Одломак из књиге:
НИКО НИЈЕ КРИВ
 
 
 
МИРКО ЈОКИЋ

 

  

ГОМИЛА КРША


Родна кућо, сад гомило крша,

срушише те људи и вријеме,

ја те гледам ко некад лијепу

док на души носим твоје бреме.

 

Ту гомилу крша сада грле

гране крушке, ораха и шљиве,

сагле главе као да се стиде -

мисле јадне да су оне криве.

 

Откључавам твоја стара врата,

не знам чиме мој покојни оче -

нема кључа на староме мјесту

покрај зида, испод оне плое.

 

Преко твога прекорачих прага,

њега нема, нема спотицања,

све је пусто, све жалосно цвили,

нема ноћи, а нема свитања.

 

Сад сокаком нико не пролази,

не враћа се са појила стока,

пресушио извор испод букве,

не чује се вриска са поток.

 

Шкрипе штице иако их нема,

стење шљеме под тешким теретом,

жалиш ми се, тешка је самоћа

а мени је тешко са свијетом.

 

Осјећам ти топлину огњишта,

мирис дима и жестину плама,

чујем звекет кола и верига -

вратићу се, нећеш бити сама.

 

МИРКО БЛАЖОВ ЈОКИЋ је рођен 1952. године  у Велици