Одломак из књиге:
21 СС ДИВИЗИЈА СКЕНДЕРБЕГ
 
 
 
ПАВЛЕ ЏЕЛЕТОВИЋ ИВАНОВ

ЖИВКО (Радоња) ЛАЛЕВИЋ:

страна 193/194/195.

 

"Ја, Живко Лалевић, рођен од оца Радоње Ђуровог, 19. јуна 1952. године, сјећам се прича свог покојног оца Радоње, као и стричева, стрина и комшија о злокобном 28. јулу 1944, када су угашене животне судбине четири сина и супруге мога оца Радоње, као и других рођака и комшија, у покољу који је у историографији познат као Велички покољ.

Живео сам у кући која је била ратно згариште, са којег су небо парали, а, чини ми се, и сада парају, јауци моје заклане и у ватру спаљене браће који су били дјеца. Њихови дјетињство и још увијек младост њихове мајке Милеве (рођене Спалевић) прогутала је ватра, потпаљена крвничким и нељудским безумљем.

Мој несрећни отац Радоња успио је да откине крвнички конопац (16. октобра 1943. године) и побјегне испод плотуна и бајонета плаво-гусиљских балиста и вулентара, али није побјегао од изгуба који се не надокнађује и који је са собом носио читавог живота. Са собом у гроб понио је вјечито живу рану у његовој души, коју никад није могао да зацијели. А ево о чему се ради.

Дан или два прије страшног покоља он је пошао у гору шекуларску са братом од стрица Радошем Лалевићем и комшијом Гавром Нововићем, и са собом су повели Павла, Пера и Зорку Нововић; Мирка и Чеда Раденовића и Ђошу Вучевића, чији су очеви (Саво Нововић, Новица Раденовић и Павле Вучевић) стријељани 16 октобра 1943. године у луговима Вулевића поред Величке ријеке, са њим су пошла и два сина мога оца Радоње, Драгољуб и Владимир. Супруга мог оца Радоње, Милева, била је пред порођајем. Када су ишли пут шуме прма путу који води према Пећи, Милена је звала и молила мог оца да јој врати дјецу јер она без њих не може остати. Мој покојни отац убјеђивао је Драгољуба и Владимира да се врате к мајци. Они га нијесу послушали те је он сломио прут од лијеске, издарао их и тако их вратио кући к мајци. Послије два дана повратка, од куће је нашао згариште, а од синова спаљена тијела, супригу Милеву до пола изгорјелу, распореног стомака, и поред ње бајонетом извађено мушко дијете, којем су мртвом дали име Миличко.

До смртног часа причао је да је своју дјецу истукао и послао у смрт а његов поглед се сигурно отимао и бјежао са те потресне слике прекинуте младости и недосањане будућности. Остале су му у кући, на зиду, споменице, које су му сигурно као пет пламених језика, пустошили душу.

По причању моје покојне стрине, Мирославе Лалевић (рођене Гојковић) која је прије неку годину преминула, а имал је више од 100 година и добро запамтила овај тужни догађај, зликовци су дошли са Величке стране. Када су она и њена јетрва Стоја Лалевић (рођена Спалевић) видјеле паљење куће Радоње и Радоша Лалевића, тада су побјегле са своје деветоро малолетне дјеце (Милошем, Вукашином, Милутином, Момчилом, Десом, Даром,Мирком, Добрилом и Драгом) преко ливаде Николе Оташевића пут шуме, и осталу у потоку испод цесте која води према Чакору Том цестом су одступали њемачки војници који су их примијетили и рукама показали да остану ту јер су позиви испод њихове куће били да се врате да им кућу не запале. Ти позиви, причала је стрина Миросава, били су на чисто српском језику, по чему су они закључили да су ти зликовци били балисти и вулентари из сусједног Плава и Гусиња.

Када су се крвници вратили пут Велике, они су пошли к запаљеним кућама и гасили полуизгорелу чељад и дјелове кућа.

Из тог погрома, тј. из куће Радоша Лалевића, побјегла је низ кукуруз ка Лиму са својим двогодишњим сином Михаилом Лалевићем (сада пензионером, а радио је у ССУП-а) Драгиња Лалевић (рођена Пауновић); такође, из куће Сава Нововића побјегао је пут Лима и Љубо Ђуричанин, који је ту дошао да обиђе своју тетку Љубицу Нововић, а која није остала жива.

Још једна битна чињеница у овој трагедији јесте да су зликовци попалили и поклали део засеока Поље који је према селу Велика, док други део, према Ржаничкој ријеци, тј. према центру села Горња Ржаница, није диран тј. није страдао.

 

Тада су запаљене следеће куће:

 

Радоша и Уроша Попадића (најближе Велици испод шуме и ливаде Ђелевића пода),

Милована Оташевића,

Новице Раденовића,

Вука Рашовића,

Радоша Лалевића,

Радоње Лалевића,

Павла Вучевића,

Гавра Нововића и

Сава Нововића,

 

Стријељани, заклани и у ватру спањени су :

 

Лалевић Радоње Милева у 41. години, мајка шесторо дјеце,

Лалевић Радоње Радосав у 13. години,

Лалевић Радоње Драгољуб у 8. години,

Лалевић Радоње Владимир у 4. години,

Лалевић Радоње Миличко, ханџаром тек извађено из мајчине утобе,

Лалевић Радоша Пољка у 42. години, мајка шесторо дјеце,

Лалевић Радоша Радмила у 7. години,

Лалевић Душана Милијана у 6. години,

Лалевић Душана Милан у 4. години,

Нововић Сава Љубица у 46. години, мајка петоро дјеце,

Нововић Сава Василија у 18. години,

Нововић Гавра Милка у 20. години,

Нововић Гавра Сенка у 3. години,

Нововић Никше Мика у 65. години,

Нововић Арсенија Јелена у 30. години, мајка троје дјеце,

Попадић Александра Роса у 20. години,

Попадић Александра Невенка у 4. години,

Попадић Воја Роса у 28. години, мајка двоје дјеце,

Попадић Воја Стана у 9. години,

Попадић Воја Станица у 7. години,

Попадић Радоша Мара у 51. години, мајка двоје дјеце,

Раденовић Новице Рабија у 44. години, мајка петоро дјеце,

Раденовић Новице Добрашин у 9. години,

Раденовић Новице Дргутин у 5. години,

Раденовић Новице Ратомир у 3. години,

Раденовић Вукмана Јела у 70. години,

Вучевић Павла Марица у 38. години, мајка једног дјетета,

Рашовић Петар Вуко у 74. години,

Рашовић Марка Марица у 65. години,

Радуновић Стојанка у 46. години,

Радуновић (ћерка Радоша Лалевића) Даница у 25. години, мајка двоје дјеце,

Радуновић (М.) Милена у 6. години,

Радуновић (М.) Милица у 4. години,

Рајковић (ћерка Радоша Лалевића) Љубица у 23. години, мајка једног дјетета,

Рајковић (С.) Никола у 2. години,

Оташевић Лакић Милован у 74. години,

Оташевић Милована Мира у 72. години,

Оташевић Милована Лепава у 28. години,

Оташевић Милована Зорка у 26. години,

Оташевић Милована Бојана у 25. години,

Томовић Радуна Симона у 44. години, мајка петоро дјеце."