Demokratski front inicirao rezoluciju o genocidu u Velici

Inicijativu je potpisalo 16 poslanika ovog političkog saveza, a u obrazloženju se navodi da se donošenje rezolucije traži da ne bi izbledela sećanja na sve nevino postradale i žrtve surovih oružanih sukoba, koji su se dogodili tokom i nakon Drugog svetskog rata na tlu Crne Gore u kojima su svi narodi podneli teška stradanja, prenosi Tanjug pisanje podgoričkih medija.

„Skupština Crne Gore ovom rezolucijom naglašava potrebu da se ispitaju svi ratni zločini, genocidi, etnička čišćenja tokom Drugog svetskog rata i obezbedi satisfakcija žrtvama i njihovim porodicama na svim sukobljenim stranama, kao i da se kreiraju uslovi za suštinsko građansko pomirenje i trajno prevazilaženje istorijskih podela“, navodi se, između ostalog, u predlogu DF-a.

U selu Velika, 28. jula 1944. godine, dve S S divizije - „Princ Eugen“ sastavljene uglavnom od folksdojčera i Albanaca, potpomognuti muslimanskim stanovništvom iz Plava, Gusinja i Bihora, izvršile su genocid nad meštanima u tom mestu na severu Crne Gore.

Na najsvirepiji mogući način ubijeno je više od 600 Veličana, većinom žena i dece.

Из штампе су, уочи Видовдана 2020. године, изашле прве књиге у заједничком пројекту суиздаваштва  Величке библиотеке, Института за српску културу и Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори. 

Ријеч је о двије књиге репортажа новинара Гојка Кнежевића, које је објавио у периоду од 1977. до 2017. године у „Побједи“, а мањи број и у другим новинама.

У првом избору ЉУДИ ПОМЕНА ВРИЈЕДНИ сабрана је 101 репортажа о знаменитим личностима, ствараоцима, добротворима, прегаоцима и дуговјечним људима.

Књига НЕОБИЧНИ МЕЂУ НАМА садржи 113 занимљивих прича о тзв. „обичним“ људима из комшилука, из нашег села или града, који су, такорећи, непримијетни у својим срединама, а опет се некако издвајају по особеном животу и раду.

У књигама су приче о људима из свих крајева Црне Горе и свих националних, политичких и вјерских увјерења. О коме је све ријеч можете видјети у садржајима.

Књиге се могу наћи у књижарама Матице српске у Подгорици и Духовног центра у Никшићу, а за више информација јавити се аутору (телефони: +382 67 281 248 (вајбер) и +382 68 825 030.

Ћерке покојног Момчила Лабовића из Краља, Јасна и Биљана, поклониле су Величкој библиотеци 340 књига

Др Драгољуб Драшковић, предсједник Уставног суда Црне Горе, поклонио је Величкој библиотеци 80 књига из белетристике, историографије и више стручних области.

Андрија Бојовић, судија у пензији (Никшић) даровао је 50 књига из културне баштине и белетристике.

Писац Чедо Баћовић (Никшић) употпунио виутрине Величке библиотеке са 15 својих књига из области културне баштине и поезије.

Милован Вучуровић донирао је 12 вриједних књига.

Владимир Г. Кнежевић даровао је 14 занимљивих књига из белетристике и информатике.

Др Ранко Симоновић поклонио је 10 књига. Са претходним донацијама, до сада је обезбиједио укупно 50 књига.

Станко Пауновић је донирао 33 књиге и два ЦД. Са ранијим, до сада је поклонио укупно 178 књига.

Миодраг Брковић је даровао нових 20 књига, тако да његова донација износи укупно 30 књига.

Гојко Кнежевић је поклонио 41 књигу. Са претходним насловима, до сада је Величкој библиотеци обезбиједио укупно 401 књигу.

ZAVRŠENA ČETVRTA REGIONALNA SEOSKA OLIMPIJADA „ČAKORSKE IGRE“, URUČENI PEHARI I NAGRADE

Pobjednik Gornja Ržanica, Šćepan i Sara najbolji u skokovima s mosta

Drugo mjesto osvojilo je Novšiće, a treće Brezojevice. Pobjedniku je uručen prelazni pehar, jagnjeće pečenje i 100 limenki piva, a kapiten ekipe dobio je skupocjeni ručni sat od renomirane beogradske firme „SL Jokić“

PLAV - Zavičajno udruženje „Klub Velika“, na čelu s predsjednikom Gojkom Kneževićem, organizovalo je četvrtu dvodnevnu regionalnu seosku olimpijadu „Čakorske igre“ u Velici. Sveukupni pobjednik igara je ekipa Gornje Ržanice. Generalni pokrovitelj nadmetanja bila je „Zaječarska pivara“, a koordinator je Predrag Peđa Vučetić.

Nadmetale su se ekipe: Novšiće, Ivanpolje, Brezojevice, Velika i Gornja Ržanica - i to u devet disciplina. U malom fudbalu na pijesku pobjednik je Gornja Ržanica, koja je bila bolja od ekipe Novšića. U skoku udalj prve su bile Brezojevice, drugo Novšiće, treće Gornja Ržanica, dok je u bacanju kamena s ramena prva Gornja Ržanica, drugo Novšiće, treća Velika. U plivanju i penjanju uz konop prvo je bilo Novšiće, druga Gornja Ržanica, treće Brezojevice, a u prevlačenju konopca prvo mjesto osvojila je Gornja Ržanica, drugo Velika i treće Novšiće. U ispijanju piva pobjednik je Velika, druga je bila ekipa Brezojevica, treća Novšiće, dok je u navlačenju preko grede na vodi prva bila Gornja Ržanica, drugo Novšiće, a treće mjesto zauzele su Brezojevice.

U skokovima s Novšićkog mosta nadmetalo se sedam hrabrih momaka i dvije djevojke. Pobjednik je Šćepan Katić iz Murina, koji je dobio pehar, 100 eura i večeru za dvije osobe u restoranu „Koljeno“. Drugo mjesto osvojio je Igor Gojković iz Velike i dobio pehar, 70 eura i takođe večeru za dvije osobe, a treći je bio Stefan Popović iz Andrijevice, koji je dobio pehar, 50 eura i večeru za dvije osobe. Aleksandar Saša Vučetić bio je odmah uz pomenutu trojicu i nagrađen je peharom i sa 20 eura. Kod dama prva je bila Sara Stojiljković, koja je dobila dobila pehar i 50 eura, a druga Mira Mitrović, koja je dobila pehar i 30 eura.

Revijalno je održana i trka djece u džakovima, gdje se takmičilo njih 12. Pobijedio je Lazar Vučetić, a drugi i treći bili su Luka Tomović, odnosno Danilo Zogović.

Sveukupni pobjednik „Čakorskih igara” je Gornja Ržanica, drugo je Novšiće, a treće su bile Brezojevice. Pobjedniku je uručen prelazni pehar, jagnjeće pečenje i 100 limenki piva, a kapiten ekipe dobio je skupocjeni ručni sat od renomirane beogradske firme „SL Jokić“. Za drugo mjesto uručen je pehar i 70 limenki piva, a za treće pehar i 50 limenki piva. Takmičarima u svim disciplinama pripale su i majice generalnog sponzora „Zaječarske pivare“.
 

Nadmetanja su bila organizovana u kompleksu turističko-sportskog centra kod Novšićkog mosta na Limu, koji je plod entuzijazma „Kluba Velika“. Mora se naglasiti da je preteča ovih igara Veličanin Marinko Bošković, koji je svojevremeno organizovao disciplinu skakanja s Novišćkog mosta, pod nazivom „Skokovi za nezaborav“, što je kasnije preraslo u „Čakorske igre”.

N.V.

Zahvalni sponzorima i dobrotovorima

- Ovo što vidite plod je velikog entuzijazma aktivista „Kluba Velika” i svesrdne pomoći brojnih donatora, kojima smo i ranije izražavali zahvalnost. Za podršku u ovoj godini neizmjerno smo zahvalni Fondu za aktivno građanstvo, koji nam je na konkursu „Uključi se i ti“ dodijelio sredstva za projekat „Ljetnji kamp“, a rezultat su dva bungalova. Druga dva bungalova donirali su porodica Ekmečić iz Beograda i naš Željko Knežević, dokazani dobrotvor zavičaja i „Kluba Velika”. Neizmjerno smo zahvalni i generalnom sponzoru, kao i Fudbalskom savezu Crne Gore, koji nam je ovih dana donirao 1.000 eura za golove i mreže za fudbalsko igralište. Razumije se da smo zahvalni i lokalnoj samoupravi Plava i firmi „Enčo trans“ za produbljenje korita Lima radi skokova - istakao je Gojko Knežević.

ODRŽAN POMEN POVODOM 75 GODINA OD GENOCIDA NAD NEVINIM VELIČKIM STANOVNIŠTVOM

Velika je velika srpska rana

Samo u Velici, od svih žrtava koliko je pobijeno, preko 60 odsto je djece i omladine do 20 godina. Takvu smo sudbinu doživjeli, takvu gorku čašu kao narod ispili, kazao je episkop Joanikije

Žitelji podčakorskog kraja i gornjeg Polimlja obilježili su 75. godišnjicu od fašističkog genocida nad nedužnim narodom tog kraja, kada je 28. jula 1944. godine za samo oko dva sata zvjerski ubijeno, zaklano ili živo u vatru bačeno 428 nedužnih staraca, žena i djece. Pogrom su počinile dvije SS divizije - „Princ Eugen“ sastavljena uglavnom od folksdojčera i „Skenderbeg“ sastavljena od Albanaca, potpomognute lokalnim muslimanskim stanovništvom iz Plava, Gusinja i Bihora.

Srazmjerno prostoru i broju stanovnika, taj zločin se, uz pogrom Pivljana u Dolima 1943. godine, od istih fašističkih hordi, smatra jednim od najtežih i najstravičnijih u Drugom svjetskom ratu, ne samo u Crnoj Gori i Jugoslaviji, nego i šire.

Kod Crkve Svetih Kirika i Julite u Velici, svetu arhijerejsku liturgiju služio je Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije sa pakračko-slavonskim vladikom Jovanom i sveštenstvom.

- Velika je velika i po žrtvi i u svetosti. Bog je ustrojio da ovu slavu velikomučenika veličkih i gornjepolimskih proslavljamo u nedjeljni dan, u dan vaskrsenja Hristovoga i time zapravo potvrđujemo da vjerujemo u Hristovu pobjedu nad smrću. Samo u Velici, od svih žrtava koliko je pobijeno, preko 60 odsto je djece i omladine do 20 godina. A onda pominjemo majke postradale sa svojom djecom, žene trudnice i nejač u Velici i na svim drugim mjestima u toku Drugog svjetskog rata. Takvu smo sudbinu doživjeli, takvu gorku čašu kao narod ispili. Vidite kako to Bog uređuje, kao što su ove žrtve vaših predaka, vaše braće i sestara, vaših đedova i baka, zapravo dale novi život ovome mjestu, tako je i Slavonska mučenička eparhija, koja je po ko zna koji put opet postradala, i vladika Jovan našao je samo zgarišta od prošloga rata, ali on nije posustao jer zna da služi Hristu Bogu raspetome i vaskrslome - besjedio je vladika Joanikije i pozvao da u što većem broju narod potpiše peticiju protiv vladinog zakona o oduzimanju i skrnavljenju srpskih svetinja u Crnoj Gori.

U ime bratstva domaćina okupljanja sveštenik iz Beograda Darko Mikić istakao je da su Veličani i Polimljani u viševjekovnoj istoriji doživjeli brojne zločine, ali zvjerstva učinjena 28. jula 1944. po metodama umorstva, okrutnosti zlikovaca i po broju ubijenih u kratkom periodu spadaju u jedan od najtragičnijih momenata u istoriji.

- Pred očima prestravljenih majki djeca su ubijana u najvećim mukama, balisti su ih žive drali, kidali ekstremitete, a zatim bacali u oganj zapaljenih kuća. Mali broj je onih koji su se sklonili u obližnje šume i slušali vrisku i kuknjavu djece, nemoćnih majki i iznemoglih staraca. U gustim oblacima dima i tužnom rumenilu plamena dželatska rulja ubija, kolje, masakrira, spaljuje živu djecu i nejač u Velici i za dva sata tog krvavog fašističkog pira Velika je zavijena u crno - govorio je Mikić, naglasivši da to što se desilo toga dana decenijama je zaboravljeno i zabranjeno da se pominje.

M.S.

Ova drama je počela na Kosovu

U ime Pivljana, koji su kroz sličnu golgotu prošli u Dolima, Radenko Damjanović je istakao da je ideal svetosti kao najveći oblik ljudskog savršenstva ostavio Sveti Sava u nasledstvo srpskome čovjeku i rodu još prije osam vjekova.
 

- Prije 75 godina ovo selo pod Čakorom je uz najteže žrtve ostvarilo taj, najviši, ideal svetosti. Velika je zaslužila da se nazove velikom i po tome što je „nahranila zemlju herojima”. Ako bih pisao knjigu o veličkoj drami počeo bih je rečenicom: Ova je drama počela na Kosovu. Sve veličke pogrome i stradanja zasjenio je jedan dan - petak 28. jul 1944. godine. To je bio velički veliki petak. Toga dana, pod imenom slavnog i časnog junaka Skender bega u ovo selo je ušla jedna od najsramnijih vojski u istoriji ljudskoga roda, i divljanjima i zvjerstvima stvorila utisak kao da dolazi iz vremena koje nije istorijsko i sa prostora koji nijesu zemaljski i civilizacijski. Ali ni u nevoljama, ni u nesrećama naši preci se nijesu predavali pesimizmu i očajanju, kao što se mi i pri daleko manjim iskušenjima olako predajemo danas - istakao je Damjanović.

SJUTRA POČINJU „ČAKORSKE IGRE” U VELICI

Mjesto na kom se održavaju „Čakorske igre”

Najboljoj ekipi i jagnjeće pečenje

PLAV - Zavičajno udruženje „Klub Velika“ sjutra i preksjutra organizuje četvrtu regionalnu seosku olimpijadu „Čakorske igre“ u Velici, čiji je generalni pokrovitelj „Zaječarsko pivo“.

Predsjednik udruženja Gojko Knežević precizirao je da će nadmetanja biti organizovana u tradicionalnim viteškim i sportskim disciplinama u turističko-sportskom centru kod Novšićkog mosta na Limu, a ekipe i pojedinci prijave mogu podnijeti do podne 29. jula na imejl: info@velika.me.

- U atraktivnim skokovima s Novšićkog mosta, koji se tradicionalno organizuju pod nazivom „Skokovi za nezaborav“, vještinu skakanja i plivanja u brzacima Lima pokazaće odvažni pojedinci, a ekipno takmičenje predviđeno je: u fudbalu na pijesku, plivanju i penjanju uz konop, navlačenju preko grede na vodi, šlaufijadi, prevlačenju konopa, bacanju kamena s ramena, skoku udalj, biciklističkoj trci na stazi Čakor-Mokra-Velika-Novšićki most. Najboljima u pojedinačnoj konkurenciji biće dodijeljene po tri novčane nagrade - u konkurenciji muškaraca (100, 70 i 50 eura), i u konkurenciji žena (50, 30 i 20 eura). Najuspješnijoj ekipi u ukupnom plasmanu u svim disciplinama, pored pehara, pripašće majice „Čakorskih igara“, jagnjeće pečenje i četiri paketa „Zaječarskog piva“, a kapitena očekuje specijalna nagrada - skupocjeni ručni sat, dar renomirane beogradske firme „SL Jokić“ - saopštio je Knežević.

Dodao je da će posebna atrakcija olimpijade biti trka djece u džakovima, u kojoj najbolje, takođe, očekuju zanimljive nagrade, a učesnici manifestacije i posjetioci moći će da se okrijepe domaćim specijalitetima s poljoprivrednih gazdinstava iz Velike i okolnih sela.
 

N.V.

Помен жртвама геноцида у Велици: Мученици велички побијени на правди Бога удостојени славе Христове (ФОТО-ВИДЕО)

Само у Велици од свих жртава колико је дјеце побијено - преко 60 одсто дјеце и омладине до двадесет година. Онда и мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач и Велици и на свим другим мјестима. Током другог свјетског рата такву смо судбину доживјели и ту смо горку чашу као народ испили

У организацији Епархије Будимљанско-никшићке и братства Микић, код Храма Св. Кирика и Јулите у Велици одржан је седамдесетпетогодишњи помен жртвама геноцида у Велици.

 

- У Христову побједу над смрћу наша вјера је вјера васкрсења, а то свједоче и свети Новојављани, мученици велички. Христос Господ, наш спаситељ и искупитељ, распет је на крсту и предпримио на себе све муке и сва страдања свих људи кроз сва времена. Примио и људску смрт и сахрањен и погребен био, али је васкрсао трећег дана и јавио се као побједитељ смрт, казао је епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије који је служио Свету Архијерејску Литургију и помен невино страдалој дјеци, женама и старцима.

 

 

 

Владика Јоаникије поручио је великом броју окупљених вјерника, међу којима је било и руководство Социјалистичке народне партије, да је Христова побједа над смрћу и наша побједа, да има такву слику да све вјернике чини учесницима његове побједе над смрћу и његове славе.

 

Христове вјечне славе, поручује владика, већ су се удостојили Новомученици велички и подсјетио на хиљаде побијене дјеце која су пострадала на правди Бога.

 

- Само у Велици од свих жртава колико је дјеце побијено - преко 60 одсто дјеце и омладине до двадесет година. Онда и мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач и Велици и на свим другим мјестима. Током другог свјетског рата такву смо судбину доживјели и ту смо горку чашу као народ испили, поручио је владика.

 

 

 

Он је указао да ова жртва све нас уједињује и да смо у тој жртви једно, а потом подсјетио и на жртве злочиначког логора Јасеновац.

 

- Ми овдје имамо овај дивни сабор у Велици и једном годишње се окупљамо и треба га чувати. Сваке године је све љепши и свјетлији, истакао је он.

 

 

Владика Јоаникије поручио је да се заједно сви морају молити и да ће Бог заједничку молитву примити, кад је, како је истакао, од срца.

 

- Добро смо кад добро Божје уђе у наша срца, у наше мисли, кад љубав Божја обухвати наша срца. Тада све има смисла, све добија смисао јер нас руководи наша љубав према Богу, поручио је окупљеним вјерницима епископ Будимљанско-никшићки.

 

Годишњица геноцида у Велици: Свако мјесто и сваки камен, свака груда земље свједочи о жртвама крвавог пира

То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа

На данашњи дан, 28. јула 1944. године, зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендербег“ су, за само два сата и петнаест минута, побили преко 600 Величана, махом жена, стараца и дјеце из Велике и Горње Ржанице на сјеверу Црне Горе.

То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.

У петнаест варварских налета у поменутом периоду, фашистички зликовци су, у тадашњем Андријевичким срезу, од Малог крша до Чакора, убили више од 800 недужних цивила.

Жртве и страдања у Велици и Горњој Ржаници

Како је Шербо Растодер износио непровјерена страдања зеленаша и комита, то сада има могућност да их упореди са страдањима у Велици и Горњој Ржаници.

Публициста Павле Џелетовић Иванов је, на примјер, навео следећи језиви примјер: “Свако мјесто и сваки камен у Велици, свака груда земље и многе изгореле куће свједоче о жртвама.

Мјесто звано Вукадинов поток имало је лијепи шљивик, у ком се играо осмогодишњи Томислав Вучетић. Када је угледао војнике, из дјечје радозналости, потрчао им је у сусрет. Звијери су малог Тома објесили о стабло шљиве.

Дијете је позвало у помоћ мајку. Али есесовци су је убили из пиштоља кад је потрчала да спасе сина. Један од војника је извадио нож и почео му драти кожу са лица. Други га је докрајчио, пуцајући му у главу.”

Џелетовић наводи и следећи примјер: “Милеву и Новку Стешевић бацили су живе у запаљену кућу. И Миливоја Стешевића, и Анђу Гојковић и много других...

Дијете Душана Симовића, од девет месеци, ножем су убили и објесили о шљивову грану испред куће. Двогодишњу Косу су увис бацали и на ножеве дочекивали, па је онда у ватру бацили…”

Или следећи случај: “Када су дошла три војника пред кућу Душана Симовића, по старом обичају дочекали су их са хљебом и сољу на послужавнику, који је изнијела стара Јела.

Тај обичај је увијек поштован. Баш у том часу је истрчала Јелина снаха Милица, носећи у наручју двогодишњег сина Милорада.

За који дан је требало на свијет да донесе новорођенче. Војници су је дочекали кундацима, отели јој малецког сина из руку, а један је оборену Милицу ножем пробуразио и из утробе извадио мушко дијете. Првим плачем уста му се напунише крвљу, којом се угушило.

Стравични призор посматрала је Миличина свекрва и њено четворо деце. Малог Мату војници хватају и одсецају му ноге до колена, расецају тетиве да би га лакше окачили о стабло шљиве главом наопако. Држали су га тако док нису све остале поубијали, а на крају су и њега докрајчили.”

Никад више ’18?!

Државни историчари и идеолози данашње Црне Горе представљају страдање зеленаша и комита у Божићној побуни и комитском покрету као “највеће страдање Црногораца у историји Црне Горе”.

У надувавању зеленашких жртава посебно се истакао бошњачки историчар др Шербо Растодер.

На основу Растодерових “истраживања”, одређени злонамјерни црногорски историчари и публицисти су годинама проносили медијски ехо да је од 1918. до 1941. биланс жртава на страни заленаша и њихових присталица био следећи: побијено- 9000 људи, запаљено- 6.000 кућа, ухапшено и стрпано у затворе- 4.000 људи, емигрирало у иностранство- 5.000 људи.

Тих података се држао црногорски историчар Новак Аџић све до љета 2016. године, када је послије подробнијег изучавања те проблематике дошао до прилично тачних података да је у том периоду погинуло или умрло 257. зеленаша, и запаљено 120. кућа.

Други извори су потврдили да је из Црне Горе емигрирало 1.600 зеленаша, те да се већина њих вратила у земљу послије амнестије 1922. године, као и то да се у затворима нашло од 200 до 300 зеленаша, од којих су многи амнестирани.

Паралеле страдања, и јасне намјере

Према списку Новака Аџића, у Божићном устанку је погинуло тридесет устаника, а у наредних 11. дина оружаног конфликта (од 1919.г. до 1929.г.) додатно пострадале 203. особе на страни зеленаша.

Како су ту урачунати и комити и цивили, испада да је збирно, у устанку и току наредних једанаест година гериле, број жртава на страни зеленаша и њихових породица чинио 233. човјека.

А у Велици и Горњој Ржаници је за само два сата и петнаест минута побијено 428 особа, и то цивила, жена, дјеце и стараца. Односно, скоро дупло више него што је било “највеће страдање Црногораца у историји Црне Горе”?!

Како је надувавању броја жртава зеленаша и комита од 1919.г. до 1929. године највише допринио историчар др Шербо Растодер, а потом и остали, кој ису га слиједили, то се поставља питање у чему се он разликује од Османа Растодера?

Јер, свака цифра убијених зеленаша коју је презентовао Шербо Растодер, а која прелази 233 особе које наводи Аџић, је цифра зеленаша које је “убио” Растодер.

Наравно, Осман је убијао реалне цивиле, јер су били православци, а Шербо је “убијао на хиљаде комита и зеленаша” потезом пера, наравно, да би међу православним народом унио злу крв из својих разлога, очигледно антиправославних.

Растодер је по тој теми издао четири књиге: “Животна питања Црне Горе 1918- 1929″, Бар, 1995;

„Политичке борбе у Црној Гори 1918-1929“, Београд, 1996; „Скривана страна историје: Црногорска буна и одметнички покрет 1918—1929“, 1-4, Бар, 1997; „Црна Гора у егзилу 1918-1925“, 1-2, Подгорица, 2004.године.

Још увијек не постоји ни достојан споменик - меморијални центар жртвама геноцида у Велици.

Величани ће се данас помолити за душе невиних жртава, а парастос жртвама служиће свештенско Српске православне цркве.

eparhija.me <<<

Епископ Јоаникије: Велика је мали Јасеновац, у жртви и у светости смо једно

На празник Светих Кирика и Јулите, у недјељу 28. јула 2019, на 75. годишњицу од геноцида у Велици, литургијским сабрањем прослављени су Свети Велички и Горњеполимски новомученици и храмовна слава цркве Светих Кирика и Јулите.

Свету Архијерејску Литургију, у цркви Светих Кирика и Јулите, која је подигнута у спомен на око 500 дјеце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије, потпомогнути балистичко-вулнетарским добровољцима из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и пакрачко-славонски Г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићке и славонске.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраним вјерницима ријечима литургијске бесједе обратио се Владика Јован, који је казао да се ријечи Господње: Сви ће омрзнути на вас имена ради мога, испунише, не само за вријеме злочина, због којег се, сваке године, сакупљамо у Велици, него, много више, се испунило у оном деценијском ћутању, које је, после тога, напунило земљу.

„Долазим од Јасеновца. У Јасеновцу је, тек, 1966. подигнут Меморијал, овдје у Велици није никад. Ево иза нас рушевина, не видим ни музеј, не видим ни мјесто гдје се казује шта је било овдје у Велици, а којим се ништа мање него испуњавају Христове ријечи: Неке ће од вас гонити и побити. Деценијама није било спомена; једини спомен који овдје видимо је овај храм, који нас поучава, не само спомену сваког од нас, сваког од ових људи, како каже Господ, да трпљењем спасавате душе своје, него, који нас учи да једино слога, сагласје и међусобна љубав јесу оно што даје смисла трпљењу о коме говори Христос“, рекао је Епископ пакрачко- славонски.

Христос је свима који се зову Његовим именом, хришћанима рекао, поновио им много пута: Љубите једни друге, по томе ће свијет познати да сте ученици моји.

„И све ово овдје нема никаквог смисла, ако нас није научио, управо, томе, да смо једно биће, један организам, један дух, једна душа, који се сјећају овог страшног злочина, који нас чини једним бићем, једном душом. И зато је Господ дао да се црква Божја овдје појави и подигне, која нас сабира и чува сјећање на оно што се збило на данашњи дан 1944. Немојте да се заваравамо, осим Христа Бога живога, осим Цркве живе, нико не гарантује сјећање. Они који су тада били живи и који то памте, још их је, можда, неколицина. Дјеца од оних што су пострадали тада, су зрели људи, улазе у касне године. Ту и тамо је неко, понешто записао, али ништа, осим, овог данашњег скупа нам не гарантује да ће спомен ових који су пострадали, прије равно 75 година опстати“, бесједио је Владика Јован.

У свом архипастирском слову, Преосвећени Епископ Јоаникије захвалио је Епископу пакрачко-славонском и јасеновачком Јовану који је, и ове године, дошао да молитвено учествује у великом и величанственом сабору у Велици, којим се прослављају Свети новојављени мученици Велички и Горњеполимски.

„Јасеновац је збирно име за све Свете новомученике српске. Велика је мали Јасеновац, у жртви и у светости смо једно. Бог је тако устројио да данас славу Светих новомученика Величких и Горњеполимских прослављамо у недељни дан, дан Васкрсења Хрситовог. Тиме потврђујемо да вјерујемо у Христову побједу над смрћу. Наша вјера је вјера васкрсења, а то свједоче и Свети новојављени мученици Велички и Горњеполимски“, рекао је Владика и истакао да је Христос Господ распет на Крсту, примио на себе све муке и страдања људи, кроз сва времена, примио људску смрт, сахрањен и погребен био, али је васкрсао трећи дан и јавио се као Побједитељ смрти.

„Његова побједа над смрћу има такву силу да све нас, који вјерујемо у Њега, чини учесницима Његове побједе над смрћу и Његове славе. А тога су се већ удостојили, Његове вјечне славе и Његовог заједништва на небесима, у Царству Његовом, Свети новомученици Велички и Горњеполимски. Када помињемо новомученике Српске мислимо на хиљаде и стотине хиљада дјеце, од дјеце зачете у мајчиној утроби, још нерођене, која су побијена на правди Бога, до мале дјеце и омладине“.

„Само у Велици, од свих жртава колико је побијено, преко 60% је дјеце и омладине до 20 година. Онда помињемо мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач у Велици, али и на свим другим мјестима, у току Другог свјетског рата. Ту смо судбину доживјели, ту смо горку чашу као народ испили, али нас тјеши слава наших новомученика и та жртва нас обједињује. Зато нам је драго што сваке године, кад може, драги Владика славонски и јасеновачки Јован дође до Велике, јер смо у тој жртви једно“, поручио је Његово Преосвештенство.

Навео је да су жртве невино страдалих Величана дале нови живот овом мјесту, а тако и славонска мученичка Епархија, која је, по ко зна који пут, опет, пострадала.

„Владика Јован нашао је тамо згаришта од последњег рата, али он није посустао, јер зна да служи Христу Богу распетом и васкрслом. Зна да га подржава сабор Светих новомученика јасеновачких-славонских. И ми овдје имамо овај дивни сабор, ово је највећи и најљепши сабор у Велици и треба га чувати. Видимо да је сваке године све љепши, свјетлији, народ је, све више, укључен у тајну ове свете службе“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије и нагласио да је Јасеновац продужено Косово, као што је и Велика продужено Косово. Све је то Косовска жртва, свесрпска жртва и ми смо у томе, у тој мисли једно.

Послије Литургије и ломљења славског колача, услиједио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави, коју су уготовили ипођакон др Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића.

Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је, дан раније, изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извјештаја и записника, који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици, који је формирао „Клуб Велика“.

Велика - колијевка васкрслих

Остаје нам, дакле, Велика. Као тврђава. Неосвојива. Неосвојива, јер су од 28. јула 1944. године њени темељи на небу. А оно чему су темељи на небу, не може срушити ниједна сила на земљи

Пише: Немања Савић

Велика, село или капетанија, метох или насеље, колективна гробница или колективно памћење!? Или све побројано, а можда и више од тога!?

Велика се први пут у историјским изворима помиње у Светостефанској хрисовуљи, само успут, да би се омеђиле друге територије. Конкретно се помиње у Дечанској хрисовуљи, када ју је краљ Стефан Дечански приложио својој задужбини као метох. Изгледа је “благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“ још у XIV вијеку, пророчки, више духовно него економски, желио да овај простор трајно веже са својом задужбином, а самим тим и својом судбином, односно судбином читавог народа.

И од тада, па до данашњег дана, није се десила већа историјска олуја, а да макар њен мали дио није захватио и Велику. А Велика се, и онда када је нестало и Краљевства и Царства, и хрисовуље и светородне лозе, када је златно доба слободе замијенило ропство, држала исто као и у XIV вијеку, достојно и непоколебљиво.

И узалуд су ту достојанственост покушавали да сломе паше и бегови; послије сваког напада, упада или казнене експедиције Велика је била још достојанственија, постајући у очима својих непријатеља неосвојива тврђава чије зидине досежу до самог неба.

Тајну тврђаве чували су њени темељи. Осим љубави према своме роду и огњишту, вјере у Бога и идеале чојства, успомена из прошлости и живог сјећања, у темеље те тврђаве уграђивали су Величани и своје кости и душу. И, сваки пут када је непријатељ покушао да уништи Велику, њени неимари уграђивали су себе у њу. 

Остали су, у тој тврђави, животима исписани историјски догађаји. И, колико год се они разликовали, заједничка им је патња, страдање, борба против зла и скоро митска непокоривост; памти Велика од времена Светога Краља до данас. Памти Велика и Велику сеобу са Чарнојевићима, доба зулума и ропства, али и дане Величке капетаније и Берлинског конгреса, отварања школа и објављивања рата далеком Јапану. Најпоносније Величко сјећање свакако је оно из друге деценије XX вијека, период Балканских ратова, када је Велика од бедема Црне Горе постала капија слободне Метохије. Памти Велика Први свјетски рат и Албанску голготу, као и дочек Краља Александра.

Да постане Велика, требали су јој, дакле, вјекови. А да постане оно што је данас, био је довољан један дан, 28. јул 1944.године.

Само дан раније, Велика је великодушно и пријатељски, гостољубиво и комшијски, онако како су то дозвољавале ратне прилике, дочекала изасланика; изасланика који је увјеравао Величане да ће све бити у реду и да ће војска само проћи кроз Велику; изасланика који ни сам није вјеровао у оно што говори. Пренио је и пријетњу, да ће им, уколико сјутра не буду код својих кућа спалити кућу и окућницу. Знао је изасланик и праву одлуку оних који су га послали, и дуго пребирао по глави ту мисао, али она није хтјела и није смјела да изађе напоље.

Тог 28. јула, дан у Велици је почео као и сваки други. Сунце је, излазећи полако изнад Чакора, најављивало ведар дан. И ништа, осим неке злокобне тишине, није најављивало олују која ће доћи. Тишину је прекинула изненадна бука. Старије Величанке су само одмахнуле руком, говорећи да то грми тамо преко Виситора, и да можда дан ипак неће бити ведар. И, још баке нијесу успјеле да унучадима објасне своја метеоролошка искуства (која су се углавном темељила на гледању у небо и посматрањ у облака) олуја је већ ушла у Велику. Тада су схватили, не грми на небу, него на земљи; не сјеку муње облаке, већ војска гази земљу.

А то није била војска, већ невојска (зликовачка банда) састављена од есесоваца, волунтара и балиста, чије оружје нијесу биле пушке и бомбе, већ мржња, нож и бензин; невојска, јер ниједна војска себи за непријатеља не може имати дјецу, жене, труднице, старе и непокретне.

Та невојска имала је 28.јула само један задатак: да изврши покољ цјелокупног становништва Велике а саму Велику избрише из топографије овог краја. Имала је, дакле, задатак противан свим правилима ратовања, хуманитарном праву и моралним канонима човјечанства.

Прихватили су, и извршили задатак; на најсвирепији могући начин, убијено је, или боље речено, мученичком смрћу умрло преко 500 Величана. Убијана су дјеца. Њихово безбрижно дјетињство и игру прекидали су убоди ножем, пуцњи у чело, бацање у ватру… Њихов плач, посљедњи врисак и дозивање мајке одјекивао је Великом до Чакора, а одатле до самог неба. Тај звук смрти је био толико снажан и болан, да су заплакали и Серафими и Херувими.

Труднице су убијане двапут. Прва смрт је била најтежа могућа смрт, јер су злочинци убијали нерођене; убијали су људску суштину и Благослов. Злочиначки је гријех још већи, јер малим анђелима нијесу дозволили да виде љепоту овог свијета. У оном кратком периоду, од првог убода ножа у утробу до бацања у ватру, нерођени су успјели да виде само наличје пакла. Друга смрт, иако мученичка, долазила је као ослобођење. Ослобођење и највећа радост. Након своје смрти, могле су мајке коначно у рајским вртовима бити са својом нерођеном а убијеном дјецом, далеко од сваког зла.

Величке дјевојке су примјер како за губитак части дјевојачке не постоји оправдање; оне су је сачувале у најгорим условима и најтежим мукама. Душу су испуштале објешене, одране коже, спаљене или искасапљене, али част нијесу дале.
Старице су стајале достојанствено, чекајући храбро и тихо да злочиначки нож или метак дође до њих. Поједине су молиле. За живот. Не свој. Молиле су за животе најмлађих. Ниједна молба није изречена до краја. Прекидао би је ударац кундаком и звук ломљења костију лобање. Милости није било.

Злочинцима је најтеже падала „борба“ са старим Величанима. Најтеже, јер су испред себе имали хероје; најтеже, јер су испред хероја долазили до самоспознаје колике су кукавице. А старинама, прекаљеним ратницима, који су за слободу више ратовали него у њој живјели, теже од самог злочина и смрти нејачи падало је сазнање ко су злочинци. Зато су молили, савјетовали и прекоравали. Своје молбе и прекоре ниjeсу изрицали због страха од смрти. Те молбе и прекори долазили су из чојства старина. Покушали су да заштите злочинце од њих самих. Знале су, мудре старине, да они не убијају Величане, већ братску љубав; да не спаљују нејач, него своју част; да злочиначка кама не пробија само срца цивила већ и њихово достојанство. Узалуд су им јунаци говорили да распоривањем благословених утроба распорују и насљеђе свога потомства. Прекоравали су, јер су знали да је терет злочина претежак, и за појединца, али и за читав народ (па макар он био и супериоран).

28. јула, и природа се промијенила. Сунце, које обасјава и гледа овај свијет од Постања, постидјело се своје свјетлости. Пожељело је да никад више не сија, јер није успјело да освијетли Величку таму. Чакор је својим четинарима наредио да поцрне а на своје врхове је навукао црну маглу, као корету, што је изгубио Величане, своје господаре и слуге. Величка ријека је поринула. Поринула је од туге и стида што својом водом није успјела да угаси велики пламен. Поринула је, јер није хтјела да из Велике носи Свету крв Светих мученика. Поринула је, јер је њено корито било мало да прими велику притоку суза.

Олуја је напустила Велику исто онако како је и дошла, остављајући за собом смрт, рушевине, пламен, пустош, крв, унакажена тијела… остављајући за собом злочин. А када злочин настаје?

Злочин настаје онда када људи дозволе да им мрачна копрена зла овлада разумом и чулима; када љубав у својим срцима замијене мржњом; када у другом човјеку не виде човјека него жртву; када својом душом не славе живот него прижељкују смрт; када забораве да само част и брука живе довијека а да је овај живот само тренутак у вјечности и пут ка вјечности; када се умјесто стварањем баве рушењем; када их умјесто Светих Књига воде мрачне идеологије; када ратом на мир јуришају; када забораве на Бога и Његову љубав и правду…

Злочин у Велици је специфичан и по своме трајању. Он се није завршио 28. јула 1944. године када су злочинци напустили Велику. Он је наставио да траје. Само су виновници и методе биле другачије. Виновници су наступали под плаштом социјалистичке власти. Тамо гдје су стали злочинци, наставио је нови режим; злочинци су убили преко 500 Величана, а власт је покушала да убије истину о злочину. Покушај убиства истине је извршен, ни мање ни више, него уз штамбиљ Државне комисије за утврђивање злочина, или боље речено, Државне комисије за минимализовање и сакривање злочина.

Велички мученици су постали жртве братства и јединства. И, у братству и јединству нема ништа спорно, само, злочин брата нема, а јединство се не гради на мржњи, него љубави. И тако, уз сагласност државне власти, покољ у Велици је умјесто у историјске читанке и уџбенике остављен у усмено предање; умјесто у колективно памћење, склоњен је у колективни заборав; умјесто у свијест, одлуком „другова“ потиснут је у подсвијест не само преживјелих и потомака жртава, него читаве југословенске и свјетске јавности.

Данас, можемо са сигурношћу рећи да злочинци, осим злочина, нијесу постигли ништа: жртве нијесу уписане само у књиге мртвих већ у диптих Светих; Велика не само да није избрисана са топографске карте ових простора већ је постала дио топографије Небеског Царства; убиством дјеце нијесу убили нове генерације; Велика није постала мјесто пустоши већ мјесто сабрања…

А величина Велике јесте у ономе шта је она нама. А она нам је нада. Нада да се такав злочин никад више нигдје на земаљској кугли не понови; нада да смо из прошлости научили оно без чега не можемо у будућност; нада да ће једног дана, неки нови Вили Брант доћи овдје и клекнути пред жртвама.

Велика нам је и опомена да никад не смијемо заборавити злочине, јер заборављањем постајемо саучесници; опомена да не дозволимо себи да нам било која идеологија води срце и разум; опомена да не мрзимо, него волимо. Велика је и велики симбол страдања нашег народа.

Остаје нам, дакле, Велика. Као тврђава. Неосвојива. Неосвојива, јер су од 28. јула 1944. године њени темељи на небу. А оно чему су темељи на небу, не може срушити ниједна сила на земљи. Нека је Слава и хвала Величким мученицима.

Љубо Пауновић из Удружења „Клуб Велика“: Злочин тражи правду, Црна Гора ћути

Истовремено смо од локалне власти затражили да у општини Плав 28. јул прогласи за Дан сјећања на жртве злочина у Велици. Али, до данас нијесмо добили одговоре.

Припремио: Иван Милошевић

За неколико дана навршиће се 75 година од злочина у Велици, гдје је само у једном дану убијено око 500 људи православне вјере, међу којима је било и око 100 дјеце. Злочин су починили припадници нацистичких јединица, које су већином биле састављене од муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња. Овај датум повод је за разговор са Љубом Пауновићем из Удружења „Клуб Велика“.

Ваше Удружење биће и овог 28. јула активно у обиљежавању геноцида у Велици, када су на дан Св. Кирика и Јулите 1944. године нацисти и злочинци из муслиманске милиције из Плава, Гусиња и Петњице и са Космета убили више од 500 православних Срба. Какав је програм обиљежавања?

- Тако је. Сваког 28. јула, у знак сјећања на невино страдале жртве геноцида у Велици, одржава се Велики народни сабор код цркве Св. Кирика и Јулите, који сваке године организује неко од величких братстава - по благослову епископа Будимљанско-никшићке епархије, господина Јоаникија.
Домаћин овогодишњег Сабора је братство Микић. Након Литургије, биће приређен пригодан културни програм.
Том Дану сјећања посебан „печат“ даје Завичајно удружење „Клуб Велика“ још од оснивања 2012. године - првенствено подизањем свијести о монструозности овог злочина, развијањем културе сјећања и то кроз медијске наступе и организовање пратећих садржаја.

Тако смо 2015. године упутили писмо Влади Црне Горе да формира стручну државну комисију са задатком да се утврди тачан број жртава геноцида и које су јединице учествовале у погрому величке нејачи 28. јула 1944. Као и да се расвијетли мотив тог злочина, који је по монструозности међу најтежим на простору Југославије. Истовремено смо од локалне власти затражили да у општини Плав 28. јул прогласи за Дан сјећања на жртве злочина у Велици. Али, до данас нијесмо добили одговоре.

Такође, поводом 70 година од геноцида у Велици смо 2014. са Епархијом Будимљанско-никшићком организовали округли сто о геноциду у Велици, а ове године приредићемо, 27. до 29. јула у Величкој библиотеци, мултимедијалну изложбу под радним насловом „Геноцид у Велици - очима нациста“.
На изложби ће, по благослову Владике Јоаникија, бити подијељена Радна свеска - списак жртава геноцида, коју сам припремио по задужењу „Тима за утврђивање истине о геноциду 28. јула 1944. године“, којег је основао Клуб Велика. Тај радни материјал биће подијељен представницима свих братстава, са задатком да у року од године провјере - пречисте, допуне или исправе постојеће податке о страдалима, како бисмо дошли до што тачнијег броја жртава.
Наглашавам да није тренутак да се лицитира са бројем жртава, али морам истаћи да је према подацима до којих је Тим дошао број жртава далеко већи од оног до сада прихваћеног, који се налази на руинираном споменику код Величке школе и Цркве, а на којем према уклесаним ријечима Михаила Лалића стоји да је страдало 428 жена, дјеце и стараца.

Ми из Клуба Велика и Тима који се бави величком погрому, скрећемо пажњу свима који говоре о томе, да су геноцид у Велици, Горњој Ржаници и муринским селима починили припадници регуларних нацистичких њемачких СС јединица, по добијеном наређењу од њемачке команде. Конкретно, то је извршила борбена група „Е“ СС дивизије Скендербег, која је у том тренутку била под заједничком командом са СС дивизијом Принц Еуген. Борбена група „Е“ била је састављена од Шиптара са територије тадашње велике Албаније - Косова и Метохије, Албаније и Црне Горе. Поред регуларних њемачких јединица, у извршењу овог злочина учествовале су својевољно и паравојне, односно вулнетарске јединице.Наиме, неколико дана прије геноцида, тачније од 20. јула 1944. борбена група „Е“ је попуњена са припадницима злогласне милиције, коју су чинили екстремисти из Плава, Гусиња, Петњице и Косова и Метохије.

Ангажовали сте и тимове за истраживање тога злочина. Да ли су они дошли до неких нових вриједнох података?

- Тим за утврђивање истине о геноциду 28. јула 1944. године у Велици, као што сам рекао, основало је наше Удружење Клуб Велика. Званично је почео рад 2014. - на 70-то годишњицу овог ужасног злочина. До сада смо направили велики број контаката са релевантним организацијама из окружења, из Америке, из Немачке и Русије. Успоставили смо и неке чвршће форме сарадње са неким организацијама и институцијама, као што је Музеј Геноцида у Београду и неким удружењима која се баве темом геноцида, а имамо добре контакте и са јеврејским организацијама.

Нажалост, још немамо никакву сарадњу са нашом државом и нашом општином, која би нам била драгоцјена и неопходна, и која би олакшала приступ многим архивама. Знамо да су послијератне власти организовале неколико комисија, које су прикупљале податке о овом злочину, али су сви ти материјали завршили као архивска грађа УДБЕ, којој ми као НВО немамо приступ.

И поред тога, дошли смо до изузетних информација, као и великог броја архивског материјала, чији смо дио припремили и одштампали у форми двије радне свеске. Прва радна свеска садржи расположиве податке о жртвама геноцида. У другој свесци су прикупљена свједочења и изјаве дате послијератним комисијама. Наравно, радимо и на трећој - кључној свесци са подацима о узроцима овог злочина и која ће нам дати и многе друге одговоре, а који се због пронађеног архивског материјала, неће многима допасти.

Колико се по вашем мишљењу злочин у Велици гура у страну и о њему недовољно прича, посебно у Црној Гори? Да ли имате неку помоћ државе Црне Горе или Србије у истраживању тога злочина?

- Нажалост, наш Тим за сада нема никакву материјалну помоћ, што отежава и прилично успорава наш рад, који је заснован на ентузијазму и личним средствима. Свака помоћ раду овог Тима дошла је личним и приватним контактом, и услиједила је након наше молбе и инсистирања, да не кажем досађивањем да нам се дозволи приступ одређеној архиви.

Када је у питању, како сте формулисали, гурање у страну овог злочина, то је друга ствар за коју вам могу недвосмислено одговорити са „ДА“. ДА - у Велици се догодио злочин са свим елементима геноцида. ДА - тај злочин је деценијама прикриван. То „гурање у страну“ догађа се, на жалост, и данас.

Скривање, судско непроцесуирање, слобода за извршиоце злочина,(према нама доступним о информацијама НИКАДА НИКО НИЈЕ одговарао за овај злочин,шта више, многи злочинци су завршавали као истакнути партијски и државни представници итд. ) теме су наше треће свеске, која ће бити догодине штампана. Присила власти, која је „тјерала“ преживјеле да и у својој кући шапућу о смрти најближих, па све до данашњих дана када се на наше молбе нико не оглашава, дио је истог сценарија - да се понашамо као да се ништа није догодило и да „треба гледати у будућност“.

Да се разумијемо, и ми смо за заједничку будућност са свим другим народима, али тражимо поштовање за наше невине жртве. Наше ране не могу бити зацијељене док се не расвијетли сваки сегмент Величке трагедије.

На крају, уз захвалност Вама на интересовању за ову тему, желим да поручим читаоцима вашег портала и осталој јавности да Удружење Клуб Велика неће посустати све док се не расвијетли сваки сегмент геноцида у Велици. Једноставно, ми немамо право да од тога одустанемо и, зато, користим и овај разговор да позовем све људе који било шта знају о овом злочину да нам се јаве и допринесу његовом расвјетљавању.

( уз текст објављујемо фотографије које су нам уступили представници „Клуба Велика“)

Велика, подчакорско село у плавској општини, Фото М. Секуловић

 

НЕЧУВЕНИ злочин кога су пре 75 година у подчакорском селу Велика, у општини Плав, починили есесовци у униформама дивизија "Принц Еуген" и "Скендербег", уз помоћ шиптарских вулнетара из Пећи и околине, али и муслимана из Плава и Гусиња, и уз помоћ злочинаца из редова "муслиманске милиције" из Петњице и околине, када су за непуна три сата сатрли село убивши око 628 жена, деце и стараца - и даље је табу тема у Црној Гори.

Поборнике братства и јединства заменили су "џемпераши", који су и у време свог најжешћег србовања ћутали о погрому у Велици, које је постало "најгласније" после раскола у ДПС. Како другачије објаснити чињеницу да пуних пет година нема одговора на "Иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика 28. јула 1944. године", коју је "Клуб Велика" предао Влади Црне Горе, Општини Плав и Исламској заједници у Црној Гори.

- Будући да нацистички злочин у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у овом геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расветли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије - стоји у писаној иницијативи, у којој се од Владе Црне Горе још захтева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик-меморијални центар жртвама геноцида у Велици.

Величани су истовремено позвали и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради и осуди злочин против човечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Немачке починили над цивилним величким православним становништвом.

- Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено две трећине нејачи нашег села, захтевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве геноцида у Велици - каже се у иницијативи.

Неке од жртава злочина у селу Велика 28. јула 1944.

- Тог кобног дана они су Велику у црно завили, а тај злочин, један од најмонструознијих у Југославији, послератна власт је све до осамдесетих година прећуткивала и сузбијала сваки покушај да се о невиним жртвама прозбори. Ни данас, чини се, није бољи однос према величким страдалницима, на шта указује чињеница да надлежни још нису одговорили на "Иницијативу за утврђивање истине о злочину", коју су пре три године поднели потомци жртава геноцида и "Клуб Велика".

 

Овако се патријарху српском Иринеју пре две године у Београду приликом посете Величана обратио угледни новинар Гојко Кнежевић.

 

- Прођоше још две године, а одговора нема. Ни из Владе, нити из Општине Плав, а ћути и Исламска заједница - каже Гојко, који памти речи патријарха тада изговорене:

 

- Радује ме што сте у Велици вратили веру. То је прави пут. Јер, ко нема вере у Бога, онда је изгубљен и свим путевима може залутати - поручио је патријарх Иринеј, у нади да ће, као и свему, доћи крај и страдању српског народа.

 

Величани код Цркве Светих мученика Кирика и Јулите

 

РЕЧ ПАТРИЈАРХА

 

- НАЖАЛОСТ, ово су дело учинили многи који су припадали нашој вери и нашем народу, али се показало у нашем времену како овде, тако и у бившој Југославији, да они који су променили веру су били највећи зликовци према своме народу?! Шта да кажемо, да ли да се светимо? Не, ми као хришћани то не смемо да чинимо - овако је, пред Црквом Светих Кирика и Јулите, пре пет година, на седму деценију од злочина, беседио патријарх српски Иринеј, говорећи о злочину када је у овом селу убијено више од 100 невине деце.

 

- Замислите, дете невино, безазлено, коме се ноге секу, а двоје-троје овде су и одрани и такви обешени о дрво, или кад човек узима дете за руку и баца у огањ. Како је име таквом човеку? Ђаво, а и ђаво би се увредио када таквог човека поредите са њим - казао је патријарх Иринеј.

Ostvaruje li se ponovni zahtev Ramuša Haradinaja o korekciji granica kod Kule i Čakoral. Isufi: Komisije spremne za teren i ispravljanje mogućih grešaka. Veličani posebno zabrinuti

Naime, šef Haradinajeve parlamentarne grupe Alijanse za budućnost Kosova Ahmet Isufi rekao je da se komisije Prištine i Podgorice pripremaju da se bave korekcijom granice na terenu!

 

- Priština i Podgorica su se dogovorile oko korekcije granice. Međudržavne komisije se pripremaju za teren i angažuju se kako bi ispravile moguće greške, tako da ovih dana očekujemo da komisija obavi svoj posao. To je posao profesionalnih komisija, koje znaju koliko dugo ovaj proces može trajati, ali važno je da postoji sporazum između dve vlade i da se dogovore o korekciji graničnih linija - kazao je Isufi.

 

Podsećamo, pre nekoliko dana Haradinaj je na svom fejsbuk-profilu napisao: "O pitanju ponovnog razmatranja sporazuma o demarkaciji granice sa Crnom Gorom razgovarao sam s mojim crnogorskim kolegom Duškom Markoviće. Kosovo i Crna Gora su spremni da formiraju komisije za razmatranje demarkacije u pravcu Kule i Čakora". U istom postu, on je zahvalio crnogorskom premijeru Dušku Markoviću "za konstruktivni prilog i izraženu volju za jačanje prijateljstva i saradnje".

 

- U skladu sa zaključenim Sporazumom komisije Crne Gore i Republike Kosovo, u roku od dve godine od njegovog stupanja na snagu, izvršiće obeležavanje Sporazumom utvrđene državne granice. Verujemo da će komisije Crne Gore i Republike Kosovo u duhu dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje dati doprinos punoj implementaciji ovog sporazuma, saopšteno je "Novostima" iz MUP Crne Gore posle Haradinajevog pisanija, na koje se posle Isufija nadovezao i Špejtim Bulići, predsednik Komisije za granično obeležavanje, koji je za prištinske medije izjavio da "pitanje granice treba da rešava sama Vlada, jer to nije posao Komisije".

 

Nova "zatezanja" izazvala su nelagodu u Crnoj Gori, posebno na području Velike u kojoj je bilo i protesta dok nije okončan, kako se verovalo, proces demarkacije sa lažnom državom.

 

- Naši preci su Čakor vekovima branili i odbranili od raznih zavojevača, pa i vaših predaka. Tako, ni mi potomci vekovnih graničara nećemo dozvoliti otimanje ni stope veličke teritorije, a verujemo i da će se Vlada Crne Gore dosledno držati ustavne obaveze da štiti svaki pedalj naše male ali ponosne države. Raduje me najava otvaranja puta Čakor - Peć - odgovara Haradinaju predsednik Zavičajnog udruženja "Klub Velika", "povodom bezočnog insistiranja na korekciji granice u Kotlovima, ništa manje nego 12-15 kilometara do Čakora".

 

- Pretenzije na veličku Bjeluhu i Čakor nisu u duhu prijateljstva, koje na rečima gradite sa Vladom Crne Gore. Posebno iritira to što korekciju granice aktuelizujete uoči 28. jula - dana u kom su 1944. godine nacisti, među kojima su bili brojni i vaši sunarodnici iz Metohije i Kosova, zaklali ili žive u vatru bacili više od 700 dece, žena i nenaoružanih staraca Velike, Gornje Ržanice i još nekih susednih sela. Umesto da tog dana dođete u Veliku i poklonite se nevinim žrtvama i Veličanima izvinite za zločine vaših sunarodnika nacista, vi po njihovom receptu crtate granicu na Čakoru. Dobri komšijski odnosi neguju se, prvenstveno, poštovanjem međe. To je nepisani zakon i kod Veličana i kod Albanaca, osobito Rugovaca. Očekujemo, zato, da i vi poštujete među između Rugove i Velike, koja je, ponavljam, od davnina postavljena u Kotlovima. Čakor je istočni Lovćen Crne Gore i zaboravite san o granici na njemu - piše Knežević Haradinaju.

 

SPORAZUM

 

"SPORAZUM o državnoj granici između Crne Gore i Republike Kosovo", potpisan je u Beču 26. avgusta 2015. godine. U Skupštini Crne Gore ratifikovan je 28. decembra 2015. godine, a u Skupštini "Republike Kosovo" 30. maja 2018. godine, nakon čega je Sporazum stupio na snagu 4. juna 2018. godine.

Освештање цркве 1938…

Од нашег сталног дописника

Подгорица - Они који су пре једног века палили и рушили православну светињу у Гусињу сада поново разним претњама и скрнављењем обновљених темеља покушавају спречити изградњу цркве Светог Василија Острошког Чудотворца.

Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају спречити Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток. Крст се налазио на обновљеним темељима некадашње и будуће богомоље Светог Василија Острошког у месту Мартиновићи.

Према попису из 2011. године у Гусињу, Црногораца и Срба има око шест одсто, а остало су Албанци, Муслимани и Бошњаци, од око 1.700 становника колико укупно овде живи.

„Ово је још један атак неправославног становништва у Црној Гори на српске  светиње. Овога пута су у Мартиновићима оскрнавили крст са обновљених темеља. Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници и приметили шта се десило”, саопштио је парох горњополимски и андријевички Бојан Радуновић који је цео случај одмах пријавио полицији.

Полиција је по пријави изашла на лице места, извршила увиђај и очекује се њено саопштење. За сада нико из полиције не жели на ову тему да комуницира са новинарима, али ни о другим случајевима и бројним ранијим провокацијама на верској и националној основи у овом крају.

У Митрополији црногорско-приморској су нам рекли да очекује „одлучну реакцију државе, која би морала да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу без обзира из ког националног ентитета потичу”.

...и њених обновљених темеља (Фото приватна архива)

Православци, којих је у Гусињу сада веома мало, рекли су нам да је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај веома ружним и неприкладним речима вређао православно свештенство, вернике и српске светиње.

„Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али и наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени”, поручује свештеник Радуновић.

Бољи познаваоци прилика о овом делу Црне Горе где живе већински Албанци, тврде да је на овакво понашање неправославних комшија инспирацију дао некадашњи председник Албаније Саљи Бериша. Он је рекао да „представници Српске православне цркве и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнављају цркву” и затражио од државе Црне Горе да то хитно спречи.

Мештани Албанци су покушали да црквену имовину прогласе сопственом својином, али су надлежни судови правоснажно пресудили да је „стварни власник” црква, то јест да је реч о црквеној земљи.    

Црква срушена 1941. године

У црквеним књигама записано је да су цркву 1941. године порушили мештани албанске националности, међу којима су били Тахир Балидемај и Рам Монов.

„Године 1902, митрополит Митрофан Бан својим писмом бр. 550 од 3. априла налаже свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради место за цркву и гробље у Мартиновићима. Године 1928. почела је градња Храма Св. Василија Острошког Чудотворца у Мартиновићима, од камена... Завршена је тек десет година касније”, сведоче хронике.

Црква је освештана 1938, а две године касније свештеник Ђорђе Шекуларац пише у годишњем извештају архијерејском намесништву андријевичком да у „Мартиновићима живи 73 мушке и 52 женске особе који су православни Срби”.

„Године 1941, црква је срушена и остало је само метар висине зида у читавој основи. Међу рушитељима је био и Тахир Балидемај и Рам Монов, који се попео на цркву и бацио звоно”, сведоче списи.

„Након Другог светског рата земљиште на коме је црквиште и гробље користио је или га издавао уз накнаду члан црквеног одбора Рашко Поповић.”

ПРЕД ЧИТАОЦИМА ОСМА КЊИГА ИСТОРИЧАРА ГОРАНА КИКОВИЋА ИЗ БЕРАНА

Истина је да је пуна два вијека Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори и без устезања сам овој књизи додао објашњење које одговара историјској истини - да руске помоћи и заштите није било ни Црне Горе било не би-истакао је Киковић.

-„Ова књига прилога и докумената је настала са жељом да успоставим паралелу између прошлости и садашњости у односима између Русије и Црне Горе односно да надвладам најраспрострањенију савремену лаж у Црној Гори која се јавно изговара повишеним гласом који је саобразан са глупошћу њеног садржаја - како нам Русија никад није помагала“, истакао је аутор и појаснио:

„Моје истраживање је кренуло анализом драгоцјене књиге ‘Црногорске финансије’ др Мирчете Ђуровића, који је документовао велику финансијску помоћ Русије држави Црној Гори у времену од 1711. до 1916. (Мој фељтон на ову тему објавио је дневни лист ‘Дан’).

Истина је да је пуна два вијека Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори и без устезања сам овој књизи додао објашњење које одговара историјској истини - да руске помоћи и заштите није било ни Црне Горе било не би“.

Киковић је подсјетио и на Албанску голготу, те напоменуо да је она смањена захваљујући Руској интервенцији.

„Наиме, руски Цар Николај Други Романов спасио је Србе од тоталног погрома у Првом свјетском рату, а у питању је један свијетли примјер безусловне помоћи браће Русâ српском народу и краљевини Србији 1914-1916. године. Цар Николај Други Романов ушао је у овај глобални конфликт у Први свјетски рат само због Србије, иако је његова држава била потпуно неспремна за то; још увијек нијесу биле залијечене ране револуције из 1905. године, што ће резултирати Фебруарском и Октобарском револуцијом 1917. године чиме су Романови збачени са власти. Важно је напоменути и то да су Руси упутили ултиматум Британији и Француској да мора да прихвати и збрине српску војску која се повлачила преко Албаније ка Скадру крајем 1915. и почетком 1916. године, иначе Русија излази из рата, јер нема сврхе да у њему остаје ако више нема Србије, због које је у сукоб и ушла. Лондон и Париз, иако су претходно хтјели да оставе Србе на цједилу, брже-боље су прискочили у помоћ“, казао је Киковић.

„Књига Горана Киковића ‘Русија и Црна Гора кроз вјекове’ појављује се у ери неуспјелог глобалистичког насртаја са циљем устројства свијета по мјери западне, односно америчке демократије и покушаја прекрајања историје, гдје Сједињеним Америчким Државама безобзирно помажу земље Западне Европе, на челу са Њемачком. Уосталом и Европска унија је формирана првенствено са циљем да се заборави Други свјетски рат и страхоте које је фашистичка Њемачка учинила током тог рата, у намјери да покори Европу и њоме влада само ‘надљудска аријевска раса’ за коју остали народи нијесу постојали“, нагласио је генерал др Лука Кастратовић, предсједник Удружења Васојевића и један од резензената ове књиге.

Он је напоменуо да „вриједности“ које се данас свакодневно истичу, Европа изградила вјековном колонијалном политиком, богатећи се експлоатацијом својих колинија - поробљених земаља, те да је управо Европа убила највише хришћана у Европи, често уз благослов Ватикана, посебно у Првом и Другом свјетском рату.

„Управо због тога је значајна ова књига Горана Киковића, који аргументовано износи чињенице о финансијској и материјалној помоћи Црној Гори, као и о политичком покровитељству Црне Горе у међународним односима. Истакао је и дио знаменитих личности из Црне Горе који су живјели у Русији и истакли се у економском и политичком развоју Русије, као и високи официри у одбрамбеним ратовима Русије. Русија је одиграла пресудну улогу у борби за ослобођење од Османског ропства како у Првом тако и у Другом свјетском рату, од европских окупатора.
Вјековне везе Црне Горе и Русије Киковић износи на основу конкретне документације, архивске грађе; није се случајно Владика Раде замонашио у Русији. Народ никада није заборављао братски руски народ и Русију. Примјера кроз историју има много. Киковић није могао да их све забиљежи, али довољно да се истина не заборави, како то желе застраници западне демократије. Из мноштва примјера навешћу само један, а читаоци ће процијенити колико је значајан“, нагласио је Кастратовић.

Значајно публицистичко-стручно дјело

-„Пишући лаким допадљивим стилом, користећи бројне досад објављене књиге и радове познатих и афирмисаних стваралаца, Киковић је вјешто и зналачки компоновао свој рад и оставио читаоцима значајно дјело о црногорско-руским односима и руској помоћи Црној Гори коју је она, кад мање кад више, слала Црној Гори кроз вјекове и потврдио стару познату тезу ‘да руске помоћи заштите није било ни Црне Горе било не би!'“, нагласио је Бранислав Оташевић, публициста и књижевник, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици и један од рецензената ове Киковићеве књиге.

„Снагом упорног истраживача Киковић прати збивања и дешавања, плиме и осјеке у односима двије државе, одласку Црногораца у Русију и доласку Руса у Црну Гору, било ратника и војника, било истраживача и научника какви су били. Коваљевски, Ровински, Башмаков и др.

У цјелини гледано руска субвенција и разне друге помоћи, пише Киковић, биле су важан фактор за црногорске финансије.

Киковић је свјестан чињенице релативно добре проучености односа између Русије и Црне Горе, те да ова проблематика још није научно исцрпљена да би се на њено даље истраживање ставила тачка. Посебно није у довољној мјери изучена научном методологијом миграција руских емиграната послије октобарске револуције у екс Југосалвији и Црној Гори“, напоменуо је Оташевић и додао:

„Они који су по повратку са школовања у Русији ступили у државну службу у Црној Гори, радећи као просвјетници, љекари, правници и стручњаци других профила били су у већини случајева најбољи тумачи руске културе и науке.

У овом раду, брижљиво прикупљањем чињеница, описано је учешће људи из Црне Горе у руској морнарици и копненој војсци. Нијесу заборављени ни многи бродоградитељи и градитељи поморских руских лука.

Како ће ова књига послужити као значајна лектира истраживачима, историјској публицистици и савременој историографији, јер обилује бројним подацима, познатим и први пут саопштеним, препоручујем је издавачу за штампу, а будућим читаоцима до којих ће убрзо доћи поручујем да вријеме утрошено на њеном ишчитавању ни у ком случају не могу сматрати изгубљеним“.-казао је Оташевић.

Русија - Заштитник и покровитељ црногорског сопства

„Пред нама је нова књига (из претпостављене едиције која би се могла звати ‘Српске истине’) аутора Горана Киковића, професора историје и актуелног потпредсједника СО Беране, са новом темом, опет намјерно дискриминисаном и дезавуисаном у црногорској друштвеној и политичкој јавности и опет са намјером да се тој и таквој јавности одговори чистом фактографијом - чињеницама, а не фалсификатима“, казао је о књизи Зоран Вулевић, публициста и преводилац и рецензент ове књиге .
Он је подсјетио да су историјске околности у којима су Срби били изложени вјековним притисцима империјȃ, највише Турске и Аустроугарске, произвели код њих исконску потребу за моћним савезником те да је то историјско искуство Србе коначно опредијелило да Русе и Русију сматрају својим јединим трајним пријатељима.

Аутор је у овој књизи бирао примјере и посебно портрете знаменитих људи који, по његовом мишљењу, најупечатљивије осликавају задату тезу о потврди вјековних веза између Срба, Црногораца и Руса, али без нападног доказивања свог патриотизма за вољене земље и њихове народе. Пошто је и сâм политички ангажован, његова енергија, а посебни историчарска акрибија, није усмјерена искључиво на кабинетско, музеографско и библиографско ишчитавање и претраживање, ни на строго поштовање методолошких начела у исписивању научног текста, већ изгледа као војник специјалац који у задатој мисији у свакодневој друштвеној и политичкој акцији средине у којој живи и дјелује, покушава да испуни задатак у складу са својим знањем и увјерењем. Стога су, још увијек, све његове књиге, превасходно, својеврсни репетиториј и приручник за јавну употребу, неопходна помоћна литература популарног жанра за практичну примјену и користан оријентир, посебно млађима, да науче шта да уче, да знају шта треба да знају, да памте и његују као своју неизбрисиву историјску баштину и српску тековину и традицију. Ако се пером дјелује против заборава, није немогуће да се усвајањем садржаја из оваквих лако читљивих књига стигне и до тачних и провјерених информација, које могу у данашњој контаминираној и нееколошкој стварности да буду чак и драгоцјена, љековита доза, у сузбијању заразе која одасвуд пријети. Ученији и писменији чланови друштва јасно виде да је процес друштвене мутације од метаноје (пожељног, дозвољеног и отрежњујућег прâва на преумљење, како бисмо се отргли заблудама, незнању, демагогији и осталим пороцима) стигао данас већ до параноје (заблудјелог, слијепог, некритичког и облапорног прихватања свега што либерална капиталистичка идолатрија нуди као спас за ум, душу и тијело) и зато у свом интелектуалном ангажману покушавају да предуприједе метастазу. Конзументима својих, оваквих, књига поручују: ''Помоћи себи, просвјећењем и опредјељењем, насушни је императив и овог историјског тренутка''.-закључио је Вулевић.

О аутору

Горан Киковић рођен је 28.07.1975. у Иванграду (данашњим Беранама), од оца Страхиње и мајке Даринке-Маре, дјевојачко Божовић. Основну школу учио је у Ровцима и Доњој Ржаници. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсјеку за Историју на теми ''Војвода Павле Ђуришић''. Још као студент био је сарадник листа Саваза студената Универзитета у Приштини ''Потпис''. До сада је објавио седам књига: ''Војвода Павле Ђуришић'', Подгорица, 2003., ''Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори'' Подгорица 1918.'', Беране, 2006., ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)'', Беране, 2008., ''Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа'', Беране, 2010. и ''Преци и потомци'', Беране, 2014. ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'', Беране 2016. ,''Васојевићи у борби за Српско и Југословенско уједињење од 1914. до 1918. године'' Беране 2018. Књига ''Русија и Црна Гора кроз вјекове'' му је осма књига коју је објавио. Бавећи се проуочавањем историје српскога народа учествовао је на многим научним скуповима и округлим столовима. Објавио је значајан број текстова, чланака и прилога у многим листовима и часописима у земљи и иностранству, у којима се бори против фалсификовања историје српскога народа. Добитник је многих награда, повеља, плакета, захвалница, ордења и признања међу којима: Награде ''21'' јул општине Беране за 2013. Годину које је добило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране чији је Горан Киковић тада био предсједник. Награде за публистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића, која носи назив ''Радомир П. Губеринић'', за 2015. годину, одликовање Златни орден првог степена ''Драгољуб Дража Михаиловић'' за несумњиве заслуге и допринос у одбрани Српства и Равногорства, као израз за рад, верност и постигнуте резултате и бројних других, плакета и захвалница, међу којима ''Велике повеље'' Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици, ''Велике српске повеље'' које му је додијелило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, поводом 100 годишњице Мојковачке битке и двадесетогодишњице обнове рада Удружења 18. фебруара 2016. Добитник је Козачког- руског одликовања Светог Ђорђа, којег му је уручио козачки атаман из Москве Виктор Заплатин. Од 25. јануара 2018. када добија престижно признање од Савеза писаца Русије ''Златну медаљу А.С.Пушкина за вјерност слову и дјелу'', које су у Црној Гори поред њега добили Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и новинар и књижевник Бранислав Оташевић. Добитник је ''Косметске звезде'' за изузетне зслуге за новинарство у 2018. години које му је додијелило Друштво полицијских ратника Републике Србије 26.маја 2018. у граду Сталаћу. Од 27.јуна 2018. Године је почасни грађанин општине Ћићевц у Србији. 

Од 22. aвгуста 2018. године проглашен је од предсједника Општине Нова Црња Пере Миланкова за почасног грађанина те општине у Војводини-Србија . 

На Видовдан 2018. године Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању са сједиштем у Андријевици додијелило је на традиционалним Видовданским свечаностима у Беранама историчару Горану Киковићу, награду коју је ове године установило под називом ''Лазарево слово'', за истраживање из области Васојевића, борби на очувању Српског језика и ћирилице као и за публицистичко-новинарски рад на афирмацији Српске културно-историјске баштине у Црној Гори у протеклих петнаест година.

Jедан је од оснивача Српског културног центра ''Жупан Првослав''- Беране, члан УО од оснивања, од октобра 2003. до септембра 2005. Био је потпредсједник, а од 2005. до 2010. и вршилац дужности предсједника СКЦ-а. Био је предсједник и оснивач Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране од оснивања 2008. до 2014., главни и одговорни је уредник часописа за књижевност, историју и културу ''Глас Холмије'', члан је Издавачког савјета часописа ''Српско слово'' из Београда, био је члан редакције часописа за обнову српске културе и традиције ''Србобран''-Беране, члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању - Београд, Југословенске књижевне заједнице, Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици. Био је предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране од 21.12. 2001. до 28.06.2014. Сада је почасни предсједник Удружења.Члан је Удружења новинара Црне Горе . Од 2.септембра 2017.године обавља функцију предсједника Српске Народне Одбране Васојевића и Лимске долине. Организатор је многих културних догађаја и традиционалних манифестација као што су: ''Савинданске свечаности'', ''Видовданске свечаности'', ''Дани сјећања на српске јунаке и добровољце'' и многе друге које обиљежавају славну прошлост наших предака и афирмишу Српску културну баштину на простору Васојевића. У два мандата био је одборник у СО Беране и шеф одборничких клубова Српске листе и Нове Српске Демократије, а дужност предсједника Скупштине општине Беране обављао је од 24. марта 2014. до 12.априла 2018.године.Сада обавља дужност потпредсједника СО Беране.
 

ПРАВДА <<<

Време зла - Велички покољ 1944 (ВИДЕО)

Љубиша Љуба Пауновић је Србин који је рођен у Плаву 1969. године, на сјевероистоку Црне Горе. Његови преци су живјели на планини Чакор у селу Велика, на путу између Андријевице и Плава. Ово село се налази на тромеђи Републике Србије, Црне Горе и Албаније.  Вијековима насељено православним Србима који су опстајали упркос налетима страних завојевача. Борба са природом је свакодневна. Данас село Велика броји нешто више од 400 мјештана, иако се процењује да Величана и њихових потомака има скоро 10.000 од Аљаске до Аустралије.

Први помени села Велика су још почетком 14. стољећа када су Србијом управљали Немањићи. Од давнина је познато да је Велика била део метеха (црквеног добра) манастира Високи Дечани. Турци су у 15. стољећу дошли у Велику и освојили је. Миграције становништва су од тада биле честе. Два пута у великим сеобама. Бележи се и то да је 1850. године у селу Велика основана школа на српском језику, друга на територији Црне Горе.

Велика је опстајала и доживјела ослобођење почетком 20. стољећа, тачније Величани су, како Љуба Пауновић тврди први започели Први балкански рат борбом са Турцима 27. септембра 1912. године... Величани су такође припадали Доњовасојевићком батаљону и учестовали у борбама код Скадра, када је тај град и ослобођен, а касније политичким играма дат Кнежевини Албанији. Поред тога, Величани су бранили Српство у чувеној Мојковачкој бици на Божић 1916. године. Послије Првог свјетског рата Велика је доживјела процват у доба Краљевине СХС. Било је то богато село са људима који су били вредни и честити домаћини.

Срећа није дуго трајала Величанима јер је у априлу 1941. године након агресије Сила Осовине на југославенску краљевину село Велика је потпало под италијанску зону утицаја, односно припојено је тзв. Великој Албанији. У самој околини било је појединачних убистава и злочина током Другог свјетског рата, али је Велику задесио страшан покољ 28. јула 1944. године. Тог дана више хиљада нацистичких војника из СС јединица "Принц Еуген" и "Скендербег"  је окупирало село Велика и убили су више стотина мјештана. Процењује се од 428 па до 680 имена српских жртава.

Након Другог свјетског рата о овом злочину мјештани Велике су морали да ћуте у име братства и једниства, као и у другим српским земљама. Комунистичке власти су подигле скороман споменик мрамор где тешко да путник намерник може да схвати какав ужас се догодио тог несрећног 28. јула 1944. када су читаве породице Живаљевића, Пауновића, Јокића, Гојковића и др. нестајале у пламену својих запаљених кућа. Дјеца су убијана хладним оружјем... тако да овај покољ у Велици има све елементе геноцида, према Женевској конвенцији из 1948. године.

СПЦ је тек 1994. године, на педесету годишњицу почела да гради цркву у селу, која је освештана 2001. године, а Велички мученици су канонизовани 2014. године, на седамесету годишњицу злочина.

Удружење "Клуб Велика" је 2012. године основан са два циља, да промовише развој и опстанак села Велика, али и да расветли многа питања о Величком покољу из 1944. године, за шта је формиран посебан тим људи.

У овом планинском селу где владају оштри климатски услови пре пар година обновљене су некадашње Чакорске игре, сеоска надметања у традиционалним спортским играма која заокупља пажњу, не само мјештана већ и читавог региона. Крајем јула сваке године се ова манифестација одржава у селу Велика, код Плава.

Прва донација за Величку библиотеку у 2019. години књижевнице и др Весне Радусиновић

ДАН <<<

NVU „KLUB VELIKA” USPJEŠNO OFORMIO BIBLIOTEKU U VELICI

Seoska kuća knjige koja ima svoj sajt

Jedinstven je i ambiciozno zamišljen i najnoviji projekat Kluba Velika - emisija „Uživo - Da se vidimo” iz veličke Biblioteke. Cilj projekta je osnaživanje stanovništva, prvenstveno mladih, medijskim sadržajima i informacijama koje ističu pozitivne primjere i ukazuju na mogućnosti razvoja

plavskom selu Velika već četiri godine radi Biblioteka koja je jedna od najvećih u ruralnom području Crne Gore. To je jedan od najznačajnijih projekata iz ambicioznog dugoročnog programa Nevladinog udruženja (NVU) „Klub Velika”, kojim predsjednik Gojko Knežević, velikim entuzijazmom i uz pomoć dobrotvora, želi da pokrene oživljavanje odavno zapostavljenog zavičaja.

Inicijativu za osnivanje Biblioteke klub je, ističe Knežević, pokrenuo 2014. godine, u sklopu obilježavanja 150 godina od osnivanja škole u Velici. Namjera zavičajnog udruženja je da se ovim projektom doprinese jačanju i očuvanju kulturnog i jezičkog identiteta, najviše se bazirajući na snaženju veza između žitelja Velike i okolnih sela, sa svojim višestruko brojnijim raseljenim sunarodnicima, kaže Knežević.

- Na javni poziv kluba Velika za akciju prikupljanja knjiga, odazvalo se više od 200 pojedinaca i pedesetak izdavačkih kuća, ustanova i preduzeća iz Crne Gore, Srbije, Republike Srpske, Hrvatske i Makedonije, koji su za četiri godine veličkoj biblioteci darovali oko 10.000 knjiga. Fond biblioteke se, takoreći, svakodnevno uvećava. Uz veliki trud volontera kluba, sve knjige su preuzete i popisane, a uz pomoć donatora, kao i sredstvima koje je klub Velika osvojio na konkursima domaćih i međunarodnih organizacija, bilioteka je opremljena policama, namještajem i najsavremenijom opremom: računarima, skenerima, štampačima. Veliku podršku osnivanju veličke biblioteke pružio je plavski Centar za kulturu kroz neke vidove stručne pomoći i, naročito, ustupanjem prostorija u seoskom domu, uz zahvalnost centru - ističe Knežević.

U toku su razgovori sa ovim Centrom o dugoročnoj saradnji, kako bi se stvorili uslovi za nesmetan rad biblioteke, što pored pomenutog prostora, podrazumijeva i njeno statusno rješenje i pitanje kadra, budući da je, zbog finansijskih ograničenja, do sada samo povremeno i to volonterski angažovan bibliotekar-knjižničar, dodaje Knežević.

- U Klubu su naročito ponosni na zavičajni dio biblioteke, u kome se nalaze stručne knjige o Velici ili one u kojima se selo spominje još od najstarijih istorijskih izvora, kao i djela čiji su autori Veličani. U zavičajnom opusu trenutno je više od 450 knjiga, novina, zapisa i raznih dokumenata o Velici, od oko 300 različitih autora, među kojima je pedesetak Veličana. Ove knjige su prikupljane lično od autora ili porodica onih koji više nijesu živi, kao i iz drugih biblioteka, izdavačkih kuća, a mnoge su i kupljene na javnim i internet aukcijama. Klub poziva i dalje sve Veličane i prijatelje da u plemenitoj akciji prikupljanja knjiga i realizaciji ove po svemu jedinstvene ideje pomognu tako što će biblioteci pokloniti knjige, ili aktiviste ovog NVU uputiti na naslove u kojima se pominje Velika ili knjige čiji su autori porijeklom s ovih prostora. Posebno su nam dragocjene naučne studije, disertacije, zbornici, diplomski i drugi radovi sa temama o Velici - poručuje Knežević.

Svjesni da je nastupilo novo doba i uviđajući sve prednosti interneta, u klubu se trude da i velička Biblioteka ide u korak s vremenom, pa su, kaže član Upravnog odbora Ljubiša Paunović, izradili sajt www.velikabiblioteka.com, što je prvi sajt neke seoske biblioteke u Crnoj Gori. Na sajtu se kaže redovno izvještava ne samo o događajima vezanim za biblioteku, nego i novostima i kulturnim dešavanjima u Velici i okolnim selima, a na njemu je i evidencija knjiga koje se nalaze u biblioteci, tako da je omogućen i elektronski uvid u knjižni fond.

- Jedinstven je i ambiciozno zamišljen i najnoviji projekat Kluba Velika - emisija „Uživo - Da se vidimo” iz veličke Biblioteke. Cilj projekta je osnaživanje stanovništva, prvenstveno mladih, medijskim sadržajima i informacijama koje ističu pozitivne primjere i ukazuju na mogućnosti razvoja u zajednici, u kojoj se realizuje. Namjera Kluba je da kroz ovaj projekat ukazuje na potrebe i probleme stanovništva Velike i okolnih sela, kako u očuvanju kulturnog i jezičkog identiteta, tako i u oblasti privrednog razvoja, a sve u cilju poboljšanja položaja stanovništva na području sjevera Crne Gore. Prenos emisija može se pratiti putem interneta: Sajt www.velika.me, FB - Klub Velika, YouTube - Klub Velika canel. -pojašnjava Paunović, dodavši da su projekat pomogli Ministarstvo kulture Republike Srbije i kompanije Informatika (Beograd), i M-TEL (Podgorica).

N.V.

Raznovrsni kulturni programi u Biblioteci

Član Upravnog odbora Kluba Velika Miodrag Brković, zadužen za projekte, kaže da je za kratko vrijeme u biblioteci održano više uspješnih promocija, književnih večeri i tribina, koje su za ovdašnje uslove bile veoma posjećene, čak više i od mnogih ovakvih manifestacija u mnogo razvijenijim i većim gradskim sredinama. Protekle godine prvi put je dodijeljeno i književno priznanje - četvrta nagrada „Vojislav Brković” pjesniku Veselinu Mišniću.

- Prethodne tri godine ova nagrada je uručivana u Kragujevcu i Beogradu, a ovog ljeta je to upriličeno u Velici, u sklopu obilježavanja 73. godišnjice od nacističkog genocida u ovom selu, koji se smatra jednim od najstravičnijih zločina u Drugom svjetskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije, pa i šire - kaže Brković, podsjećajući da je za pamćenje i pozorišni događaj u sklopu „Čakorskih igara”. Tada jebeogradski glumac Aleksandar Saša Dunjić izveo monodramu „Mudri i junački vojvoda Janko Katić”.

НОВОСТИ <<<

Već četiri godine NVO Klub Velika, s namerom da očuva kulturni i jezički identitet istoimenog kraja, vredno sakuplja knjige i uz trud volontera ih uredno pakuje na police veličke biblioteke. Za ovo vreme bogatstvo riznice pisane reči, dostiglo je više od 10.000 knjiga, čime je ova biblioteka postala najveća seoska zbirka knjiga u Crnoj Gori. Meštani su ponosni i na sajt, kao i na realizaciju direktnih prenosa TV emisija iz veličke biblioteke. Poseban kuriozitet je to što selo ima samo 400 stalnih stanovnika, smešteno je u jednoj od najnerazvijenijih opština, na tromeđi Srbije, Albanije i Crne Gore, bez razvijene infrastrukture.

U biblioteci su posebno ponosni na zavičajni deo biblioteke.

- U ovom delu nalazi se više od 450 knjiga, novina, zapisa i raznih dokumenata o Velici, sa više od 300 naslova različitih autora od kojih je 50 Veličana - kaže za "Novosti" predstavnik Kluba Velika Miodrag Brković.

U Klubu se trude da i velička biblioteka ide u korak s vremenom. Izrađen je sajt www.velikabiblioteka.com koji se koristi i kao glasilo za redovno izveštavanje o svim događajima u ovom i okolnim selima. A od sredine 2018. iz veličke biblioteke se emituju i TV emisije.

- Počeli smo sa realizacijom direktnih prenosa TV emisija pod nazivom "Da se vidimo - uživo", sa ciljem osnaživanja stanovništva, prvenstveno mladih - dodaje Brković. - Sadržajem ukazujemo na potrebe i probleme, a sve u cilju poboljšanja položaja stanovništva na području severoistoka Crne Gore.

Клубу Велика стигла је 6. децембра прва новогодишња честитка. Уз најљепше жеље за здравље и срећу свих Величана у 2019-ој години, Небојша Јокић, из Холандије, послао је 300 евра. И овом новчаном донацијом он је подржао активности Клуба које су од општег добра за Велику и Величане који у њој стално живе.

Управа Клуба најискреније захваљује на поклону и подсјећа да је Небојша Јокић и раније, и то самоиницијативно, новчаним прилогом дао свој допринос пројектима оживљавања Завичаја његовог оца Страшимира Лаловог. На тај начин, он личним примјером показује да Велику није довољно вољети ријечима, него је драгоцјено и да у њу свако уложи према могућностима - било то и симболичним износом новца, било интелектуалним или физичким радом.

У жељи да заједнички и сложно унапређујемо услове за живот у нашој Велици, свим Величанима гдје год да су нека Нова 2019. година буде испуњена здрављем, успјесима и радошћу.

Управни одбор Клуба Велика

DAN <<<

PREMA PODACIMA NVO „UDRUŽENJE VELIČANA CRNOGORSKOG PRIMORJA”

Od Igala do Ulcinja 147 porodica iz Velike

Predsjednik ove Momčilo Stešević kaže da najmanje Veličana ima u Ulcinju, svega dvije-tri porodice, a najviše ih je u Kotoru, Tivtu, Budvi, Herceg Novom i Baru KOTOR - Od Igala do Ulcinja živi 147 porodica koje vode porijeklo iz plavskog sela Velika, podaci su Udruženja Veličana Crnogorskog primorja, čije je sjedište u Kotoru. Predsjednik ove NVO Momčilo Stešević kaže da najmanje Veličana ima u Ulcinju, svega dvije-tri porodice, a najviše ih je u Kotoru, Tivtu, Budvi, Herceg Novom i Baru.

- I taj broj iz godine u godinu raste. Naše udruženje ima 180 članova koji imaju pristupnicu. Prostorije. nažalost, nemamo, već smo podstanari kod našeg Vukajla Jokića, gdje nam je arhiva i statut. Što se tiče saradnje sa Opštinom Kotor, ona je dosta skromna, a pomoć nikada dosad nismo imali. Nismo ni tražili, ne znam da li je to naša skromnost ili smo toliko pošteni, ne znam kome da se obratimo. Snalazimo se s našim sredstvima, pa ako bude zatrebalo tražićemo... Ako budu dali dobro je, a ako ne idemo dalje, rekao je za „Dan” Stešević koji je minulog vikenda (subota 1. decembar) u ime domaćina pozdravio okupljene zemljake na manifestaciji „Veče Veličana” održanoj u prčanjskom Domu kulture. Okupljanje se organizuje već petu godinu zaredom i već je postalo tradicija. Svake prve subote u decembru u Kotoru se sretnu Veličani rasuti duž Primorja, druže se, razmijene novosti iz zavičaja, a uz bogatu trpezu i note muzičara Sava Ćetkovića, dočekaju i goste iz mjesta koja su u susjedstvu Velike: Šekulari, Gornja Ržanica, Brezojevice, Murino, kao i članove klubova „Velika” iz Velike i „Velička kapetanija” iz Podgorice.

-To su naši prijatelji, braća maltene. Što se tiče sredstva za manifestaciju, sve smo sami finansirali. Članovi udruženja na godišnjem nivou plaćaju članarinu po 10 eura, a za večeras smo za ovo okupljanje svi dali po 10 eura po domaćinstvu. Inače, naši ljudi se bave raznim profesijama, ima ih od fizikalca, pa do profesora doktora. Ja sam penzioner i u Kotoru živim već 40 godina, a ovdje sam došao odmah poslije zemljotresa 1979. godine, navodi Stešević, dodajući da često posjećuje rodno selo, gdje se svake godine održavaju „Čakorske igre”, a traju tri dana tokom kojih se učesnici nadmeću u različitim sportskim disciplinama: vuči konopa, fudbalu u pijesku, tenisu, ali i u skokovima sa limskog mosta.

-U Veliku, inače, u toku godine dolazi dosta mlađe populacije, najviše iz naše zemlje, a zatim iz Srbije i tada selo živne. Pomažemo koliko možemo za crkvu, groblje, kapelu, a sada treba da renoviramo staru školu. Uglavnom, odazovemo se onoliko koliko smo u mogućnosti. Rodna gruda nam je uvijek u srcu, tako je bilo uvijek i ostaće tako, poručuje Stešević.

Da su Veličani prihvaćeni na Primorju, ističe profesor francuskog jezika Nikolaj Knežević koji se u Budvu doselio 1999. godine, gdje je i formirao porodicu.

- Lično nikada nisam imao problema, čemu svjedoči i činjenica da sam jedan od osnivača Kluba za podvodni ribolov u Crnoj Gori, osnovanog u Budvi prije deset godina. U Budvi živi dosta Veličana, družimo se često, kazao je Knežević za „Dan”, navodeći da je okupljanje u Kotoru za njih izuzetno važno.

- U današnjem svijetu podjela po svim osnovama, jako je važno da održimo jedinstvo i da ono što nas veže, a to je ljubav prema našem zavičaju jednostavno briše te razlike, da pomažemo jedni drugima, istakao je on, dodajući da u Veliku odlazi dosta često, budući da mu tamo živi otac.

Ukazuje na sve prisutnije iseljavanje stanovništva iz Velike, ali i iz svih krajeva na sjeveru zemlje do čega je, smatra, dovela pogrešna politika koja se decenijama vodi.

- Svjedoci smo povećanja broja stanovnika na Primorju gdje ljudi dolaze u potrazi za poslom, lakšim životom. Velika je među prvima u Crnoj Gori, još 1864. godine, imala osnovnu školu i imala je mnogo više stanovnika nego danas. Stanovništvo koje je gore ostalo živi u usitnjenim porodicama, dakle više ne živimo u velikim porodicama, u porodičnim zadrugama, i ostao je vrlo mali broj mladih ljudi, nekoliko porodica... Velika obuhvata čitav podčakorski region, od Murina do Plava sa veliki brojem zaselaka. Mislim da bi jednom mudrom politikom, dakle izdvajanjem sredstava za motivisanje ljudi da ostanu na selu, da se bave organskom proizvodnjom, Vlada mogla da doprinese zaustavljanju iseljavanja. To nije slučaj samo sa Velikom već i sa kompletnim sjeverom, jer je stanje se lošije, kazao je Knežević koji je i potpredsjednik Sindikata prosvjete Crne Gore.

B.M.

U rodoslovu Kneževića preko 2.000 imena

-Svi mi, Veličani, posebno smo vezani za svoj rodni kraj, bez obzira na to gdje se nalazimo. Pored ovog skupa, imamo i skup bratstva Knežević, a na osnovu istorijskih podataka i zapisa s početka ovog vijeka izradili smo precizan i detaljan rodoslov od 1650. godine do današnjeg dana. Svake godine, poslednje nedjelje u junu, okupljamo se u seoskom domu u Velici. Među nama su ljudi svih zanimanja, mislim da smo osim balerine i kosmonauta imali bukvalno sve profesije, što nije ni čudo jer taj rodoslov broji preko dvije hiljade imena, pohvalio nam se Nikolaj Knežević.

Јован (Миодраг) Брковић

Ученик трећег разреда оснвне школе Вук Караџић у Београду

Тема рада: "Један догађај са летњег распуста"

Чакорске игре 2018 - трка у џаковима

DAN <<<

ZAVRŠENA TREĆA REGIONALNA SEOSKA OLIMPIJADA „ČAKORSKE IGRE”

Šampioni "Čakorskih igara" ekipa Gornje Ržanice

Atraktivna disciplina skok sa Novšićkog mosta, koja se tradicionalno organizuje pod nazivom "Skokovi za nezaborav", održana je na insistiranje hrabrih plivača, koji su vještine skakanja pokazali prkoseći hladnoj vodi nabujalog Lima, kazao je Gojko Knežević

Na obodu Velike, održana je dvodnevna, treća po redu rrgionalna seoska olimpijada tradicionalnih sportskih i viteških disciplina, pod nazivom "Čakorske igre". Organizator olimpijade bilo je NVU "Klub Velika", a generalni sponzor kompanija "Zaječarska pivara".

Kako je za "Dan" saopštio predsjednik "Kluba Velika" Gojko Knežević, uprkos tome što je u julu na području Velike i okoline svakodnevno padala kiša, olimpijada je okupila četrdesetak takmičara u pet ekipa, čije je nadmetanje stalno pratilo oko dvjesta najupornijih navijača, a povremeno i više od hiljadu ljubitelja sporta i netaknute prirode. Svi oni su imali mogućnost da se okrijepe domaćim specijalitetima na štandu porodice Sena Vučetića, i osvježe zaječarskim pivom i sokovima, u kući "Čakorskih igara", nukleusu budućeg turističko-sportskog centra.

- Atraktivna disciplina skok sa Novšićkog mosta, koja se tradicionalno organizuje pod nazivom "Skokovi za nezaborav", održana je na insistiranje hrabrih plivača, koji su vještine skakanja pokazali prkoseći hladnoj vodi nabujalog Lima. Najbolji je bio Igor Gojković, odmah za njim Petar Labović, a treće mjesto pripalo je Miroslavu Simonoviću. Svima njima "Klub Velika" obezbijedio je novčane nagrade. U ekipnom takmičenju, najuspješnija je bila reprezentacija Gornje Ržanice, kojoj je, pored pehara, pripala i najvrednija nagrada: jagnjeće pečenje i majice, kao i četiri paketa zaječarskog piva. Kapitenu najbolje ekipe Bratislavu Otaševiću pripala je specijalna nagrada -skupocjeni ručni sat, dar renomirane beogradske firme "SL Jokić". Ekipa Novšića osvojila je drugo mjesto i nagradu od četiri paketa zaječarskog piva, a paket manje dobili su trećeplasirani takmičari Brezojevica - saopštio je Knežević.

Da nadmetanje protekne u pravom sportskom duhu i druženju, osim takmičara, potrudili su se i sudija Đoko Marković i koordinator takmičarskih disciplina Damjan Otašević, kao i članovi organizacionog odbora Jovan Petrović, Veličko Tomović, Ljubo Paunović i drugi ativisti.

- Prilikom uručenja nagrada, član Upravnog odbora "Kluba Velika" Miodrag Brković zahvalio je organizatorima i učesnicima olimpijade, izrazivši zadovoljstvo i zbog toga što su "Čakorske igre" održane uprokos nestabilnim vremenskim prilikama koje su, očekivano, odvratile veći broj i takmičara i gledalaca, a zbog čega je i redukovan program takmičarskih disciplina.

- Prevlačenje s grede, na primjer, održano je na suvom, umjesto na vodi Lima, što je neuporedivo atraktivnije. Izostale su i šlaufijada i biciklistička trka Čakor-Mokra-Velika-Novšićki most - pojasnio je Brković, naglasivši da je organizatoru manifestacije najvažnija bezbjednost takmičara i posmatrača.

Inače, "Čakorske igre" i ambiciozno planirani turističko-sportski kompleks kod Novšićkog mosta trebalo bi da postanu centar okupljanja Veličana i ostalih žitelja gornjopolimskih sela.

N.V.

DAN <<<

NADMETANJE OTVORIO FUDBAL NA PIJESKU

Igre startovale fudbalom na pijesku

Velika“, na adekvatno uređenom terenu kod mosta na Limu u Velici -zaseoku Novšiće, u nedjelju je po­če­la re­gi­o­nal­na se­o­ska olim­pi­ja­da tra­di­ci­o­nal­nih na­rod­nih di­sci­pli­na pod na­zi­vom „Ča­kor­ske igre”. Ma­ni­fe­sta­ci­ja je otvo­re­na odigravanjem fudbalske utakmice na pijesku između ekipa Brezojevica i Novšića.

Član Upravnog odbora NVU „Klub Velika“ Ljubiša Paunović istakao je da je koncept olimpijade dvodnevan, s ciljem da se proširi na sedam dana. Pojasnio je da su „Čakorske igre” predviđene kao nadmetanje između reprezentacija sela, a ideja je da dođu i predstavnici i navijači, jer je cilj igara, pored sporta, i promovisanje druženja, zdravog života i proizvoda iz tog kraja.

- Trudili smo se da uvrstimo pomalo neobične, tradicionalne sportske discipline, kao fudbal na pijesku, skokove sa limskog mosta u Novšiću, šlaufijadu, „plivaj i penji se” (plivanjem se ide do konopa zakačenog za most, onda uz konop dok se most ne dotakne rukom, i nazad u vodu), guranje s grede na vodi, zatim skok udalj, kamena s ramena, trku u džakovima za djecu do 12 godina. Ovaj teren za fudbal na pijesku je prvi stalni teren za tu vrstu sporta u Crnoj Gori. Postoje takvi tereni u primorskim gradovima, ali se završetkom manifestacija pretvaraju u plažu, a ovaj je stalan. Igre su otvorene fudbalom između selekcija Brezojevica i Novšića, a pored njih takmiče se i Velika, Mašnica, Gornja Ržanica, Pepiće, i jedna ekipa iz Berana. Loše vrijeme malo nam je pokvarilo ambijent, ali ćemo, nadam se, aktivnosti sprovesti po planu. Igre su koncipirane tako da se prvi dan izvode kvalifikacije, drugi finalna takmičenja, a pobjednik olimpijade je selo koje sakupi najviše poena iz svih disciplina - precizirao je Paunović.

Organizator se potrudio da na manifestaciji budu i štandovi za izlagače domaćih prehrambenih proizvoda, kao i ručne radinosti, ali i kutak za osvježenje raznim napicima.

Tako je poznati duborezac, likovni umjetnik i poljoprivredni proizvođač Milun Tomović na svom štandu izložio dio svojih duboreza i druge radove i proizvode.

-Tu su „Bijeli anđeo” i slika „Kosovka djevojka”, drvene posude za više vrsta jela, travarice s medom - ljekovite rakije koju godinama proizvodim, liker od maline koji sam spravio ovih dana. Izložio sam i pletiva, rad moje majke i supruge. Kome se šta svidi, može i da kupi -ističe Tomović.

Veličanka Rajka Vučetić izložila je domaće pite, kolače, patišpanj, mladi i stari sir, borovnicu, jardum, da posjetioci pogledaju, ali i da kupe i zaslade se zdravim domaćim proizvodima. Interesovanje je bilo veliko, što je vrijednu domaćicu učinilo srećnom i ponosnom.

N.V.

Guslar iz Novog Sada oduševljen igrama

Na manifestaciji se našao i Novosađanin Miloš Kovačević, koji je došao kod rodbine i prvi put prisustvuje jednoj ovakvoj fešti. Ne krijući zadovoljstvo viđenim, obećao je da će se potruditi da dođe i narednih godina i da uživa u sportskim nadmetanjima. Inače, Kovačević je guslar koji bi mogao i da nastupi na manifestacijama koje su česte u ljetnjim mjesecima.

НОВОСТИ <<<

НАСТАВАК РАДОВА НА ФОРМИРАЊУ И УРЕЂЕЊУ СПОРТСКО - ТУРИСТИЧКОГ ЦЕНТРА У ВЕЛИЦИ И ПРИПРЕМА ЗА ЧАКОРСКЕ ИГРЕ 2018.

Кухињско-санитарни простор

Члан Клуба Раде Стешевић урадио је водоинсталацију у објекту, а предстоји рад на вањској инсталацији, коју ће завршити након што се, наредних дана, ископају канали до бунара и септичке јаме.Помогли су му Стефан Бјелановић и Величко Томовић.

Сено Вучетић донаторски је, уз помоћ браће Томовић, излио доњу плочу кухиње и санитарних просторија, а Братислав Баћо Гојковић сазидао је, уз помоћ синовца Младена, преградни зид и „бацио“ грезу на зидове.  Након тога је члан Клуба Радоман Симоновић обавио завршне радове на електроинсталацијама. Баћов син Симо Гојковић омалтерисао је зидове депаданса.

   НАСТАВАК РАДОВА НА ФОРМИРАЊУ И УРЕЂЕЊУ СПОРТСКО - ТУРИСТИЧКОГ ЦЕНТРА У ВЕЛИЦИ И ПРИПРЕМА ЗА ЧАКОРСКЕ ИГРЕ 2018.

БУНАР ЗА ТЕХНИЧКУ ВОДУ

Плавска фирма "ЕТ - Енчо транс" донирала је Клубу Велика 400 евра у виду копања бунара за Кућу Чакорских игара код Новшићког моста.

Радове је моћним булдозером извршио Еско Шабовић, пријатељ Клуба, који је и минулих година помагао
 у равнању терена за Туристичко-спортски центар.
 Клуб је веома захвалан на донацији, чија вриједност превазилази новчани износ.

У постављању цијеви (каца) у бунар помогли су пријатељи Клуба Дамјан и Милош Оташевић (из Горње Ржанице) и чланови Велибор и Величко Томовић.

НАСТАВАК РАДОВА НА ФОРМИРАЊУ И УРЕЂЕЊУ СПОРТСКО - ТУРИСТИЧКОГ ЦЕНТРА У ВЕЛИЦИ И ПРИПРЕМА ЗА ЧАКОРСКЕ ИГРЕ 2018.

Постављање плочица

Клуб Велика наставио је, недавно, завршне радове на уређивању Спортско-туристичког центра у Велици.

Постављене су плочице у Кући Чакорских игара код Новшићког моста на Лиму, које је поклонио Александар Ацо Јокић, а радове су обавили Драгољуб Симоновић и Љубо Ђуричанин, уз помоћ Сена Вучетића.

Вриједност ове донације је 600 евра, на чему смо веома захвални Ацу Јокићу, који увијек помаже Клубу у напорима за унапређивање услова за живот у нашем заједничком Завичају.

Београдска фирма ИНФОРМАТИКА а.д. која у склопу свог предузећа има и издавачку дјелатност, поклонила је за Величку библиотеку 29 књига, по један примјерак свих својих издања.

Подсјећамо да је Информатика а.д. у априлу ове године, донирала Клубу Велика изузетно вриједну наменски кофигурисану компјутерску опрему за реализацију преноса промоција, предавања и осталих емисија из Величке библиотеке - уживо, преко интеренета, у окјвиру поројекат "ДА СЕ ВИДИМО - УЖИВО".

Истичемо да су Клуб Велика и Информатика, Уговором о Пословно - техничкој сарадњи, који је потписан у априлу 2018.г. најавили ширу сарадњу у областима рада Клуба, због чега су из Информатике најавили још једно пријатно изненађење за Величане.  

У Долима у Пиви, мјесту гдје је 1943. године фолксдојчерска јединица "Принц Еуген" за сат убила 520 људи, међу којима и 107 дјеце, одржан је помен жртвама. Свету архијерејску литургију служио је епископ будимљанско-никшићки владика Јоаникије са свештенством, а на мјесто страдања окупио се већи број Пивљана.

Са њима су били и побратими из Велике под Чакором, које је зближила иста невоља и исто страдање. Тамо је иста СС јединица за два сата 28. јула 1944. године убила на најсвирепији начин 450 људи, жена и дјеце. У име братства Брковић овогодишњег домаћина црквено-народног саборовања у Велици, сабору се обратио Мирослав Брковић.

Преосвећени Владико

Часни оци

Драга браћо и сестре из страдалне Пиве

Даме и господо

Долазимо из напаћене Велике, али часне и велике, па имам част и задовољство што могу у име Величана и овогодишњих домаћина црквено-народног саборовања у Велици братства Брковић да вас све присутне најсрдачније поздравим.

Драга браћо Пивљани браћо по крви и вјери Светосавској, браћо по истој судбини, по несрећама и страдањима. Те заједничке судбине су нас спојиле, па смо прије неку годину постали побратими а данас нас призваше мученичке жртве овде у Долима да присуствујемо јединственом парастосу сјећања на најмилије и најхрабрије, чијим је животима Пива скупо плаћала своју  слободу. У мени који сам овдје први пут мијеша се немир и поштовање јер је ово свето мјесто.  Присјећамо се у Долима крволочно бездушне руље, комшија издајника претежно са ових простора а из састава фашистичко усташке ,,Принц Еуген,, дивизије који су на најбестијалнији начин на данашњи дан 1943, године поморили њих 520 дјеце жена и стараца, а у Велици 28. јула 1944. злочиначке дивизије ,,Принц Еуген,, и ,,Скендербег,, потпомогнуте домаћим издајницима и њиховим слугама балистима са Косова и вулентарима из Плава и Гусиња помориле око 500 жена, дјеце и стараца. Међу нама је данас овдје наш владика Јоаникије па смо се сви заједно помолили новомученицима овде у Долима, жртвама највећег ужаса који подсјећа на непобедивост народа. Иако је протекло много година од тог ужаса у срцима свих нас осјећа се туга и молитва за мученичку смрт невиних у паклу Доли. Јечале су ове пивске долине од дечије писке и јаука. Овдје данас и мртви говоре о јуначким подвизима Пивљана.

Браћо Пивљани, имали смо исте злочинце и ви у Долима и ми у Велици заједно се осјећамо и данас тужни кад се присјећамо на мученичку смрт наших најмилијих над којима су неки људи боље речено нељуди бестијали на овим просторима и просторима Велике. Стално се питам ко октоти такве скотове. Довољно је да се присјетимо младих дјевојака Јаглике и Софије из Доли а из Велике шестогодишњег Мата и тринаестогогодишњег Тома. Само приче о њиховим судбинама раздиру душу и парају срца.

Наша драга браћо и сестре васкрсава  свијест код нас да смо дужни да памтимо прошлост као подлогу наше садашњости и будућности.

Драга браћо и сестре кад је дошла слобода у Долима и Велици није имао ко да јој се радује зато морамо знати да смо животом побиједили смрт. Желимо да се у Долима и Велици убудуће чује плач дјетета у мајчином наручју, хоћемо више вјенчања и крштења. Желимо сваку срећу и напредак.

Вас драга браћо Пивљани и остале присутне братство Брковић позива да се и ове године саберемо испред цркве Светих мученика Кирика и Јулите у Велици 28. јула на молитвеном сабору. Мученицима у Долима и Велици нека је "Вјечнаја памјат".

Породица Љубомира Јефтовог Пауновића, донирала је 200 евра, Клубу Велика за активности које се планирају у наредном периоду.

НОВОСТИ <<<

Невладино удружење “Клуб Велика” би да олакша живот мештанима села страдалника

ОСТВАРИВАЊЕМ свог амбициозног дугорочног програма рада, невладино удружење “Клуб Велика” на најбољи начин показује да, упркос бројним ограничењима и недаћама, оживљавање Велике под Чакором, најзапостављенијег села у неразвијеној плавској општини, није “немогућа мисија” ако се својски удруже мештани и они знатно бројнији који су се за послом растурили по свету. Клуб је настао као израз вишедеценијске жеље групе ентузијаста да се формира завичајна и искључиво нестраначка организација, која би све Величане сабрала на тешком, практично пионирском задатку, боље рећи пилот-пројекту очувања овог села у сиромашном и пограничном подручју јер, данас Велика, просто, не личи на себе.

Овако, поводом шесте годишњице оснивања овог удружења, за “Новости”, говори председник Гојко Кнежевић. И подсећа да је уочи Другог светског рата, у којем је изгубила трећину - највише у геноциду СС дивизија “Принц Еуген” и “Скендербег” 28. јула 1944. велика имала 2.000 мештана. За седам деценија број становника је седам пута смањен. Тренутно овде живи тек нешто више од 300 људи.

Миодраг Брковић                       Гојко Кнежевић

ЈЕДАН од оснивача Клуба и координатор за развојне пројекте, Миодраг Брковић наглашава да су у програму рада дефинисани основни правци опоравка Велике и суседних села, у чему се главни потенцијали развоја виде у пољопривреди и специфичној туристичкој понуди.

- Започели смо два приоритетна пројекта. Први је формирање заштићеног природног добра - Парка природе Чакор, који би обухватио око 100 квадратних километара на три општине (Беране, Андријевица и Плав) и изградња Визиторског центра на Чакору. Овај пројекат, поред елемената свеобухватне заштите, садржи и детаљан план развоја туризма. Поред функције мониторинга, едукације, превентиве и заштите, Визиторски центар Чакор представљаће централно привредно и информативно-туристичко место - објашњава Брковић.

“Клуб Велика” је на оба пројекта ангажовао велики број стручњака. Урађени су стратешки програми и припремљена обимна документација са анализама, па чак и са грађевинским пројектима. Важни делови програма уврштени су и у Просторно-урбанистички план Општине Плав.

ОВА два пројекта, које “Клуб Велика” види као спасоносна за своје село, засад нису наишла на разумевање и подршку локалне самоуправе и надлежних државних министарстава.

- Не знамо разлоге за њихово избегавање разговора о овим темама, на којима представници "Клуба Велика" упорно инсистирају. Уместо дијалога, суочени смо са “ћутањем администрације” на све дописе и молбе - тврди Брковић.

Напомиње да то није обесхрабрило управу “Клуба Велика”, која је радила на другим важним пројектима, али који не зависе толико од општине Плав и Владе Црне Горе.

Велички ђаци са учитељем и родитељима након уручења првих рачунара / Фото Клуб Великa

- Од оснивања смо, уз помоћ донатора, ђацима Подручног одељења у Велици поклонили више од 20 школских рачунара. У првој акцији за свих 14 ђака у четири разреда, а наредних година за сваког новог првака, тако да је ово једина школа у Црној Гори у којој сваки ђак има рачунар. Од ове школске године покренули смо акцију стипендирања најбољег величког средњошколца, док симболичним пакетима за новорођенчад дарујемо и родитеље свих беба у селу. У сарадњи са донаторима, помажемо и у опремању амбуланте у селу Велика - истиче Брковић.

ОРГАНИЗОВАЛИ су, каже, и прву међународну спелеолошку експедицију на простору Чакора и Мокре планине. Истраживачи су се врло заинтересовали за ово подручје и лани се вратили да наставе испитивање Тојине и још неких пећина.

Највећа сеоска библиотека у Црној Гори, са више од 8.000 књига

- Са поносом истичемо да смо формирали највећу сеоску библиотеку у Црној Гори, са више од 8.000 књига, која садржи и завичајни део са преко 450 наслова величких писаца и књига у којима се помињу Велика или Величани. Ускоро ће се из величке библиотеке уживо, путем интернета преносити промоције књига и предавања са интересантним садржајима - открива Миодраг Брковић.

ЗАЈЕДНИЧКИ

КООРДИНАТОР за развојне пројекте, Миодраг Брковић истиче да кроз пројекат формирања “Велике Кооперативе”, желе да промовишу удруживање у производњи и заједнички наступ на тржишту пољопривредника Велике и околних села.

ИСТИНА О ГЕНОЦИДУ

“КЛУБ Велика” се укључио у програм обележавања 100 година од затварања злогласног логора Нађмеђер, у коме је животе оставило око 50 Величана, што је скоро десет одсто од свих црногорских жртава у овом логору. Формиран је и стручни тим за “Утврђивање истине о геноциду у Велици и 1944. године”, који без икакве државне подршке, ипак бележи одређене резултате, са којима ће у наредном периоду упознати домаћу и светску јавност.

Небојша Страшимиров Јокић, из Пећи, који живи у Холандији, послао је Клубу Велика 200 евра као „први“ знак подршке Завичајном удружењу у напорима на подстицању развоја села. Он је, такође, најавио нове донације за завичајне акције и пројекте „увијек кад затреба и у складу са својим могућностима“.

Захвалност Клуба на Небојшином дару утолико је већа што долази самони-цијативно и из величке дијаспоре, која је вишеструко бројнија од садашњих становника у Велици. У ситуацији изостанка финансијске подршке општине и државе, када би Јокићев примјер слиједили сви Величани који и скромна средства могу донирати неосјетно по кућни буџет, створили би се знатно повољније претпоставке за још успјешније остваривање циљева Клуба да се услови за живот у нашем  Завичају бар приближе онима какве имају развијене средине.

Управу Клуба посебно радује то што је Небојша Јокић лани саградио викендицу на ђедовини, у некадашњем катуну Изгорељак на Чакору. Искрено честитамо повратак Завичају.

Небојшин ђед Радосав-Лало је 1928. године из Велике преселио у село Дубочак код Пећи, одакле је отац Страшимир све до 1969. издизао са стоком на Чакор. Са родитељима је у катуну Изгорељак и Небојша провео првих пет љета дјетињства и незаборавно удахнуо чакорски ваздух, што је и „запалило“ његов стваралачки нерв, па је завршио чувену Пећку умјетничку школу.

Љубав према љепоти нетакнуте природе пренио је Небојша и на кћерку Јовану, о чему свједочи њен дијалог са стрицем Драшком. На његово питање  Небојши зашто да гради викендицу на Чакору, десетогодишња Јована је одсјечно прокоментарисала: „Хоћу и ја да доживим исто као мој тата кад је био мали!“