 |
|
|
СВЕДОЧЕЊЕ ОЧЕВИДАЦА О СТРАДАЊУ СЕЛА ВЕЛИКА |
 |
МИЛИВС (Миличка) БЈЕЛАНОВИЋ, рођена Кнежевић
Са цесте је стигла до куће Кнежевића - Рамшића, 28. јула 1944. године, нека војска. Војници нијесу плијенили стоку, јер се она налазила више друма, а око ње су била дјеца. Тој ђеци се ништа није догодило.
Код нашу кућу убијене су:
- моја мајка, Ракита Кнежевић, рођена Томовић (45), и
- моје сестре Драгица (9), и
- Милосава, која је тада имала свега три мјесеца.
Ракита није остала на мјесту мртва, већ је живјела још око 24 сата, а онда је издахнула.
С групом дјеце око стоке била сам и ја. У оном метежу побјегле смо Гана, Јела, Боса, Тодора и ја.
Војници нијесу залазили по кућама изнад друма, него само тамо гдје су куће биле испод друма. Видјеле смо само нас пет дјевојчица успјеле да побјегнемо испред сигурне смрти.
ДИВНА (Вукајла) ВУЧЕТИЋ рођена ЈАШОВИЋ
Тога стравичног дана, 28. јула 1944. године, била сам код куће, у Вукадиновом потоку. У јутро око 9 часова чула сам да је непријатељска војска била у Горњој Ржаници, али да није страдао нико од мјештана који су се нашли код својих кућа. Прије тога чула сам за покољу у оближњим селима па сам, плашећи се за дјецу, двоје старијих које сам отјерала у шуми.
Дола ми је рекла да су неки мјештани отишли на преговоре с непријатељима. То су били Микајле Вуков - Гојковић, који је знао њемачки, Радосав Живаљевић и Јевто Пауновић.
Њима је речено да војска неће дирати никога ко остане код своје куће, а да ће побити све оне који се нађу по шумама.
Вратила сам се кући и убрзо чула кукњаву у домове Љуба Огњановића, Вукмана Вучетића, Воја Томовића, Милована и Мијајла Вучетића. Око једанаест часова задесила сам се на путу више куће, држећи у наручју свог једногодишњег сина Божа.
На прагу ми се налазила ћерка Персида, која је имала само три године, а уз њу моје двије синовице: четворогодишња Ката и трогодишња Ната, кћери Цвете и Душана Вучетића.
Док сам стајала на путу, наишао је један војник с пушком. Кренула сам кући, али он ми је викнуо:
"Не бјежи, оца ти црногорског"!
Рекла сам да не бјежим него да хоћу војсци изнесем хљеба, како нам је наређено. Он ми је на то одговорио:
"Њемачка има хљеба"!
Говорио је чистим нашим језиком. Одмах је припуцао, убио ми је сина Божа (1) у наручју, а мене ранио у десну руку. Била сам толико прибрана да повичем дјеци да бјеже у трап. Иако мале, Персида, Ката и Ната су ме разумјеле, па су се одмах сакриле и тако преживјеле покољ.
Војник који је пуцао на мене ушао је у кућу и тамо се задржао краће вријеме, па изашао. Али пошто ми је Божо још давао знаке живота, искористила сам тренутак злотворевог одсуства, па сам убацила и њега у трап код кћери и синовица. Дјевојчице су у трапу биле мирне. Ни гласа нису пустиле.
Кад је изашао из куће, војник је поново напунио пушку, пришао ми на два корака и погледао ме право у очи. Окренула сам се да не гледам када ће пуцати, али нијесам могла да бјежим. Испалио је више метака, али се сјећам да ме је оборио тек пети. Тада сам се онесвјестила.
Дошла сам себи послије неког времена и покушала да устанем. У то је Дола наишла из шуме, па ме је онако рањену одвукла у кукуруз. Затим је из трапа извукла три дјевојчице и одвеле их у шуму, а мени је донијела сина Божа, који је још био жив. Нијесам имала снаге да га подојим. Издахнуо ми је у наручју, па га је Дола вратила у трап.
Док сам лежала у кукурузу, дошла ми је синовица Драгица (12), кћерка Цвета и Душанка Вучетић, а сестра мале Нате и Кате, имала је 12 година. И она је била рањена у стомак. Рекла ми је да су поубијана сва чељад у кући Милована, Радована и Мијајла Вучетића. Другарица је остала са мном два дана, док није издахнула.
Предвече истог дана када је извршен покољ, стигао је Жако Јокић-Стојнић, ишао од рањеника до рањеника, носио ракију и њоме сваком испирао ране.
Моје су се ране запалиле. Тек послије пет дана код мене је стигла Станица, жена Милете Вучетића, која је донијела хладне воде, испрала ми ране и преобукла ме. Љечила сам се сама, уз помоћ свог седмогодишњег сина Видака. Он је долазио ноћу кришом из шуме да ме види, и доносио ми шереху (врста траве). Ту ми је траву туцао на плочи, а затим сам је стављала на рану. За свих тих пет дана ништа нијесам јела, само сам пила воду, коју ми је испочетка достављала рањена Драгица.
Тек када је дошла Станица - Тага, појела сам мало качамака и скорупа, које ми је она донијела.
Неколико дана касније по селу се опет чула пуцњава. Једне вечери сам кренула помажући се оном здравом руком и дошла у току ноћи до куће Илије Бошковића - (доњи Лаз). Још прије покоља чула сам да ми је био рањен син Милутин - Мишко. На своју велику радост сазнала сам да то није било тачно. Готово сам била стигла до једног јаза, али нијесам могла доћи до воде, него сам код Илијине куће умјесто тога лизала сам росу са оне шерухе.
У куће се прије покоља налазио збјег, али кад је наилазила њемачка војска сви су побјегли у шуму, па сам у кући била сама. Наишла је њемачка војска. Нико ме није дирао, нешто су ме питали што нијесам разумјела, а један од њих ми је донио хљеба и воде. Обратио ми се са "мајко". Рекла бих да је то био Рус.
Ту сам остала дан и ноћ, а онда сакупила снагу и кренула према Десен поток. Тако сам поново наишла на ону исту војску и препознала онога што ми је давао хљеба. Кад ме је видио, повикао је:
"Мајко, у шест сати Њемачка капут".
Станија Рађеновић Санда и Пољка Бјелановић прихватиле су ме и смјестиле у кућу Петра Симоновића. У тој кући остала сам цијеле ноћи. У току ноћи чула сам глас:
"О, дошли су партизани у Велику, не бојте се"!.
Коначно су ми стигли супруг Милан и син Драго и однијели ме кући, гдје сам преноћила. Сутрадан су ме пренијели у Андријевицу, и тамо су ми ране први пут биле превијене. Из Андријевице сам са осталим рањеницима била пребачена у Колашин, па у Липово, а онда поново у Колашин.
У Вукадиновом потоку поред
- мога сина Божа (1) и
- синовице Драгице (12),
изгубили су животе:
Из куће Мијајла Вучетића
- жена Спасенија (50), и
- кћерка Љепосава (17) година.
Из куће Радована Вучетића,
- супруга Станија (45)
- кћи Наталија и
- син Саво (6).
Из куће Милована Вучетића,
- супруга Љепосава (45)
- синови Томислав (9) и
- Властимир (7).
Из куће Воја Томовића
- супруга Драга, која је била пред самим порођајем;
- мајка Симона (60),
- син Божо (6) и
- кћерка Радица (2).
Из куће Вукашина Вучетића:
- супруга Станија (40);
- кћерка Рабија (16),
- син Радомир (14) и
- Вукман Вучетић (40).
Из куће Љуба Огњановића:
- супруга Рада (40) и
- синови Боро (8) и
- Радослав (5).
Из куће Арсенија Чаке Огњановића:
- супруга Милосава, рођена Лекић (37).
Из куће Сима Огњановића:
- супруга Станија, која је била при порођају и
- два сина, чијих се имена не сјећам.
Из куће Душана Вучетића:
- супруга Цвета (30) и
- кћерка Драгица (12).
- Супруга Миливоја Вучетића, Љепосава, погинула је на путу више куће Милана Вучетића. Она је са својим живјела у кући Вукадина Вуша Вучетића.
28. јула 1944. године у Велици се налазило деветнаест породица које су такође поубијане.
ЗДРАВКО (Николе) БЈЕЛАНОВИЋ, МИОДРАГ (Мирка) ПАУНОВИЋА, МИЛОШ (Алексе) ПАУНОВИЋА СА БОЛОМ ПРИЧАЈУ:
Уочи покоља, неколико Величана налазило се у збјегу у Љешчарима, гдје су и преноћили. У току ноћи говорило се о томе шта да се ради са породицама. Неки су били за то да се породице склоне преко Ћафе, а други да се остане у селу. На томе је и остало, јер се вјеровало да регуларна непријатељска војска неће убијати дјецу, жене и старце који се нађу у кућама.
Од преко стотину људи нико није имао оружја, па је разумљиво што је владала велика неизвесност и страх. У тој неизвесности освануо је 28. јул. Око девет сати наишла је војска која је одмах почела да пали куће и да убија све живо што нађе. Више нико није знао шта да чини да би се спасле породице. Неки Величани покушали су да ступе у контакт са њемачком командом, да преговарају, али нијесу успјели. Покољ се настављао.
Већ при првом сусрету са непријатељском војском погинули су
- Радосав Живаљевић,
- Стамат Јокић,
- Миле - Милосав Миљко Симоновић - Болевић,
- Јефто Пауновић и
- Крсто Пауновић.
Јефта и Крста Пауновић, Стамата Јокић и Мила - Милосава Симоновић ухватио је Саит Хоџа, познати зликовац, са својом дружбином, убацио их је у један стан више величких анова, поубијао их, а затим запалио зграду.
Око 50 Величана спроведено је према Чакору, где је почело мучење. Несрећници су се, у оној својој невољи, распитивали за породице. Непријатељи су им чак цинично одговарали:
"И ваше породице и ваше куће су сређене, не треба да бринете".
У тој војсци су се, поред Њемаца, налазили балисти, вулнетари, четници*, па и нека лица у цивилном одијелу.
Алекса Гојковић је препознао међу четницима Радоњу Лабудовића и некога Рајовића из Краља код Андријевице.*
* Ови дјелови изјаве су измишљени и дописани од стране тадашњих комуниста са образложењем: Познато је да су четници били задојени шовинизмом до лудила. Њихови злочини извршен и 1943. године у Санџаку над недужним муслиманским живљем, су језиве. Тешко је вјеровати да су се ове двије фашистичке формације удружиле и ако су имале исте циљеве.
Интернирци су са Чакора потјерани за Пећ, а послије тога за Приштину. Непријатељи су са њих свукли све што им се свиђало. У Пећи и Приштини терор је настављен. Из Приштине су пребачени за Беч, у концентрациони логор К-16. гдје су остали до краја рата.
И поред свих страхота, у том логору био је организован колективни живот, постојала је и партијска организација, чији је руководилац био Вељко Вујисић, а омладински руководилац био је Сали Пеја.
Због лоше исхране било је организовано и неколико штрајкова. Чим је логор био ослобођен, основан је југословенски батаљон, чији је командант био Вељко Вујисић. Тако су логораши дошли у своју земљу са оружјем.
Међу њима налазили су се:
Из породице Бјелановић: Миленко, Илија, Душан, Ђоко, Здравко, и Рајко. Из породице Брковић: Новица (107. Из породице Гојковић: Алекса. Из породице Гогић: Саво. Из породице Живаљевић: Вукосав, Драго, Милорад, Љубо (успио да побјегне) и Радмило (остао на Чакору, гдје га је као дијете неки возач одвезао у Пећ).
Из породице Јокић: Милован, Станоје, Богда, Михаило и Милић. Из породице Кнежевић: Милутин - Рушо. Из породице Огњановић: Вукман. Из породице Пауновић: Вукман, Добрашин, Димитрије, Алекса, Милош, Вукашин, Манојло, Миодраг, Тихомир и Велимир. Из породице Поповић: Борислав, Мирослав, Драгослав, и Радослав. Из породице Петровић: Мирко и Војо. Из породице Симоновић: Вукашин, Душан, Вуко, Вукосав, Светислав, и Воја Јанковић Чуковић (умро у логору). Из породице Стешевића: Радивоје, Бранко и Рајко - Рајо. Из породице Томовић Страшимир, Драго и Радослав.
АЛЕКСА (Гавро) ГОЈКОВИЋ:
На дан покоља био сам са десетак Величана у Гусињу, где смо косили ливаде породице Радончића.
Послије три дана дошли смо у Плав. Ту сам срео Росу Шошкић, кћерку Љуба Шошкића из Улотине. Од ње смо сазнали о покољу у Велици. Одмах смо кренули. Кад сам стигао у Велику, наишао сам на Ђорђија - Ђола Гојковића, који је био очевидац покоља. Он се налазио изнад пута и све је посматрао са мјеста званог Долови, удаљеног око 200 мјетара. Испричао ми је да је наишла нека војска. Чим су стигли до првих кућа, одјекнуо је плач лелек чељади. Ђорђије је видео да су код куће Стефана Гојковића поубијани, али нијесу бацани у ватру. Код моје куће сви су бачени у ватру и то: колико је могао да види, неки су још били живи.
Злочин се догодио око 13 часова. Зликовци нијесу ништа узимали из кућа. Очевидац злочина била је и Грозда Шошкић, кћерка Росе и Митра, која је тада имала око 10 година. Код наших кућа у Лазима поубијани су:
- Анђа, супруга Алексе Гојковића (45),
- Милица, супруга Груја Гојковића (40).
- Савета, супруга Ђола Гојковића (65)
- Наста Гојковић, супруга Миладина - Мига (50),
- Вукана Гојковић, супруга Николе (60), и
- Емилија Шошкић, 10 годишња девојчица из Улотине, која, се налазила код своје баке.
ЗОРКА И МИЛОРАД (Мирков) ГОЈКОВИЋИ:
28. јула 1944. године, налазио сам се на Кадрама (Велика), а прије тога сам косио ливаде код Амира Пуришића у селу Богајићима, недалеко од Плава. Кући сам стигао око 10 часова. Тамо сам затекао мајку Милицу и супругу Зорку.
Убрзо сам примјетио да путем наилази војска, па сам се склонио више друма. Тамо сам нашао 13 чељади, углавном дјеце, Војници су примјетили дјецу и позвали их да дођу. Кад су дјеца послушала, војници су почели да расправљају да ли да их поубијају. Међу сњима је био један плавокоси, кој и је рекао једној од присутних жена:
"Мила сестро, води ову дјецу у шуму, ако други дођу за нама, све ће их стријељати, слистити"!
Убрзо су наставили пут и више се нијесу враћали. Моја супруга Зорка каже да тај плавокоси:
„Бијаше добар, да ми је сада да га видим, частила бих га, спасао ми је четворо дјеце"!
Послије тога тај војник је наишао до наше куће и у кошари нашао моју мајку Милицу и стрину мога оца, Насту. Рекао им је:
„Ја ћу да пуцам, а ви ћутите".
Оне саме му нијесу повјеровале, па су у страху почеле да бјеже. Он их тада умало дије погодио и ако је пуцао изнад њихових глава. Сјећам се да, је имао кратке панталоне и да је говорио нашим језиком.
Код куће Марића-Гојковића, на Тацилима (Велике), убијени су:
- Дано Гојковић (6),
- Лепосава, кћи Дана и Марије Гојковића (19) и
- Лека Јокић, супруга Вукадина Гојковића.
Побијени су на путу испод једне буке.
МИЛА—ГАНА (Радула) КНЕЖЕВИЋ:
Била сам 28. јула 1944. године, код куће, око 9 часова наишла је група војника, посједала изнад куће Васа Јанковића и нешто као да је осматрала. Затим су ти војници дошли и до наше куће и тражили хране. Нијесам имала шта да им дам. Они су испред куће примјетили једну кокош с пилићима. Убили су је пиштољем, па смо им је очистили, али они нијесу хтјели да чекају него су је понијели не кувану.
Послије тога наишле су двије групе војника и опколили кућу. Ту у кући поубијали су:
- Ракиту, супругу Миличка Кнежевића (35) и
- њихове кћерке Драгицу (2) и
- другу кћер која је имала свег пет дана и још није била крштена.
Послије тога спалили су кућу. Добро су говорили нашим језиком. Наишао је један у цивилном одијелу, који је рекао:
"Црна друго, што не бјежите, убијају све комунистичко"!
РАДОМИР (Стефана) ПЕТРОВИЋА:
У Велику сам стигао 29. јула 1944. године, сутрадан послије покоља. Долазећи са братом Новицом, ја сам затекао на путу испред куће
- мајку Јелену, убијену пушчаним мецима. Имала је око 70 година.
Кућа није била запаљена, али су непријатељи отјерали сву стоку.
- Бранка, сина Милоње Петровића, нашао сам угљенисаног у запаљеној кући Васа Јанковића.
- Цвету, Милоњину супругу, која је имала око 35 година, убили су на путу, а њихову
- кћерку Косу изболи су бајонетима и бацили је са пута у неко трње.
МИЛАДИН (Милоње) ЈАНКОВИЋ:
На дан покоља налазио сам се испод Ваганице, у неким потоцима. Поједини Величани намјерава ли су да са породицама пређу преко приједолске Ћафе. Нијесу успјели, јер су Ћафу били већ посјели Нијемци и домаћи издајници. Тако смо сви остали у потоцима испод Веганице док је у селу трајао покољ.
У кућама Јанковића погинули су:
- моја мајка Мирјана, која је имала око 45 година, затим
- Радосава Јанковић, супруга Милана Јанковића (која је такође имала око 45 година) и
- Милосава Јанковић, рођена Стаматовић, стара око 50 година. Она је изгорјела у кући.
- Са њом је нађено и једно угљенисано тијело, вјерује се да је то био син Милоње Петровића, јер је нестао за вријеме покоља.
На друму су убијене
- Цвета Петровић, супруга Милоње Петровића и
- њено дијете.
ЈОВАНКА (Митра) ПЕТРОВИЋ: рођена Кнежевић:
Тог трагичног дана налазила сам се код куће. Око 10 часова пронио се глас да су Нијемци у Петровића поток. Речено нам је да изнесемо хљеба војсци, на пут или пред кућу, ако буду залазили по кућама. Запазила сам да су ишли по групама. Прву групу војника примјетила сам код куће Мирка Пауновића, на мјесту званом Муратов бријег. Код куће су нашли женску чељад. Мушка дјеца су се разбјежала, склонила се у коломбоћ (кукуруз). Испред куће сакупили су све жене, свукли их голе и наредили им да уђу у кућу, потјерали су их на силу унутра. То су биле: Станица Пауновић Белка, Милојка, Мара, Милосавова, Мика, Анђелија (жена Гавра Пауновића), Иконија (кћи Радована Пауновића), Радуша и Радосава кћерке Бојане и Радуна Петровића.
Видјела сам када су кроз прозор искочиле
- Станица Пауновић,
- Иконија и
- Бојана Петровић. Убијене су из пушака испред куће. Биле су потпуно наге.
Послије тога чула сам пуцањ из аутомата у кући. Три рафала. У међувремену, сам видјела када је са прозора искочила
- Милка, жена Миодрага Пауновића „Мина". И она је била потпуно нага. Убијена је куршумима из пушака а на педесет метара испод куће.
Вјероватно је било покушаја силовања, јер еу све млађе жене и ђевојке поскакале кроз прозор, иако висина није била мала.
- Када су убили Милосаву,
ушли су у кућу, пуцали и у лешеве, изишли су из куће, тражећи сламу, како би кућу и љешеве у њој запалили.
Дијете од годину дана, Страшимира, сина Милосаве и Миодрага Пауновића, преврнули су са колијевком и бацили у бару, вјерујући да ће се дијете тако дуже мучити.
- Рањена је Марта, жена Мирка Пауновића. Нашла сам је у кући. Била је захваћена ватром. Звала ме:
"Јованка, сагорјесмо"!
Изњела сам је из куће. Имала је 13 рана, од којих је касније умрла. Добро се сјећам да ми је рекла:
"Изнеси ме из куће, доћиће да ме дотуку".
Испунила сам јој жељу, изњела сам је заједно са Зорком, женом Вуја Петровића.
У кући ћашла сам рањену и Љубицу Пауновић, кћерку Марте и Мирка Пауновића. Била је гола. Изњела сам је и сакрила у кукурузу.
Док сам гасила ватру крвљу убијених, (воде није било), међу лешевима нашла сам живе Радушу и Радосаву Петровић, кћерке Бојана и Радуна Петровића. Пошле су самном а успут узела и малог Страшимира из колијевке баченог у бари.
Група војника је отишла према кући Радосава Живаљевића. И тамо је било доста женског живља. Од мушке ђеце били су: Васо и Божо Живаљевић (сада официри ЈНА). Било је и тамо доста жртава. Право је чудо како су ова два ђетета остала жива. У тој кући нашла се Милосава Пауновић-Микана. Тамо је рањена, па је трчала према кући свога оца Мирка Пауновића, а ја сам је прихватила.
Дошла је код мене Милица, жена Мила Живаљевића, која је преживјела ову трагедију. Прво ме питала да ли су јој ђеца жива (Васо и Божо). Рекла ми је:
"Мила сестро, рањена сам, није важно, хајде да угасимо ватру, изгоре ми Вака (Миличина кћерка)".
Чула сам лупњаву у својој кући, па сам се са Милицом сакрила у кукуруз, а када је опасност прошла, отишле смо до куће Радосава Живаљевића. Кућа је изгорјела. Тада сам први пут видјела разнобојне пламенове који су се дизали са запаљених лешева. Трчала сам до потока захватила воду и угасила ватру. Вуку смо нашли изгорјелу. Ту је изгорјела и
- Рада (жена Радосава Живаљевића) и
- кћерка Вукашина Стешевића, име јој не знам.
Отишле смо да тражимо рањене. Наишле смо на
- Пољку, кћерку Цуње Живаљевића, била је мртва,
- Мирка, (сина Митра Живаљевића),
- Дарку Стешевић, (жену Вукашина Стешевића).
У потоку смо нашле и Милку, кћерку Раде и Радосава Живаљевића, била је гола и у несвјесном стању.
Вратила сам се кући, нашла свекрву, мајку Мирка Петровића и она ми је, испричала да су војници били у кући код ње и рекли:
"Ти си нама дала хљеба и соли, ми те нећемо убити, али други хоће".
Говорили су српски. Када сам склањала ђецу у кукурузу по њивама, пуцали су и тада сам рањена. Иако рањена, наставила сам да збрињавам ђецу а и друге рањенике.
Отишла сам 29. јула у свој род, у Десен поток. Тамо сам нашла рањену сестру, и донијела је до куће Мила Вуковића. Тога дана два пута су вулнетари пиштољима пуцали на нас. Регуларне војске није било.
Група вулнетара наишла је 30. јула. Наредили су ми да им похватам говеда, како би ме оставили живу. То сам учинила и тако су ме оставили у кући, и мене и рањене. Тога дана код мене је био Вешо Кнежевић, имао је десет година, рекла сам му да ђете бјежи и склони су у кукурузу. Послушао ме је и остао жив. Имала сам нешто робе, коју ми је опљачкао Гацо Каплан из Метеха. Али робу није однио, јер га је спријечио неки војник у њемачкој униформи. Узео му је пушку и наредио да иде пред њим. Чинило ми се да је био Рус.
Мој муж Мирко интерниран је 28. јула. Када се вратио из ропства, рекао је:
"Интересовали смо се за породице. Спроводници су нам рекли да су прво оне сређене, па куће".
Љешеве смо покопали тек послије девет дана. Онда су стигли партизани и они су прихватили рањене.
МИЛОСАВА (Јеремије) ЖИВАЉЕВИЋ:
Око 7 часова 28. јула 1944. године, мој свекар Михаило Гојковић рекао ми је да иде до Буће (Милене Живаљевић), моје мајке, да види да ли је што чула, остала сам са свекрвом и троје ђеце. Двоје је било моје, а једно Радоша Симоновића. Од ђеце ми је погинула кћерка Ракита.
Вратио се свекар, сјео испред куће, запушио дуван и питао ме шта радим. Ја сам из куће износила ствари. Рекао је да то не чиним, него да умијесим мало хљеба, можда ће требати да се крвник иодмити. Рекао ми је да је био код Боћке, да се она спремала да бјежи, али јој он није дао. Чуо је да војска неће убијати жене и ђецу ако их нађе у кућама. Рекао ми је да је Плана, жена Ратка Живаљевића, кћерка Лепе и Јефте Пауновића, послата да понесе хлијеб људима који су се клонили тога дана у Љешчаре.
Није прошло дуго, када је око једанаест часова наишла велика војска. Прво сам их примијетила на мјесту званом Лијеви мост. За собом су терали много стоке (оваца и говеда). Познала сам двије краве. Власништво мајке и браће (Живаљевић Милена, Ристо и Ратко). Звала сам Кика (мој свекар) и рекла му како војска плијени стоку и да треба да бјежимо. У двије куће, у нашој и Томице Гојковића, било је око деветнаесторо чељади, међу њима само један мушкарац, и то мој свекар. Имао је више од 70 година.
Прије тога ту је Код нас био и Томица Гојковић, али је он рекао да ми останемо у кућама, да ђецу и жене неће убијати. То је одговорио на моје и питање своје жене Доле и кћерке Драге. Тако смо остали.
Наишла је војска. Било их је педесетак. Ухватили су нас испред куће. Свекар је био са нама. Одвојише га од нас и утрапише му кошницу пчела из пчелињака Томица Гојковића. С њим је пошао наоружан човјек у црном цивилном одијелу, са бијелом капом на глави. Свекар је кошницу понио до Лијевог моста и када их је услужио, кренуо је кући.
- Чим је видео његова леђа, онај у црном одијелу је пуцао у њега и убио га (Михаила Гојковића).
Стајали смо скамењени од ужаса. Сви су били у војничким униформама. Један од њих се одвојио, пришао нам и рекао:
"Испред мене!".
Прво је повукао моју свекрву Мару. Мене је ухватио за руку и одгурнуо ме. Свекрва ми је рекла:
"Ајде ти, снахо напријед".
Пришао је још један који ме повукао за руку и почео да бије и мене и свекрву. Тако бијући, потјерали су нас према кући Томице Гојковића, гурнули нас низ зид висок од два метра. Имала сам у наручју дијете од три године. Са њим сам пала. Нико није убијен пред нашом кућом, нити су улазили унутра док смо ми били ту. Моја свекрва имала је у наручју двоје ђеце, моју кћерку од двије године и унуку, кћерку Гране и Радоша Симоновића.
Пред Томичином кућом су нас мучили на разне начине. Прво су тражили паре говорећи:
"Нећемо вас убити".
Паре нијесмо имали, па су опет почели да нас бију. Читав сат мучили су мене, Долу, и Раду Гојковић. Међу нама била је кћерка Крсте Гојковића, Пољка. Издвојили су је и један од њих у униформи повукао је према кући Радуна Гојковића. Она се истргла и побјегла према нама. Војник је два пута пуцао, али она је успјела да дође до нас. Послије тога све су нас тукли, чак и ђецу. Ова група није покушавала да свлачи жене. Сви су лијепо српски говорили. Један је наредио:
"Унутра улазите!".
Застале смо, сумњајући да ће нас запалити. Дошла су још тројица војника и почели сада да нас гурају. Опирале смо се али они некако убацише Милеву, кћерку Томице Гојковића. Имала је само четири године (жива је и сада) и Стевку Симоновић, кћерку Радоша Симоновића. Остале смо да видимо шта ће сада да раде. Један од њих је рекао:
"Паљба".
Одјекнули су пуцњи. Овђе су погинуле:
- Мара Гојковић (70),
- Дола Гојковић (60) и
- моја кћи Ракита Гојковић од три године, затим
- Драга Гојковић, кћерка Доле и Томице Гојковића, имала је 22 године,
- Крстиња Гојковић (12),
- Гаврило Гојковић (7), син Доле и Томице Гојковића,
- Стешевић Радосав и
- Радмила, син и кћерка Василије и Вучета Стешевића,
- сестра Здравка Гојковића, Вука (30)
- са двије кћерке - незнам имена,
- Рада, жена Здравка Гојковића и
- Пољка Гојковић (22) кћи Љубице и Крсте Гојковића.
Укупно је у ове двије куће убијено петнаесторо чељади. Чудом судбине нијесмо погинули: мој син Момчило од три године, Стевка Симоновић, Милева Гојковић и ја.
Ја сам остала у обору (дворишту) пала на дијете и остала |жива. Уплашена за дијете, потпуно сам се изгубила и када сам се освијестила, видјела сам да војске нема. Кућа је била затворена, из ње ништа није било однесено.
Сви који смо остали живи били смо обливени крвљу. Устала је Стевка и зовнула ме:
„Ујно",
па потрчала к мени. Кћерку Томице Гојковића узела сам у наручје, заједно са својим сином, док је Стевка ишла испред мене. Сакрила сам их у кукуруз, запријетила им да не плачу и не љуљају струкове.
Војска се тога часа налазила код кућа Вукајла и Мијајла Живаљевића. То су била два брата. Мијајло је погинуо још 1941. године, а
- Вукајла су убили тога дана.
Код њихове куће било је жена и ђеце.
Окренула сам се и видјела како ми кућа гори. Потрчала сам да гасим ватру, али нијесам имала чиме. Наишле су Милена и Рака Гојковић, носиле су некаку сплачину за свиње. Замолила сам их да ми то даду да угасим ватру. ,Успјела сам да тиме угасим ватру и тада њих двије повикаше:
"Ено војске, бјежи!".
Ја сам пала с тавана, а њих двије су се некуда изгубиле.
Пошла сам да видим шта је с ђецом.
Срели су ме војници и један од њих је почео да ме удара кундаком, вичући
"Стукао бих и тебе и дијете"!
Чисто српски је говорио. Упутила сам се према кући Јована Гојковића Ракова. Њега су тукли, али је преживео ову катастрофу.
- Убили су му жену кундацима. Имала је око 60 година.
Код ње је било дијете, унука од три године. Мала је остала жива.
- Мртва Вукајла Живаљевића бацили су у кући и ту је изгорио, док му је жена с четворо дијеце остала жива.
- Мијајлу Живаљевићу који је погинуо 1941. године, остала је жена Стана с три кћерке и син. Трагичног 28. јула 1944. године убацили су је са свом дијецом у запаљену кућу и ту су сви изгорјели.
- Њену кћерку Добрицу са десет година, живу су бацили у ватру! Чекали су испред грата све док се чуо њен глас, врисак.
Тек када је престала писка, убице су пошле да траже друге жртве.
- Испред куће Баца Стешевића била је његова жена Новка.
Видјела сам како је побјегла од крвника. На око 150 метара од куће ухватила су је два зликовца, на силу је довукли до врата куће и ту је убили.
- Плана Стешевић, рођена Коматина, убијена је у шљивику Томица Гојковића.
Два дана и двије ноћи била сам сама, без икога, са троје дјеце, без хране, дјецу сам хранила некаквим крвавим качамаком. Ко га је спремао, ни данас незнам. Карлицу са качамаком нашла сам у кукурузу Лабуда Новићевића. Послије тога добила сам поруку да могу ићи кући.
ДУШАН (Николе) ЖИВАЉЕВИЋ:
Око десет часова наишла су 7 - 8 војника, наоружаних пушкама и аутоматима.
- Од Микаила Живаљевића узели су овце, па их је он низ поток отјерао до куће Вучете Стешевића. Ту су га убили.
Послије тога покупили су чељад, извели их у шљивик и поубијали, а онда се вратили кући и запалили је.
- Јела Живаљевић стара 90 година, била је испод куће. Одвукли су је и са прозора бацили у поток. Умрла је послије два до три сата.
Из куће су извели и убили:
- Милену, жену Николе Живаљевића (45),
- Дарку, рођену Гојковић, жену Ника Живаљевића (30),
- Миросаву (3) и
- Марка, одојче од шест мјесеци,
Даринкину кћер и сина
- Михаила (50) и
- Јелу (90).
Мали Марко је био у колијевци. Мајку су му одгурнули, одвојили је од дјетета и пуцали у колијевку. Милена је убијена са два метка. Један метак погодио ју је у главу, и усмртио је и њену трогодишњу синовицу Мирославу, која је била у њеном наручју.
МИЛИЦА (Милутина) ЖИВАЉЕВИЋ, рођена Вучетић:
Тога дана била сам код куће на папратишту, око девет часова наишла је војска. Прво су дошла два војника, наоружани машинкама. Ништа нијесу говорили. Упутили се према потоку, застали и нешто осматрали. Пред кућом је био истакнут бијели барјак, Рада Живаљевић ми је рекла да тако треба учинити. По чијем савјету је рекла да се то уради, незнам. Углавном ова двојка нас није узнемира вала.
Наишла је друга група војника. Тражили су хљеба, сира и млијека. Ту су јели. Лијепо су српски говорили. Још ми је у сјећању када се заплакао мали Мирко, син Митре Живаљевић. Имао је пет година и био је уплашен. Један од војника је устао, помиловао га и српски рекао:
„Не бој се, мали ми вас нећемо".
Дијете је престало да плаче.
Пошто су се најели, изишли су из куће, угледали девет оваца у тору, истјерали их. Ми жене, закукале смо за овцама. Одмах за њима наишла је друга група. Било их је доста. Двојица су се издвојила, дошла на врата куће с бајонетима на пушкама, успереним према нама. Један је рекао:
"Амо, амо, ево комунистичких кућа! Нама лежи двјеста браће по Црној Гори!!"
Пришло је још пет - шест војника, а испред куће их је било више.
Захтјевали су да се постројимо. Стали смо испред куће, а они су затражили да се свлачимо. Почели су да нас туку кундацима и у страху смо морале да се свлачимо. Пред нама су стајали војници с пушкама у рукама. Свукли су нас потпуно голе. На мени је остао флистан (бјела сукња од беза). Док су нас свлачили, извукли су из наше средине Пољку, кћерку Цуње и Радивоја Живаљевића. Један је ухватио за руку и плетенице. Имала је ланац о грлу. Тражили су јој ланац. Скинула га је својим рукама и бацила, није хтјела да им га да у руке. Када су почели да је гурају унутра, повикала је:
"Не дајте ме, стрине, да сте ми мајке побогу, од данас до вијека."
Потрчале смо ја и Рада Живаљевић да је спасемо. Тукли су нас кундацима, а њу су увели у кућу. Како је ушла унутра, викала је:
"Ај, ај, ај".
Три пута се чула пушка, али је она ипак успјела да искочи кроз прозор са висине од 2,5 метра. При скакању је убијена. Чула сам када је рањена, запомагала:
"Дај ми мајко воде".
Живјела је још десетак минута.
Она два зликовца изишла су напоље и захтијевали да и ја уђем унутра. Остали су сви већ били у кући. У томе је Дара, кћи Рабије и Радована Живаљевића, побјегла на друга врата, скочила кроз прозор и сакрила се у кукуруз.
Један од њих бацио је бомбу која се котрљала по поду. Ухватило ју је дијете, син Радована и Милице Живаљевић, Васо, имао је 12 година, да би је избацио из куће. Експлодирала је поред улазних врата једне собе.
Од ове бомбе рањена је Милосава Пауновић, кћерка Марте и Мирка Пауновића. У ногу је рањен и храбри дјечак Васо.
Некако смо успјеле да се извучемо. Ту су остале:
- Рада, жена Радосава Живаљевића,
- Василија - Вака, кћи Радомана и Милице - Беке Живаљевић,
- Стојанка кћи Дарка и Вукашина Стешевића
и све су убијене. Међу њима лежала је рањена Милосава — Микна Пауновић. Војници су сакупили неке крпе да би је живу запалили. Један војник, изгледа то није могао да гледа, изашао је, па је Микна, када је видјела да нема никога, од војника, устала и извукла се из ватре, а Рада и Василија — Вака су остале.
Ја сам побјегла према сокаку, али и у бјегу сам рањена у десну ногу више кољена. Из куће су побјегла и два дечака: Васо и Божо Живаљевић, сада официри ЈНА. Погинули су:
- Боса кћерка Мари и Новице Брковић,
- Дарка, рођена Лекић из Шекулара,
- Станија кћерка Дарке и Вукашина Стешевића,
- Мирко син Јеле и Митра Живаљевића (онај мали што је заплакао кад је наишла прва група зликоваца),
- Василија кћерка Милице - Беке Радомана Живаљевића,
- Стојана, кћерка Дарке и Вукашина Стешевића,
- Пољка кћерка Цуње и Радивоје Живаљевића и
- Рада жена Радосава Живаљевића, рођена Кнежевић.
Од 17 чланова, колико је било у кући, убијено је осам, док су остали побјегли.
ДУШАН (Мате) СИМОНОВИЋ:
Оног дана 28. јула 1944. године, на око сто метара од моје куће, налазила се Кона Бјелановић, сакривена од очију убица, све је посматрала што се збива у мојој кући и око ње. Ја тога дана није сам био ту. Када сам се вратио, она ми је све испричала.
У мојој кући су биле три породице. Од мојих: мајка Дела, жена Милица, кћерка Зорка, Крстина и Љубица и синови Мато и Милорад. Жена ми је била у другом стању, за недељу дана требало је да се породи. Породица Алеса Гојковића имала је три члана: Милка Гојковић, рођена Јокић, син Вукашин и кћерка Вука. Од породице Милована Јокића била су два члана, жена Зорка и кћерка Миља, од годину дана.
Према ономе како ми је Кона испричала наишла су три војника преко њива.
- Из куће је изашла моја жена Милица. Почели су да је ударају пушкама. Један од њих ју је распорио бајонетима и дијете је испало из њене утробе а друго дијете, двогодишњег сина Милорада, она је држала у наручју. Милица је пала.
Из куће је изашла моја мајка Јела. Када је видјела што се збива напољу повикала је онима у кући:
"Бјежите".
Некако су сви избјегли напоље, и то само кроз један прозор. Војници су почели да пуцају.
- Ту су убили жену Милована Јокића (Зорка), у наручју је имала женско дијете (остало је живо).
- Убијена је и Милка жена Алексе Гојковића, док су им дјеца остала жива - син Вукашин и кћерка Вука, иако рањена.
Када су моја дјеца истрчала из куће, нијесу бјежала, него су у групи чекала да виде шта им се десило с мајком. Тако су их зликовци похватали и наставили крвави посао...
Ту су ми погинуле кћерке:
- Зорка од четрнаест година,
- Крстиња од осам, и
- син Милорад од двије године.
- Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, посјекли му обје ноге у кољенима, везали га за ноге и објесили жива на једну шљиву, главу окренули наниже. Ту су га мучили на звјерски начин.
- То је све гледала моја мајка Јела. Скинула је шамију са главе и молила војнике да то не чине. Убили су је, изнад мртвог унука Милорада, а онда се повратили и убили Мата објешеног о шљиви.
Кћи Љубица је побјегла преко њиве. Пуцали су за њом, али нијесу успјели да је убију. Од страха је остала дефектна. Умрла је од тих послиједица. Кона Бјелановић је умрла послије рата.
МИРОСЛАВА (Мирка) СТЕШЕВИЋ:
Тога дана ујутру била сам код куће. Око десет часова чула сам да војска по Велици убија чељад. Отишла сам у село до на крај Папратишта, да бих касније свратила у кући Радосава Живаљевића Добро ми је у сјећању, био ме ухватио неки немир, као да сам била луда.
Када сам дошла испред куће Радосава Живаљевића, чула сам јауке који долазе од моје куће. Хтјела сам назад, али стигла је војска. Одмах су нас сакупили, свукли и одјећу нам спалили. Имала сам тада 11 година. Увели су нас бацили међу нас бомбу, Коју је ухватио Васо Живаљевић и бацио је за њима. Бомба је ударила у дирек улазних врата, експлодирала и од ње смо рањени. Ја сам рањена у груди.
- Стојанка је ту рањена остала и изгорела у кући.
Рањена, нијесам знала куда ћу. Кренула сам према излазним вратима. Срела су ме два војника, ништа ми нијесу говорили, одбацили ме од себе и пуцали из машинки. Тада сам рањена у обје руке, у кући сам остала рањена, кућу су запалили, а ја сам успјела да се некако увучем у једну кућу, а затим сам побјегла од ватре скочила кроз прозор и сакрила се у кукуруз. Рањена сам отишла до куће Миљана Вукића и ту пила воде. Била сам сва у крви. Молила сам да неко пође до моје куће, како би неко од мојих дошао по мене. Нико није дошао. Милица Живаљевић ме је повела кући, гдје сам нашла спаљене лешеве. Ране ми је превила Јованка Петровић, жена Мирка Петровића.
ДРАГУНА (рођена Рмуш) КНЕЖЕВИЋ из Шекулара:
Трећег дана послије злочина извршених у Велици дошла сам из новшићких шума. Наишла сам на кућу мога дјевера Андра Кнежевића. Тамо су били лешеви
- његове жене Лепосаве Кнежевић, рођене Ђуричанин,
- кћерке Драге, од осамнаест година и
- Илинке од девет година.
У кући Андра Кнежевића погинула је
- Мона Стаматовић, жена Марка Стаматовића и
- Тома Савић рођена Ђуричанин,
- с кћерком, име кћерке незнам, ни колико је година имала.
Из те куће избјегло је смрт пет дјечака, сви Ђуричани, дјеца од два брата, Марка и Рада Ђуричанина. Умрла је касније од задобијених рана. У кући Лека Кнежевића убијени су:
- Стојанка Кнежевић, рођена Јокић, жена Лекова (42),
- кћерка Рабија, члан СКОЈ-а (18), и
- синови Недељко (6) и
- Ратко од годину дана.
У кући Љуба Стаматовића убијена је
- Мирослава Стаматовић, рођена Томовић из Шекулара,
- жена Новице Стаматовића, Љубова мајка (50).
У кући Јанка Симоновића изгубиле су живот његове кћерке
- Коса од осамнаест и
- Милојка од деветнаест година. Милојка је жива бачена у ватру.
У кући Радоте Симоновића,
- кћерка Милена (20).
У кући Радована Симоновића,
- Радован Симоновић (60).
У кући Тоша Кнежевића:
- Јелица Кнежевић, рођена Раденовић (60) и
- Јеличин брат Драго Раденовић са
- кћерком.
У кући Милосава Кнежевића:
- његова жена Симона, рођена Попадић (65),
- Мирка Кнежевић, рођена Вучетић,
- снаха Симоне и Милосава Кнежевић, Бранкова жена (25).
У овој кући је рањена и Жара, кћерка Мирке и Бранка Кнежевића. У кући Симона-монћа Бошковића погинули су:
- жена му Љуба и к
- ћерка Милунка од 12 година.
- Богдан Бошковић је погинуо тога дана у Г. Ржаници. Убили су га вулнетари.
У кући Радула Кнежевића:
- његова жена Јела, рођена Турковић (30) и
- њена сестра, чијег се имена не сјећам.
У кући Филипа Кнежевића:
- његова жена Љубица, рођена Бјелановић (45).
У кући Реље Томовића:
- његова жена Милосава Жара, рођена Јанковић (35),
- сестра Зека, удата за Раша Крџића,
- Новка Крџић, рођена Рмуш, из Шекулара,
- Милосава, Рељина снаха, жена Вукашина Томовића, рођена Коматина из села Крстовца код Пећи,
синови Милосаве и Вукашина Томовића:
- Драгутин од осам и
- Ратомир од три године,
- као и кћерка Вукосава.
У кући Николе Томовића:
- жена Рабија, рођена Лалић и
- кћерка Милица од пет година. Милица је убијена на путу а затим бачена у ватру, у кући Вучетића.
- Погинула је и кћерка Радоње Столевића.
Убијена је са Милицом на путу под Вучетића кућа и бачена у ватру.
