Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

ЗОРКА (Урош) ПОПАДИЋ, рођена РАШОВИЋ:

страна 143.

 

Прича о дијељењу људских кости

Потресну причу о судбини четири породице које су 28. јула 1944. године, биле на окупу у кући Уроша Попадића испричала ми је за живота моја стрина Зорка која је случајно остала у животу. Настојао сам да забележим све што ми је причала да што више забележим њених ријечи, јер свједоче о страшном догађају који се не смије никада заборавити.

Дубоко је уздахнула и сузе су јој потекле низ лице као киша. Сваку ријеч је заливала сузама. Кроз плач је износила и сјећања на краткотрајну слободу коју је овај наш крај толико дуго и стрпљиво очекивао. Први вјесници слободе биле су наше партизанске бригаде које су два дана прије тог покоља сломиле албанску границу разбиле положаје балиста и Њемаца на Виситору, Сјекирици и Чакору и Тако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да је дошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су њемачке и балистичке снаге потучене у Андријевици и њеној околини и да неки преживјели остаци бј еже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице у току ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овако изгинуло. Тога дана у нашој кући су биле четири породице, укупно петнаесторо чељади, петоро Милорада Вучетића, шесторо мојих и четворо мога синовца Александра. Од одраслих мушкараца није било никога сем мога стогодишњег оца Вука који је био слијеп и непокретан. Остало су биле жене и ситна дјеца. Наша кућа опкољена шумом са свих страна, а за несрећу налазила се на крају села, тако да ми ништа нијесмо знали што се догађа. У овом сулудном налету непријатеља, наше породице су изгледа прве уништене. Страшно је то било када су се са свих страна на нас сјурили војници у њемачким униформама и почели у нас сипати ватру.

"Поменуло се не поврнуло се".

Јечи ми лубина. Све ме боли од онда. Чудим се како сам жива. Камен би пукао од жалости и туге, а ја сам ето још на ногама и при памети. Остала сам жива а камо моја срећа да нијесам.

Кад помислим на онај црни дан сва утрним муке мога беспомоћног оца без оба ока и непокретне мајке Милице не спадају ми с ума. Спаљена је и Мара, мајка Светова. Виђела сам кад су убили малог трогодишњег Томислава Вучетића а затим његову мајку Даницу.

Више нијесам знала за себе. Пала сам у несвјест и то ми је спасило живот. Дуго сам била у бунилу и тек пред залазак сунца сам устала. Када сам погледала око себе поново ми се смучило пред очима, али сам некако успјела да се одржим на ногама. Кућа је била сравњена са земљом. Око згаришта растурена и унакажена људска тјела. Хвата ме ужасни страх. Не могу се оријентисати и не знам гдје се налазим. Не знам шта да радим и куда да кренем. Стегох срце и реших да обиђем унесрећене. Тешко их је препознати. Вуца Вучетић је до појаса изгорјела. Груди јој унакрст расјечене. Била је лијепа ђевојка, мајка Милосава са унуком Милевом лежи у локви крви. Жена Лекова искасапљена са своје двоје мале дјеце. Моја снаха Роса коју сам вољела као Воја пала је и у загрљају држи мало дијете мртво. Уз њу се згучила моја седмогодишња ћерка Милка. Дохвати је а она писну могао си је чути на врх Виситора. Сва је била у крви. Обадвије ноге су јој биле изломљене куршумима. Заборавила сам колико је рана било на њој. У току ноћи сам је однијела у збјег изнад Вукадинова потока и оставила је код мојих рођака да је пазе, а ја сам се вратила да нешто радим оним жртвама да их не развлаче изгладњели пси који су завијали на све стране. Уз велике напоре сам успјела да их поређам у јаз који је туда пролазио, затим сам набрала кукуруза, којим сам их покрила и набацила мало земље одозго. Када сам завршила вратила сам се поново у збјег. Милка се борила са великим мукама. Добила је високу температуру, из рана тече сукрвица и гној, црви почели да гмижу, жива се распада. Немам ништа да јој дам да окваси уста. Стока опљачкана и нигдје се не може наћи кап вареника. Не може бити горе. Пронијела се прича да је Зако Јокић-Стојнић сачувао мало ракије, иде уз Велику и гдје нађе рањенике испира им ране ракијом. Гдје пронаћи тога добротвора? Ко зна докле је он стигао и да ли има још ракије. Ова прича о нашим патњама нема краја. Она се наставља и после ослобођења. Рат завршен. Сванула дуго очекивана слобода, а на овом нашем терену нема ко да јој се радује. Мјесто да слушамо цјесме, на све стране се разлијеже кукњава. Скупљају кости па кукају. Омладина је била у бригадама, радовала се побједи. Није ни знала да смо ми овако изгинули. У тим тешким данима дошао је Милорад Вучетић да преноси кости своје породице у гробље. Како кад је њих дванаесторо стрпано на једну гомилу. Болно је кад браћа дијеле њиву а ето дошло вријеме да ми дијелимо кости својих најмилијих. Свако је добио кости сразмерно броју настрадалих чланова.

Тих дана сам обавијештена да ми је син Војо погинуо као партизански командир у 8 цр. бр. Пошла сам у Срем са мојим ђевером Рашом и донијела га, али нијесам баш најсигурнија да сам њега пронашла. Било је тамо много гробова. Сигурно знам да су кости партизанске и јуначке па и ако нијесу моје драге су ми.