Кона док се удаљавала од куће...
- Полако, ђецо, немоте да се повриједите, опомену Милица Мата и Вукашина ДојаАлексинога који су трчали кући.
- Нећемо, мама, чувамо се ми добро, рече Мато.
Били су често заједно. Разлика међу њима била је свега неколико мјесеци. Као и другој дјеци игре никад доста.
- Рекла сам да се не купате у ријеку. Иако је љето вода је доста ладна па би могли и да преладите.
- Нећемо, мама! Није нама први пут.
- Чувамо се ми, тетка Милица, рече Дојо и њих двојица отрчаше до ријеке да донесу мајицу коју је Мато оставио на једном камену да се суши. Убрзо су се вратили и сјели испред врата...
Мато је имао смеђу косу , плаве очи, високо чело и округло лице. Увијек насмијан и весео. Чинило се да је бар годину старији од својих вршњака. Био је изузетно бистар и ителигентан... Дојо је имао смеђу косу и смеђе очи. Исто тако бистар и интелигентан... Игра им је била , као и осталој дјеци, изнад свега. По цио дан су проводили заједно.Већ су били стасали да следеће године крену у школу, ако буде среће да се овај рат заврши...
- Дојо! Кад порастем ја оћу да биднем учитељ! , -рече Мато док је погледом мјерио пут којим су прије неколико тренутака прошли.
- Па добро. Ја волим да биднем доктор па да лијечим свакога ко је болестан!, рече Дојо.
- Учитеља морају сви да слушају.Он млого зна и може да научи ђаке да бидну шта гој они воле. И ја би волио да учим ђаке.Само да ти кажем, Дојо! Доктори прво морају да уче код учитеља да би могли да науче за доктора!, настави Мато своју причу...
- Виђи ти, како се они разговарају. Бићете ви , сине, велики љуђи кад порастете ... Само да сте живи и здрави, то је најважније , рече баба Јела одлазећи на Станића чесму да донесе воде. Успут се дивила дјечијој бистрини и њиховом разговору. Још нијесу у школу кренули а имају неке своје планове. Дјечија машта пловила је од жеље до жеље, а она је светлија од сунца, бистрија од свјетлости и љепша од шарене дуге. Дјечија искрена нада пловила је њиховим жељеним пространством...
Дан, пун некакве неизвјесности, је био на издисају. Што се више ноћ приближавала неизвјесност је бивала све већа... Из правца Чакора дувао је неки благи повјетарац и сударао се са последњим сунчевим зрацима који су повремено сијали и нестајали као свијећа која се гаси. Уморно од дневнога пута Сунце је хитало да зађе за планину и уступи мјесто Мјесецу и звијездама. Одједном га је, на заласку, ухватило црвенило и направило око њега црвени, као крв, простор кроз који се пробијало и поново нестајало. Мало подаље од њега, облацима избраздано небо показивало је још нешто мало плаветнила које се, полако, губило у овом необичном предвечерју. Овај „пожар“ на небесима ваљао се у правцу сунчевог заласка, и као да је хтио да запали шуму тамо, на хоризонту, гдје се она спаја са небом...
Небо, на нестанку овога дана, као да се спремало да пише историју, а права истина је скривена у његовим скутима и само је њему знана... Слутња се уселила у срца величке нејачи и остало им је само да се надају да ће она бити, ипак, повољна за њих. Пусте наде... Пусти снови... Како ће проћи сјутрашњи дан? Хоће ли бити добро, или ће то бити кобни дан за њих? Хоће ли се остварити њихова неутољива жеља да сине свјетлост у њиховим срцима и да угрије њихова надања? Хоће ли се поново појавити безбрижни осмијех на њиховим лицима? Хоће ли поново завладати пјесма и радост у њиховим кућама, или ће туга бити јача од среће?
Баба Јела је забринуто гледала како је Сунце „пливало“кроз ужарену небеску утробу која га је гурала ка заласку.Свјетлост се полако губила а ноћна тама се све више ширила тамо гдје је Сунце донедавно царовало.
Мјесец се стидљиво појавио на истоку, а његова сјенка је полако силазила са висова с десне обале Величке ријеке и грабила ка њој и све даље, гдје се могла раширити... Шума на западу, на хоризонту, чије дневно зеленило некако смирено дјелује на човјека, имала је, под опсадом мјесечине, неку неодређену боју, која није ни налик на дневну, коју одређују сунчеви зраци.
Изостали су, ове ноћи, они повици и дозивања шта треба сјутра урадити на њивама и ливадама. Нека гробна тишина владала је околином. Ни цврчкова пјесма није била иста као других вечери. Повремено би се чула, тек толико да покаже да и они постоје. Благи повјетарац њихао је стабљике кукуруза, а на бријегу, више куће, шуштале су брезове гране, које су се савијале у додиру са њим... Са прозора куће јасно се чуло како гргољи вода коритом ријеке која је била оплићала у ово доба године...
Вријеме је пролазило а брига и неизвјесност је све више расла. Баба Јела је отворила прозор и забринуто посматрала околину. Није се нимало чудила тишини која је владала свуда унаоколо. Мисли су јој негдје далеко путовале... Душан је био у колијевци када је њен муж, Мато, отишао у Америку да заради неки динар, одакле се никада није вратио. Погинуо је док је радио у шуми као дрвосјеча. Унук његов, ево, носи његово име. Поглед јој је ишао и преко ријеке до родитељске куће у којој је рођена, и као да ће однекуда да наиђе њен брат, капетан Саво, да је посавјетује шта и како треба чинити...Све куће, које су биле на видику, свијетљеле су. Ово је била бесана ноћ; ноћ ишчекивања и наде у неки повољан расплет ове драме... Неколико лептира су облијетали око петролејке која је била причвршћена за зид. Њена свјетлост их је привлачила кроз отворени прозор.
- Баш сам се расплинула у неким мислима, рече Милици, која је још једино била будна.
- Да спавамо, мајко! Прошло је пола ноћи, јави се Милица, иако јој је било јасно да је њихова брига била јача од сна...
Баба Јела се тргла, скочила из постеље, и под утиском снакоји је уснила, пробудила је Милицу. Било је то пред зору.
Јела и Милица су изашле уходник да не пробуде остале у кући.
- Снао моја! Снијевала сам сан који ме пробудио и узнемирио. ...Напољу громови ударају, муње сијевају а киша непрестално пада... Одједном је престала да пада киша. Потрчала сам вани и гледала. Боже помози! Нијесам могла да сватим шта се дешава. Од Иванпоља па уз Велику све огањ уфатио. Ђе се гој окренем све гори. Сва Велика у пламену! Како то да одједном огањ пржи све пред собом? Поче кров да се руши с наше куће а ужарене даске и греде почеше да падају по нама. Боже!..., тешкога сна... Шта све ово треба да значи? Немам снаге да причам више колико ме овај сан уплашио. Не могу да се смирим послије овога страшнога сна...
- Сан је лажа а Бог је истина, мајко!, храбрила је Милица , а и сама се уплашила од те, страшне приче...
Било је око десет сати а дим је, ношен вјетром, почео од Иванпоља да се шири уз Велику. Милица је изашла из куће и гледала како ватра од запаљених кућа пара небеса. Изненада су се чули пуцњи са свих страна. Два мотора брујала су у правцу Чакора, а облак прашине дизао се за њима. Изненађена и збуњена истрчала је из куће и баба Јела. За тренутак јој се учинило да је то наставак сна који је уснила. Просто нијесу могле да вјерују шта се дешава. Има ли границе између сна и јаве?, помислила је баба Јела. Какво је то претсказање и шта оно значи? А само прије неколико сати сањала је паљевине и ову страву која руши све пред собом...
Јелина комшиница Кона је журила путем да би што прије стигла код Јеле, како је то јуче обећала. Одједном су се појавила два монструма са бијелим капама и пушкама у рукама. Ишли су у правцу Душанове куће. Чим их је примијетила Кона је скренула са пута и потрчала кроз кукуруз, а онда се, онако збуњена, притајила и остала ту не знајући од страха и превелике збуњености, шта даље да чини.
Милица је била у другом стању. Заједно са Јелом истрчала је из куће. Баба Јела је изнијела хљеб да подијели војницима, како се то и радило по неком старом обичају.Претходних дана им је речено да тако учине и да им се ништа лоше неће десити...
Ону двојицу, који су се приближавали кући, пристигли су и други. Један је из Јелине руке узео хљеб и бацио га.
- Не треба нама љеб, но ћете сад да видите како ми умијемо да кољемо! Окренуо се к Милици, ухватио је за руку, а из његових закрвављених очију сијевао је зликовачки поглед. Зарио је нож у Миличин трбух, а из утробе је извадио мушко дијете. Разјарени зликовац га је бацио у вис а онда дочекао на нож. Дјечак није ни дочекао да види свјетлост дана а његово крваво, беживотно тијело је лежало поред мајке, на пољани. Још два ударца ножем Милицу су усмртила. Када ја видјела шта се десило са Милицом, баба Јела је повикала:„ Бјеште, изгибосмо!“. Кроз прозор су покушале да бјеже Милка и Зорка са дјецом. Куршуми разуларених зликоваца, балиста и вулентара из Плава и са Космета,стигли су их. Неким чудом, њихове ћерке Миља и Вука остале су испод њихових лешева живе... Једино је Дојо успио да побјегне у кукуруз...
Дјеца Душанова нијесу хтјела да бјеже већ су истрчала из куће да виде шта им се десило са мајком. Њихов врисак и плач одлијегао је долином када су видјела да им је мајка, сва у крви, непомично лежала у трави.
- Шта радите ово, љуђи? Преклињем ве немоте ђецу да ми убијете?, викала је кроз сузе баба Јела.
- А шта сте ви мисљили. Нијесте, вала, очекиваљи да ви донесемо поклоне, рече кроз смијех један од зликовацапо имену Скендер. Ухватио је Крстињу за руку и покушао да је увуче у кућу. Она је кукала и отимале се...
- Кољи, шта ћекаш!, викну Тахир Руговац.
Не чекајући шта ће даље да буде рафалом је покосио Крстињу и она се стропоштала преко прага.
- Шта чиниш то?, рече зликовац. Шта ми квариш план? Имао сам ја време да убијем, аљи сам прво стио да урадим оно што ја оћу...
- Остале кољи!, дрекну Бико.
- По Богу браћo, ево убијте мене а унучад ми оставите да живе, јекну баба Јела, скиде шамију с главе и настави да моли и преклиње убице да престану да убијају.
- Ћути, кућко стара!Како можемо ми тебе да будемо браћа?Дој ћеш и ти на ред. Само ћеш прво да гљедаш шта ми ћинимо, рече Незир Гецај и кундаком од пушке удари Јелу по глави...
Двогодишњи Милорад је некако дошао до мајке и миловао је прстићима по крвавом лицу.
Бико га је положио на земљу... Из пререзаног врата шикну невина дјечија крв и попрска зликовца. Задњи трзај малог Милорада нестаде и он заувијек остаде поред своје мајке...
- Не дај , Бико, да ова побјеже!, повика један од зликоваца док је Зорка покушавала да се домогне кукуруза и да се спаси сигурне смрти. Пуцањ је одјекнуо и она је пала у трави. Пришао је Бико, извадио нож, и заклао рањену Зорку. Љубица је, у том моменту, док су остали зликовци гледали како коље Зорку, потрчала преко поља.
- Побјеже ова!, повика Незир... Док су пуцали за њом она је трчала што је брже могла. Иако је била рањена побјегла је...
- Неће даљеко, кућка!, урлао је зликовац.
Мато није бјежао. Гледао је шта се догађа а сузе су текле низ његово лице.
- Виђи овога малога како гљеда. Е, њега ћемо на тенане да кољемо, урлао је закрвављених очију и са пјеном на устима Хасан Таћи.
У том моменту, баба Јела се мало опоравила од ударца по глави а лелек и сузе су је обузеле.
- Оставите ми бар њега да живи. Доста сте зла учињели... , рече а глас јој се већ губио.
- Чекај мало још ово да видиш кучко једна, крмачо једна, заурла Мустафа а бале му потекоше из уста. Бико ухвати Мата за руку, извади нож и примаче га његовом грлу. Мато је само посматрао разулареног зликовца како се припрема да доврши крваву причу...
- Гљедај ти њега! Па он се уопште не боји. Ово мора да је неки ђаво! Погљедај му само оћи како сијевају. А, њега морамо пољако да кољемо!, урлао је Незир.
Мустафа му ножем прекиде уво. Крв шикну низ Матово лице али он нити јекну нит' лелекну...
- Гљедајте чуда, па он се не чује. Да му прекинем и друго уво...Крв је липтала а друго уво се нашло на трави...
- Да му прекинем ногу!, повика Бико. Прво ногу па ћемо редом...
- Добро, добро!, само ради што си замисљио. Ми ћемо да ти помогнемо, сиктао је Хасан...
Мато се згрчи од бола а изнад његове лијеве поткољенице је сјекао Биков нож... Одсјечена ногу Бико баци у траву...
- А шта ћемо садек?, дрекну зликовац.
- Садек му прекини руку!, да видимо како изгљеда без руке...Дијете се још више згрчи од бола док је оштрица ножа одвајала његову руку од осталога тијела...
- Извади му сад око!
- Ја ћу око!, викну Хасан. Оћу и ја мало да се забављам... Док је зликовац оштрицом ножа вадио око Мато се сав тресао од превеликог бола и муке која га је снашла... Око се нађе на трави поред осталих дјелова његовог тијела... Из другог ока текле су сузе које су се помијешале са крвљу овога анђела божјега који је на мукама умирао.
Баба Јела је кукала и плакала. Рукама је чупала косу и гребла лице. Бол је пресјекао и она више практично није ни постојала гледајући беспомоћно ове муке тешке, изненадне, неподношљиве...
- Куку мене, Мато сине, куку мене, ђецо моја данас!...Шта урадише од вас ови зликовци шогави, ови фашисти... Тахиров нож је прекинуо бабину мисао и она паде мртвапоред Зорке, на трави...
- А шта садек да радимо?
- Одерите му кожу!
- Оћемо, оћемо! Ја ћу сад то да ћиним чуо се одвратни Тахиров глас.
Док је нож одвајао кожу од тијела Мато се све више грчио од болова. Били су то последњи трзаји мученика, који данас, на Голготи, испушта своју душу...
- Да га објесимо на шљиву!, викну Мустафа.
- Да га објесимо, но шта?
Тахир је пронашао уже. Свезали су га за руку и окачили на шљиву.
Изгуби се и последњи Матов трзај. Нема више јека ни лелека. Нема више ни плача ни суза... Ни молитве , ни живота... Дах смрти, кружио је у кући и око куће...
- Оћемо ли кућу да запалимо?
- Не треба то ни да питаш. Ужди огањ у њу!...
Кућа је горјела и нестајала у ватри. Пламен је парао небеса... Искласапљена тијела су лежала у кући и око куће...
Дојо је из кукуруза гледао објешеног друга. Гледао је дјелове његовога тијела који су били разбацани око шљиве. Поглед му је ишао од Мата па до његове мајке и свих осталих што су заувијек остали непомични. Био је сав у сузама. Знао је да ту не може ништа да помогне а бол и туга су притискали његово срце...
Кона је чупала косу док је гледала овај страшни масакр, а струкови кукуруза, који су били у њеној близини, заливени су сузама...
- Боже!, је ли ово могуће? Шта ови зликовци урадише данас? Ово нијесу љуђи. Ово су несоји, фашисти, нељуђи, ниткови. Људски ум тешко може да схвати шта су ово данас учињели. Ово нико не би вјеровао док не би видио...
Тога дана Велика је постала Голгота. Око сваке куће плач, врисак, туга...Масакр какав се не памти.
Од Лима па до Чакора дизао се, ка небесима, пламен од запаљених кућа. На стотине дјеце, жена и стараца остало је измасакрирано, унакажено...Многи су сагорјели у пламену...
Овај масакр починили су балисти и вулентари из Плава и са Космета који су били припадници фашистичких дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |