Свједочење
 
 
 
 
ГАВРО ОТАШЕВИЋ

СЈЕЋАЊЕ ГАВРА ОТАШЕВИЋА ИЗ ГОРЊЕ РЖАНИЦЕ КОД ПЛАВА НА ПОКОЉ У ПОДЧАКОРСКИМ СЕЛИМА 1944. ГОДИНЕ

 

Kaда сe u Гoрњoj Ржaници и Вeлици, невино окрвављеним подчакорским селима, помене 28. јул лица њихових житеља добију другу боју, поглед постане одсутан, а ријечи запињу негдје у дубини грла. Како и не би када су тога дана 1944. године злогласне Скендербег и принц Еуген дивизије, потпомогнуте домаћим издајницима, овом горштачком народу отворили ране које никада не могу зарасти. Него, пошто и иза грома нешто остане, тако је иза и испред ових помрачених умова остало њих тек толико да могу да зажежу готово запретена огњишта, и свједоче о једном црном времену.

- У раним јутарњим сатима тога злог и црног јула, из правца Полимља, муњевитом брзином, надрли су злогласни припадници Скендербег и принц Еуген дивизија и за непуна два сата у Горњој Ржаница и Велици убили, спалили, одрали и заклали 487 жена, деце и стараца - прича један од преживјелих из тог пакла Горњоржанинчанин Гавро Оташевић, сада седамдесетдвогодишњи професор у пензији .

Подсјећа он, да се живо сећа тада као дјечак од 10 година тог крвавог похода на село Машницу, засеок Криваче, гдје се пред зликовачким бијесом проломио лелек, кукњава и јауци немоћне нејачи, који су парали небеса и тихнули у долини Лима, а учинили да мјештани Г. Ржаница крену у збјег према шумском комплексу Сурдуп и тако нејач привремено прикрију.

- Међутим, негдје касно поподне, међу нас у збејг дође једна средовјечна жена у црној вуненој одјећи, какву носе подчакорске жене, те нам исприча како су у селу Њемци, дијеле храну и намирнице и траже да сви дођемо без бојазни, што ми наивно Послушасмо и насједосмо на превару, и тако кренусмо у неколико праваца у правцу села, у ствари, на припремљено страдање, а ту жену никада више нијесмо видјели - одсутно прича Гавро.

Даље је, наставља он, њих 12 свратило у насеље Фиришта у кућу Радована Нововића, а одмах из заклона пришли војници у шареним њемачким униформама и све из куће истјерали вани и на српском језику питали његову мајку за мужеве, на шта је она одговорила да се крију по шумама али ови цинично рекоше "јесте , па нас из тих шума убијају", и њима придружили још једну групу од 20 нејачи и поново на српском заповиједили да стану у колону по два како би их спровели до Пећи.

- Него, када ми тако стадосмо, осуше паљбу по нама. Настадоше врисци и јауци који су одјекивали по планини Сјекирици и тонули према ржаничкој ријеци. Панично сам вриштао али ме млађи брат Здравко повуче и уђосмо у кућу, где је запомагала и помоћ тражила моја вршњакиња Радосава Нововић и сва у крви зове "брате Гавро помози ми, прихвати ме", али помоћи није било, умре ми на рукама, а мени и дан - данас у ушима одзвањају њене последње ријечи.

Пошто су зликовци, како каже, испревртали и спалили села, а што се могло понијети натоварили на коње, покупили овце и говеда и, уз шенлучење, пјесму и весеље и то на српском језику, упутили се преко Чакора ка Пећи, а ми ето шћућурени у шуми поред потока претекосмо и измакосмо смрти, нас седморо а 480 би убијено, заклано, одрано или спаљено.

- Дуго смо после тога сакупљали мртве. Већ надувени и унакажени па им тешко прићи. Мала дјеца су извлачене испод мртвих мајки. Једноставно стравично, не поновило се и не десило ни крвнику - грози се Гавро, и додаје страдали су Нововићи, Оташевићи, Лалевићи, Раденовићи, Попадићи, Рашовићи, Вујошевићи, Ивановићи, Томовићи, Вучевићи - од двије до 75 година старости.

 

ЗАТВОРИ ПУНИ ПРАВОСЛАВНЕ НЕЈАЧИ


Плавски затвори су били пуни православне нејачи и многи су ту од глади умрли, што је детаљно и документовано у свом роману Црни ветар описао Вељко Мијовић - прича Оташевић. Он додаје да је најгоре бити свједок нечему а остати нијем о томе а ово моје сјећање је посвећено мојим вршњацима, као и свим онима који не доспјеше живот да продуже, већ бише мржњом покошени у једном времену смутности и таме, а живим оставише да их у сновима и сећањима задрже - тихо завршава Оташевић.