ЗОРАН Р. ЈОКИЋ

 

 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

30. април, мјесец је био,

12 година прије,авет са неба

смрт је сијала

кад нико слутио није.

 

Малена варош на обали Лима,

гледала мирно пут небеса,

како Нато агресор,без разлога

њену утробу потреса.


Мурина постаде страва,

гаврани над њом гачу,

комади дјечјег меса

у крвави Лим ускачу.


Лим тужно хучи и плаче,

жао му је невине жртве,

просто би хтио пресушит,

да дуго не носи мртве.


Нема нам више Мица,

ни Јуце ни мале Оље,

постадоше мета злотвору,

да их агресор закоље.


Вулетић Вукић, и он погибе,

нема ни старог моста.

Станите, више Нато злотвори,

ваљда је било доста!


Заједно са хотелом нестаде Мано,

те Милка на својој тераси.

Нато одлучио бијаше,

да ову варош угаси.


Мурина и данас плаче,

боле је ране непребола

и ја зајецам често:

"Издржи Мурино моја!"

 

 

ЗОРАН Р. ЈОКИЋ је рођен 1959. године у Велиц