 |
|
РАДОЈЕ КНЕЖЕВИЋ:
странe 177, 178, 179.
Имао сам само 11 година када су злогласне хитлеровске дивизије "Скендербег" и "Принц Еуген" спалили село Велика и најсвирепије убили око 426. жртава. Наша породица платила је тежак данак. Отац Леко и страрији брат Живко пошли су још раније у патризане. То је жељела и сестра Радба, али мајка није дозволила.
Тог јутра убијена ми је мајка Стојанка, па затим спаљена. Исту судбину доживјели су млађа браћа Неђељко (5) и Ратко (11 мјесеци). Сестру Рабу (18) убили су на кућном прагу док је жељела да заштити мајку и млађу браћу. И она је изгорела. Остао је дио трупа и прамен косе.
Преживјели смо игром случаја ја, сестра Стевка (9) и Вида (7).
Што се тог несрећног дана догађало?
Мајка је ујутру позвала мене и Недељка да пођемо и залијемо купус који је предходних дана засадила. Мали Ратко је још спавао у колијевци, а Раба га је пазила. Стевка је извела краву за пашу, а Вида се играла око куће.
Брат и ја смо доносили воду из једног мошила, а мајка је залијевала. У то је од правца Мурине наишла моторизована њемачка јединица и зауставила се близу куће Реље Томовића. Мајка се уплашила за малог Ратка, па је са Недељком пошла кући, а мене је оставила да завршим започети посао.
Док сам размишљао да ли да се вразим кући, или не, наишла је близу мене група војника у шареним оделима и капама. Носили су пушке о рамену, а онај који је био на челу имао је машин гевер. Чучнуо сам док су прошли, а затим на неких 20 до 30 метара пошао за њима. Одједном сам примијетио велики пламен изнад куће. Повукао сам се назад у један жбун и пратио шта се све збива. Нешто касније срушила се кровна конструкција. Поред млина Мијајла Томовића видио сам једног човјека, са бијелом капом, повео је краву. Примијетио сам и Мијајлову жену Борику како стоји на ивици јаза. Човјек који је водио краву, скинуо је пушку са рамена, нанипанио и убио Борику. Тек тада сам схватио страхоте које се дешавају. Уплашио сам се и почео да зовем мајку. Нико се није одазвао. Призивање мајке чуло се и на другој страни ријеке. Нијесам знао ко зове. Пошао сам у правцу Вукадинова потока. Нијесам ни слутио да су мајку, два брат и сестра убијени. Нијемци су се удаљили према другим кућама, а ја сам пошао од згаришта до згаришта сусједних кућа. Код Мила нема никог, код Ђорђија никог, код Воја никог. Уђох у кућу Вукмана Вучетића, призор је био страшан. На сред собе софра, поломљена експлозијом бомбе, а на њу главама наслоњена унакажена тјелеса двоје одраслих. У угловима собе четворо мртве дјеце као да спавају.
Брзо напустих кућу и у неком страху поново почех да зовем мајку. Неко ме с леђа дохвати за уста и рече:
"Не вичи кукавче. Не зови, видиш све су поклали и поубијали, па ће и нас".
Био је то Томо Огњановић, старији од мене пет, шест година, који данас као пензионисани милиционар живи у Титограду. Лутао сам кроз шуму и дошао близу куће. У једном жбуну шћућурило се четворо дјеце: Живко и Радојко Ђуричанин, мала Таша и још једно дијете. Причали су како је рањена Андрова ћерка Драга (18) и како је тражила воду, па одмах, пошто се напила, умрла. На путу примијетисмо леш једне жене.
Увече смо се прикупили код села Новшића. Тамо је било неколико рођака и моје двије сестре, Стевка и Вида. Причале су о великој трагедији. Правио сам се да спавам и све слушао. Сазнадох да је мајка са два брата и сестром убијена и спаљена. Сузе нијесам могао зауставити. Плакао сам данима, али узалуд.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |