Одломак из књиге:
ЧЕТВРТА КРАJИШКА БРИГАДА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 

         ЧАКОР ЈЕ ОСЛОБОЂЕН
Драго Векић (стр. 357)


После задржавања непуна два мјесеца на положајима око Пљеваља и мањих борби са Немцима и четницима на том сектору, 4. крајишка бригада извршила је, у саставу 5. дивизије, покрет на  сектор Берана и разменили се у селу Црни Врх.

Из правца Андријевице чула се снажна артиљеријска и минобачка ватра. Доле, долином Лима, куда се протезао фронт, допирали су учестали митраљески рафали. Немци су у тим секторима прешли у офанзиву. Одморни, одевени у енглеске и немачке униформе, одлично наоружани и са доста муниције, борци у нашим четама и батаљонима као да су се зажељели борбе и јачих окршаја са непријатељем. Нема никакве забринутости на њиховим лицима. Напротив, влада расположење праћено песмом и козарачким колом. Фронт је близу, борбе се све више разгарају. Осећамо да се ту нећемо дуже задржати, да следи покрет и борба. Нисмо се преварили. Убрзо стиже наређење за припрему, а затим и за покрет. Пут нас води према Чакору.

Пролазимо кроз Беране и настављамо марш. Смењују се дивни предели шума и непокошених цветних ливада. Налећу авиони и откривају нашу колону. Направише неколико кругова изнад нас, затим у низком лету у више наврата извршише митраљирање. У 1. батаљону нисмо имали губитака, али је у бригади било неколико рањених другова. Већ поодавно напустили смо долину Лима и увелико грабимо уз велики планинскиу масив, коме као да нема краја.

У поподневним часовима 23. јула избисмо на планину Брајница, на положаје 6. источнобосанске бригаде. Горе изнад нас, као небу под облаке, уздиже се масив Чакора, чији поједини висови прелазе и преко 2.000 метара.

Нашу пажњу привуче једна батерија брдских топова на положају. Командир батерије, неки бркајлија, по дијалекту види се да је Црногорац, интересује се која смо јединица. Када чу да смо Крајишници, би му драго и тек тада отпоче разговор:

- "Знам да сте храбри и добри борци, али Чакор ћете тешко заузети", рече он.

Говорио је о Немцима и балистима како су добро утврђени и упорни у одбрани. Није пропустио да каже да балистима не треба веровати нити их заробљавати, јер су веома подмукли и спремни на превару.

Уз колону прођоше командант наше бригаде, Раде Зорић и Марко Срдић, командант 10. крајишке бригаде. Када су их угледали неки другови из 6. источнобосанске бригаде, познајући их као команданте бригада, упиташе куда ће:

- "На Чакор", одговорише они.

- "Узалуд идете. Ми смо нападали и нисмо успели", узвратише ови.

- "Видећемо", некако лаконски и самоуверено одговори Раде.

Марко се на то осмехну са изразом оптимизма који га није напуштао ни у најтежим тренуцима. У овим првим сусретима, бар што се тиче нас нижих старешина и бораца, добисмо прва обавештења о Чакору и његовим браниоцима.

У току ноћи сменули смо јединице 6. источнобосанске бригаде. Чим је свануло, отпочеле су припреме за напад. Команда бригаде ии извиђачки органи прикупили су доста тачне податке о јачини непријатеља, његовом распореду, фортификацијским објектима и препрекама. Ови подаци су добијем, углавном, од јединице коју смо сменили, а допуњени су у току дана интензивним осматрањем непријатељских положаја који су у ваздушној линији били удаљени око два-три километра.

 

Раде Зорић

Чакор чини компактан планински масив чији су највиши предели претежно огољени, местимично самообрасли мањим жбуњем и растињем. Преко његовог превоја води пут од Андријевице и Горњег полимља према Пећи и Метохији. Непријатељ је у току рата, најпре Италијани а затим Немци, овом тактичком објекту придавао велики значај и на њему имао сталну посаду, чија се јачина мењала зависно од ситуације

Чакор је у сваком погледу био веома добро припремљен за одбрану. Изграђени су бетонски и дрвеноземљани бункери, делимично повезани рововима и саобраћајницама. На платоу, на самом превоју и у захвату пута, местимично су постављене и жичане препреке. Рејон платоа са неколико кућа најсолидније је припремљен и чинио је тежиште одбране. Девојачки крш (к. 2046), висови Ваганица (к. 2110) и Планиница (к. 2077), такође су били припремљени и утврђени за одбрану, али не у мери као наведени плато.

Да би спречили продор наших дивизија из источне Босне, Санџака и Црне Горе у Србију, Немои су са расположивим својим и квислиншким снагама прешли у офанзивна дејства на широком фронту граничног подручја Србије. У то време била је у току непријатељска офанзива против новоформираних бригада и дивизија НОВ у јужној Србији.

На правцу Чакор - Андријевица Немци су, уз подршку тенкова и авијације, увели у борбу 21. СС дивизију, "Скендербег", 14. пук 7. СС дивизије "Принц Еуген" и борбену групу "Стрипел". За одбрану Чакора ангажовали су делове 6. батаљона 14 пука, 7. СС дивизије "Принц Еуген" и делове батаљона 21. СС дивизије "Скендербег". На овоме правцу водиле су се зато врло жестоке борбе са јаким непријатељским снагама.

Како је немачка операција "Драуфгенгер" јењавала, Штаб 2. корпуса одлучио је да изврши противудар у десни бок непријатељских снага које су продирале долином Лима. За извршење противудара одређене су 2, 3, 5. и 17. дивизија. Циљ је био да се уз брзо и енергично дејство наших снага, пре поласка Оперативне групе дивизија за јужну Србију, разбије непријатељска групација на овом сектору и спречи њен продор на слободну територију Црне Горе.

У саставу 5. дивизије, 4. крајишка бригада, уз непосредно садејство два батаљона 10. крајишке бригаде, имала је задатак да нападне непријатеља на фронту искључиво Девојачки крш - превој Чакор - Вис Ваганица (к. 2110) - Планиница (к. 2077), да га разбије и овлада овим положајима. Затим, да поседне све доминирајуће висове на Чакору и уз запречавање и рушење на комуникацији спречи продор непријатеља из правца Пећи и извлачење његових снага из долине Лима.

Десно на Девојачки крш нападала су два батаљона 10. крајишке бригаде, а лево на сектору Кацубер - Туријак нападале су јединице 17. дивизије. Прва крајишка бригада вршила је напад на непријатеља у рејонима: Сјекирица - Жарски крш и село Велика. Четврта црногорска пролетерска бригада, која је стављена под команду Штаба 5. дивизије, имала је задатак да одржи доминирајуће положаје Баљ и Висибаба (к. 1598).

Почетак напада за све јединице планиран је 24. јула у 21 час, а борбени знаци били су Косово - Кључ.

У духу добивеног задатка командант бригаде је одлучио да у захвату комуникације (превој Чакор), на тежиште непријатељске одбране, напад изврши са 2. и 3. батаљоном; са 1. батаљоном на левом крилу да нападне непријатеља на доминирајућим висовима Ваганица и Планиница, а да 4. батаљон буде у резерви, да се креће на правцу 2. и 3. батаљона, те да буде спреман за увођење у борбу према развоју ситуације. Од полазних положаја до објеката напада терен је био врло тежак, кршевит и испресецан, са малим бројем лоших пешачких стаза, којима је отежано кретање не само ноћу већ и дању. Да би се батаљонима обезбедило довољно ноћног времена за опрезно и прикривено приближавање неприја тељским положајима, те да би се обезбедио изненадни једновремени напад свих јединица бригаде, одлучено је да се време напада помери и да отпочне у 24 часа. У току дана команда бригаде извршила је извиђање са командама батаљона. Извиђање је обављено и са командирима чета, водова и десетарима и прецизирани су задаци сваке јединице. Обезбеђени су водичи за ноћно кретање. Били су то мештани који су добро познавали овај терен. Командант бригаде са члановима штаба обилазио је јединице и непосредним увидом пратио ток припрема за напад.

У 2. чети (слично је урађено и у осталим јединицама) одржани су краћи састанци партијске ћелије и скојевског актива. На њима је расправљано о предстојећем задатку. Кувари и интенданти, после напорног марша, скоро да нису имали времена за предах и одмор. Постарали су се да храна пред овако тежак задатак буде добра. Предвече су све припреме биле завршене. У оваквим приликама, док се чека на покрет за извршење задатка, обично настаје песма. Довољно је да отпочне у једном воду или чети, па да се одмах пренесе на друге јединице. Ради близине непријатеља, овога пута то је изостало. Борци и старешине врше последње провере припремљености опреме за ноћно кретање и дејство. Чим је пао мрак батаљони у колонама крећу на задатке. Наш 1. батаљон креће се у посебној колони. У почетку морали смо савладати доста велику низбрдицу. Било је посртања, па и падања. Када смо се спустили у неку дубоку долину, са потоком који се огласио тихим, али пријатним жуборењем планинске воде, са свих страна изнад нас уздизали су се планински висови, који су обавијени мраком одавали осећај неке чудне дивљине.

Затим, настаје узбрдица. Ноћ је лепа, небо ведро, као да нам помаже да лакше савладамо ово планинско беспуће. Код левог суседа, доста далеко, отпочеле су борбе. На фронту наше и 10. бригаде тишина, коју повремено ремете испаљени рафали немачких митраљеза и одблесци њихових ракета. Све више се примичемо циљу. Неколико пута застајемо. Вероватно командант батаљона Илија Баришић и његов заменик Марко Вукобрат са командирима чета проверавају кретање или наше челне патроле појачавају будност. Када смо били удаљени можда око 600 метара од непријатеља, чете се упућују према објектима напада. Убрзо смо прешли у водне колоне да бисмо последњих 300 метара савладали по десетинама крећући се четвороношке и пузењем. На овим вишим пределима земљиште је претежно откривено, али са доста великом травом, која нам, ипак, користи при прикривеном кретању. Примичемо се сасвим близу непријатеља, на јуришно одстојање. Његови ровови и заклони добро су маскирани. Тамо подаље десно вину се увис ракета. Срећом нас није осветлила. Напетост наших нерава као да је у кулминацији. Ишчекивање и тишина томе највише доприносе. Бомбе, оружје, све је спремно да се сваког трена крене напред.

У овоме привидном миру и ноћној тишини, одједном као да се све преобрази. Загруваше бомбе и осуше митраљески рафали код десног суседа. Некако у исто време, крећемо и ми у напад. Проломи се оно крајишко "ура" и у једном даху савладасмо растојање које нас је делило од непријатеља. Наши узвици брзо се изгубише у заглушујућој детонацији бомби које су се сручиле у непријатељске ровове. И наши "шарци" почеше да "везу".

Нишанџије Славко Лујиновић, Јово Баришић, Ђуро Метлић, Илија Овука, Миле Крнета, Душан Сабљић, Мехмед и Тахир из покрета упућују смртоносне рафале на непријатеља. Брзо овладасмо положајима и делом фронта где смо нападали. Има погинулих и рањених легионара. Већина је, ипак, у паничном страху, остављајући оружје и опрему, потражила спас бекством према Руговској клисури.

На десном крилу наша 1. чета у незадрживом налету освојила је положаје минобацачке јединице непријатеља. Командир чете са групом бораца наишао је на четири минобацача 82 мм, са више сандука мина. Минобацачи су били исправни и припремљени за дејство. Послуга се разбежала. Само један легионар, са бомбом у руци, са крио се у оближњи жбун. Откривен је и разоружан.

Из првих разговора видело се да је заробљени непријатељски војник нишанџија на минобацачу. Командир чете Војин Јарић брзо је направио план да минобацачи искористи за дејство на непријатеља. Он и Перо Лукач, комесар чете, саставили су послугу од наших бораца, а за нишанџију одредили су легионара. За кратко време мине су, брзом паљбом, почеле да дејствују по немачким положајима на превоју Чакора.

Код левог суседа на једном узвишењу непријатељ се још упорно борио. Уз енергично дејство наше 3. чете и обухватним дејством 2. чете, и овај отпор је савладан. У кратком, али силовитом налету 1. батаљон је овладао овим доминирајућим висовима Чакора.

Крећући се у једној колони, веома тешко земљиште морали су савладати 2. и 3. батаљон. Негде око 22 часа избили су на комуникацију у рејону Чема (к.1671 ) и ту су се раздвојили. Трећи батаљон успешно је прешао комуникацију. Истовремено, 2. батаљон је у рејону Чема поставио обезбеђење према Андријевици. Оба батаљона наставили су покрет. Успели су да се непримећено привуку испред самих бункера и жичаних препрека.

Пузећи према овим препрекама борци су ноћу наилазили на тела погинулих бораца 6. источнобосанске бригаде која је претходних ноћи нападала на ове положаје.

У првом јуришу бомбаши 2. и 3. батаљона овладали су једним делом бункера и ровова. Настао је прави окршај у блиској борби прса у прса. Немци су давали такав отпор да се водила жестока борба за сваки бункер и део рова. Једновремено дејство на десетине наших и непријатељских пушкомитраљеза "шараца" и уз експлозије бомби и граната, личило је то на необичан ватромет у коме се гинуло и несвакидашњи призор за онога ко би посматрао са стране.

У том ватреном гротлу наши борци, предвођени својим старешинама, незадрживо су савлађивали препреку за препреком. Ретко када водили смо блиску борбу са толико изненађења. У једноме тренутку, група балиста налетала је на команду 1. чете, 3. батаљона. Гојко Ињац, командир и Милан Аћић, комесар чете са још неколико бораца у блиској борби савладали су ове непријатељске војнике.

Непријатељ се упорно бранио из бункера и отпорних тачака подешених за кружну одбрану. Располагао је са довољно муниције и непрекидно тукао брисани простор испред својих положаја.

Вештом концентрацијом митраљеске и минобацачке ватре, те дејством противтенковских пушака и јуришних група, батаљони су заузимали бункер по бункер. Положај непријатеља постајао је све тежи. Око 4 часа, 25. јула, испољило се дејство 1. батаљона, чији су делови наступали са севера и североистока у правцу коте 1777. Заједничким дејством 2. и 3. батаљона и уз садејство 1. батаљона убрзо су ликвидирани и непријатељски положаји у рејону коте 1777. Непријатељ је збијен у уски и најутврђенији део одбране на превоју Чакора (к.1849).

Налазећи се у бригадној резерви, 4. батаљон се у току ноћи кретао позади 2. и 3. батаљона. Његова 3. чета под командом Миле Дропца већ је била уведена у борбу на споју 2. и 3. батаљона. Око 5 часова уведена је и 1. чета под командом Ђура Вукобрата, а затим и 2. чета под командом Боже Ђурана.

Командант батаљона Триво Адамовић, са својим замеником Миланом Танкосићем и осталим члановима штаба, смело је предводио батаљон у јуришима који су се редали један за другим. У ствари, непријатељ није имао више куда одступати. Зато је његов отпор био све жешчи. Повремено је прелазио и у противнападе да би повратио бар део изгубљених положаја. Четврти батаљон је успешно одбио ове непријатељске покушаје, и све више преузимао иницијативу. У току борбе за време дејства јуришних група, нарочито су се истакли пушкомитраљесци: Мићо Радаковић, Драго Црнобрња, Мирко Зорчић, Илија Русо, Мијо Андрић и Илија Гверо, командир вода, који се у оваквим приликама није растајао од пушкомитраљеза. Курири Урош Бандић, Миле Рујевић и Рајко Драговић храбро и вешто су се пробијали до појединих положаја преносећи наређења и извештаје.

Батаљони 10. бригаде успешно су прешли комуникацију између Чакора и Велике. У току ноћи морали су савладати веома тешко и скоро непроходно земљиште.

По избијању на линију Јечимиште - Шабова глава (к.1906), наставили су покрет. Привукли су се на блиско одстојање и на јуриш овладали положајима непријатеља на Девојачком кршу.

Око 8 часова, 25. јула, 2, 3. и 4. батаљон наше бригаде уз непосредно садејство 4. батаљона 10. бригаде, извршили су последњи јуриш у рејону коте 1849. Под силином ових јуриша, непријатељски отпор коначно је сломљен. Чакор је освојен.

Ту, надомак албанске границе, застава слободе, први пут у току рата, завијорила се на овој високој планини. Њу су са поносом истакли борци 4. и 10. бригаде.

Батаљони су наставили гоњење разбијених непријатељских делова низ Руговску клисуру према Пећи. У духу добивеног задатка 2. и 3. батаљон поставили су положаје на линији Бјелухе - Котлови, а 1. батаљон на висовима Ваганица - Планиница и затворили правац према Пећи.

Једномесечно такмичење наших батаљона и бригаде у част трогодишњице устанка народа и народности Босне и Херцеговине, крунисано је изванредним успесима у борби на Чакору. У овој борби Немци су имали већи број погинулих, међу којима и пет официра са командантом одбране и 37 заробљених војника. Заплењено је седам тешких и четири лака бацача, 16 "шараца" 18 стројница, 150 пушака, 18 пиштоља, 18 сигналних пиштоља, три камиона, jедан путнички аутомобил, велике количине разне муниције, 50 мазги, 30 коња и велике количине друге ратне опреме.

Како су се само обрадовали наши интенданти Мирко Хајдер, Милан Јарић и Ђорђе Убовић и други када су ушли у подземне магацине са великим количинама хране: брашна, масти, конзерви, мармаладе, шећера, чоколаде, и другог. Мора се признати, није њима било лако нити нашим одборницима на терену да у овим пасивним и сиромашним крајевима прехране оволику војску. Ово је, свакако, била прилика да се добро снабдеју бар за један период. Хране је било заиста у великим количинама.

Своје животе за слободу на овој високој планини, као на некој вечној стражи, положили су: Бећир Бећировић из села Соколовић код Фојнице и Симо Митровић, пушкомитраљезац, рођен у селу Бојмунти код Ливна. Имали смо и 29 претежно лакше рањених бораца.

Требало је само видети радосна и озарена лица наших бораца и старешина. Били су поносни што смо тако успешно извршили још један задатак.

После разговора који су обавили комесари, један број легионара албанске народности са Косова пуштен је кућама. Са жељом да се боре за слободу у бригаду су ступили Рифат, Мухарем и Вебих, који је доцније постао десетар и Коч који је доцније био добар пушкомитраљезац.

Учесницима борбе на Чакору остали су у сећању и многи примери изванредне храбрости бораца и старешина, примери дивног другарства, узајамне помоћи и пожртвовања. Помenimo само неке.

Пушкомитраљезац 1. батаљона Јово Баришић имао је неугодан сусрет са балистом. Овај је био разоружан и уздигнутих руку, у знак предаје, стајао је испред Јове. У једном тренутку искористио је несмотреност и скочио на Јову ухвативши за цев његовог "шарца". Настала је борба и хрвање. У близини се нашао комесар 2. чете Јово Тубин са неколико бораца. Притекли су у помоћ, савладали и везали непријатељског војника. Нешто доцније, балиста је искористио нашу небудност и онако везан покушао да побегне.

Извршавајући курирски задатак, тешко је рањен 17-годишњи курир 1. батаљона Душан Коврлија. Прискочили су му у помоћ борци 3. чете. Видећи га онако рањеног командир чете Пане Крчмар брижно и родитељски упутио му је речи охрабрења. Истовремено, из своје торбице извадио је парче хлеба и дао га куриру. Душан је пребачен на лечење у Италију да би му се Пане, као тешки рањеник, ускоро тамо придружио. Кад год би доцније срео Пану, Душан би се радо сетио оног парчета хлеба и другарства које је владало у бригади.

Штитећи "шарцем" пребацивање свога вода у рејону платоа, Љубан Зец, борац 2. батаљона, у једном моменту мало је заостао. На њега је изненада скочио један легионар, ухватио га снажним рукама за врат и почео да га дави. Љубан је успео да испали један рафал из пушкомитраљеза у вис. Настало је хрвање. На срећу, у близини су се нашли Илија Вашалић, командант и Драган Родић његов заменик. Драган је притрчао и "средио" легионара кундаком пушке. Љубан је имао тек 17 година, борац је од 1942. године и био је познат као храбар скојевац и добар пушкомитраљезац.

У поновљеном јуришу у рејону (к.1777) борац 3. батаљона Перо Шобот из села Бастаса код Дрвара, привукао се до једног заклона, ухватио за цев непријатељског митраљеза, и том приликом је рањен. Након тога пребачен је у Беране на лечење. Када је прездравио, пошто је наша бригада била отишла у Србију, прикључио се 8. црногорској бригади. Код Ужица прешао је у 3. крајишку бригаду. Није имао среће да се поново врати у 4. бригаду, да се види са својим друговима јер је храбро погинуо у борбама у близини Ваљева.

У једном од јуриша тешко је рањена храбра болничарка 4. батаљона Сава Бурсаћ. Излажући се животној опасности Јово Кецман, заменик комесара чете, изву као ју је испред непријатељских рафала и обезбедио да јој се пружи прва помоћ. Болничарка је пребачена на лечење у Италију. После прездрављења вратила се у домовину. Време је пролазило, али сећање на Јову Кецмана, на оно што је за њу учинио у тим тешким тренуцима, остало је као нешто што се лако не заборавља.

У току борбе десила ми се једна несмотреност коју сам добро запамтио. Ноћу сам наишао на погинулог непријатељског војника и поред њега видео пушкомитраљез "шарац". Пребацим свој аутомат преко груди, а "шарац", онако ловачки, обесим о десно раме. Непријатељ је био разбијен и на делу нашег фронта борбе су престале. Нисам имао потребе да пушкомитраљез употребим нити сам проверио његову исправност. Када је свануло 1. батаљон креће на нове положаје према Руговској клисури. Крећући се у мањим колонама по водовима и десетинама неком страном са проређеним жбуњем и по којим дрветом. Изненада, испред мене из једног грма искочи и даде се у бекство непријатељски војник са пушком у десној руци. Са узвицима:

- "Предај се!" потрчим за њим.

Како је легионар наставио да бежи и није хтео да се преда, узех "шарац" и покушах да га рафалом покосим. А, оно - застој. Не знам шта ми би, настављам да трчим носећи "шарац" на готовс. Када сам био на некој чистини легионар хитро скочи у заклон, окрећући се према мени. Видим нишани. Док сам, онако инстиктивно, падао унапред и мало десно, закачи ме метак с леве стране у дебело месо. Приметих у близини како хитају у помоћ Славко Роквић, Ђуро-Ђуђо Радун и Милан Рунић. Као да и сада у својим ушима чујем глас командира чете Славка Роквића када је узвикнуо: "Удри!" Некако у исто време полетеше хици и легионар је био готов.

Нисам ни устао, а онако задихана дотрчала је наша болничарка Стана Коњик. У томе моменту заборавих и на легионара и на оно што ме задеси који тренутак раније када сам видео да се морам скидати пред Станом. Имао сам тек 19 година и било ме је срамота ради моје голотиње док ме је Стана превијала. Размишљао сам и тада и много пута доцније, како су само дивне те наше другарице, болничарке и борци, колико пута су се излагале животној опасности да би помогле рањеном другу и саборцу. Зато смо Стану и све такве волели, ценили и поштовали.

На жалост, са Славком, Ђуђом и Миланом убрзо сам се растао, али успомена на њих и Чакор остала је у неизбрисивом сећању. Након тога Славко је тешко рањен. Када се рат тек био завршио, у жељи да види борце своје чете, батаљона и бригаде, дошао је из Београда са штакама и незалеченим ранама да нас посети у Алексинцу. Био је радостан што је поново у својој јединици, али и тужан јер је у његовој чети било свега нас десетак старих бораца. Остали су већином изгинули, а неки отишли и у друге јединице.

Ђуђо је погинуо као заменик командира чете, 22. децембра 1944. године, код Отока у Срему. Стајали смо у рову и осматрали последње плотуне артиљеријске припреме. Таман када је требало да кренемо на јуриш, погодило га је непријатељско зрно усред чела. Кренуо сам са четом на јуриш, са болом у срцу за Ђуђом, који је остао у рову и дао свој млади живот за слободу.

Био је то растанак и без суза и без поздрава. Прилике су биле такве да ни за једно ни за друго није било времена.

Милан је следећег месеца са Копаоника отишао за комесара батаљона у неку од српских јединица. Срели смо се тек после 37 година у Београду. Помало ме је изненадило када ме је приликом тога сусрета својим првим речима пођсетио на Чакор и ову незгоду.

Мора се признати да су наше команде имале тешкоћа да се одлуче којем борцу, старешини или јединици одати признање за храброст и показани успех у борби на Чакору. Таквих који су то заслужили било је заиста доста. У овој прилици чини ми се да не бих могао а да не поменем бар оне којима је одато признање у похвали Штаба 5. дивизије од 2. августа 1944. године, у којој, поред осталог, пише:

"Похваљујемо другове који су се нарочито истакли својим јунаштвом, храброшћу и вјештином на бојном пољу: Вукомановић Милу, п. митраљесца, Векића Драгана, водног делегата, потпоручника Убовић Милоша - командира чете, водника Скопљак Захида, заставника Тица Петра, водника Крчмар Николу, заставника Козомару Милоша, Видљиковић Бранка п. митраљесца, Новаковић Јована - п. митраљесца, Вукобрат Војина - политкомесара чете и Шкрибића Здравка - водног делегата"

Похваљен је и 4. батаљон 10. крајишке бригаде под командом капетана Митра Тице. Поводом једномесечног такмичења у част трогодишњице устанка народа Крајине, овај батаљон је добио и прелазну заставу дивизије.

Тих дана, као посебно признање за двогодишње борбе и успехе, Штаб 5. дивизије предложио је да се наша бригада одликује Орденом народног ослобођења.

Са Чакора смо кренули 27. јула у правцу Калудера - Загорје. Сећам се да смо у таквој журби извршили покрет 1. батаљона а да нисмо сачекали нашу 3. чету која се спустила далеко у Руговску клисуру. Чета је сустигла непријатеља и запленила девет мазги натоваићених са два минобацача и две италијанске "бреде", доста муниције и мина.

Када су Пане Крчмар, командир и Бранко Родић комесар чете стигли са четом на Чакор, уморни и забринути што нису стигли батаљон, сав овај плен предалису једној црногорској јединици која се ту нашла, затим су наставили убрзани покрет за батаљоном.

Ову журбу наших јединица, покрете и маневре тада нисам разумео. Знатно доцније имао сам приликуда схватим оперативну ситуацију која је то диктирала.

Заправо, према наређењу врховног команданта, друга Тита наша оперативна група дивизија (2. пролетерска, 5. крајишка и 17. дивизија) имала је задатак да крене и што пре продре у јужну Србију и да помогне српским бригадама и дивизијама која су водиле тешке борбе у томе делу наше земље.

После успешно изведеног удара, кренух смо на нови задатак. Чакор је остао за нама, а наша Оперативна група дивизија под командом генерал-лајтнанта Пека Дапчевића хитала је на нове задатке у помоћ српском народу и његовим борцима.

         ИЗНЕНАЂЕЊЕ
Милан Трнинић (стр. 388)

 

Сећам се једне ситуације у којој сам се нашао за време борбе на Чакору. У штабу бригаде смо се договорили да обиђем позадинске делове и рањенике. Свитала је зора, а борба са Немцима је била већ скоро готова. Пошто сам обишао рањенике, враћао сам се назад према Чакору. Сунце се већ увелико појавило на хоризонту, а ја сам се кретао једном падином. Одједном сам приметио како се котрља један камен испред мене. Застао сам и погледао. Изнад мене, на око 50 метара, налазила се група наоружаних људи. Схватио сам да то нису Немци, а по капама и кабаницама сам закључио да се ради о Шиптарима, који су регрутовани и били у саставу дивизије "Скендер-бег". Нашао сам се у ситуацији да немам куда. Питао сам их ко су, а они су ми одговорили да су Шиптари. Питао сам их шта раде, за кога се боре и позвао сам дх да иду са мном на Чакор. Један од њдх ме упита:

- "Је ли беса?"

Пошто сам и раније знао ту реч, одговорио сам:

- "Беса".

Послије тога сам се упутио према њима и тек тада сам видио да их има око 30. Отприлике једна трећина су били младићи, остали су били зрели људи. Били су добро наоружани, а на реверима својих копорана носили су знак козје главе, као обележје регименте којој припадају. Питао сам их да ли су били на Чакору. Они одговорише:

- "Били смо, али смо побегли".

Покушао сам да их наговорим да пођу са мном у бригаду, гарантујући им при том безбедност. Затим сам их упитао ко су, шта раде, желећи да задобијем њихово поверење. Говорио сам им ко смо ми и зашто се боримо, ко су нам непријатељи и кога ми све имамо у саставу наших јединица. Они су ме слушали, а затим су се нешто договарали на свом језику, изашли пред мене и почели да полажу оружје на гомилу. Ја сам се насмејао и упитао их да ли имају дувана да запалимо. Пошто смо попушили дуван, ја сам им рекао да узму своје оружје и да крену са мном према бригади, јер ја то оружје не могу понети, опет им гарантујући личну сигурност. Они су тако ии урадили и пошли са мном, те смо на око 500 метара од Чакора наишли на нашу патролу. Командир патроле је био Ахмед Кадић, кога сам замолио да их одведе у 1. батаљон, да их нахране и да се одморе. Затим нека разговарају са сваким од њих, да ли желе остати даље у бригади, а онима који не желе да дају пропуснице. Додао сам му да припази на њихове обичаје и да пази да их неко не увреди. Послије тога сам и ја дошао до штаба бригаде, задовољан што се овај изненадни сусрет тако завршио. Неки од ових Шиптара су остали у бригади ии били добри борци, а неки су се вратили кућама.

         НАЈЗАД БЕЛА ЗАСТАВА НА ЧАКОРУ
Милан Салић (стр. 390)

 

Двадесет четвртог јула бригада је у поподневним часовима стигла на 5-6 км западно од Чакора. Предвече је извршено детаљно извиђање непријатељског упоришта на Чакору и ширег простора око њега. Брдски топови 75 мм, који су били на ватреним положајима на Сјекирици, одакле је требало тући Чакор, повучени су у правцу Андријевице где су Немци били подрли на слободну територију. Пред само свануће наше јединице су се биле приближиле непријатељу, тако да их није приметио и после неколико сати Чакор је био заузет од стране наше бригаде. У овој акцији постигнуто је изненађење што је било од пресудног значаја. Северно од Чакора, на неколико километара, на врху Ваганице кт. 2100 м, остало је неликвидирано непријатељско упориште (стара војна тврђава сазидана од камена која ие могла примити једну чету војника). Како је око врха брисани простор, неприиатели се могао уништити само минобацачком ватром. Минобацачка чета 2. батаљона и минобацачки вод 1. батаљона добили су задатак да туку непријатеља. После успешне ватре по утврђењу непријатељ је видео да му нема другог излаза па је истакао белу заставу направљену од војничке кошуље.Из тврђаве је изашло око 15 балиста и сви су изразили жељу да се даље боре у нашим јединицама. Распоређени су у батаљону и касније су се показали као добри борци. Када смо прелазили реку Ибар, између Лепосавића и Слатине, један од тих Албанаца изнео је са положаја једног рањеног борца. Тако су стицали наше поверење.

Јужне и западне падине врха Ваганице биле су безводне, а борци су били жедни. Пушкомитраљезац 2. чете Митар Радановић и ја кренули смо западном страном Ваганице по долинама тражећи снега како би га на сунцу истопили те тако дошли до воде. Из једне долине испред нас искочио је један балиста и почео да бежи, али Радановић је са својим "шарцем" био бржи, пребивши му обе ноге. Кад смо стигли код њега, пузао је по трави и носио са собом три пушке. Ноћу између 25. и 26. јула бригада се прикупила на Чакору и кренула у правцу Чакор - с. Кућиште, заселак Река - Руговска клисура. Не сећам се који ие батаљон био у претходници, да ли 1. или 4. Пред сам улазак у Руговску клисуру непријатељ је са лијеве стране отворио жестоку ватру и огромне громаде камена почео рушити на нашу претходницу. Била је то стравична ситуација и даље се није могло кретати према Пећи како је било наређено. Бригада се морала вратити. У међувремену добили смо наређење да се вратимо на Чакор по западним падинама Ваганице и кренемо према Тутину и Новом Пазару. У борби на Чакору код свих батаљона, бригаде и дивизије осетио се прави такмичарски дух. Наиме, 20. јуна у с. Потпећ одржана је бригадна конференција са свим старешинама бригаде на којој је објашњен значај такмичења. Тог месеца установљена је први пут дивизијска прелазна застава која је требало да иде у руке најбољег батаљона у дивизији. У првој борби ту заставу освојио је 4. батаљон 10. крајишке бригаде на челу са командантом батаљона другом Дмитром Тицом. Како су дивизија и бригаде биле у сталном покрету и борбама, нису се могли сумирати резултати такмичења, па је поменути батаљон задржао прелазну заставу све до 17. фебруара 1945. године, када је исту заставу у једномесечном такмичењу освојио 3. минобацачки дивизион артиљеријске бригаде 5. ударне крајишке дивизије, чији сам командант био ја.

         БОРБА НА ЧАКОРУ
Илија Бјељац (стр. 392)

 

Свим борцима 4. крајишке бригаде па и 5. дивизије остала је у сјећању борба на Чакору. Ја нећу о тој борби овдје говорити, него о једној врло занимљивој ситуацији која ми се догодила. Ја сам био у извиђачкој јединици 4. бригаде када смо разбили "Скендер-бег" дивизију. Ми, извиђачи, били смо при штабу бригаде, те сам добио задатак да кренем и пребацим се преко једног брда и видим шта се тамо збива. Тамо никога нисам нашао од наших јединица, јер су све отишле гонећи непријатеља. Али, шта мислите на шта сам наишао са својим извиђачима? Како је то било у свануће и слабије се видело, а било је и магле, спазили смо око 15 великих мазги са товаром. Ваљда уплашене од пуцњаве све су се збиле у један чопор и не мрдају. Ја и моји извиђачи свим силама смо покушали да их покренемо а оне стале као укопане. На једнима су били минобацачи, на другима тешки митраљези, а на трећим неки чудан товар. Наредим једном војнику да узме мазгу за улар, а другом да тера. На сву срећу крене мој каравану правцу нашег логора. Био је то доста далек пут и док смо стигли већ је сунце било високо. Уз пут смо срели Милана Трнинића, заменика политкомесара 4. бригаде, са још неколико чланова културне екипе. Заинтересовао ме чудан терет. Видим, неки округли колутови, као млински точкови, у средини рупа. Помислио сам да је восак, јер је толико тврдо да треба добар нож да би га зарезао. Трнинић пита шта је на мазгама, а ја кажем:

- "Бог те мазо, друже комесару, па ово је сир".

Каже он мени:

- "Хоћеш дати мало да пробамо?"

Ту смо мало застали и једва смо успјели да одсјечемокомад сира, па га је Тминић пробао са својом пратњом. Допао им се сир па ће комесар рећи:

- "Дај нам још мало".

Ја одговорих:

- "Не смем вам дати док не питам интенданта", на шта настаде још већи смех.

Нисам био сигуран чему се комесар од срца смеје: мојој "дарежљивости", сиру или овој чудној, али у сваком случају корисној колони. Неко је добио сир, неко мазге, а наша Пратећа чета, богме, тешко наоружање.

         ПОМОЋ У ПРАВИ ЧАС
Душан Коврлија (стр. 394)

 

Први батаљон 4. крајишке ударне бригаде, 5. дивизије, имао је задатак да напада на Чакор са североистока у правцу коте 1777. Ја сам тога дана, 25. јула 1944. године, у својству курира 1. батаљона добио задатак од команданта батаљона Илије Баришића да пренесем наређење 3. чети, чији је командир био Пане Крчмар, да иде више удесно. На путу од штаба батаљона до чете наишао сам на непријатељски бункер испред којег је била мазга натоварена сандуцима муниције. Приметио сам да у бункеру има балиста и Немаца. Узео сам заклон и бацио бомбу на бункер. Погодио сам у саму пушкарницу и убио сам једног балисту и једног Немца.

То сам тек после видео када смо савладали остале. Припремао сам се да бацим и другу бомбу десном руком, али сам осетио немоћ и болове. Облила ме крв и онда сам видео да сам рањен у десну руку изнад лакта. Један балиста, видевши да сам рањен, пошао је према мени да ме ухвати жива. Међутим, у том моменту наишла је 3. чета и убила балисту. Мене су питали ко сам, на шта сам рекао да сам курир. Једва смо се споразумели. Претила је опасност да ме моји убију.

Као тешки рањеници добили смо болничарке за пратиоце и кренули са Чакора, преко шуме Полица, у Беране. На више места су нас нападале разбијене групе непријатеља, тако да смо морали, иако рањени, да се бранимо. Дошавши у Беране, нас 200 рањеника са целог фронта од Чакора до Андријевице, чекали смо руске авионе да нас пребаце у Италију на лечење. Тада је код нас, на зеленом коњу, дојахао Пеко Дапчевић. Иако сам и раније слушао о њему, сада сам га први пут видео. Он нам је одржао говор наглашавајући да идемо код наших савезника на лечење и да треба коректно да се понашамо како смо то и учили у НОВ, јер они немају баш лепо мишљење о нама. После тога он је узјахао коња, поздравио се са нама и кренуо за јединицама које су се упутиле у Србију, у Београд.

Пошто је било више рањеника него што су авиони могли да приме, остало нас је више од 60. Када су затварали задњи авион, болничарка која ме пратила молила је једног Руса да ме прими, што је он одбио. Пошто је болничарка била упорна, а и ја, он ме је гурнуо у авион као вишак. Када се авион дигао, питао ме хоћу ли вотке. Мислећи да је то вода, прихватих. Тек кад сам "повукао" осетио сам да је јака као шпиритус, али ми је ипак добро дошла да ме освежи.

У Италији био сам распоређен у болницу Грума где су ме страни лекари убрзо ставили на операциони сто.

Ја сам питао нашег лекара о чему разговарају а он ми је превео да хоће да ми одсеку руку. На то сам ја оштро реаговао и рекао да ћу их све побити. Он им је то превео. Затим су ме успавали да извршили операцију.

Када сам се пробудио, видео сам да ми је рука стављена у гипс. После три месеца рана је зарасла. У земљу сам се вратио 18. новембра 1944. и био распоређен у КНО београдске дивизије, где сам био комесар амбуланте 3. бригаде до октобра 1947. године када сам премештен у Министарство унутрашњих послова СФРЈ.

         ОД КУРИРА ДО ПАРТИЈСКОГ РУКОВОДИОЦА
Шпиро Џукелић (стр. 396)

 

Рајко Мајсторовић је растао у засеоку Мајсторовићи, село Зебе, Босанско Грахово, гдје је и рођен јануара 1922. године. Основну школу, удаљену пет километара, завршио је у с. Пећима с одличним успјехом.

У 14. години остао је без оца. Породица је бројала седам чланова а он је био најстарији од мушке дјеце. Од тада, уз помоћ мајке Саве, почиње да се брине за живот свој и своје браће и сестара. Као такав Рајко се прихватио земљорадње и вршио услугу сељацима као самоуки столар. Међутим, све ово није било довољно за живот, па је Рајко напустио кућу и отишао тражити посла. Уз помоћ радника са подручја Босанског Грахова, запошљава се у Творници целулозе у Дрвару као физички радник. Као истакнути омладинац окупљао је око себе омладину. На овим скуповима Рајко и Обрад Крнета истицали су се као врло добри и запажени омладинци.

Успостављањем НДХ, долази кући и остаје све до почетка устанка. Када је почео устанак и формирана чета с. Зеба, Рајко је одређен за курира на којој је дужности остао све до половине 1943. године. Младалачке ноге и свијест курира замењивали су телефонске линије и радио-станице.

Тешко је описати све путеве које је овај млади партизански курир превалио. Ради тога ћу изњети само нека моја сјећања, јер сам и сам често био са њим на истом задатку. Поред редовне поште, која се носила у сједиште партизанских команди, било је момената када је требало прелазити непријатељску територију и комуникације. Прво Рајково "крштење" био је пријелаз преко поља од с. Зеба у Уилицу и то усред дана. Требало је прећи цесту између с. Пећи и с. Ресановаца, коју су контролисали Италијана. За њега ово није била велика препрека, брзо се досетио да обуче дјевојачку одећу своје сестре и крене на извршење постављеног задатка.

По формирању Батаљона "Гаврило Принцип", сједиште штаба било је у Врелима, у Јадовнику, а штаб 5. крајишког одреда у с. Бобољусцима. Курирска веза одржавана је у два правца и то: преко с. Зеба и с. Ресановаца, који је био опаснији, јер су Италијани држали своју посаду на овом правцу. Други правац ишао је преко Аташевца, којим се прелазила комуникација између Дрвара и Оштреља. У овом правцу је било лакше прелазити, али је био двоструко дужи. Ради тога се остало при првом правцу, с тим да се упућују редовно по два курира. Ово је наметнуло потребу формирања једне десетине курира при штабу. Путовање је обично започињало прије ноћи тако да се пређе комуникација између с. Пећи и с. Ресановаца и дође до сванућа у с. Трубар, а у току дана да се стигне у штаб одреда. Друге ноћи повратак је био на исти начин. И поред честих путовања Рајко је увијек био весео, нашао би времена да окупља око себе омладину која је била у заштитници штаба Батаљона "Гаврило Принцип", у кројачкој радионици, партизанској амбуланти и партизанској пекари.

Овакав је био и остао до формирања 4. крајишке бригаде када је отишао у Заштитну бригаду и постао војни делегат. Поред свих дужности, понекад је слат на поверљива путовања. Једном приликом је, при повратку са извршења задатка, рањен у руку и једва умакао непријатељу. И оваг пута су га спасиле његове брзе курирске ноге. После кратког времена постављен је за помоћника политичког комесара Заштитне чете 4. крајишке бригаде. Према дневнику докторке Јулке Мештеровић, Рајко је дошао у Фочу са јаким боловима у трбуху. При прегледу установила је укљештену килу. Морала је да га оперише.

Крајем 1943. године, када је отишао на дужност помоћника политичког комесара 1. чете, 1. батаљона, у којем је раније дуго времена провео као курир, брзо се снашао на дужности. Сви комунисти и скојевци добили су у њему врло способног и енергичног политичког радника. Брзо је уочавао проблеме и на вријеме их постављаоо на састанке како би их се одмах ријешили.

Рражио је од комуниста да буду самокритични и да радом и бореношћу служе примјером другим борцима.

Био је поштован од свих борца, јер су цијенили његову објективност. посебно је тражио од бораца да износе своја запажања о сваком, без обзира о коме се радило. Ради своје храбрости био је поштован у цијелом батаљону. Последњу своју акција у батаљону извршио је непосредно после заузимања Чакора, 25. јула 1944. године, када је тешко рањен од балиста. Сви напори да се спаси нису успјели, јер је на путу од Чакора до Берана, где је требало да савезнички авиони приме рањенике, много искрварио па је на аеродрому умро.

Његово име је уклесано на спомен-плочи, која је постављена на самом превоју Чакора, и која је посвећена погинулим борцима 4. и 10. крајишке бригаде.

        

НА БОРБЕНОМ ПУТУ ОД ЧАКОРА ДО БЕОГРАДА
(август - октобар 1944)

Милутин Морача (стр. 401)

 

Говорити о борбама 4. крајишке бригаде на путу од Чакора до Београда, није ни лако ни једноставно, јер је тих борби било више и свака од њих има своје изразите актере и одређене особености. У овом прилогу не намјеравам да описујем све те борбе, већ да укажем на оне најзначајније или, боље рећи, на оне које су ми остале трајније у сјећању. Зато се унапријед извињавам и својим ратним друговима и читаоцима што овај чланак нема претензија да буде свеобухватан приказ борбеног пута 4. крајишке бригаде у назначеном периоду.

Продор у Топлицу

Послије изузетно тешких борби које су у периоду март-мај 1944. водиле 2. пролетерска и 5. крајишка ударна дивизија у западној Србији, наступило је вријеме двомјесечног боравка у Санџаку. Ту није било много борби и маршева па смо се добро одморили, снабдјели још више оружјем, муницијом и одјећом од савезникаи, што је особито важно, остварили пуно јединство са народом Санџака. Затим је поново дошло вријеме да кренемо у Србију, али сада знатно јачи и у много повољнијим климатским условима.

За операције у Србији, поред снага НОП-а које су у њој дејствовале, Врховни штаб је у прољеће 1944. године предвидјео крупне снаге из источне Босне и Црне Горе, које би наступале из три операцијска правца: из Црне Горе према југоисточној Србији одређена је Оперативна група састава: 2. пролетерска, 5. и 17. дивизија; из Санџака кроз западну Србију према Шумадији - 1. пролетерски корпус (1. д 6. пролетерска дивизија), а иза њега 37. дивизија и из источне Босне у западну Србију 12. корпус (16. и 36. дивизија), у чији су састав касније ушле још двије дивизије.

Прва је отпочела продор у Србију Оперативна група дивизија, под командом Пека Дапчевића. Послије успјешне операције изведене на подручју Чакора и Андријевице, она је ноћу 28/29. јула 1944. године из рејона источно од Берана (Иванграда) пошла на исток, преко новопазарског Санџака, према Копаонику. Пета дивизија наступала је на десном крилу борбеног распореда Оперативне групе, општим правцем село Калудра - село Долово - село Радуовци, а 4. крајишка бригада била је у њеној претходници. Она је, заједно са два батаљона 10. крајишке бригаде, на Јазавчевом кршу разбила квислиншке јединице муслиманске милиције и у гоњењу их присилила да одступе према Рожају. Послије ове борбе само су извиђачке јединице бригаде водиле мање борбе са милицијом и већ 2. августа бригада је стигла, у саставу дивизије, у близину Ибра. У селу Бањској 5. дивизија је скромно прославила трогодишњицу устанка народа Босанске крајине. Прочитано је топло поздравно писмо команданта Оперативне групе Пека Дапчевића, затим су борце поздравили командант и политички комесар дивизије, честитали им годишњицу устанка и уручили дивизијску прелазну заставу 4. батаљону 10. крајишке бригаде, којли је у једномјесечном такмичењу показао најбоље резултате. У селима Старог раса сусрели смо се и са наоружаним људима са овог терена и разговарали о потреби борбе и мобилизације.

Они ће, ускоро затим, формирати свој Ибарски партизански одред.

У даљем покрету ка Топлици Оперативна група прешла је Ибар ноћу 3/4. августа. Пета дивизија налазила се на њезином десном крилу, а 4. крајишка бригада прешла је ријеку на одсјеку између села Лепосавића и жељезничке станице Слатина. Борбе на Ибру биле су врло оштре јер су Нијемци у његовој долини бранили жељезничку пругу и цесту - двије веома значајне комуникације, неопходне за пребацивање њихових трупа из Грчке на сјевер. Мостове и друге важне објекте на овим комуника цијама бранили су из бетонских бункера или других утврда опасаних бодљикавом жицом. У вријеме нашег прелаза Ибра непријатељ је од Косовске (сада Титове) Миитровице до Рашке и Новог Пазара имао слиједеће снаге: 4. батаљон њемачког 3. полицијског пука, један батаљон њемачког 12. тенковског пука, један њемачки оклопни гренадирски батаљон, неколико оклопних возова, два батаљона 5. пука и један батаљон 3. пука Руског заштитног корпуса, два батаљона Српске државне страже и један батаљон бугарске 24. пјешадијске дивизије. Ујутро 3. августа пристигли су и ступили у борбу против Оперативне групе од правца Косовске Митровице 54. батаљон 99. пука њемачке 1. брдске дивизије, од села Лепосавића (из долине Ибра) 1. батаљон 14. брдског пука њемачке 7. SS. дивизије "Принц Еуген" и од Рашке њемачки 696. батаљон пољске жандармерије и две батерије јуришних топова. Циљ Нијемаца је био да нам спријечи прелаз Ибра и да Оперативну групу потисне назад у Црну Гору. Пошто су били добро брањени, мостови нису нападани по сваку цијену него је ријека пријеђена преко газова. У овој борби 4. крајишка бригада избацила је из строја доста непријатељских војника и пет заробила; разрушила је око 600 метара жељезничке пруге, спалила једну жељезничку станицу и пет камиона, заплијенила 58.000 метака, 120 мина за минобацач 81 мм и архиву четничког 2. косовског корпуса. Бригада је имала једног погинулог и девет рање них од којих два теже.

Пошто су на свом путу до Топлице прешле главну природну препреку, наше дивизије су кренуле на планину Копаоник. Још прије преласка Ибра штаб Оперативне групе имао је податке да се у рејону Александровца и Бруса налазе јаке четничке снаге. Ту су се налазили: 4. група јуришних корпуса и дио снага Расинско-топличке групе корпуса. Њемачки командант у Србији генерал Ханс Фелбер извукао је ове четничке корпусе из борби против наших дивизија у Топлици и Јабланици и наредио им да спријече продор Оперативне групе преко Копаоника и њено спајање са српским дивизијама у Топлици и Јабланици. Генерал Фелбер се надао да ће ова група четничких корпуса, јачине од око 10.000 људи, у то вријеме и најјача четничка снага у Србији, успјети да на гребену Копаоника однесе побједу у борби против наше три дивизије. Стога је четничка команда наредила 5. августа да корпуси избију на највише врхове Копаоника: Миланов врх (к. 2017 ) - сада Панчићев врх, Леденице (к. 1915), Бећировац (к. 1778 ) и друге. У наредби четничког штаба од 6. августа стоји: "Све старешине морају имати на уму да се овом борбом решава питање Србије. Трупе морају безусловно извршити добивене задатке и никакво оправдање не може се примити. Пеко Дапчевић мора бити уништен, иначе ситуација ће бити страховито тешка за даљи наш рад..." Борба са четницима трајала је од 6. до 8. августа.

На правцу наступања према Брусу, 6. августа 2. и 17. дивизија сукобиле су се са јединицама двају четничких корпуса, али су тога дана други четнички корпуси, без додира са нашим снагама, избили на Леденице, Бећировац и Панчићев врх и тако постигли повољан положај и могућност да са тих и других околних висова изврше бочни удар на 17. и 2. дивизију. Сутрадан, 7. августа, 2. пролетерска дивизија, разбивши испред себе јединице једног четничког корпуса, наставила је наступање и у току дана заузела Брус и село Лепенац. Међутим, лијево од ње, 17. дивизија примила је на себе ударе главнине четничких корпуса који су нападом са висова Копаоника озбиљно угрозили њен лијеви бок и позадину, преотевши од њених јединица дио терена. У тој ситуацији командант Оперативне групе издао је наредбу о увођењу у борбу 5. дивизије, која се налазила у његовој резерви.

Она је добила задатак да збаци четнике са Панчићевог врха и Леденица и да их, у садејству са 17. дивизијом, разбије.

Наредио је да напад почне 7. августа у 22 часа. Није било тешкоћа око тога да се бригаде 5. дивизије благовремено уведу у борбу јер су се до подне 7. августа биле помјериле у села Ђерекари, Цокотар и Бело Поље, на веома погодну просторију за напад на четнике у правцу Панчићевог врха, Леденица и Бећировца.

Штаб 5. дивизије увео је у борбу своју 1. и 4. крајишку бригаду, док је 10. крајишка бригада остала у општој резерви и за обезбјеђење од правца Ибра и Лаба.

Напад обију дивизија изведен је једновремено и према утврђеном плану. Четврта крајишка бригада напала је четнике на Бећировцу и Леденицама, а 1. крајишка на Панчићевом врху. Користећи шумске пропланке, обе бригаде су убацивале дијелове својих снага у међупросторе четничких положаја, а потом изненадно нападале бомбама и блиском ватром стварајући панику у четничким рововима. Тако је штаб 4. крајишке бригаде послао ојачану чету да се без борбе провуче на Бећировац, у дубину четничког борбеног поретка, што је чета успјешно извршила и изненадно напала четнички штаб и јединице које су га штитиле. Тиме је било дезорганизовано четничко командовање, а затим је услиједио општи напад на све четничке положаје. До зоре 8. августа бригада је заузела Бећировац, Леденице и друге околне висове, а затим наставила разбијање и заробљавање преосталих четничких група.

У исто вријеме и друге наше јединице извршиле су своје задатке. Тако је 1. крајишка бригада до јутра 8. августа освојила Панчићев врх и читав простор Сувог рудишта. Четврта крајишка бригада избацила је из строја око 80 четника, а заробила 315. Број заробљених се касније повећао. Заплијенила је 214 пушака, 10 пушкомитраљеза, два тешка митраљеза, два лака бацача, преко 20.000 метака, 150 ручних бомби, доста шатора, четничку архиву. Заплијењено је и 50 коња. Губици бригаде - два погинула и три рањена борца.

Највећи дио заробљених били су присилно мобилисани сељаци са којима је разговарано о томе да могу одмах да остану у бригади, али су готово сви пошли кућама.

У овој борби четничким формацијама у Србији задат је до тада најтежи ударац. Четврта група јуришних корпуса изгубила је петину свога људства, а највећи дио њеног састава је поколебан и деморалисан, па, иако се касније прикупила, она више није представљала озбиљну војничку снагу. Карактер овог четничког пораза добро је приказан у извјештају штаба 1. јуришног корпуса од 12. августа, у коме се, поред осталог, каже: "У току ноћи 7/8. августа био је нападнут корпус јачим комунистичким снагама и после борбе од три часа растурио се ... До сада се зна да се прикупило у јединице овог корпуса око 1.250 војника и старешина. За осталих 1.000 војника и старешина још се ништа тачно не зна...

Сазнаје се да су доста комунисти заробили... још се у корпус нису прикупиле многе старешине, међу којима и сами команданти бригада и батаљона".

Брзим и енергичним продором Оперативне групе дивизија НОВЈ из Црне Горе у долину Расине и Топлице, њеним успјешним борбама у долини Ибра и на Копаонику, обезбјеђено је спајање Оперативне групе са српским дивизијама које су дејствовале у Тонлици и Јабланици и даље нарастање наших снага на широком простору овог дијела Србије. Овим продором отпочео ие процес пренашања тежишта операција Народноослободилачке војске у Србији.

У тако успјешно изведеној операцији продора Оперативне групе у Србију, Четврта крајишка бригада је дала велики и значајан допринос.

Повезујући се са борцима Топлице и Јабланице и са народом ослобођеног подручја, Оперативна герупа дивизија дала је из својих јединица доста старјешина на распоред у новоформиране српске јединице. Тако је 19. августа из 5. дивизије отишло у српске јединице 84 руководиоца и 11 курира за Главни штаб Србије. Међу изабраним старјешинама за српске јединице налазио се и Раде Зорић, командант 4. крајишке бригаде, који је наредбом Врховног штаба постављен за команданта 45. српске дивизије. Растанак од друга Рада и осталих наших старих ратних другова био је тежак, али смо се истовремено радовали што можемо да узвратимо помоћ коју су српски пролетери пружили Босанској крајини за вријеме њиховог боравка на њеном тлу.

За новог команданта бригаде постављен је Вид (Вицука) Бодирожа.

Боравак у Копаоничком крају

На терену Копаоника, Александровца и Јастрепца остали смо мјесец дана. Послије разбијања четника 4. крајишка бригада добила је задатак да у рејону села Бело Поље и Блажево припреми земљиште за пријем ратног материјала од савезника из ваздуха за цијелу Оперативну групу. Савезнички авијатичари су без муке проналазили мјеста за спуштање материјала означавана давањем уговореног знака, паљењем ватри, и на мали простор спуштали материјал помоћу падобрана. На овом послу бригада је остала све до 30. августа, али је стизала да одвоји понеку јединицу за дејство у ибарској долини. Тако је једна мања њена јединица заузела и онеспособила рудник Кремиће. Ноћу 23/24. августа њена два батаљона су у засједи дочекали и уништили 16 њемачких камиона и једна луксузна кола. Камиони су превозили разни материјал. Погинуло је 13 Нијемаца, а заплијењено 10 пушака, две стројнице и 15.000 метака. Наши батаљони нису имали губитака. Ноћу 27/28. августа на ибарској прузи код села Слатине ојачани батаљон бригаде дочекао је композицију од 80 вагона.

Нагазном мином дигнута су у ваздух три вагона, а онда је композиција обасута ручним бомбама и ватром аутоматског оружја. Према подацима које смо касније добили, у возу се налазило око 800 Нијемаца који су припадали 1. брдској дивизији. Многи су ту изгинули и рањени, а међу погинулима била су и два потпуковника и три капетана. Оштећено је доста вагона и једна локомотива, а саобраћај је био прекинут три дана. Наш батаљон имао је пет рањених, од којих три теже.

Пошто су се прикупили, средили и попунили новим мобилисаним људством, 4. група четничких јуришних корпуса и Расинско-топлички корпус кренули су 25. августа од Трстеника и Крушевца према Александровцу, Брусу и Копаонику у напад на дио јединица Оперативне групе. У борбама од 26-30. августа четници су поново разбијени. У борби код села Криве Реке два батаљона 4. крајишке бригаде разбила су један четнички јуришни корпус и нанијели му тешке губитке. Наши су имали једног рањеног борца.

Вријеме проведено на овом подручју добро смо искористили за политички рад у народу и за мобилизацију нових бораца. У селима на подножју Копаоника четници су дуго владали, па иако смо народу говорили да ће они заједно са својим господарима - њемачком окупаторском војском, ускоро изгубити и последњу битку у Србији, био је ипак присутан страх од четничког повратка. Далеко већи одзив добровољаца у наше јединице био је у селима око Јастрепца, из којих смо добили 450 младића. Добили смо 100 бораца из 23. српске дивизије и 38 бораца из Ибарског партизанског одреда.

Марш у Шумадију

Почетком септембра 1944. године примљено је наређење Врховног штаба о покрету Оперативне групе дивизија у Шумадију. Према плану Врховног штаба Оперативна група имала је задатак да изврши брзи марш општим правцем Јошаничка Бања - пл. Чемерно - Драгачево - Чачак и да заједно са 1. пролетерским и 12. корпусом разбије у западној Србији и Шумадији четнике Драже Михаиловића, Недићеве и друге непријатељске формације, уништи њихову власт и да створи услове за коначно ослобођење Србије. У исто вријеме и са истим задатком Врховни штаб је планирао офанзивне операције 13. и 14. корпуса у источној Србији.

Почетком септембра 1. пролетерски корпус налазио се на простору Чајетина - Ужице - Косјерић, 37. санџачка дивизија на простору Прибој - падине Златибора - Мокра Гора, 12. корпус са двије дивизије прешао је Дрину код Старог Брода и стигао на простор пл. Таре .

У формацијској структури Оперативне групе дошло је до измјена. У њен састав ушла је 21. српска дивизија, док је 2. пролетерска дивизија остала у саставу јединица Главног штаба НОВ и ПÒ Србије. Било нам је жао када смо то дознали, јер смо са 2. пролетерском дивизијом заједно ратовали неколико мјесеци на под ручју Санџака, Србије и Црне Горе.

До 7. септембра Оперативна група примакла се Ибру. Пета дивизија добила је задатак да пређе ријеку 7/8. септембра код села Биљановца и да наступа у правцу Ивањице.

Присјетимо се, за моманат, да је прије пет мјесеци 5. дивизија на свом борбеном путу из Санџака према Ибру, заједно са 2. пролетерском дивизијом, стигла на лијеву обалу ријеке и требало је да је пређе управо код села Биљановца, а затим да настави пут у Топлицу.

Садашња ситуација на Ибру била је знатно повољнија. У бункерима за заштиту мостова на жељезничкој прузи и цести остале су посаде из састава Руског заштитног корпуса и, поред њих, на одсјеку између Ушћа и Рашке налазили су се само дијелови њемачке 1. брдске дивизије. Испред и иза нас није више било оних бројних батаљона бугарске окупаторске војске, чија ће квислиншка влада ускоро потписати капитулацију, нити Недићевих пукова и четничких корпуса.

У наступању према ријеци 4. крајишка бригада сукобила се у Биљановцу са Нијемцима, у оштрој борби заузела село, али није могла заузети мост на цести, па су све бригаде 5. дивизије прегазиле ријеку на неколико газова. У борби на Ибру бригада је имала три мртва и 13 рањених бораца. На супротној обали бригада је без губитка заузела рудник Јарандо у чијој је близини 31. марта 1944. погинуо Светко Качар, политички комесар бригаде. Десетог септембра бригада је без борбе ушла у Ивањицу, а сутрадан је на свечан начин прославила двогодишњицу формирања. На лијепо украшеном простору командант 5. дивизије извршио је смотру бригаде, а затим говорио о њеном славном борбеном путу.

За двије године бригада је израсла у снажну, монолитну борбену јединицу наше војске. Послије тога бригада је чврстим кораком продефиловала главном улицом Ивањице. Овој свечаности присуствовао је Рато Дугоњић, секретар Савеза комунистичке омладине Југославије. Народ овога градића са великом пажњом и интересовањем посматрао је овај свечани чин.

У маршу дивизија даље на сјевер нисмо наилазили на непријатеља. Недићевци ии четници бјежали су у веће градове под заштиту својих господара, Нијемаца. Више их нисам генерал Ханс Фелбер нигдје није могао зауставити.

Само је народ из бројних села, из Ариља и Гуче, излазио на цесте и са великом пажњом посматрао наше јединице. У погледима људи, по изразу лица и у кратким разговорима осјећало се задовољство што смо стигли код њих, што нас има доста и што смо права војска, али и бојазан и неизвјесност колико ћемо остати на њиховом тлу.

Примичући се Ужицу (сада Титово Ужице), Пожеги и чачку командант Пеко Дапчевић наредио је да 5. дивизија заузме Ужице, а 21. дивизија Пожегу. Имали смо податке да се у Ужицу налазе један њемачки батаљон, батаљон Српске државне страже и двије четничке бригаде. Да бисмо град што прије заузели, Штаб дивизије одлучио је да га нападну све три бригаде, с тим да свака од њих прикривено убаци у град по један батаљон, те да сва трии, у погодном тренутку, заузму главне тачке у граду и дезорганизују непријатељеву команду и везу.

Напад је извршен ноћу 13/14. септембра, али није почео једновремено. Дио снага дивизије савладао је отпор на спољној одбрани и дјелимично се пробио у град, али се само батаљон 4. крајишке бригаде неоткривен убацио у Ужице и силно изненадио непријатеља. Међутим, наше јединице су у граду наишле ина много јачег непријатеља него што су очекивале. Наиме, у току 13. септембра истигао је из правца Кремне јак ешалон -14. пук и 2. дивизион 7. артиљеријског пука 7.СС дивизије »Принц Еуген«. Однос снага био је у корист непријатеља. Нијемци су се од првог шока брзо прибрали, организовали су одбрану главних објеката, а потом прешли у противнапад. Правилно процјенивши ситуацију, команданти бригада извукли су јединице из града.

Губици дивизије у овој борби нису били велики. Из 4. крајишке погинуо је један а рањено седам бораца.

Иста ситуација била је у Пожеги: У граду је било више Нијемаца него што су показали подаци пред напад.