|
СЛОБОДАН САМО У РОДНОМ ГРАДУ
ПЕЋ - Ранко Јокић, некад један од најугледнијих пећких привредника, прошле године, дан уочи устоличења патријарха Иринеја, пресекао је и рекао: „Враћам се у мој дом, у Патријаршијску улицу у Пећи“.
Сам са супругом Снежаном, без телефона, без ТВ програма на српском, уз обавезно јутрење у Пећкој патријаршији, Јокић прелистава странице породичног албума, дописује и исцртава породично стабло.
- Абер да се враћам послао сам бившем комшији Албанцу, који је у протеклих 10 година живео у кући. Стигла је повратна информација: „Дођи, платио сам воду, струју, порез и све комуналије - хоћу да ти предам кључеве, хоћу да ти пожелим сретан повратак у кућу“ - прича Јокић.
Управо тако је и било, каже. Дочекало га је неколико Албанаца и пружило му руку помирења.
- Ту где сам рођен, где ми жубори бистричка леденица, где ме сваки лист на грани или каменчић подсећа на Чакор, ту остајем, јер нигде на овом белом свету нисам могао заспати. Седим у Јагодини и будан сањам Чакор и Бистрицу, видим Патријаршију и Дечане, гушим се и убеђујем себе да ћу издржати, да не треба да се враћам у Пећ. Пролазе дани, ја све више спадам, све више се топим, и онако у магновењу једно јутро изађох да испијем кафу у градској механи у Јагодини. Идем тротоаром и чујем: „Видиш оног Шиптара“. Окрећем се и видим двојицу мојих пријатеља како се осврћу за једним аутомобилом са гњиланским таблицама. Окрећем се, псујем наглас, и с врата жени кажем: „Ја се враћам. Хоћу да останем оно што јесам - Србин“ - прича Јокић.
Каже да више жив из свог града не одлази.
- Ово је слобода, ово је рај. Овде сам Србин, свестан да с овом брадурином нисам добродошао, али сам само овде, на овом прагу, у овом граду, оно што су били моји преци на Чакору - Србин и душом и телом - прича Ранко Јокић.
Јокић је бивши власник приватног текстилног предузећа, добитник две „Златне кошуте“ 1990. и 1993. на сајму моде у Београду. Са тројицом синова и тројицом унука наставио је и после 1999. да се бави послом који „у душу зна“, али у Јагодини. Међутим, његова фирма са 45 запослених није успела да се квалитетом одржи у конкуренцији Кинеза и Турака, па је морао да затвори производњу.
- Одлазио сам у банке да тражим кредит, али нико није хтео да прихвати да под хипотеку ставим кућу у Пећи, процењену на милион евра. Нудим им гаранције братства „Високи Дечани“, бројне папире, али сви кажу: „То није Србија“. Е, то је оно што ме је дотукло - прича Јокић.
Он каже да су му се тада поклопило уверење да се поштен рад не исплати и зебња за родним крајем.
- И тако сам стао поред Бистрице, подно Чакора, у Патријаршијској улици, сам без игде иког, али с поштењем и достојанством које краси Србина - збори Јокић.
Он каже да је више огорчен на клетве и заклетве о повратку, него на оне који у њему свакодневно препознају „Србенду“, који му по изласку на капију, загледају браду и често, с поштовањем, понуде чај и помоћ, јер, како каже, знају да је остао на улици без динара у џепу, али одлучан да Патријаршијска улица не буде очишћена од Срба.
Захваљујући жељи да родној кући врати стари изглед, камен по камен, успео је да подигне срушени зид уз реку Бистрицу, да обнови кров, офарба и окречи зидове, да кућа засија.
Супруга Снежана, рођена Јагодинчанка, време проводи у читању књига које проналази у библиотеци Патријаршије. Задовољна што је под кровом куће коју је са супругом градила првих десетак година брака, али пати за унучићима.
- Читам књигу и маштам да ће се једног дана наша три сина са троје њихове деце појавити на улазној капији, да ће доћи дан да, као што смо то радили у срећна времена, изађемо до манастира и на Чакор. Да и моји унуци закораче планинским врлетима, с којих су, како сам нашла у књигама, у Пећ сишли Јокићи, чинећи једно од најбројнијих племена у Срба - каже она, избегавајући да било шта каже о комшијама Албанцима, изузев да евро нема националну припадност.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |