Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 

 

ВУКО ПОПОВИЋ - БОРАЦ IX ЦРНОГОРСКЕ БРИГАДЕ:

страна 437.

 

Био сам борац IX Црногорске бригаде од њеног формирања, 1. априла 1944. године. Хтјео бих да се потсјетим и истакнем неке моменте ове јединице, који су ми остали дубоко у сјећању.

Бригада је формирана у Горњој Морачи, Драговића Поље. Након формирања, бригада је добила покрет и заузела положај око Подгорице. Први батаљон је био на положају Биоче, Регаме—Вежешник, а остали на терену Куча. Ту смо остали око дванаест до петнаест дана, не могу тачно утврдити.

Након тога уследила је офанзива Немаца и Четника из Подгорице на наше положаје. Давали смо јак отпор, те нијесу Нијемци и њихови сателити мзгли да макну из Блока. Тек трећи дан смо били принуђени да се повлачимо без притиска, јер су непријатељске снаге надирале од Мојковца, па јединице из Куча и около Подгорице морале су да се повлаче да не остану у обручу. Повлачили смо се са борбом, јер чим су осјетили да се повлачимо, онда су наваљивали на нас, те се повлачили у правцу Вјетерника, Лијеве Ријеке, тј. лијево преко села Птича за Морачу. Кад смо стигли непосредно пред село Птич, ту су нас пресјекли четници који су надпрали од Врмоше и заузели ово село и брда са десне стране.

За нама нападају четници, а са лијеве стране су Платије и неприступачно, те смо се нашли потпуно у обручу.

Ова руља четника која је заузела положаје и г.ресјекла нас, лармају као и по обичају, „куда ће те сад Мошова копилади и разне друге псовке. Наш I Батаљон, чији је командант био Стево Драговић, а комесар Мићун Јанковић, био је на челу и ми смо
требали да извршимо продор. Муниција нам је била понестала, нарочито за митраљезе, па смо скупљали од бораца и колико-толико снабдјели митраљезе.

Оруђе је распоређено. Група бомбаша пришла под само село, те само се очекује моменат за продор.

У овој припреми размишљао сам да ће тај наш пробој бити много тежи него што је испало. Терен је био брисан и било је танког снијега, а удолина куда се мора пробијати незгодна, те то посматрано са борбеног гледишта није било лако. Но, то моје гледиште испало је сасвим другачије.

Како рекох све је распоређено и дао се знак за паљбу, те митраљесци унакрсно по селу, онда група бомбаша, код првих кућа бацише бомбе, а онда извршимо јуриш. Када је та четничка руља почела да бјежи изгледало је то као кад вуци ударе у овце
н разгоне их. Онда развијемо бочне патроле, поскидамо их са брда и тако колона продужи у правцу међуречја—Морача. Нико нам не когибе, сем кувар рањен и убијен коњ који је носио кухињске казане.

Нијесам дотада био у директној борби са самим четницима, те тада сам видио каква је то неорганизована руља и да нас партизана доста једна тројка да раетјера њих десетина и више. Ово ми је остало у дубоком сјећању јер од тога момента сам увидио
шта значи бити један војник НОВ-е и никада ме није могао забринути ниједан моменат тешкоћа које су наилазиле. Кад човјек увиди и увери се у праву борбу, коју је водила наша Партија и НОВ-а, онда човјек сваког часа постаје пун снаге, енергије и револуционарности и никаква сила га неможе уплашити да неиде напријед.

 

* * *

 

Касније у току лијета када је напала Немачка дивизија „Принц Еуген", низ долину Лима, дјелови наше III Дивизије налазили су се на положају око Андријевице, а дијелови друге Српске прол. бригаде на терену Полимља. Ова Немачка кажњена експедиција доста јака и наоружана, као и подпомогнута сателитима од Космета, Плава и Гусиња, надирала је у правцу Андријевице, Берана итд.

Наше снаге су биле мале да се одупру и тако смо се борбом повлачили. Наш први батаљон и остали дијелови бригаде повлачили су се у правцу Трешњевика, ка Лиси, а II Српска бригада низ долину Лима у правцу Берана. Кад смо заузели положај на Лиси изгубили смо везу са II Српском бригадом. Са овог положаја на Лиси двогледом смо угледали неку војску на врховима Јеловице. То је прилично велика раздаљина.

Тада ме је позвао замјеник команданта бригаде и постави ми задатак да пођем још са два друга, извиђача и пођем на Јеловицу те ухватимо везу, рачунајући да је то II Српска бригада, која се повлачила са наше десне стране низ Лим.

При поласку нашли смо једног цивила као водича да би пронашли пречице преко шуме и стигли брже.

Када смо прешли шуму и приближавали брду Јеловице, гдје је била чистина и угледали неке непознате партизане те им се јавимо, на неколико одстојања и кажемо да смо партизани IX Црногорске бригаде, а они нама да су партизани десете Крајишке. Кад смо чули такав глас за тренутак смо стали зачуђени гдје сад овдје Краишници. И даље сам стајао забезекнут и зачуђен а они опет идите ка нама браћо Црногорци. Радосно и са великим узбуђењем смо појурили једни другима, грлили се и љубили другарски и братски. Тој нашој радости није било краја, немогу то да опишем. Након тога упутили се у Штаб бригаде, те поднесмо извештај који сам добио од Штаба наше бригаде. Они такође, написаше нешто сасвим кратко, а усмено нам испричаше да пренесемо нашем Штабу. Рекоше нам да они марширају за Србију, па узгредно сврате и помогну нам да се ова Немачка дивизија војнички разбије, те и осујети њено напредовање. Такође објаснише да ће се у рану зору извршити општи иапад у правцу Чакора, Плава и Гусиња итд.

Поздравили се са њима и пошли назад ка нашем штабу. Радосно смо се враћали, а они нас једва чекали, тек кад стигосмо и обавјестисмо да смо се повезали са јединицама II Ударног корпуса X Крајишком бригадом порадоваше се и дизали су нас на руке.

Сјутрадан је извршен напад на поменуту Немачку формацију од стране II Ударног корпуса и осталих наших јединица, те је војнички разбијена и опкољена на уском простору у Горњем Полимљу.

Наш I батаљон и Штаб бригаде, послије борбе око Андријевице и ликвидације пресечених Нијемаца код „Малог крша", упутио се и заузео положај на Омору код Сјекирице. Овдје су вршене припреме да се у току наредне ноћи, односно у рану зору са свих страна нападне опкољена Немачка формација. Томе подухвату смо се порадовали и једва чекали да се крене у напад у да се та немана ликвидира.

У току исте ноћи када је требало извршити припрему да се у зору изврши напад, јединице II Ударног корпуса су се повлачиле од Плавна и Гусиња и то великом брзином правац Рожаје и за Србију. На положајима су остали само дјелови наше треће дивизије и овај подухват је обустављен, па се није ни покушавало нападати.

Опкољена дивизија се одмах почела повлачити према Чакору. Како су наше јединице порушиле мост на Мурини, а они су направили прИмитивни дрвени по самој води и моторизацију пребацивали и кретали се пут Чакора. Ми смо то са положаја на Сјекирици нервозно и тужно посматрали, док су нас и са тог положаја потиснули да би осигурали оступницу пут Чакора.

Одмах након тога позвао ме је заменик команданта бригаде и поставио ми задатак да узмем још три друга, извиђача бригаде и пођемо у правцу села Г. Ржанице и Велике да би бар приближно до знали за снагу Немачке формације, која се повлачи, наоружање, моторна возила и сл. Препирао сам се за моменат са командантом да је група од четири друга велика и да се теже пробити преко фронта и убацити у позадину. Није помогло, јер наређење је предпостављеног и мора се поштовати.

Пошли смо и покушали да се пребацимо код Приједора на два мјеста, али како је Немачка заштитница била густа нијесмо могли прећи, него сам два друга одмах вра-
тио са извештајем у Штаб бригаде. Остали смо ми двојица и у току ноћи, тј. пред саму зору се пребацили између Сјекирице и Штитне главе, јер је ту проређена заштитница и лоше смо се провукли и сашли у село Г. Рженицу. Силаском у село видио сам грозан призор. Разуларени Есесовци направили су прави масакр и тешки злочин над становништвом. Поубијали жене и дјецу, палили куће, бацали у ватру и правили невиђене злочине. Почели у Криваче, крај села Машнице, поубијали породице Милије Крцића запалили кућу и продужили пут Г. Ржанице. Затим у засеок Фиришта па засеок Поље и даље уз Велику.

Моментално село бјаше пусто док је још био дан. Само се чујаше њихова послиједња заштитница на „Поду Ђељовића" и по неки пуцањ, у правцу села. У току ноћи сретао сам се са неким људима избјеглим од овог масакра, очевидаца те трагедије, те причаху те муке које су фашисти правили над недужним становништвом овога села Велика. У засеоку Фиришта, лешеви у кућама и около а у засеоку Поље куће запаљене и све побијено бачено у ватру и ту само угарци од дјеце и жена.

Очевидац Драгиња Рајковић: прича како је избјегла смрт са својим дјететом. У штали Лалевић Радоша су скупили много дјеце и жена и ту их поубијали. Кад су кренули да пуцају у њих Драгиња је бацила у јасле дјете и покрила га својим тјелом. Куршуми су их мимоишли случајно, а остало све побијено. Бандити су запалили шталу и отишли.

Када је пламен дошао до врата она је зграбила дјете и појурила кроз ватру и у кукуруз, те спасила дјете и њу. Такође је у засеоку Фиришта каже очевидац Милева Зоговић: бандити који су ту убијали гледала је како је један Есесовац ухватио Стамену Нововић, која је била трудна и покушао је да је силује а она се одупрла и он ју је убио на прагу од куће.

Ето то су неки моменти ове трагедије, који су ми остали као бол у души, јер сам се десио и очима видио тај невиђени злочин, па ми то стоји урезано у незаборавном сјећању. И дан данас ми стоји бол, како немогосмо успјети да ликвидирамо ту фашистичку неман, него их пустисмо да се повлаче и направе трагедију.

 

* * *

 

На крају да напоменем још један моменат који ми је исто тако остао у сјећању и одушевљавао ме је стално, па и дан данас. Када је поменута Немачка формација била опкољавана, II Батаљон наше IX бригаде био је напао од моста Бандовића, поврх варошице Андријевице, у току ноћи и пресекао оступницу једном дјелу поменуте јединице. Предпостављало се да их је било око 350 и ушанчили се на положају „Мали Крш". У рану зору тј. у току ноћи, два батаљона IX бригаде и допунски батаљон штаба корпуса потпуно их је опколио. Цео дан се водила борба и једва смо их ликвидирали. Давали су страшан отпор по тројица у шанцу, два кад по-
гину тек трећи се предаје. У току дана један део се ипак пробио из обруча и упутио се пут Злоречице и Превије. Наше засједе су биле свуда постављене и сви су ликвидирани. Ето то ми је остало у дубоком сјећању.