МИЛУНКА (Ивана) ВУЧЕТИЋА, рођена Бошковић:
Налазила сам се испред куће Милована Вучетића. Око подне наишла је војска од Иванпоља. Кретала се према Вукадиновом потоку. Чекајући их испред куће, рјешавале смо да им изнесемо хљеба, соли, што је ко имао.
- Свекрва Спасенија (погинула), била је у селу и чула да треба износити хљеба. С њом сам се препирала, која од нас двије да носи хљеб.
Када је наишла војска, видјела сам како се у шљивику игра Томислав, син Милована Вучетића. Ухватили су га двојица, трећи је притрчао, а онда се окупило више њих, а један је извадио нож и почео да дере дјете од очију на доље. Нијесам могла глиједати шта раде.
Закукала сам, а његова мајка Лепосава — Лепа потрчала је да га брани. Убили су је у самом потоку. Чула сам када је Лепосава викала:
"Шта радите, људи, невојско!".
Ту је убијена. Није се мучила, за разлику од свог сина.
Група војника нам је пришла. Сакупили нас, један је ишао испред, други позади, док су неки штитили прозор да не излазимо и тако нас утерали у шталу. Почели су да нас туку. Ја сам имала мало дијете у наручју. Нијесам могла све то да гледам, пала сам уз неке поднице да заштитим малога Миломира од двије године.
Највише је мучена Наталија, кћерка Станије и Радована Вучетића. Толико је пискала, кукала да су се брда разламала од туге. Када су крвници отишли, ушла сам да живима дам воде. Наталију сам нашла још живу, одјећа јој је била сва поцијепана. Била је сва крвава, са стиснутим песницама пуним пепела.
До мене је некако допузао син Радована Вучетића, Сава, звали су га Жарко, (на спомен плочи пише Сава), нога му је била откинута, крв је текла, загрлио ме и рекао:
"Снахо, брани ме".
Ту је и издахнуо у мукама.
Кад сам се ја мало подигла, један војник се вратио и рекао
"жива је"
док ће други:
"Не све је готово, ниједан није жив, немој да се враћаш!".
Успјела сам да се извучем у кукурузе и да сакријем дијете. Увече сам нашла седморо живе дјеце и повела их у шуму. Томислава су донијели пред кућу. Шта је даље било са њим, ја не знам, али сам чула како су га објесили о шљиву и жива одрали.
ЉУБОМИР — ЗЕКО (Благоја) ВУЧЕТИЋ:
Оног дана, 28. јула 1944. године, нијесам био код куће. Налазио сам се у селу Хоте, више Плава. Тамо сам отишао са Савом, Урошем и Миљом Томовић, Пунишом Вучетић, Драгом и Бузић Вуксаном. Косили смо ливаде код Дема Муратагића.
Истога дана чули смо за покољ. Ријешили смо да идемо за Велику. До плавског моста допратио нас је домаћин код кога смо радили, а одатле смо сами пошли за Велику. Око 21 час стигли смо до својих домова. Наишли смо на прави погром. Чељад сагорјела, мртви по коломбоћу (кукурузу), злочин какав се не памти. Нашли смо на мртвог Радисава, сина Анице и Пунише, звали су га „Рајко".
Затекли смо изгорјеле:
- Новку Вучетић, рођену Гојковић жену Благоја Вучетића и три кћери:
- Даницу од деветнаест година,
- Стојану од седамнаест и
- Душанку од дванаест година.
Из куће Пунише Вучетића погинуле су:
- жена Аница, рођена Делетић и кћерке
- Милева од дванаест и
- Милијана од једанаест година.
Из куће Милоша Вучетића погинула је
- његова жена Сава, рођена Бабовић,
у истој кући била је породица Томовић. Тамо је убијена
- Мирка, жека Милована Томовића и
- Милка жена Саве Томовића, рођена Јокић.
- У наручју је имала кћерку, не знам како се звала и колико је година имала.
- У кући је и сагорјела кћерка Николе Томовића, не знам како јој је било име, ни колико је година имала.
- У нашим кућама сагорјела је кћерка Радоње Стаматовића.
- Ту су нашли и кћерку Богдана Јокића из Брезојевице.
- Убијена на дну њиве Драга Вучетић.
Код наше куће убијена је
- Рабија Раденовић, рођена Томовић,
- с кћерком.
- Нађена у кукурузу Драга Вучетића.
Сматра се да је овде погинуло 28 чељади, све нејаке дјеце и жена. Стрељани су и пет чланова уже породице Вучетић Гавра.
Према казивању мог покојног оца, Благоја Вучетића, он је гледао из кукуруза све што су радили. Посматрао је када су довели породице Томовић. Покушали су да силују двије ђевојке, Даницу и Милеву. Нијесу се дале, побјегле су, двојица су их стигли, али нијесу их могли савладати па су их изболи ножевима и бацили у ватру.
Отац ми је причао да је мала ћерка Саве Томовића, у наручју своје мајке, дуго живјела и плакала до касно у ноћ, да је чуо писку живих док су горјели све док се кућа није слијегла.
ЗОРКА (Уроша) ПОПАДИЋА:
Прича о дијељењу људских кости
Потресну причу о судбини четири породице које су 28. јула 1944. године, биле на окупу у кући Уроша Попадића испричала ми је за живота моја стрина Зорка која је случајно остала у животу. Настојао сам да забележим све што ми је причала да што више забележим њених ријечи, јер свједоче о страшном догађају који се не смије никада заборавити.
Дубоко је уздахнула и сузе су јој потекле низ лице као киша. Сваку ријеч је заливала сузама. Кроз плач је износила и сјећања на краткотрајну слободу коју је овај наш крај толико дуго и стрпљиво очекивао. Први вјесници слободе биле су наше партизанске бригаде које су два дана прије тог покоља сломиле албанску границу разбиле положаје балиста и Њемаца на Виситору, Сјекирици и Чакору и Тако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да је дошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су њемачке и балистичке снаге потучене у Андријевици и њеној околини и да неки преживјели остаци бј еже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице у току ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овако изгинуло. Тога дана у нашој кући су биле четири породице, укупно петнаесторо чељади, петоро Милорада Вучетића, шесторо мојих и четворо мога синовца Александра. Од одраслих мушкараца није било никога сем мога стогодишњег оца Вука који је био слијеп и непокретан. Остало су биле жене и ситна дјеца. Наша кућа опкољена шумом са свих страна, а за несрећу налазила се на крају села, тако да ми ништа нијесмо знали што се догађа. У овом сулудном налету непријатеља, наше породице су изгледа прве уништене. Страшно је то било када су се са свих страна на нас сјурили војници у њемачким униформама и почели у нас сипати ватру.
"Поменуло се не поврнуло се".
Јечи ми лубина. Све ме боли од онда. Чудим се како сам жива. Камен би пукао од жалости и туге, а ја сам ето још на ногама и при памети. Остала сам жива а камо моја срећа да нијесам.
Кад помислим на онај црни дан сва утрним Муке мога беспомоћног оца без оба ока и непокретне мајке Милице не спадају ми с ума. Спаљена је и Мара, мајка Светова. Виђал сам кад су убили малог трогодишњег Томислава Вучетића а затим његову мајку Даницу.
Више нијесам знала за себе. Пала сам у несвјест и то ми је спасило живот. Дуго сам била у бунилу и тек пред залазак сунца сам устала. Када сам погледала око себе поново ми се смучило пред очима, али сам некако успјела да се одржим на ногама. Кућа је била сравњена са земљом. Око згаришта растурена и унакажена људска тјела. Хвата ме ужасни страх. Не могу се оријентисати и не знам гдје се налазим. Не знам шта да радим и куда да кренем. Стегох срце и реших да обиђем унесрећене. Тешко их је препознати. Вуца Вучетић је до појаса изгорјела. Груди јој унакрст расјечене. Била је лијепа ђевојка, мајка Милосава са унуком Милевом лежи у локви крви. Жена Лекова искасапљена са своје двоје мале дјеце. Моја снаха Роса коју сам вољела као Воја пала је и у загрљају држи мало дијете мртво. Уз њу се згучила моја седмогодишња ћерка Милка. Дохвати је а она писну могао си је чути на врх Виситора. Сва је била у крви. Обадвије ноге су јој биле изломљене куршумима. Заборавила сам колико је рана било на њој. У току ноћи сам је однијела у збјег изнад Вукадинова потока и оставила је код мојих рођака да је пазе, а ја сам се вратила да нешто радим оним жртвама да их не развлаче изгладњели пси који су завијали на све стране. Уз велике напоре сам успјела да их поређам у јаз који је туда пролазио, затим сам набрала кукуруза, којим сам их покрила и набацила мало земље одозго. Када сам завршила вратила сам се поново у збјег. Милка се борила са великим мукама. Добила је високу температуру, из рана тече сукрвица и гној, црви почели да гмижу, жива се распада. Немам ништа да јој дам да окваси уста. Стока опљачкана и нигдје се не може наћи кап вареника. ,Не може бити горе. Пронијела се прича да је Зако Јокић-Стојнић сачувао мало ракије, иде уз Велику и гдје нађе рањенике испира им ране ракијом. Гдје пронаћи тога добротвора? Ко зна докле је он стигао и да ли има још ракије. Ова прича о нашим патњама нема краја. Она се наставља и после ослобођења. Рат завршен. Сванула дуго очекивана слобода, а на овом нашем терену нема ко да јој се радује. [Мјесто да слушамо цјесме, на све стране се разлијеже кукњава. Скупљају кости па кукају. Омладина је била у бригадама, радовала се побједи. Није ни знала да смо ми овако изгинули. У тим тешким данима дошао је Милорад Вучетић да преноси кости своје породице у гробље. Како кад је њих дванаесторо стрпано на једну гомилу. Болно је кад браћа дијеле њиву а ето дошло вријеме да ми дијелимо кости својих најмилијих. Свако је добио кости сразмерно броју настрадалих чланова.
Тих дана сам обавијештена да ми је син Војо погинуо као партизански командир у 8 цр. бр. Пошла сам у Срем са јмојим ђевером Рашом и донијела га, али нијесам баш најсигурнија да сам њега пронашла. Било је тамо много гробова. Сигурно знам да су кости партизанске и јуначке па и ако нијесу моје драге су ми.
РИСТО (Јеремије) ЖИВАЉЕВИЋ:
У очи покоља у Велици код мене је био Јефто Пауновић. Тога дана је баш дошао из Плава из затвора, заједно е Радосавом Живаљевићем. Стигли су и сједили смо у кући и тада ми је рекао:
"Треба се снаћи пред регуларном војском, а „бјелокапаца" се не треба плашити!"
Ипак породице је требало пребацити преко Ћафе (Приједолска Ћафа - добро позната у историји Велике).
Моја снаха Плана, жена Ратка Живаљевића, а кћерка Јефтина, рекла нам је: „Пошто Дадо (тако су дјеца звала Јефта) каже да нам не пријети опасност од бјелокапаца", ви људи идите, а ми ћемо остати ту. Неће нам ништа".
Увече отишли смо у збјег, код Вакине куће, Лаз Зарића. Те ноћи било је и мало галаме. Наишла је њемачка патрола, бачена је једна бомба и од ње су рањени Милић Бошковић и дијете Максима Бошковића. Одатле је читав збијег препао код куће Милована Бјелановића. У току ноћи у овом збијегу били су само мушкарци. Било нас је више од стотину, а било је и дјеце од 10 година, док су дјеца испод 10 година углавном остала код кућа.
Било је речи да породица пребацимо преко Ћафе. Настојао сам да то свакако учиним. Подржали су ме брат Ратко и мој комшија и пријатељ Радомир Пауновић. Дошло је до расправе. Против мог предлога били су Радосав Живаљевић и Јефто Пауновић. Њихово образложење је било: „Од бјелокапаца" нам не прети опасност, а регуларна војска неће убијати жене, старце и ђецу. Преко Ћафе се не може проћи, јер тим правцем одступа пјешадија!".
У току ноћи у збијег су дошле Лепа, Јефтова жена, Марта, жена Мирка Пауновића и Плана, жена Ратка — Живаљевића. Она нам је рекла: Стигло је обавјештење из Горње Ржанице да регуларнар војска никога не дира кога нађе у кући и да куће неће палити, гдје год буду нашли породице."1) Одакле овим женама овакав глас, није ми познато, само знам да смо ми из збјега послали њемачком команданту на Мурино Аницу Вучетић, жену Пунише Вучетића, и Мирку Томовић, жену Милована Томовића (обе убијене 28. јула). Дато им је писмо које су подписали Јефто Пауновић и Радосав ЖиЕаљевић. Садржај писма ми је остао непознат, а писмо није ни предато њемачкој команди у Мурини. Нико у збјегу није имао оружја.
Жене су питале треба ли износити хљеба војски. Ноћ је прошла и освануо је 28. јул 1944. године. Било је ведро, ја сам се налазио у кући Милована Бјелановића (Љешчари). Рано ујутру били смо узнемирени. Мостови по Велици били су срушени. Добро се сјећам, један мотоцикл је тада стигао до потока Петровића и одатле се вратио. Нешто касније наишао камион и ти су стали. Даље се није могло. Међу нама узнемиреност. Навалили смо да Крста Пауновић (знао је њемачки), да оде код њемачког команданта на преговоре, ми бисмо на себе преузели оправку мостова уз Велику, али да нам породице не дирају. Крсто је пристао и на прегово
ре су отишли: Крсто Пауновић, Јефто Пауновић и Мило-Милосав Симоновић, уз пут их је стигао и у кућу Трифа Ђукића убио, Саит Хоџа, а кућа је запаљена.
' ) Народ је наивно прихватио дезинформацију јер је у сусједној Ржаници већ био извршен масакр.
Први камион с војском стао је више моје куће. Убрзо сам приметио да горе куће Кнежевића и Томовића на Коштану. Око десет часова војска је ушла у моју кућу. Чуо сам прве пуцње пушка и видио како гори кућа. Милоша Живаљевића. Тада сам рекао: „Убише их, ено убијају!". На то ми је Јефто одговорио (Пауновић): „Ристо не буди паничар, не убијају него Гаца има обичај да виче на кокошке"!.
У таквој трци, мислили смо да је било важно организовати људе да носе даске за оправку мостова, да не би дошло до одмазде. На челу те групе људи били су Радосав Живаљевић и Мирко Пауновић. У кући Бјелановића остао је Јањо Пауновић, викао је: „Бјеште, ђецо". Ја сам се склонио у кукурузе Вукашина Огњановића и ту сам остао док опасност није прошла. Испред мене убили су Николу Бјелановића и жену Вука Огњановића и ту сам остао с братом Ратком око пола сата, па онда смо прешли Десен поток.
На место трагедије стигао сам око 17 часова. Отворио сам прозор. Из собе је почео да куља дим. Видео сам да ми је сва породица поубијана. Једино сам нашао живу ташту Стевку Томовић, рођену Спалевић, али тек касније јер кад сам ушао у кућу она није била тамо. У међувремену, мој брат Ратко и Љубо Пауновић наишли су. Нијесам још дао да улазе у кућу. Ватра која је тињала покушао сам да угасим вареником из карлице.
Нашао сам ћерку Милицу од четири мјесеца у колијевци. Бијаше жива.
Пошао сам да видим како је код мојих рођака. Вукосава и Илинке Живаљевић. Призор свуда исти, трагедија које ће се памтити. Разлика је била само у томе што су њихове куће потпуно изгорјеле и у њима дјеца и жене, а моја није. Ту сам нашао и ћерку Добриле и Димитрија Пауновића, Славку, такође од четири мјесеца. Увече смо отишли на Главњицу изнад села.
Ево шта ми је о злочину причала моја ташта Стевка Томовић, која је живјела код мене и умрла 1968. године.
„Били смо у кући. Гледали смо с прозора када су војници побили породицу Андра Кнежевића. Било је ријечи да бјежимо. Милена-Бућка, рођена Симоновић, кренула је да изађе на врата и ту се срела с војском. Сви су били у униформама, и српски су чисто говорили.2) Тројица су ударили Милену кундацима и викали:
"Гдје су ти синови, кучкетино једна?"
Рекла им је да синова нема, а они ће:
"Па од куда ти мала деца?"
Ушли су у кућу, сакупили жене и дјецу у гомили да посједају и ту их поубијали.
Милена их је молила да не чине злочин, а они су викали:
„Дај паре"!
Она им је одговорила:
„Немам како да вам дам паре, ено вам стока".
На крају су убили и Милену. Послије тих мука подигла сам се и погледала да ли има кога живог. Ћерка Радојкина била је рањена. Звала је мајку, тражила је помоћ. Ја сам је привила уза се. Један од њих је то чуо вратио се, убио Радојку и мене ранио.
Тога дана у кући Риста Живаљевића убијени су:
мајка Милена-Бућка, рођена Симоновић (60), син Славољуб (2), жена Љепосава (27), кћерка Радојка (4), а кћерка Милица (4 мјесеца) три дана је живјела само од воде.
2 ) Више особа износи да је један број кољаша, пљачкаша и паликућ а говорио „чисто српски " . То су били припадници злогласне, „Скендербег" дивизије, поријеклом из Плава Гусиња, Сјеверне Албаније, Косова и Метохије.
У кући Ратка Живаљевића: жена Плана, рођена Пауновић (20), кћерка Персида (14), кћерка Дара (10), и син Александар (4). У кући Вукосава Живаљевића погинули су: жена Видра (30), кћерка и син, а друга кћерка, Даница (5) година, рањена и умрла је од последица рањавања. У овој кући погинула је и Добра Пауновић, рођена Вучетић (24), жена Димитрија Пауновића и дијете Аврам Коматине из Мошнице, име му не знам.
Од породице Милоша Живаљевића поубијани су жена Зорка, рођена Мијатовић, кћерка Драга (2) и син од 6 мјесеци. Остали су живи кћерка Вида (21) и син Илија (6).
Од породице Милечка Бошковића страдали су:
жена Даница, рођена Живаљевић (28), двије кћерке и син име му не знам. Ова породица је живјела у кући Радосава Живаљевића, сви су живи бачени у ватру и тако су изгорјели. Чуо се јаук, а врата су била затворена! |
Удовица Илинка Живаљевић (60) погинула је у евојој кући. Од породице Николе Вучетића поубијани су: жена Полексија, рођена Живаљевић, и кћерка (не знам како се звала), а остало је живо дијете од две године.
У кући Михаила Пауновића: син Веселин (12), и кћерка Рабија (17) и Кристиња (9). У кући Алексе Пауновића убијени су: мајка Тода, рођена Стољевић (60), жена Мика, рођена Јокић (35) и кћерка Мируна (12), и Славка (3). Стару Тоду су убили, а онда бацили на њу славарицу и запалили.
МИЛОШ (Алексе) ПАУНОВИЋ:
Допуна сјећања Ристе Живаљевића, према казивању Лепе Пауновић:
Моја баба Тода и мајка Мика спремале су се да бјеже с дјецом. Узеле су нешто постељине. Када је наишао Микаило Гојковић и рекао да не одлазе, да се не боје, нека спреме хлеба, војска је гладна. Тако су оне остале и погинуле.
Мој брат Радоје и сестра Деса су били испред куће с бабом Тодом. Када је баба видјела војнике, рекла им је:
„Шта је војско сиротиња није крива".
Неко од њих је извадио пиштољ, обрисао га марамицом и пуцао три пута. Баба је пала тек од трећег метка. Успјела је да рекне:
„Бјеште ђецо".
Ђеца су потрчала, али на њих су пуцали из аутоматског оружја. Ипак Радоје и Деса су успјели да се спасу.
У кући Јефте Пауновића дошао је један војник и рекао: „Много сам овдје хљеба и соли појео. Ако ти је породица у кући, избацуј је кроз прозор и бјежите". У овој кући нико није погинуо! Женско дијете од четири мјесеца изнесено је из куће до кошаре и ту је умрло! То је била кћерка Добре и Димитрија Пауновића.
РИСТО (Јеремије) ЖИВАЉЕВИЋ:
Године 1943. 15. октобра, убијен ми је отац Јеремија Пантов Живаљевић. Пред кућу су дошли вулнетари да плијене стоку. Били су родом из Црногбрега код Дечана. Кад им се отац супроставио са сјекиром у руци, они су га стријељали.
Сјутрадан, 16. октобра, убијен је Милош Петров Живаљевић. У наручју је држао мушко дијете, није хтио да га пусти и да се одвоји од њега. Вулентари су дијете одбацили, а њега одвели у поток код кућа Вучетића и тамо га убили.
Повод за ово убиство, како се говорило, била је погибија једног војника на Бебином бријегу у Велици. Причало се да су га убили партизани.
Трећег дана дошла је група Албанаца из Црногбрега, узели су убијеног војника и снијели га на величке Анове. Тада су се на Ановима задесили: Радосав, Ратко и Ристо Живаљевић, Вукашин Кнежевић, Раде Јокић, Љубо Огњановић и још неки, Међу нама је био Имер Малић из Новшића.1) Он се прије тога понудио да заштити дјецу и читаву породицу Радосава Живаљевића (причало се да су били добри пријатељи). Радосав на то није пристао. Рекао је: „Када се не може заштитити цијела Велика, не мора ни моја породица. Нека је, нека остане ту".
Половином јуна 1944. године, дошла је у Велику група непријатељских војника. Било их је 30, а свирали су и пјевали партизанске пјесме. (Унапред планирана провокација).
Четрнаестог јуна 1944. године, заказан је збор Величана на Ановима. Речено је да се донесу легитимације на овјеру. Ми смо се сакупили, а војници су одвојили нас 42 и вратили нам легитимације. Сјећам се само неких из ове групе Величана, то су били: Живаљевић Радосав, Љубо, Милорад, Ристо и Душан, Гојковић Раденко, Манојло, Вукман, Вуксан, Симоновић Милош и Милован, Раденовић Милија и Илија, Пауновић Радомир и Добрашин, повели су нас и када смо стигли на Кукавици, стигао је њемачки официр колима, ту нас избројали, па одатле упутили на Чакор, гдје смо, у затвору, преноћили. Сјутрадан дошао је код нас Јефто Пауновић са Саит Хоџом. Речено нам је:
„Живот вам је спасен, али морате у интернацију"1).
Са Чакора смо пребачени у Пећи и затворени у Шерметовачу. Ту смо остали мјесец дана. Пуштени смо на интервенцију Шобанбега2) из Плава. За нас је дато 90 наполеона. Из Шерметоваче смо пребачени у Патријаршију, гдје смо остали 15 дана. Приликом саслушања питали су нас да ли смо комутшсти или четници. Тукли су нас. Највише су тукли Радосава. Сјећам се како је Данило Ћоровић питао Радосава: „Радосаве, поштено ми реци, јеси ли интерниран као четник или партизан? Ако сте четници треба да радите у руднику „Трепча". Одбили смо да идемо на рад у Трепчу".
На молбу Радосава Живаљевића стража нам је замјењена. Обезбеђивала нас је иста група која нас је довела из Велике. Док смо били у Патријаршији, долазили су Њемци да нас контролишу. Њемачки официр би често навраћао да пита имамо ли хлијеба и како нам је. Из Пећи смо камионом пребачени у Велику.
') Црнокошуљаши копобанде. Послије ослобођен. а убијен као одметник у Ругови.
') Саит Хоџа је после ослобођења осуђен и стријељан.
Вјерно је служио окупатору и био један од највећих зликоваца.
!) Ријеч је о Шобенбегу Реџепагићу , копобанди који је погинуо бјежећи за Албанију ликвидирали су га борци Комског одреда 1944. године.
ЗДРАВКО (Николе) БЈЕЛАНОВИЋ:
Према казивању Јоване Бјелановић, рођене Дедовић: Наишли су Њемци и још неке јединице у њемачким униформама. Наилазили су са свих страна. Опсада је извршена у току ноћи. Сви крајеви Велике (засеоци) као да су истовремено горјели, свуда су се чули јауци и запомагања нејаке дјеце и жена. У Љешчарима (Бјелански Лаз) тога дана убијени су:
Вида Бјелановић, рођена Славковић, жена Милета Бјелановића, Милица (17) кћерка Виде и Милета Бјелановића, Никола Бјелановић (54), Дмитар Бјелановић, стар око (60) година, Петар Бјелановић стар око 65 година, Милосава Бјелановић стара 16 година, кћерка Радојка и Зорке Бјелановић, Наста Бјелановић, рођена Симоновић, стара око 50 година, жена Петра Бјелановића и Рада Бјелановић стара око 70 година, жена Алексе Бјелановића.
У овом засеоку није било покушаја силовања. Војници су добро говорили српски. Један је узвикнуо „бјежите" а пуцао је поврх нас, тако да је у том метежу доста њих избјегло сигурну смрт.
Избјегли су: Јована и Љубица Бјелановић с двоје дјеце, једно од мјесец дана, било је у колијевци, Грана Огњановић, рођена Максутовић, жена Вука Огњановића, Микаило Јокић (49), Тока Јокић (45), жена Микаила Јокића, Фема Јокић, стара око 70 година, жена Новице Јокића и жена Гавра Јокића Мирошевића, рођена Стешевић, стара око 60 година.
До Радуловића су изгинули:
Гина рођена Рмуш, стара око 40 година, жена Петра Радуловића, њихова кћер, име јој не знам, налази се у списку жртава фашистичког терора у Велици, Станисава, рођена Ђиновић, стара око 50 година, жена Радоја Радуловића, Божина (7), Ракита-Рака (22) удата у Шекулару, дошла у род и иогинула, Јованка, рођена Вуковић, стара око 50 година, жена Милосава Радуловића, Илинка (50) од оца Божа Радуловића, неудата, била је болесна, Коса и Станија кћерке Миливоја и Илинке Радуловић, од Симоновића су изгинули:
Вучко (4), од мајке Милеве и оца Миљана, његова мајка Милева, рођена Ђуричанин (35) и Милосава — Мило, стар 50 година, од оца Милована. Трифо Ђукић из Метеха живио је као избјеглица у кући Милутина — Руше Кнежевића.
Погинула му је жена Љубица и кћерка Деса од прве жене (име јој не знам). Вјерује се да су ту зликовци својим жртвама, још живим, вадили очи и срце.
Ово су подаци о покољу према евиденцији Удружења Савеза бораца Велике. Они нијесу потпуни, јер се зна да има више жртава фашистичког терора, реч је на пример о дјеци која нијесу крштена а убијена или насилно на свијет бачена, као што је и био случај са Милицом Симоновић коју су зликовци трудну распорили, те јој мушко дијете испало из утробе и заплакало. Слично су прошле још четири жене, које је требало да се породе кроз десетак дана.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |