Одомак из књиге:
ЦРНА ГОРА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

 
 
Др НОВАК РАЖНАТОВИЋ

 

 

БОЈ НА НОВШИЋИМА

 

Тешко је било Црногорцима, а исто тако и Албанцима, држати за дуже вријеме толику војску на фронту између Андријевице и Плава. Самом природом такве ситуације, крвопролиће је лебдјело у ваздуху. Према обавјештењима Марка Миљанова, Албанци су све више нагињали расплету бојем. Долазиле су сваког јутра пријетње "да ће нам урадити". Но, "боје се и они нашега напада".(1) Марко је на одређени начин био оптерећен редовним побједама Црногораца над Албанцима у предходном рату. Али тада су ови први бранили своју земљу, а ови други се борили у саставу турске војске. Сада пак, тим прије што је иза њих стајала турска сила, плавско-гусињски муслимани и велики број придошлих Албанаца суштински су били на позицији одбране своје земље, иако у служби интереса бегова и Отоманске царевине. И доба године, и боље познавање терена, као и само вријеме - радили су у овом случају за Албанце. Црногорци су ушли у велику неизвјесност, тешко је било наћи прави начин акције, али се нешто морало чинити. Уз војводу Марка Миљанова био је на Андријевици као савјетник стари војвода Миљан Вуков. Ту је био и војвода Блажо као превасходно политички изасланик књаза Николе и као врховни комадант истурене војске. Међутим, када је војвода Блажо излазио 29. и 30. новембра у неку инспекцију трупа на демаркационој линији, књаз му је поручио да није потрбно да он тамо иде „за сада“, а нека његов стан буде у Андријевици. Књаз је одобрио да војвода Миљан, који је иначе био у немилости, буде ту.(2) Два дана послије те поруке доћи ће до крвавог боја између Албанаца и Црногораца. Много шта се из наведених околности може нагађати, и вјероватно је књаз Никола имао на уму да једног члана династије извуче из непосредне одговорности од евентуалног, или можда очекиваног, сукоба с Албанцима. У основи се ту радило, сматрамо, о сазнању да Црногорци војним путем више не могу постићи одлучни политички успјех, самим тим што нијесу у моћи да у једном маху заузму и чврсто задрже Гусиње и Плав. Ако би успјели да у неком боју потуку Албанце, то не би имало већег политичког ефекта. Ако се деси обрнуто, цијела плавско-гусињска кампања пропала је. За сваки случај књаз је нашао за добро да војводу Блажа склони подаље од фронта, од могућег сукоба у коме Црногорци нијесу могли задобити ни корист ни славу.

До боја је дошло од једне чарке каквих је овдје стално било од октобра, Али, сада је ситуација била сазрела да се догоди оно што је готово било неминовно. У инциденту 4. децембра 1879. један јачи одред Албанаца напао је црногорске предстраже код Велике и потиснуо их иза села. Онда је ступио у противнапад Тодор Миљанов Вуковић са два батаљона Васојевића и брзо потиснуо Албанце. Тодор је, међутим наставиода да гони Албанце и преко демаркационе линије у правцу Плава. Толико су се Васојевићи ангажовали у боју да више није било могућно повлачење без тешких губитака. Насупрот упуствима Цетиња о строгом држању у дефанзиви, Марко Миљанов, видјевши напредовање Тодора Миљанова, такође је одлучио да са батаљонима кучким и братоножићким нападне. Марко је наредио јуриш, уклињујући се непромишњено дубоко у албанске положаје без крилних заштитница. Убрзо су Албанци напали са бокова и са леђа и Кучи и Братоножићи су се нашли у потпуном окружењу. У котлини села Новшића, у дубокоме снијегу и по јакоме мразу, снаге Марка Миљанова пружале су херојски отпор. Нико се није дао заробити, али су зато морали претрпјети тешке губитке. Увече су стигли у помоћ морачки и ровачки батаљон. Неодољивим јуришем разбили су албански обруч и омогућили десеткованим снагама Марка Миљанова да се извуку. Исто вече повукли су се батаљони Тодора Миљанова без већих губирака.(3) И албански губици су знатни. Као и обично, на објема странама противнички губици, просењивани су као много већи од сопствених. У томе особито претерују двојица албанских историчара, настојећи да увеличају албанску побједу над Марком Миљановим.(4)

Црногорска владa потрудила се да прикрије колико може овај, војнички гледано, релативно невелик, али по политичком домашају тежак пораз. О боју на Новшићима Цетиње је јавило Цариграду да су Арнаути ударили великим снагама на црногорске страже испред Андријевице, да је "Турака" погинуло хиљаду итд. Порти и дипломатији су саопштене ове вијести, изражавајући велико жаљење што Црна Гора мора да подноси такве жртве, наводно само што је прихватила савјете великих сила да се уздржава и због лажних обећања Потре.(5)

Кад је све ово била давна прошлост, војвода Гавро Вуковић у мемоарима је рекао како је то био један случајни сукоб и случајни војно-политички неусјех Црне Горе, па се из политичких разлога "тај грдни пораз наше војске држао у тајности".(6) Такав "сјучај" готово да је био неминован. Црногорци су у вријеме боја на Новшићима имали на истуреним положајима само четири батаљона која су пошла у бој, као и четири батаљона у другој линији. У свему је било око 4.000 војника на црногорској страни.(7) Не можемо тачно утврдити број Албанаца у то вријеме у Плаву, али по томе што су се одлучили да нападају - изгледада их је морало бити знатно више него Црногораца. Напријед смо видјели, што поготово мора бити у оваквим околностима, да се број наоружаних Албанаца у Плаву и Гусињу ових мјесеци кретао од 6 до 8 и досезао чак 10 хиљада војника.

Крвопролиће на Новшићима Црногорска влада је преко "Гласа Црногорца" објашњавала у смислу како је Порта помагала и подстицала Албанце. Ипак се каже да је пo сриједи слабост турске државне власти, која нема довољно ауторитета над својим поданицима. Иначе се Албанци не би усудили да нападну Црногорце, пошто добро знају, каже се, како су раније пролазили. То, као и тврдња да су Црногорци побиједили, јесте не тако вјешто прикривени израз разочарења због политичког неуспјеха као и повријеђене сујете што су у боју поражени од Албанаца. Тврди се да су у боју учествовали и турски низами преобучени у албанске ношње, да су цио дан свирале трубе турским знацима и сл. Закључак је да је сама турска влада послала своје војнике у бој против Црногораца. Књазу је највише жао што је кривицом Турака дошло до овог боја, јер он само жели мир. Најзад, ако Турци буду и даље подстицали Албанце на нове зађевице, одовуд ће се постарати да им за свагда избију из главе мисао да се Црногорци попут „плашљиве Европе“ боје од „измишљеног баука коме је нађенуто име арбанашка лига“.(8)

Бој на Новшићима, односно црногорски пораз, дошао је у веома незгодан час и веома је погодио књаза Николу и његову владу. У предходном рату бој таквих размјера био би једва запажен. Сада је широко одјекнуо. Бачена је извјесна сјенка, у суштини неоправдана, на изваредну ратничку репутацију Црногораца у Европи. Основни ефекат био је то што су овим бојем учвршћене позиције Албанске лиге. Албанци су стекли самопоуздање да се на бојном пољу могу носити са Црногорцима. Аустријанац барон Темел нешто је касније детаљно обавијестио о том догађају:

Албанци су се много хвалили и увеличавали своју побједу; много се у Албанији говори да раније нијесу имали среће са Црногорцима зато што су их предводили турски мушири, а успјех је дошао захваљујући томе што су сами водили бој. Црногорцима ненаклоњени Темел утврдио је да су Албанци у пуном смислу били нападачи и изазивачи крвопролића на Новшићима.(9)

Порта је убрзо послије тог боја реаговала како се могло и очекивати. Позивајући се на извјештаје својих власти из Битоља и Скопља, Савас паша је изјавио да су Црногорци били нападачи и једини кривци за крвопролиће. Иначе, што је реална оцјена Порте, да је сукоб у сваком случају био далеко од оних размјера каквим је био приказиван.(10)

При свему ваља указати да је прича Јозефа Холечека о томе да је бој на Новшићима дјело и подвала књаза Николе Марку Миљанову сами апсурд. Романтичарска занесеност заиста свијетлим ликом Марка Миљанова често је изводила Холечека из оквира не само реалних резоновања него и обичне логике.(11) Зар би толико билних политичких и моралних импликација и посљедица наметнуо књаз Никола самом себи и Црној Гори ради задовољења неке, иначе мало разумљиве, сујете према Марку Миљанову? Ценогорски извори о том догађају из јасних разлога веома су несигурни. Но, једно објашњење сјутрадан послије боја војводе Миша Врбице војводи Симу Поповићу указује да се сам пораз на Новшићима могао избјећи - само да се Марко Миљанов држао упустава са Цетиња. Познавајући његову наглост и претјерано самопоуздање, Машо је „више пута залуду“ наређивао и свјетовао Марку да у случају напада Албанаца „никако не пушта војску из засједа“, да истури страже дубоко напријед како би преко њих могао дознати о покрету непријатеља и благовремено се припремити за одбијање напада. Марко то није послушао, „па су наши сада грдно изгинули и ослабили“, а црногорски неуспјех нимало не умањује то што је „и Арбанија изгинула“.(12) Уосталом, и када је у октобру Марко вршио „поправке“ црногорских положаја, видјели смо, добијао је са Цетиња такве савјете, готово прекоре. Сличних упозорења, видјећемо даље, добијаће војвода Марко и убудуће. Иначе је сасвим нормално што је он као Куч и прије свега као најбољи познавалац Албанаца и тих крајева одабран да води војску на тој страни. Што се тиче боље алтернативе да ову војску предводи искуснији, промишљенији и као командант много способнији војвода Миљан Вуков, рекосмо да је он био у немилости код књаза Николе, који је само, као преко воље, одобрио да он сједи у Андријевици као неки савјетник.

Политички ударац који је Црна Гора бојем код Плава добила на неки начин да се објаснити и односом и третманом Албанске лиге од стране црногорске владе. Заступник Темела на Цетињу Кућански свједочи да је турски посланик на Цетињу прије неку недељу указивао Црногорцима да они исувише потцењују Албанску лигу. Има неког смисла у томе што је Халид бег оспоравао сталне тврдње књаза и његове околине да је довољан један султанов ферман и сама појава Мухтар-паше са војском па да нестане свака сметња од стране Албанске лиге. А лига је бројна и одлучна, каже Халид бег, да се одупре притиску и саме Порте.(13) Истина, ствар је прије свега била у томе што је Порта свестрано помагала Лигу у њеном опирању захтијевима Црне Горе. А црногорска влада је у читавој дипломатској активности полазила од схватања, којим се толико наметала, да су европске силе обавезне да спроведу своје сопствене одлуке о Црној Гори. Отуда формално игнорисање Лиге, а милитантни став црногорске владе у смислу легитимног инсистирања на испуњењу Берлинског уговора. У релацији обостраних војних мјера и пропорција, претјерано потцењивање Албанске лиге ипак се осветило Црногорцима.

ЛИТЕРАТУРА

(1) АЦГ МУД, ф. 4, М. Мињанов - Врбици, (5) новембра 1879, бр. 1353.

(2) Исто, Врбица - Божу Петровићу (порука књаза Николе), (20. новембра) 2. децембра 1879.

(3) Јагош Јовановић, Марко Миљанив, Цетиње 1952, 126-127. Упоредити са: Марко Рашовић, Племе Кучи, етнографско историјски преглед, Београд 1963, 223-224. Губитке црногорске Рашовић оцењује на око 200, што је је утврдио на основу усмених казивања старих црногорских ратника из тог боја.

Црногорска влада пак, трудила се да сакрије војни неуспјех, па говори о 85 погинулих и 107 рањених Црногораца, а албанске губитке означује на 1.000 погинулих и рањених (АДСИП ПО, ц/4, ф. 4. Врбица - Радоњићу, (24. и 25. новембар) 6. и 7. децембар 1879.

(4) Кемал Пунавија и Скендер Исаку, La strategie et la tactique militaire de la "Ligue de Prizrend", Студиа Албаника, 2, Тирана 1968, 74. - Овдје се говори да су Црногорци оставили на разбојишту око 3.000 мртвих и рањених. Међутим, у боју на Новшићима најприје је било 1.000 Куча и Братоножића, да би им навече у помоћ дошло још око 1.000 Морачана и Ровчана. Све мртве и рањене Црногорци су изнијели са бојишта.

(5) АДСИП ПО, ц/4, Врбица - Радоњићу, (24. и 25. новембар) 6. и 7. децембар 1879.

(6) ДЦМ АО, Мемоари в. Г. Вуковића, исто.

(7) Аctenstucke..., Tемел - Хајмерлеу 21. јануар 1880, док. 80, 243-244. - То је извештај Темела након одсуства и повратка на Цетиње почетком 1880. прије свега на основу података добијених на Цетињу, а свакако и са других страна.

(8) "Глас Црногорца", (1) 13. децембра 1879, бр. 46.

(9) Аctenstucke..., Tемел - Хајмерлеу 19. јануар 1880, 243-244. док. 80.

(10) АДСИП ПО, ц/4, ф. 4. Врбица - Радоњићу, (25. новембар) 7. децембар 1879, бр. 9.

(11) В. Јозеф Холчек, Марко Миљанов, Просвета, Београд 1960, 85 - 87. - Марку је тобоже намјештена игра да мора бити потучен или побјећи из боја; чак да је то и сам унапријед знао, али је и овог пута, што се и може рећи, изашао као прави херој.

(12) АЦГ МУД, ф. 4, М. Врбица, Цетиње - в. С. Поповићу, Ријека Црнојевића (24. новембра) 6. децембара 1879, бр. 858.

(13) Аctenstucke..., заступник Tемела Кућански - Хајмерлеу, 10. децембра 1879, 216-217.

 

 

Др НОВАК РАЖНАТОВИЋ