Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 МИРОСЛАВА (Мирко) СТЕШЕВИЋ:

 стране 141, 142.

 

Тога дана ујутру била сам код куће. Око десет часова чула сам да војска по Велици убија чељад. Отишла сам у село до на крај Папратишта, да бих касније свратила у кући Радосава Живаљевића Добро ми је у сјећању, био ме ухватио неки немир, као да сам била луда.

Када сам дошла испред куће Радосава Живаљевића, чула сам јауке који долазе од моје куће. Хтјела сам назад, али стигла је војска. Одмах су нас сакупили, свукли и одјећу нам спалили. Имала сам тада 11 година. Увели су нас бацили међу нас бомбу, Коју је ухватио Васо Живаљевић и бацио је за њима. Бомба је ударила у дирек улазних врата, експлодирала и од ње смо рањени. Ја сам рањена у груди.

Стојанка је ту рањена остала и изгорела у кући.

Рањена, нијесам знала куда ћу. Кренула сам према излазним вратима. Срела су ме два војника, ништа ми нијесу говорили, одбацили ме од себе и пуцали из машинки. Тада сам рањена у обје руке, у кући сам остала рањена, кућу су запалили, а ја сам успјела да се некако увучем у једну кућу, а затим сам побјегла од ватре скочила кроз прозор и сакрила се у кукуруз. Рањена сам отишла до куће Миљана Вукића и ту пила воде. Била сам сва у крви. Молила сам да неко пође до моје куће, како би неко од мојих дошао по мене. Нико није дошао. Милица Живаљевић ме је повела кући, гдје сам нашла спаљене лешеве. Ране ми је превила Јованка Петровић, жена Мирка Петровића.