Одломак из књиге:
ВЕЛИКА - ВЕЛИКА ПО ВЈЕКОВНОЈ ПАТЊИ
 
 
 
ПАУНОВИЋ (МИЛО) БРАНКО

МИРКА (Никола) ПАУНОВИЋ, рођена ЖИВАЉЕВИЋ

страна 246/252

 

Рођена сам 1919. године, у Бјелухи, са оне стране Чакора - Велика, од оца Николе Спасојевог Живаљевића и мајке Милене, рођене Фолић, из Сеоца кoд Андријевице.

Отац Никола био је један од четворице Спасојевих синова. Имали су сестру јединицу. Мој ђед Спасоје и његов брат Арсеније су учесници Првог балканског рата у којем су јуначки погинули у јуришу на Мокри 1912. године, ослобађајући нас од Турака. Турци су им главе одсјекли - као и Стешевићу, и истакли их побијене на коље, на Кукаљски врх. Наши су успјели да их донесу, саставе са тијелима и сахране са осталим погинулим Величанима на Ћафи.

Мој отац је имао имање у Бјелухи. Сце више дома у Бјелухи, било је њихово, Николино и Никино. Ту је била велика кућа до послије рата, у којој сам рођена. Онда су они то продали. Сада нема ништа - сем што се види кућиште. Имају имање на Папратишту у Велици, а отац је између два рата, селио и у Метохију.

Основну школи сам завршила у Велици - у овој школи што је и сада ту. Учитељ ми је био Мијаиле Поповић. Моји не дадоше да се даље школујем. Нијесам имала ни пуних осамнаест година, када сам се удала за Мила. Почеше се рађат ђеца. Двоје ми умријеше, али остаде, Богу хвала, пуна кућа. Погибе ми свекар рано, а Мило преузе домаћинство. Направисмо нову кућу. Боже, како је лијепа била! Али, запалише ју Плављани чим се зарати 1941. године.

И тако, у рату поново мука. Погибе ми заова Пољка, у устанки јој убише чо`ека Милоша. Умрије јој и ђевојчица те се врати к нама. Истога дана када је Пољка погинула, тешко ранише Јецу, моју свекрву. А пола мога рода, онога црнога 28. јула, заклаше и запалише. Послије рата умрије и Радмило Зоркин. Е, колико смо га само жалили! Ада, и дан - данас!

Стисла мука. Држи се нешто стоке. Ал`, оскудни у свему. Милован отфркао, Милорад стално за њим кроз збјег, па и Мара... Мука, босотиња, голотиња, глад... Право да ти кажем, замало Мару да оставим једном. И оставила сам ју била, нашао ју је и донио Вано Бошковић. И ово да ти кажем. Знала сам прије рата Зорку Лека Шаљића. Сретосмо се једном и у рату. Зове ме:

- `Ајде са мном у патризане.

- Ада, како ћу - имам овај пискор.

- Ајде, снаћи ћемо се.

Но, не одо`.

Освану 28. јул 1944. године. Лијеп дан. Љето. Јеца и ја, били смо нешто по кући да урадимо, али по којој кући? Оно мало кошарице на врх Лазине, што сте ју сви запамтили, Мило на брзину скрпио кад нам кућу запалише. Јеца оде да причува краве.

Чуло се да је њемачка вијска скупа са вулентарима из Плава побјегла код Андријевице. Причало се да из Сућеске није могла да изађе мјесец дана, па су им дотурали храну падобранима. На крају су их партизани разбили и они су кренули у одступницу уз дилину Лима.

Јутро је. Видим почеше неки чудни камиони да пролазе џадом према Чакору. Ма шта ли је сад, питам се. Јеца и даље код стоке. Мило отишао са љуђима. Ја, шта ћу, оставим ђецу у собу, па одем код Магице и питам је ђе су јој Крсто и синови. Нађем и Младу, бијаше се вратила из Вранпотока. Питам ју ђе јој је Даде. Рече ми да су отишли у Лешћаре да донесу некакве греде и даске.

- Чујете ли и видите ли ову војску што је кренула? Ено стоји на џаду.

Не одговорише ми ништа и ја изађем, са Магом и Видром, на гувно. И, гледам. Право да ти кажем, ка` будале. Чују се неки гласови и довикивања са Рта. Одједно око наших ногу куршуми: - Ћуф, ћуф! Прашина се подигне ђе меци ударе. Ми се укипиле, зинуле и гледамо.

- Маге, погибосмо! Бјеж`мо!

Дотрчасмо кући. Бијаше и Јеца стигла. Покуписмо оно троје ђеце и оно што можемо да понесемо, па уз орнице преме Ћунти. Пристижу жене са дјецом. Слушала сам о бјежанијама  из првих ратова а сад бјежим и сама. Осврнемо се по некад и видимо - сва Велика гори! Одјекују рафали, чује се писка чељади са Иванпоља и из Вукадиновог потока:

- Ааај... ааај... мајко моја!

Пиште ђеца, па рафал и умири све. Туга да те узме. И сад се јежим кад се сјетим тога. Мирис паљевине и меса допире до нас. Све ми је јасно - убијају и пале. Они на џаду још стоје и чује се неко таракање... као и нека сирена.

Дођосмо до нашега Гаја, па до Збјега, и још неко вријеме слушали смо и гледали шта се дешава по Велици. Та мука је трајала око два сата. Цијелу Велику поклопи дим и неки чудан мирис. И Збјег се пуни чељади која су претекла. Долазе Бошковићи, комшије из Шума, преживјели из Вранпотока и други. Још су крвници чуда по Велици чинили, кад паде мало кише. Колико да угаси прашину и утоли ране... Ако има ико да је преживио... Дан се ближи крају. Ђеца плачу гладна и жедна. А ми, жене, мало и куражне. Млада посебно.

Скоро је ноћ пала, кад ето ти га Мило од некуд, с малом душом. Једва говори:

- Све је спржено... Од Вранпотока нема ништа...

Дође и Ристо Живаљевић, из Вранпотока. Који Ристо и мука његова! Поцрнио у лице, уста му се скорела, туга... Пита га брат Разко, који се ту нашао са нама:

- Риго, шта би ово?

- Ништа, Рашо! Ништа... Све поклаше!

- Шта то причаш, Риго? Ко је заклан?

- Сви. Ено ти је Бућка на једну страну, Александар на другу... Све је убијено. Ништа нијесм могао, Рашо да урадим... Види... Милица бауља... по лешевима. Узмем је, окренем и видим сва крвава... избодена ножевима. Оставим је на мајчину сису. Куку и мене и тебе Рашо... куку до Бога... Леле мене, за навијек, ђецо моја, мајко моја...

Закука и Ратко:

- Леле Ристо, леле брате... И судбино наша црна!

И не сјећам се шта несрећници броје. Ми се ви скаменили. Земља нам ушла у образе, љуђи прецрњели. Ратко се бије песницама у груди... чупа косу... Сјећам се добро, изчупао је пуне руке косе. Риго, мој брате, шта би ово?!, понавља исту муку и чупа косу. Тумара од шумарка до шумарка и нариче, лелече. Гребе земљу.

- Нека Рашо, полако - покушава Ристо да га смири, а и сам избезумљен од жалости и невјерице.

- Како полако, несрећо наша!

- Стани Рашо... понавља скоро шапатом Ристо.

Тјеши га и Мило, али утјехе нема. Искасапили им и запалили мајку, жене и по троје ђеце... Чудо, како су у памет остали!

Опет мало кише пороси, а ми под ведрим небом. Легли на лишће и грање. Камен под главу - и то нам је кревет. Долази по неко и са папратишта и ту сазнајем да су  и моје поклали - мрчену мајку Милену, стрица Микаила, бабу Јелу, фамилију стрико Никину... Ама све! Како ми срце не препуче тога дана, не знам.

Након два дана долази Божо, ама го ка`од мајке. Плаче. Изнемогао. Имао је, богами, десет година. Дадо му једну рашу и тако га покрих, јадна ја... А, он ми прича шта је све преживио и видио у кући Радовановој. Како је избјегао да га не убију - го, бос, крвав и рањен бјежао уз  ријеку па послије прешао у Лешћаре. Бојао се да га не стигну и не нађу пратећи крвави траг. Слушао је, испод куће Мирошевића, писку чељади у кући Томице Гојковића... гледао лешеве по Папратишту... Преноћио је на букви. И ту га је нашла шћер Здравка Гојковића, сад жена Бранка Кнежевића, са Иванпоља, и дала му мало љеба.

Кад се добро смрачило, Мило се спуштио до куће - да узме ако шта нађе. Нашо је мало зрна кукуруза, изгубила сам их и то нам је била храна.

Ту смо осванули, омрчили. Сљедећег дана из Збјега, одосмо у Обер. И тамо, Види се опет нека војска. Крвничка сигурно. Једно наше пашће залаја. Млада извади гатњак из  раше и удави га. Но, да видиш шта још оћаше да се деси! Мика се прејела буковог лишћа, па тражи воде и плаче. `Оће да нас чују пљачкаши. Не направи се Млада лијења, но замало и њу да удави, право да ти каже. Да ју нијесам одгурала, удави ју.  

Настависмо даље. До погибије... Погибе нам Милова сестра Пољка, а ранише Јецу. Порањаваше и нас. Ево, видиш ове гелере у ногу - то ми је од тада.

Послије рата нове муке. Без куће и кућишта. Сиротиња. Гладни , голи, боси... А, мора да се живи. Родише се ђеца. Мучимо се и Мило и ја...

Прођоше три четири године, а Мило одлучи да пренесе Пољкине кости из Кривога дола. Пођоше с њим Вујо, Душан, Бојо и Вуко Савов. Донесоше је у Велику и сахранише. Нађосми и чашу ракије да се за душу Пољкину попије. Јеца се преполовила од жалости за њом и Савом. А не смије. Себе је, сирота, и своје ране, заборавила. У гроб је гелере понијела. Али, мајка - јатка... кука за ђецом. А не смије, честито , од шпијуна да жали ђецу. Вршљају око куће и имања не би ли сазнали, јавља ли се Саво. Залупају по некад у прозор, бачају камење по крову, звецкају оружјем... Као да сад гледам, цио кукуруз поваљен јер су мотрили на нашу кућу. Чули смо и да су се договорили да ће да убију Мила ако не каже ђе је Саво. Тада га је спасио Радивоје Стешевић, с којим је био својта.

Па још, нова власт конфисковала Савов дио земље и ако он и Мило нијесу били подијељени. Али, ко те пита! На онолику муку и сиротињу, наметнуше нам обавезу да дио љетине носимо народном одбору.

Формираше и задруге, одредише трудодане... А ти је, радиш за колектив а они ти за дневницу дају кило жита или пасуља... То су трудодани. Да не би Воја Вучетића, мука. Признаде ми све трудодане и даде ми мало штофа да сашијем нешто ђеци. Нико нас други не трага!

Да се вратим још нешто на рат, а причала сам вам то и раније. Оно кошарице, ђе смо живјели, било је ту, поред гаја. Чуло се за Сава, да је с четницима, а знају за Мила да му је брат и да је ту фамилија. Једне јесење ноћи, 1943. године, ево ти групе четника, њих преко 50. Рекоше да су са Сињајевине. Ту Мило, Јеца и ђеца. Са њима је био Милош Бошковић, зет онога Вукмана Саветиног Јокића. Иначе, Милошев брат Милутин је био са четницима од првог дана и остао је до краја. Сигурно је Милутин упутио четнике на браћу Милоша и Митра, а преко њих на Мила, брата Савовога. Било како било, они дођоше. Сами се организоваше - неко на вуњени гуњ па под цер, неко поред трапа, неки се попеше на таван, неки остадоше у кући... у оној нашој кошарици... Из онох војних ранаца извадише нешто да једу. Ми им донесосмо мало сира и љеба - то што се затекло. Мило извади боцу ракије те им даде. Они запјеваше, али не прегласно. Бијаху добро опремљени, на њих сукњена одијела. Задужише неке да стражају. Посласмо Јецу на Рт. Али шта је ту главно и најопасније? Улазе, излазе... Видимо, нешто се спрема. Мила и Милоша изведоше напоље, и послаше их да обиђу село и пронађу земуницу у којој се крију партизани. Они пођоше, али се нијесу бавили тим задатком. Били су свјесни тог мучног и ризичног задатка - познаници и тамо и овамо, родбина и тамо и овамо. Било шта да направе, може се десити зло. И одлуче да се сакрију у лозаре, у Грајишта. Вратише се скоро пред зору, и казаше да им је речено да су сви партизани отишли у Метохију. Савјетоваше четницима да што прије иду преко Ћафе за Шекулар јер ко зна да ли је тачно да су отишли и може се десити да с партизани врате. Четници послушаше. Али, ево опет мука за Мила. Пред зору, опалио снијег па се и Мило препао да се по траговима не види да је код њега била војска. Те ти Мило, Милош и ја с њима испратисмо их скоро до Куња. А кад смо се враћали, да бисмо покрили трагове, поскекосмо букови брст и по оном траговима довукосмо брст до куће.

Друго што оћу да ти кажем, једне ноћи у нашу кућу дошла партизанска тројка. Зна се и која. Једног сам познавал и прије рата. То је био Милош Џудовић из Метеха, мајка му је од ових Томовића, наших комшија. Много смо га били задужили, ми из Велике, ада вала и ја, износили смо им хране испод Милошевог гумна гдје су држали састанке, а главно је што је био сигуран у нас. Са њим је ту ноћ још био Манојло Влаховић из Улотине и Саво Митровић, звали су га Мали. Таман бијаше мали. Њега је касније Божо нашао у Сплиту и причао је са њим о овоме, сјећао се. Ми ти опет Јецу на стражу на Рт. Мене ту ноћ заболио зуб до бесвијести, знаш да су ме зуби стално бољели. Дали смо им љеба и сира. Скували кромпир. Појели су. И прије него су отишли разговарали су с Милом, па му Милош каже:

"Не бојте се док је ово с нама“ - прелазећи руко преко машнке као да је раби.

Имала би шта да причам о ко зна чему. О времену прије рата, о рату,  послије рата. О Пећи, Бјелухи, збјеговима, стријељању у Андријевици, о Милу и Шереметовачи, а да знаш какао га премучише Талијани у затвор на Мурини кад су пали падобрани. О вашем школовању, о тешком животу по Ћафи, о свему...