Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 МИЛИЦА (Милутин) ЖИВАЉЕВИЋ, РОЂЕНА ВУЧЕТИЋ:

страна 140 и 141.

 

Тога дана била сам код куће на папратишту, око девет часова наишла је војска. Прво су дошла два војника, наоружани машинкама. Ништа нијесу говорили. Упутили се према потоку, застали и нешто осматрали. Пред кућом је био истакнут бијели барјак, Рада Живаљевић ми је рекла да тако треба учинити. По чијем савјету је рекла да се то уради, незнам. Углавном ова двојка нас није узнемира вала.

Наишла је друга група војника. Тражили су хљеба, сира и млијека. Ту су јели. Лијепо су српски говорили. Још ми је у сјећању када се заплакао мали Мирко, син Митре Живаљевић. Имао је пет година и био је уплашен. Један од војника је устао, помиловао га и српски рекао:

„Не бој се, мали ми вас нећемо".

Дијете је престало да плаче.

Пошто су се најели, изишли су из куће, угледали девет оваца у тору, истјерали их. Ми жене, закукале смо за овцама. Одмах за њима наишла је друга група. Било их је доста. Двојица су се издвојила, дошла на врата куће с бајонетима на пушкама, успереним према нама. Један је рекао:

"Амо, амо, ево комунистичких кућа! Нама лежи двјеста браће по Црној Гори!!"

Пришло је још пет - шест војника, а испред куће их је било више.

Захтјевали су да се постројимо. Стали смо испред куће, а они су затражили да се свлачимо. Почели су да нас туку кундацима и у страху смо морале да се свлачимо. Пред нама су стајали војници с пушкама у рукама. Свукли су нас потпуно голе. На мени је остао флистан (бјела сукња од беза). Док су нас свлачили, извукли су из наше средине Пољку, кћерку Цуње и Радивоја Живаљевића. Један је ухватио за руку и плетенице. Имала је ланац о грлу. Тражили су јој ланац. Скинула га је својим рукама и бацила, није хтјела да им га да у руке. Када су почели да је гурају унутра, повикала је:

"Не дајте ме, стрине, да сте ми мајке побогу, од данас до вијека."

Потрчале смо ја и Рада Живаљевић да је спасемо. Тукли су нас кундацима, а њу су увели у кућу. Како је ушла унутра, викала је:

"Ај, ај, ај".

Три пута се чула пушка, али је она ипак успјела да искочи кроз прозор са висине од 2,5 метра. При скакању је убијена. Чула сам када је рањена, запомагала:

"Дај ми мајко воде".

Живјела је још десетак минута.

Она два зликовца изишла су напоље и захтијевали да и ја уђем унутра. Остали су сви већ били у кући. У томе је Дара, кћи Рабије и Радована Живаљевића, побјегла на друга врата, скочила кроз прозор и сакрила се у кукуруз.

Један од њих бацио је бомбу која се котрљала по поду. Ухватило ју је дијете, син Радована и Милице Живаљевић, Васо, имао је 12 година, да би је избацио из куће. Експлодирала је поред улазних врата једне собе.

Од ове бомбе рањена је Милосава Пауновић, кћерка Марте и Мирка Пауновића. У ногу је рањен и храбри дјечак Васо.

Некако смо успјеле да се извучемо. Ту су остале:

Рада, жена Радосава Живаљевића,

Василија - Вака, кћи Радомана и Милице - Беке Живаљевић,

Стојанка кћи Дарка и Вукашина Стешевића и све су убијене.

Међу њима лежала је рањена Милосава - Микна Пауновић. Војници су сакупили неке крпе да би је живу запалили. Један војник, изгледа то није могао да гледа, изашао је, па је Микна, када је видјела да нема никога, од војника, устала и извукла се из ватре, а Рада и Василија - Вака су остале.

Ја сам побјегла према сокаку, али и у бјегу сам рањена у десну ногу више кољена. Из куће су побјегла и два дечака: Васо и Божо Живаљевић, сада официри ЈНА. Погинули су:

Боса кћерка Мари и Новице Брковић,

Дарка, рођена Лекић из Шекулара,

Станија кћерка Дарке и Вукашина Стешевића,

Мирко син Јеле и Митра Живаљевића (онај мали што је заплакао кад је наишла прва група зликоваца),

Василија кћерка Милице - Беке Радомана Живаљевића,

Стојана, кћерка Дарке и Вукашина Стешевића,

Пољка кћерка Цуње и Радивоје Живаљевића и

Рада жена Радосава Живаљевића, рођена Кнежевић.

Од 17 чланова, колико је било у кући, убијено је осам, док су остали побјегли.