 |
|
ВЕЛИМИР М. БОШКОВИЋ:
страна 179.
Тада сам имао шест година, довољно да се запамте страхоте којих ни данас не могу да се ослободим. Са сетром Милосавом пошао сам да чувам овцеоко 200 метара далеко од кућекрај потпка Десен. Примјетио сам велику колону војника уз Велику преко Вран потока. Била је моторизована. За тренутак су застали и осматрали. Сивомаслинасте униформе. Запалили си кућу Алексе Пауновића. Чула се галама и вика као и пуцњи. Спустили су се према ријеци. Запалили су воденицу примичући се нашој кући. Мајка нас је позвала и побјегли смо уз поток. Баба Милица са рањеним братом Радомиром остала је у кући. Запалили су кућу Петра Бјелановића носиоца Обилићеве медаље. Убили су њега и жену му Насту, а затим их бацили у ватру. Све је изгорјело изузев стомака. Баба је видјела шта раде, заметнула је рањеног унука и упутила се према потоку. Стигли су је на око 200 метара од куће. Прво су унука заклали, па су бабу стријељали. Читав призор посматрала је из кукуруза и Станија Кнежевић која је стављала на уста дјеци руке да се не одају.
Остали смо у шуми два дана. Када се отац вратио, сахранили смо бабу у непосредној близини куће. Послије рата пренијели смо их и сахранили у гробљу гдје и данас почивају.
ВЕЛИМИР М. БОШКОВИЋ:
"ДАН"
Тог кобног 28. јула имао сам шест година. Све памтим као да се десило јуче. Велика је била у рату. Тих дана вођене су борбе у околини Андријевице, Велике, Сјекирице, Ваганице, Чакора и осталих околних мјеста. Становништво је било узнемирено и у страху, јер су се свуда около чули пуцњи и топовске паљбе. Одрасли мушкарци данима нијесу ноћили у кућама, већ су стражарили на скровита мјеста у близини својих домова. Слушајући приче старијих, страх је био присутан и код нас дјеце. Бојали смо се рата и погибија, што је било и природно.
Дан прије покоља мој отац са осталима из села био је ангажован да носе рањенике уз Велику према Шекулару. Сјећам се да је уочи покоља мој брат Радомир питао мајку и бабу гдје ће ноћити, пошто отац није био код куће. Оне су одговориле да иде тамо гдје је ишао претходних ноћи. Отишао је и касније, у вечерњим сатима, послије експлозије бомбе у близини куће Ваке Лалевић, дошао је глас да су рањени мој брат Радомир, Милић Бошковић и Драго Вучетић. Мој брат је био најтеже рањен, понесене су му биле обје пете. Мајка и баба су га донијеле код куће, превиле ране како су знале и имале чиме.Те ноћи мајка и баба нијесу спавале. Ујутру кад сам се пробудио мајка и баба су тихо разговарале међусобно да је у Вакиној кући било пуно људи. Причале су да су послије експлозије прешли преко Десенског потока у кућу Милована Бјаленовића, гдје се налазило око стотину људи из Велике. Разговарали су и преговарали шта да раде сјутрадан кад војска прође кроз Велику. Била је пронесена пропагандна вијест да становништво не напушта своје куће и да им се неће ништа лоше догодити. Речено је да људи треба да помогну оправку мостова за прелаз моторизоване јединице кроз Велику. Жене су имале задатак да мијесе хљебове и спремају осталу храну. Такође, речено је да жене и старије особе не напуштају куће. Касније се испоставило да је то била кобна одлука.
Освануо је сунчан дан, са пуно неизвјесности и ишчекивања како ће војска проћи кроз Велику. Мене и старију сестру Милосаву мајка је посла да чувамо нешто оваца недалеко од куће. Око девет сати преко Вранпотока цестом се појавила моторизована јединица војске. На кратко се зауставила на цести, а одмах затим у кући Алексе Пауновића чули смо пуцањ, плач и вриску, затим се дигао дим из куће. Исто се тако десило у другим кућама, редом према ријеци. Мајка кад је видјела шта се дешава у Вранпотку звала нас је да одмах дођемо кући. За кратко вријеме војска се појавила у близини наших кућа. Мајка нас је зграбила и повела уз поток у шуму, док је баба је са мојим рањеним братом остала у кућу. Кад је видјела шта се ради у кућама комшија, да убијају чељад и пале куће, баба је заметнула рањеног унука и кренула да се склони. Нажалост, зликовци су је сустигли. Пред њеним очима заклали су јој унука. Затим су запалили нашу кућу, а њу стријељали. Све је то из нашег кукуруза посматрала комшинка Станија Кнежевић. Колико сам запамтио групе војника су биле тројке, један војник у зеленој униформи, други у црној и трећи са бијелом капом - ћулафом и реденицима преко груди.
Саит хоџа из Плава ухватио је групу Величана који су знали мало њемачки језик и који су требали да иду и преговарају са њемачким командантом.То су били Јевто и Крсто Пауновић, Стамат Јокић и Миљо Симоновић. Он их је затворио у дрвени стан, побио и запалио у близини кућа Јокића .Кад су престали пуцњи и галама вратили смо се из шуме. Наилазимо на призоре. Као прво видјели смо да је комшинка Леша убијена испред куће, хљеб и со које је износила пред џелате били су просути у крви, а кућа запаљена. Други призор мој брат (Радомир) заклан, баба (Милица) стријељана и кућа запаљена. Трећи призор први комшија на 50 метара Петар Бјелановић и супруга Наста убијени и у кући спаљени.Све је изгорело и кућа и тијела, осим два људска стомака који су били насред згаришта, црна од ватре, али не изгорела.Од лешева који су изгорели није се имало шта сахранити.Лешеви су били свуда испред и око кућа, путева и потока.Мртви су сахрањивани, такође, поред кућа и потока, јер другог избора није било.Биле су то ужасне слике, које се никада, надам се, неће поновити.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |